Дом Кола српских сестара у Неготину обновљен је након скоро век постојања донацијом организације „Наши Срби“ из Чикага.

У суботу 22. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион освештао је просторије обновљеног Дома Кола српских сестара у Неготину. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Радивоје Панић свештеник храма Светог Саве у Београду, неготински свештеници протојереј-ставрофор Ранко Јовић, протојереј Милан Радовић, јереј Марко Пајчин, ђакон Урош Памучар секретар ЕУО  и јерођакон Илија (Јовановић).

Почасни гост била је председница хуманитарне организације „Наши Срби“ из Чикага г. Кети Фенслоу, која се бави хуманитарним радом дуги низ година и учествује у многим акцијама широм Србије, а посебно на Косову и Метохији. Она је дошла са својим блиским сарадницима г.Миром и г.Зораном Гушићем и американком г. Лином Свилар. У Неготин су стигли са оцем Радивојем Панићем управо након посете Косовским енклавама.

Поред многобројних гостију, свечаности су присуствовали г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и његови сарадници Мерлина Селенић, заменица председника општине и Татјана Панић, члан општинског већа.

Владика је у свом обраћању изразио захвалност свим чланицама Кола и председници Александри Петровић, које су и у тешким временима смогле снаге да организују бројне хуманитарне акције протеклих година, иако нису имале своје просторије. Посебну захвалност упутио је г. Кети Фенслоу и њеном тиму хуманитараца, без чије помоћи Дом Кола не би био обновљен. Захвалио је и представницима локалне самоуправе, који су примерено својим могућностима помагали рад овог хуманитарног удружења. Благословио је даљи успешан рад и пожелео да се Колу придружи још више нових чланица како би се предвиђене активности успешно оствариле у будућем периоду.

Председница Кола г. Александра Петровић уручила је захвалнице донаторима и пријатељима који су помагали рад чланица Кола и захвалила свима који су својим доласком увеличали данашњу прославу.

У просторијама Дома уприличена је изложба фотографија, која је подсетник како је текао пут реновирања зграде Дома у протеклом периоду до данас.

Приређен је и концерт поводом данашње прославе који су извели хор Саборног храма Свете Тројице, дечији хорови „Вивак“ и „Класје“. Чланице Кола верују да ће Дом Кола српских сестара постати истински дом за све оне којима је помоћ потребна.

Извор: Епархија тимочка

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у прву недјељу по Духовима – Недјељу свих Светих, 23. јуна 2019, Свету архијерејску литургију у Цркви Свих светих у Забрђу код Андријевице. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја.

Преосвећени Епископ се обратио словом архипастирске бесједе, рекавши да је прошле недјеље Црква Божја прославила празник Силаска Светог Духа на ученике и апостоле Господње. У Педесети дан послије Христовог Васкрсења, а у десети дан послије Његовог Вазнесења, Свети апостоли су били на молитви, као што им је Господ Исус Христос заповиједио да буду заједно и не разилазе се никуд из Јерусалима, док се не обуку у силу са висине.

„Сила са висине је сила Божје истине, правде, љубави и доброте; сила Божје вјечности, која је осјенила Свете апостоле и видљиво се показала када је на сваком од апостола сишао по један огњени језик и тај огањ духовни их је очистио од сваке људске нечистоте, просвијетлио њихове умове, улио у срца њихова силу Божје љубави, истине и правде, оспособио их да проповједају Јеванђеље Божје свуда по свијету“, казао је владика Јоаникије.

Додао је да све оно што је божанско надилази вријеме и уводи нас у вјечност. Тако и овај догађај, који се догодио прије толико вјекова, није остао само у прошлости, него Господ, по ријечима Епископа будимљанско-никшићког, излива силу своје истине, правде и љубави и облачи у силу са висине оне који у Њега вјерују, кроз сва времена.

„То показује и данашњи празник, када прослављамо празник Свих светих, не само Светих апостола Дванаесторице или Седамдесеторице, него данас прослављамо све оне који су се, у вријеме свог земаљског живота, обукли у благодат Светог Духа, у ту силу са висине, силу Божје истине, правде, љубави, милости и доброте. Сваки светитељ осветио се том силом, том благодаћу и том милошћу“.

„Један је Извор са којег су се напајали сви свети, а то је благодат Пресветог Духа. Један је онај који отвара ту благодат, то је Господ Исус Христос Спаситељ, и који је раздаје у овом свијету, и један је онај од кога исходи та благодат, то је Бог Отац. Зато славимо Оца и Сина и Светог Духа, једног Бога живог у три лица. Као што су отац и син нераздјељиви у овом животу по природи, иста је природа, али су два лица, двије личности, тако је то и у Светој Тројици, Отац и Син и Свети Дух, Свети Дух исходи од Оца, а кроз Сина се шаље у овај свијет“, бесједио је Његово преосвештенство.

Он је навео да је данашњи празник завршетак свих догађаја којих се Црква Божја сјећала у току и послије Васкршњег поста, послије Вазнесења и Тројчиндана, Изливања Светог Духа на апостоле. Резултат свега је празник свих Светих.

„Од Једног Светог Бога живог освећују се сви они који у Њега вјерују, и арханђели на небесима, и апостоли Христови, и мученици, и архијереји, и свештеници, и вјерни народ тако да из сваког сталежа, из сваког кољена, сваког нараштаја имамо Свете. Црква рађа свете, Црква има моћ да рађа светитеље, зато је зовемо Мајком и волимо као мајку, а свака мајка је прва мајка уколико своју дјецу научи да воле Цркву, она је бесмртна, иако је отишла из овог свијета, увијек присутна и са својом дјецом. Она је света, јер је своју дјецу привела Извору светости и своју душу спасила и осветила“, истакао је владика Јоаникије.

Казао је да је црква Свих светих, која се подиже у у Забрђу, јединствен и веома значајан храм, саграђен на светом, знаменитом и мученичком мјесту. У народу се сачувала прича да су средином 18. вијека Турци овдје посјекли 70 момака који нијесу хтјели да промјене вјеру православну.

„Слабо је о томе писано, али остала је у народу прича, ово је мјесто заливено мученичком крвљу и овај храм јесте израстао трудом ваших руку и вашом љубављу, али, будите сигурни, да је много претежнија невина крв овдје проливена зато је ово мјесто знаменито и свето. Овдје је мала Голгота у Васојевићима и тога се треба сјећати, али је и васкрсење. Овај храм васкрсава и памћење на мученике, који су давно пострадали, васкрсава и нас, нашу вјеру и ако Бог да, ускоро, да дође освећење овог храма и да вас још једном подсјетим и позовем да се крсте сви који нијесу крштени, да приме знамење свете вјере православне, јер неће бити добро да градимо храмове, а да свој живот не мијењамо, да нам народ остаје и даље некрштен, непросвећен и да се не препознаје којој вјери припада“, рекао је Преосвећени Епископ.

Поручио је да су наши преци за свету вјеру проливали крв, полагали своје главе и животе и оставили завештање потомству да чува вјеру, да поштује светињу, Цркву и дом Божји и да зна – ко дира дом Божји Бог ће његов дом разорити.

„То смо научили од наших предака. Имамо данас доста искушења, пребродићемо ми то, али је ружно да чујемо неке приче, које се ових дана причају по Црној Гори. Ружно је то, одвратно, да људи на партијским састанцима хоће да праве аутокефалну Цркву. Па направили су једну, ето им је! Шта сад хоће? Јесу ли је давно прогласили аутокефалном? Она и јесте аутокефална, она не признаје никог живог, једино признаје власт, која ју је и створила, али, морамо се уздржати на овај свети празник, на светој служби. Трпимо тај бол и ту биједу, али, пребродићемо. Нећемо подстицати братске раздоре, али ћемо, свакако, наше храмове и бранити и сачувати и даље унапређивати“, закључио је Владика.

Храмовна слава прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача и жита. Домаћини овогодишње славе били су мјештани Забрђа, заједно са надлежним парохом, јеромонахом Савом Вукајловићем, сабратом манастира Ђурђеви Ступови. За идућу годину обавезу су преузели мјештани села Трешњева.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У понедељак 24. јуна, на празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески-јужноцентралноамерички г. Кирило Бојовић, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали. Саслуживали су му архимандрит Данило Трпчевски, игуман ове светиње, протосинђел Исак Симић, сабрат Цетињског манастира, јеромонах Козма Митровић, сабрат манастира Ћириловац, јерођакон Емилијан Зарев из Цетињског манастира и ђакон Иван Црногорчевић, ђакон при храму Светог Ђорђа под Горицом.

У олтару су чтецирали Никола Поповић и Теофило Родриго Ђукума Трухиљо из Колумбије, а појале су чланице Хора „Свети Козма Етолски при храму Васкрсења Христовог“ у Подгорици, којим је дириговала проф. Ана Ненадић. По благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у току Литургије владика Кирило је у чин јерођакона рукоположио монаха Натанаила Крушчића. После причешћа вјерног народа освештан је и пререзан славски колач у част Светог Апостола Вартоломеја – Натанаила, кога новорукоположени јерођакон Натанаило прославља као свог заштитника и молитвеника пред Господом.

Потом је Епископ Кирило бесједио о празнику Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, и о њиховом благословеном дјелу мисије Цркве широм васељене. Пожељевши свима благословен почетак Апостолског поста, прије великога празника Св. Петра и Павла, владика је подсјетио да је пред нама и наш велики национални празник Видовдан, те да је и то још један разлог зашто требамо молитвом постом да се припремимо за те велике празнике. „Господ наш Исус Христос прије свог Вазнесења на небо обећао је Светим апостолима другог утешитеља који ће пребивати са њима до краја свијета и вијека. И у дан Педесетнице, када славимо рођењу Цркве Божје апостоли су примили силу са висине и тако постали неустрашиви проповједници Васкрслог Христа и у своје духовне мреже уловили све народе и њихови равноапостолни ученици до краја свијета и вијека продужавају то дјело.“

Међу 12 великих апостола је и апостол Вартоломеј – Натанаило за кога је Господ рекао да је Израиљац у коме нема лукавства видеће његову искреност и његову вјеру, који је у то вријеме још увијек сумњао да из Назарета може бити што добро, као што су апостоли, неки од њих, сумњали све до Силаска Светог Духа, који их је свему научио и утврдио у вјери у Господа Исуса Христа. „То и нама говори о томе да је без силе Духа светога, човјекова природа превртљива, невјерна, сумњичава и не може до краја да се испуни и утврди у некоме дијелу. Ми се трудимо, улажемо напоре а Господ савршава дјело. Господња сила је та која нам даје да неко дјело савршимо до краја у љепоти духовној.“

Апостол Варнава у Светим списима а особито у дјелима Светих апостола се приказује као оснивач, заједно са Светим апостолом Павлом, Цркве у Антиохији гдје су је први пут ученици Господњи названи хришћанима. Својом молитвом и братском љубављу, нагласио је владика Кирило, превео је у хришћанство и Савла, великог гонитеља Цркве Савла, будућега Павла. Помињући ревновање апостола Павла у гоњењу хришћана, прије Господњег чудесног јављања и његовог преобраћања, Пресовећени владика Кирило казао је да то подсјећа на неке данашње људе који постављају националност изнад религије, и у том смислу иду до тога да чак и гоне истиниту Цркву Христову:

„Зато и наше вријеме тражи нове Варнаве који ће успјети да те гонитеље, разне Савле, преобрате и објасне да се не сме ништа постављати изнад Бога и вјере, ни националност, ни државност, ни било која друга земаљска установа, него прије и изнад свега вјера у васкрслога Христа.“ Нагласио је да у Христу васкрсломе нема ни Црногорца, ни Јермена, Грка, Срба…сви су хришћани – Божији народ. „Треба поштовати своју традицију, културу, националност, државност, све је то за поштовање, али није за обожавање. Обожавамо само Гопода и једину истиниту православну вјеру коју су нам сачували апостоли, равноапостолни оци до наших дана.“

Владика је честитао рукоположење и новом служитељу олтара Божијег, јерођакону Натанаилу, пожељевши да у све дане свог живота са љубављу радосно и ревносно служи и испуњава призвање на које га је Господ удостојио. После литургијског сабрања, игуман манастира Преподобног Симеона Мироточивог, архимандрит Данило са братијом, припремио је трпезу братско-сестринске љубави за све присутне.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 22. јуна 2019. године, када наша Црква молитвено прославља Светог Кирила Александријског (Оданије Педесетнице), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Николе, у селу Сибница код Сопота. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/sibnica22062019.mp3

У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика рекао је да речи данашњег Јеванђеља које смо чули позивају све хришћане на будност, на живот, на освећење и просвећење, јер тако је рекао Господ апостолима у данашњем Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт 5,16). “Речи данашњег Јеванђеља не односе се само на апостоле, оне се односе на све хришћане у свим временима. Односе се на све људе за које Господ каже у Светом Јеванђељу “Ко има уши да чује нека чује” (Мт 13,9). Господ је свима нама подарио уши да слушамо, да чујемо, али од човека зависи шта хоће да чује, да ли хоће да чије добро или лоше. Све то зависи од нашег опредељења коме служимо и за кога живимо. Да ли ћемо само да слушамо или ћемо то добро што смо чули применити у своме животу. И хришћани су позвани са овим речима да светле у духовном мраку овога времена, да буду светиљке и да светле онима који желе да иду за Христом. Зато је велики благослов и дар Божији дат нама хришћанима да будемо светлост свету, да покажемо и докажемо својим животом, својом вером и својим делима, да заиста у нама има Светлости Христове. Јер уколико у човеку има светлости Христове, онда ће тај човек не само себи, већ и другима осветљавати пут да не лутају у мраку. Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега. Да у срце своје сместимо оно што је Најчистије, тј. Бога. Али Господ не бива у нечистом срцу, зато је и речено “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт 5,8).

Светост је супротно стање грешности. А грех је оно што нас обара и што затамњује нашу душу, наше срце. Светост се постиже постепеним хришћанским животом. Живећи светим животом, хришћанским животом, чинећи света и Богоугодна дела, хришћани и друге побуђују на светост живота и да и они заједно са нама прослављају Бога. Зато су примери наши врло важни, важнији од речи, јер ваљан пример има већу моћ и већу снагу од речи. А речи опет могу имати духовне силе само онда када су спојене са добрим примером. Добар пример тихо делује, често пута и неопажено, но силно и неодољиво.

Стога се помолимо Господу да нам помогне да сачувамо светлост те свеће коју је Христос упалио у нама, да је не угасимо. Нека нам Господ помогне да светлимо и незнабожцима и нехришћанима и злочинцима, да светлимо светлошћу Христовом и да дајемо пример како би се и они поправили”.

Након свете Литургије у сали парохијског дома, трудом оца Горана-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави.

Извор: Епархија шумадијска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23 јуна, са свештенством Свету службу Божију на темељима Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара, која потиче из 4. вијека. У току Свете архијерејске литуругије Свету тајну крштења је примила мала Ефимија.

У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ово свето мјесто, које спаја вјекове, свједочи да оно што је Божије и што је ходило путем вјечним и бесмртним је неуништиво и непролазно. И ми данас ходимо тим јединим путем који води у живот вјечни – пут истина и живот, истакао је владика и подсјетио да су то ријечи које је рекао сам Господ: Онај који за Мном ходи неће ходити по тами, него ће ходити за свјетлошћу, вјечном и непролазном.

„Он као вјечна свјетлост, као Бог који почива у вјечној свјетлости и ту свјетлост предаје и нама, Он је тај пут, истина која се открива само онима који ходе тим путем. Истина која даје не само пролазни, него вјечни и непролазни живот, вјечно и непролазно достојанство људско, достојанство све божанске творевине: свега што постоји, што бива, што настаје и што се рађа овдје на земљи.“

Нагласио је да је велики Божији дар и жива потврда да ће ова светиња васкрснути, да ће се обновити и данашње крштење мале Ефимије:

„Већ је она обновљена и обнавља се и оним што се догађало на њој и са њом, и оним што се данас догађа са овом Светом литургијом и са Светим крштењем мале Ефимије. Само Господ знаде колико је оних који су се, духовно и морално и кроз Тајну крштења силом Духа Светога и воде, овдје крштавали, преображавали, задобијали квасац вјечнога и непролазнога живота.“

Подсјећајући да ће овај овај свети храм бити посвећен Свим светим, празнику свих оних који су ишли вјечним и непролазним путем, Митрополит је казао да су то Свети пророци Божији који су предуказивали Христов долазак у овај свијет и они који су ишли за Њим и Њему јединоме служили и клањали. Дух Свети који је сишао у Горњици сионској на Свете апостоле већ 2.000 година непрекидно сабира силом Својом безбројна људска бића око светиње, Тијела и Крви Христа Бога нашега – Свете службе Божије.

Света литургија је дјело Божије и служи се широм васељене на свим земаљским језицима, бесједио је владика и додао да она призива све људе и земаљске народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, као и наша Ефимија:

„Велики Божји дар и велика светиња! Дивни и велики празник Свих светих, коме је посвећена ова светиња, празник свих оних који су се кроз вјекове се крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, и не само крштавали, него испуњавали заповјести. Оно на што смо сви призвани то је та живоносна вјера у живога Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, с једне стране, а с друге стране, узрастање том вјером од смртности у бесмртност, од пролазности у непролазност, од овога пролазнога свијета у онај вјечни непролазни Божански свијет – Царство Божије Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави који је загрлио сву творевину Својом љубављу жртвјући Себе за живот читавог свијета. То је Божанска љубав, то је Бог коме се ми клањамо и служимо и у кога вјерујемо.“

Високопреосвећени владика Амфилохије је нагласио да Бог који је Емануел – који је са нама, међу нама, који је постао као један од нас, Он једини од свих богова на земљи заслужује поштовање на земљи и у вјечности.

Говорећи о томе колико је светих Божјих људи који су ходили светим Божанским путем а које данас прославља Црква, Митрополит Амфилохије је подсјетио да нема ниједног земаљског народа који није једним својим дијелом припадник те Свете цркве Божије која није биолошка заједница, иако је и биолошка заједница светиња Богом дата, али која данас јесте а сјутра није.

„Света црква Божија није земаљска заједница, партијска, идеолошка, везана за вриједности овога свијета, било да су националне, државне или друге, него је вјечна заједница Светих Божјих људи, заједница са живим Богом. Вјечна Божанска љубав и нас призива на ту и такву љубав, да волимо једни друге, као што је Бог нас заволио Његовом љубављу која се жртвује за ближње своје кроз материнску, очинску, братску, пријатељску, црковну љубав, ту најдубљу и најсавршенију богочовјечанску љубав. “

Изразио је владика наду да ће се идуће године на овај празник  Литуругија служити у завршеном храму и да ће сви помоћи, истакавши да је тужно и наша срамота што овај храм из 4. вијека стоји као рушевина. Митрополит је упознао присутне да је већ урађен пројекат храма и да је добијена дозвола за његову градњу. Он се на томе захвалио Управи за културна добра уз наду да ће дати дозволу и за друге светиње, које су рушене кроз историју, а које ради људског достојанства и васкрсења, праве истинске културе, треба да васкрсавају.

„Ево обнавља се и ова светиња и даће Бог да се обнови и Михољска Превлака, и разорена Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, и да се извади из тамнице, из паганског маузолеја, Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен 1974. године. И ко да га утамничи? Његови да га утамниче и да сруше Цркву коју је он пројектовао!?“

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посебно истакао да је када је капела на Ловћену срушена, обурдан и сам Ловћен и Црна Гора:

„И ићи ће све дубље и дубље у пропаст, ако се буде наставило тим и таквим безбожним, антипетровским, антицрквени духом. Неће ако Бог да! Ја се у Бога надам да ни ова наша власт неће наставити тим рушилачким, уништилачким, братоубилачким путем, него ће се вратити богољубљу и братуљубљу. И они, а и ми заједно са њима, и сви људи, да се вратимо живоме Богу, светињама и једни другима љубављу божанском несебичном. А диван свједок обнове те љубави је и обнова ове древне светиње!“

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају Свете литургије је благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући славу, још једном, је истакао да очекује, ако Бог да да на Цркви Свих светих на Великом пијеску догодине засија златан крст.

Саборно је приређена трпеза љубави на којој је отац Јован Пламенац казао да ће овај храм у посрнулој Црној Гори да засија свом својом пуноћом и да у њу унесе пуни сјај  хришћанства, блистај Цркве Христове, Његовог учења и вјере у Господа нашега Исуса Христа Једнотројичног Бога, коме смо дужни да служимо на истински и прави начин.

У има братства Свих светих са Великог пјеска господин Никола Соколовић је Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручио на дар икону Светог Василија истичући да је овај храм све окупио и начинио бољим људима, као и да се он саборно обнавља.

У оквиру прославе храмовне славе Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара приређен је и богат културно умјетнички програм.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 1.недјељу по Духовима – Свих Светих, 23.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Тимотеја Бруског и Петровске покладе, саборно и молитвено било је у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије и јерођакони Атанасије и Роман. Одговарала је острошка братија, а молитвено је са монаштвом учествововало мноштво вјерног народа који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу.

Након читања Светог Јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о.Сергије који је казао да се Сви Свети Христови данас прослављају, зато што поред ових које је Бог открио, има мноштво светих који су из свог великог смирења своју светост вршили тајно од људи, а Богу је све јавно, па тако и светост.

– Не може се сакрити ни једно ни друго, а нарочито кад је међу људима тај свети. Господ је рекао не може се сакрити град који на гори стоји и зато су се многи светитељи повлачили у тишину да би могли да служе Богу неометано. Међутим, то је исто Божији промисао за њих који су били скривени од наших очију. Бог је дао итекако јавно свете чији је живот за свог биолошког постојања и боравка на земљи већ тада био јасан. Међу тим свима светима ми имамо нашег, слава му и милост, Светог Василија, чији је живот био итекако транспарентно јасан, да је он једна од оних који, како каже Свето Јеванђеље, који се није одрекао Христа пред људима, него Га исповиједио и то у тешко вријеме кад је са истока притисло једно царство које је прогонило Хришћане, са запада друго, а он сабијен овдје, немајући никога осим Бога и шачице људи и то у врло тешким условима. Немаштина, неуслови за било какво развијање пољопривреде, ни било чега. Борба је била за саму храну, али Бог је био његов помоћник и он је Бога пред свијетом јавно исповиједао и није остала празна његова нада, његова вјера, него га је Бог прославио и његов народ, Хришћане, све нас који сте овдје дошли – рекао је о. Сергије.

Ријечи Господње које смо чули из светог Јеванђеља ”ко се не одрече мене пред људима,нећу га се ни ја одрећи пред Богом”, говоре како су светитељи добили славу.

– Бог их је прославио на земљи, да се њима подижу храмови, да се у њихов спомен врше молитве, а оно што је битније од тога, јер њима та слава није потребан него нама, Бог их је прославио и они обитавају у радости Господа Бога, живе вјечни живот у Рају Божијем и то је оно што нас треба мотивисати да останемо вјерни Христу – казао је о. Сергије.

Подсјетио је и на ријечи Господње ”ко љуби оца, или матер, или браћу, или сестре, или жене, или дјецу већма него мене, није мене достојан”.

– Заиста је тако. Погледајте како се људи одвајају од Бога, од Цркве Божије, чак јој се и противе, зарад љубави према неким шумарцима, брежуљцима, а то није права љубав. Једино оно што је на Господу Богу живом засновано и на истини Божијој, остаје вјечно. Све друго пропада, све друго пролази, па и наш сам живот, ако није заснован на Христу нема вриједност и жалостан је – закључио је о.Сергије и нагласио да смо позвани да будемо са богом, да будемо у Цркви Божијој, да служимо Богу, да будемо свјетлост свијету, а не да се што би рекао Свети Владика Николај ”са гусјеницама отимамо око брста”.

Извор: Манастир Острог

У Недјељу Свих светих, прве седмице по Духовима, 23. јуна, крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици прославила је своју славу Тим поводом у крипти која је посвећена Свима светима служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење : протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Мирчете Пљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.

http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 049.m4a

На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора овог храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић.

Током Литургије благосиљан је славски колач и кољиво принети у славу и част Свих светих.  Након тога свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом објашњавајући да данас славимо Све свете зато што су светитељи управо плодови живота у Духу Светоме.

„Славимо их зато што су светитељи испунили ону Божију заповјест да треба изнад свега вољети Бога и вољети своје ближње. А то вољети Бога и ближње није ништа друго до живот у Духу Светоме. То је живот у труду и борби да задобијемо Духа Светога, како је то говорио Свети старац Серафим Саровски – а то је циљ и смисао хришћанског живота“,  подсјетио је отац Мирчета.

Нагласио је да је зато и Црква Божија – као заједница Духа Светога, и све што у Цркви бива и што чинимо и совршавамо, совршавамо благодаћу Светога Духа.

Отац Мирчета је истакао да светим крштењем улазимо у небоземну заједницу Цркве Божије, али и да треба да трудом постанемо и потврдимо то наше призвање на ту заједницу:

,,Овај нас празник поучава да и ми светим крштењем улазимо у ту заједницу, у небоземну заједницу светих у заједницу Цркве Божије. Али, да би били истински чланови те Цркве и да би били у друштву тих светитеља Божијих, треба да се трудимо да ту и останемо и да се свакога дана трудимо да будемо истински људи Божији.“

Истакао је да свако од нас може и треба да постане свети Божији човјек:

„У црквеном календару видимо да славимо разне светитеље, свакога дана. Имамо светитеље, имамо преподобне, па имамо мученике и свештеномученике, па преподобномученике и јуродиве, па свету дјецу и свете мајке – свете жене. А шта нам то свједочи? То нам свједочи да сваки од нас ма гдје био и гдје се налазио, у којем год животном добу био, којим год дјелатношчу се бавио, може да постане и треба да постане свети Божији човјек.

Зато нас овај празник охрабрује и оснажује да и ми можемо да идемо Божијим путем и да су врата Царства Божијега отворена за све оне који желе у њега да уђу, само ако се потруде. А први и основни наш труд су наша жеља и наша воља – дакле да желимо да будемо Божији људи и да знамо да је то најважнија ствар у животу“, истакао је отац Мирчета.

Он се такође осврнуо и на дјелове из прочитане јеванђелске приче која нас подучава да прије свега треба вољети Бога, те да из те љубави исходи и љубав према свима:

,,Не смијемо и не можемо да волимо ништа друго више него Бога, а када волимо Бога и када се трудимо да живимо по Богу, онда волимо све. Онда стичемо и имамо праву и истинску љубав према свима. И према оцу и мајци, и према жени и према детету, и према сваком човјеку који ходи овом земљом, зато што је Божија љубав којом нас воли и дарује, права љубав, истинска љубав.“

Идимо Божијим путем, сви смо позвани, сви људи овога свијета, а и сви људи овога града када је у питању наш Храм. Врата овога храма су отворена свима који желе да живе по Богу, који воле Бога и који воле ближње“, закључио је своје пастирско обраћање отац Мирчета.

Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, професор др Радомир Зејак са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио протођакон Владимир Јарамаз испред Хора Светог апостола и Јеванђелиста Марка, чији је он предсједник.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

ПОШТУЈМО ЗАВЈЕШТАЊА ДУХОВНИХ И НАРОДНИХ ВЕЛИКАНА
Цетиње, 23. јун 2019.

Атакујући безобзирно на храмове и имовину Цетињске Митрополије најновијим Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница државни центри моћи у Црној Гори служе се кривотворењем историјских чињеница. Државни званичници у Подгорици иступају са нетачном и необјективном тезом да је имовина Цетињске Митрополије и њених храмова прије 1918. године наводно била својина државе Црне Горе. Ово исконструисано становиште формулисано за потребе дневне политике нема упориште у историјским чињеницама и сачуваним архивским актима. Чињенице управо говоре супротно. Већ у средњовјековној Зети, господари који су били изданци народних династија Војислављевића, Немањића, Балшића и Црнојевића, уступали су владарским повељама бројне и богате земљишне посједе манастирима и црквама. Даровани посједи постајали су власништво храмова, односно Цркве, а не државе или двора. Примјера, ради, повељом од 4. јануара 1485. г. господар Зете Иван Црнојевић даровао је цетињском манастиру двије трећине Цетињског поља, али и земљишне посједе у Добрском селу и Цеклину и солане у Грбљу. Након оснивачке повеље Цетињском манастиру, господар Иван Црнојевић је донио и Закон (Суд царски и патријаршијски) 1485. године, којим се заштићују манастирска имања. При свршетку исте повеље Иван Црнојевић исказује анатему на свакога ко би се усудио да Цетињском манастиру присвоји макар и дио земљишне својине коју му је он својевољно намијенио. Порука Иванове анатеме намијењена будућим покољењима дословно гласи; ,,Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од снажне деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље и силе часног и животворног Крста и од 12 врховних Апостола и од 70 осталих, од 318 никејских светих отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили и да је такав подобан Јуди издајнику и онима што викаху узми, узми и распни, крв његова на нас и на дјецу нашу и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!“

Формулишући владарску клетву коју је намијенио будућим узурпаторима манастирске својине, господар Зете је фактички штитио земљишну својину цетињског манастира коју му је управо он завјештао оснивачком повељом. Вријеме у коме се господар Иван одлучно и бескомпромисно борио за опстанак слободне Зете било је бурно и сурово. Ипак, у народу је био развијен страх од Божијег суда, у случају каквог моралног преступа према Цркви. Управо на такав осјећај савјести у народној свијести Иван је рачунао као дјелотворни механизам који ће појединца благовремено удаљавати од гријеха узурпације црквене имовине. Али времена се мијењају и људи у њима. У раздобљу милитантног безвјерја страх од Божијег суда готово је ишчезао у народу на овим теренима. За колективно стање духа и за моралну будућност народа то није исправно исходиште и неминовно води правној и моралној анархији друштвене заједнице.

Темељ земљишној својини и имовинским правима острошког манастира положио је Св. Василије Острошки лично. Рођен 1610. г. у селу Мркоњићи у Поповом пољу код Требиња – Србин из Херцеговине, Св. Василије Острошки се као митрополит захумски одступајући испред зулума Турака, 60-тих година 17. вијека скрасио у забитој пећини на падинама острошких греда и са групом монаха сазидао Горњи острошки манастир посвећен Часном Крсту. Да би обезбиједио новосазиданом манастиру материјални основ за опстанак и духовну мисију, Св. Василије је откупио одређене земљишне парцеле у подоострошким селима. У Завјештајном писму из 1666. године које се и данас чува у ризници острошког манастира, Св. Василије поименично именује топографске називе локација које је у минулом времену откупио за образовање и увећање земљишне својине острошког манастира. У завршном сегменту Завјештајног писма острошки светитељ дословно каже: „И тко би се покусио да нешчо отними од м0настира, отнимио Господ Бог таковому разоритељу његов дом, кућу и стоку са синови и васе његово именије, да му Господ Бог порази и расипа ванезапу ва веки, амин. Да га траг и ожак погибне ва веки, амин.“ (И ко би покушао нешто да отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и сав иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вијекове, Амин! Да његов дом настрада у вијекове, Амин!)

Изреченом анатемом Св. отац у ствари штити земљишну имовину острошког манастира коју му је лично обезбиједио и јасно и недвосмислено опомиње сељане подострошких села да се не би усудили да насилно и противправно присвајају посједе манастира. У противном, суочиће се са дејством клетве коју на узурпаторе оставља. А суочити се са клетвом Св. Василија није нимало разумно.

Интегритет и неповредивост црквене својине православних манастира штитиле су често и турске власти руковођене одредбама шеријатског права. У Цетињском љетопису, драгоцјеном историјском извору, који се чува у ризници Цетињског манастира, описује се случај која оснажава наше становиште. Становници засеока Хумци у Цетињском пољу већ су генерацијама обитавали на земљишном посједу Цетињског манастира. Манастиру су плаћали закупнину за коришћење црквене својине. У првој половини 17. вијека Хумци су присвојили манастирску земљу и престали су да плаћају закупнину манастиру. Цетињски митрополит Мардарије Корнећанин обратио се 1638. године турским управним властима за помоћ. На Цетиње је дошао одред Турака и физичком принудом приморао Хумце да исплате заостала дуговања цетињском манастиру и да се потчине управи Цетињске Митрополије. Управо с тим у вези, у Цетињском љетопису се поред осталога каже: ,,Тада пашини чауши по правди Хумце похваташе и свезаше чврсто и љуто без милости тољагама тукоше. Они умилно плакаху и жалосно вапијаху да их помилују, ради милости Божје. Тада се умиљаваху и мољаху чауше да престану са љутњом и да их више не бију, да их одријеше. Међутим, чауши најприје Хумце веома глобише, затим пустише. Они нас послије тога почеше кумити и молити да их не воде к паши и плачући цјеливаху нам руке и грљаху ноге, да одредимо кметове и да плате штету коју су манастиру учињели.“

И главари Црне Горе „по указу“ Шћепана Малога издају 1768. године исправу, којом се владици Сави и манастирској братији гарантује безбједност манастирске имовине и ово писмо потврђују ,,мохуром (печатом) све Черне Горе“. У њему се поред осталога каже:

,,И ако се нађе који христијанин да украде икаквога имјенија церковнога, да плати церкви седмерицеју, а глобе земљи двадесет цекинах. И ако се црква пожали нама главарима да им који насрамотицом хара жита и ливаде, или чини коју другу насрамотицу, или злослови свештеника, да плати глобу земенску и да буде кастиган.“

На празник Благовијести, 25. марта 1868.г. одржана је Народна скупштина главара у Цетињском манастиру, под предсједништвом књаза Николе, и тада је први пут извршена подјела имовине у Црној Гори на: црквену, државну и породичну имовину владалачке породице Петровић Његош. Тада је одлучено што припада Манастиру, што је власништво државе и што ће припадати књазу Николи I Петровићу Његошу као владару. Тим поводом у Црногорском годишњаку ”Орлић“ за 1896. годину пише да је Народна скупштина одредила да Манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколик метех, куд крисовуља Иванбегова пише…“ У државну имовину је, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада прешло историјско оружје из ризнице као и војни архив.

О вјековном трајању и поштовању Оснивачке повеље говори нам и документ настао 410 година од њеног доношења. Попут средњовјековних владара из династија Немањића и Црнојевића, када је син насљедник поштујући очево дјело на хрисовуљи стављао свој потпис, тако је и књаз и господар Никола I Петровић Његош на сличан начин потврдио и оснажио хрисовуљу господара Ивана Црнојевића, доносећи Указ о праву својине над земљиштем Цетињског манастира 17. јуна 1895. год. у којем пише сљедеће:

,,Наш славне успомене претходник, Зетски Господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу Зетских Митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског Владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности Државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов Крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави…

Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено.

Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим Нашим Указом потврђеним.

У нашој Престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења Нашега Насљедника Књаза Данила, 1895.

   НИКОЛАЈ“

Увидом у архивски документ о попису Државне имовине, током трајања независне државе Краљевине Црне Горе до 1918. г, јасно се види да ни једна православна, ни римокатоличка црква, ни џамија нијесу биле имовина државе.

Све су државне власти у Црној Гори, барем до 1946. године, како националне, тако и окупационе, поштовале и уважавале имовинска права и власништво Цетињске Митрополије и њених храмова, и нијесу узурпирале њене посједе. Ствари ће се темељно промијенити доласком комуниста на власт. Према Закону о аграрној реформи и унутрашњој  колонизацији из 1946. православни манастири у Црној Гори лишени су већег дијела својих земљишних посједа. Према истом закону манастири су категорисани у двије групе манастира тзв. већег историјског значаја,у које су сврстани Цетињски манастир, Острог, Пива, Морача и Савина, и остали манастири. Манастирима „већег историјског значаја“ закон је оставио у својину 30 хектара земље и 30 хектара шуме, док је осталим манастирима оставио у право својине и коришћења 10 хектара обрадиве земље и шуме. Овај закон није национализовао храмове и минимум земљишног посједа, који се није нашао на удару аграрне реформе, већ их је оставио у право својине и слободног располагања Цетињској Митрополији и њеним подручним храмовима. Никад ни једна државна власт у Црној Гори није покушавала нити реализовала подржављење православних храмова и цјелокупне њихове имовине. Садашње настојање државних центара моћи у Подгорици јединствен је такав случај у цјелокупној историји Црне Горе и њене државно-правне традиције. Таква изразито насилна идеолошка и политичка доктрина нема утемељења у правном и цјелокупном историјском насљеђу ове намучене земље.

Државни идеолози често форсирају тезу да је Српска Православна Црква у Црној Гори присутна тек од 1920. Срачунато и тенденциозно прећутали су 700 минулих година њеног дјеловања на овим просторима. Цетињска Митрополија изводи свој црквено-правни континуитет из Зетске епархије коју је 1219. формирао управо Св. Сава, док је на сабору у Скопљу на Цвијети 1346. г. уздигнута у ранг Митрополије зетске. Бројни храмови на теренима Црне Горе сазидани су настојањем светородне династије Немањића. Манастир Морачу подигао је кнез Стефан Немањић, синовац Св. Саве, 1252. Манастир Ђурђеви Ступови код Беране, подигао је Немањин синовац и брат од стрица Св. Саве жупан Првослав Немањић 1213. Манастир Врањину на Скадарском језеру подигли су Св. Сава и епископ зетски Иларион 1224. Манастир Дуљево код Будве подигнут је настојањем цара Душана 1348. Цркву Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу подигао је хумски кнез Мирослав, Немањин брат, 1190. Списак храмова, који су у доба Немањића сазидани на терену од Полимље и Потарја до обала Јадрана знатно је већи. Не заборавимо притом да је духовну власт над овим теренима и вјерним народом вршила управо Српска Православна Црква са сједиштем у манастиру Жичи код Краљева, потом у Пећкој Патријаршији.

Срачунато и тенденциозно се прећуткује да се Митрополија црногорска и приморска, као насљедница Митрополије зетске, помиње први пут 1504.г. и подмеће да је формирана 1931.г. желећи да јој се код неупућених скрати постојање за 427 година.

Самовољном и неканонском одлуком турских врховних власти укинута је 1766. године Пећка Патријаршија као мајка-црква Цетињске Митрополије. У раздобљу  између 1766. и обнове српске патријаршије 1920. цетињски митрополити и господари Црне Горе истрајно су се залагали за успостављање Пећке Патријаршије и формирање јединствене српске државе. Патријарх пећки Атанасије II Гавриловић додијелио је 1750. цетињском митрополиту звање „егзарха трона пећкога“. Исто звање носиће цетињски митрополити и послије укидања Патријаршије у Пећи. Управо на тај начин првојерарси Цетињске Митрополије промовисали су своју црквено-правну доктрину да је Митрополија на Цетињу легални и легитимни сљедбеник и насљедник аутокефалне Пећке Патријаршије и да је њен духовни и национални циљ да ради на њеној обнови, до које је 1920. и дошло. И у раздобљу свог самосталног живота између 1766. и 1920. Православна Црква у Црној Гори носилац је и промотер српског црквено-народног идентитета, о чему уосталом говоре бројни историјски извори. Управо зато Митрополија Цетињска никад није ни затражила па самим тим ни добила томос (повељу) о стицању статуса. аутокефалне цркве. Њен духовни и национални приоритет био је управо супротан – обнова српске патријаршије у Пећи. Она, додуше, јесте називана ”аутокефалном” од 1904.г. на иницијативу књаза Николе, насљедника митрополитâ и господарâ Петровића, који се као такав понашао у односу на Цркву као господар и ”митрополит”, у времену кад је Митрополија – Православна Црква у Црној Гори – била државна вјера, а он – хришћански владар. Што се тиче навођења ње као ”аутокефалне” у Рали-Потлијевом зборнику канона, у фусности се изричито наводи да у Синтагматиону Цариградске Патријаршије, која је давала аутокефалност, тога нема. Књаз Никола је прогласио Цркву ”аутокефалном” – да би га митрополит крунисао за краља (1910). А што се тиче обнове јединства Пећке Патријаршије, исти краљ је (1913) поставио првог Пећког митрополита Гаврила Дожића, послије укидања Пећке Патријаршије (1766) и из егзила прихватио њену обнову, тражећи само да јој сједиште буде у Пећи, а не у Сремским Карловцима – Београду.

Стога, поштујмо завјештања наших народних великана, господара Ивана Црнојевића, Св. Василија Чудотворца Острошког и многих знаних и мање знаних. Јер народ који флагратно крши и несавјесно игнорише аутентично духовно и правно насљеђе минулих покољења неминовно је осуђен на духовну деструкцију и биолошко нестајање. Није ни мудро ни разумно ратовати са својим праоцима; и народним великанима, а још мање са Господом. Уосталом метафизички рат са Духом Господњим нико није добио. Нити га може добити.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

У пратњи г. Сергеја Бабурина, његовог сарадника г. Валерија Павлова и гђе Драгане Дракулић-Пријме, сарадника Руске академије наука, Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован посетио је 21. јуна 2019. године Руску националну библиотеку у Санкт Петербургу.

Током посете Преосвећеног Владику је дочекао и срдачно примио г. Александар Вершинин, генерални директор Библиотеке. У пратњи домаћина и пријатеља, Владика је посетио и посебно Рукописно одељење те Библиотеке, приликом чега је договорена сарадња с Епископском књижницом у Пакрацу, као и редовна размена књига у сврху допуњавања књижног фонда.

Извор: Српска Православна Црква

Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/vinogradi21062019.mp3

Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. 

Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. 

Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован.

Извор: Епархија шумадијска

ПОВОДОМ БУРНИХ РЕАКЦИЈА КОЈЕ СУ УСЛЕДИЛЕ НАКОН ОБЈАВЉИВАЊА СНИМКА
ПОВОДОМ СНИМАЊА НОВЕ СЕРИЈЕ ГОСПОДИНА РАДОША БАЈИЋА ОСЕЋАМ СЕ ДУЖНИМ
ДА ВАМ НАПИШЕМ О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ

Као надлежни парох добио сам позив својих парохијана (породице Бајић) да почасно чинодејствујем на почетку снимања серије за коју ми је речено да ће имати етнографским и традиционални карактер. Ја сам поступајући по пастирској и свештеној дужности прихватио позив. Из Требника сам прочитао Молитву на почетку сваког доброг дела која се односи и на освећење простора који ће се користити (у овом случају снимања). Као што смо дужни да освећујемо домове верних и да у требама и молитвословљима призивамо Божију милост, помоћ и напредак тако и овом случају сам се држао строго свога свештенога дела и молитвенога чина. У изјави коју сам дао телевизији Пинк заједно са њеним власником господином Жељком Митровићем само сам указао на садржај онога што молитва у себи садржи. Господин Митровић се у својој изјави нашалио (како се и на приложеном снимку јасно види) да је моје присуство и молитва упућена и на рејтинг тј. гледаност његовог медија. Како сваком човеку тако и
њему желим успех у послу којим се бави (да га обавља савесно, часно и поштено пред Богом и пред људима), али моје присуство и чин извршен у овом случају се тицао самог дела, намере и Божијег благослова да почетак буде добар, на само стварлаштво и освећење простора који треба да буде испуњен жељом и свешћу да оно што се чини (у овом случају снима) буде људима који буду гледали на корист.

Свако добро у Христу Исусу Господу нашем,
свештеник Љубомир Петронијевић

Завршним испитом одржаним у петак, 21. јуна 2019. године, у просторијама Црквене општине новосадске, окончано је школовање шесте генерације полазника Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.  Дипломски испит – практични и теоријски део – пред петочланом Комисијом одбранио је господин Владимир Симић из Београда, дипломирани машински инжењер, музички руководилац групе Бело платно, стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. 

Чланови Испитне комисије били су: председник – презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, господин Србољуб Остојић из Београда, учитељ црквене музике, господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у својству ментора.  

После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Владимиру и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Појање, поготово ово које смо ми обновили и почели да се трудимо да изучавамо и да враћамо у наша богослужења такозвано византијско појање, има посебну улогу да обогати и припреми човека за реч Господњу. Ми ћемо наставити да се трудимо јер појање има мисијску улогу у Цркви, казао је управник Школе црквеног појања.

Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин основана је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. 

Извор: Радио Беседа

У суботу, 15. јуна,  др. Србољуб Убипариповић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржао је предавање са насловом „Света литургија и литургијски типови у прошлости и садашњости“. Веома занимљиво предавање, које је обухватило низ тема из ове области православног богословља и историје цркве, изазвало је живо интересовање окупљених слушалаца. Осим предавања, др Србољуб је узео и непосредног учешћа у животу наше заједнице, појући на богослужењима великог празника Духова.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Српска Православна Епархија диселдорфска и немачка прославља ове године 50 година постојања. Од 28. до 30. јуна 2019. године тим поводом организује тродневне свечаности у Хановеру, у оквиру којих ће бити одржан научни симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“.

У петак свечана академија и пријем у Хановеру

На Видовдан, у петак 28. јуна, од 18:00 часова у Цркви Светог Јована (Neustädter Hof- und Stadtkirche St. Johannis) биће одржана свечана академија поводом пола века постојања Епархије диселдорфске и немачке, након чега ће за све госте уследити и свечани пријем.

На самом почетку академије поздравно слово, и то по први пут на немачком језику, упутиће Преосвећени Епископ Диселдорфа и Немачке др Григорије Дурић. Присутнима ће се обратити и Високопреосвећени Митрополит Немачке Августин из Цариградске Патријаршије, Преузвишени Покрајински Бискуп Хановера г-дин Ралф Мајстер из Евангелистичко-лутеранске цркве, Преузвишени Бискуп Магдебурга др Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске Конференције и Преузвишени Бискуп др Николаус Швертфегер, викарни бискуп Хилдесхајма.

Након поздравних говора Епископа, Бискупа и кратког музичког интермеца уследиће излагања:

- Преосвећени Епсикоп Диселдорфа и Немачке др Григорије Дурић говориће на тему „Теолошке перспективе Српске Православне Цркве у Немачкој“.
- Преузвишени Бискуп Магдебурга др Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске Конференције говориће на тему „Православље и Католичка Црква у Немачкој у дијалогу“.

У дискусији, коју ће модерирати проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру, учествују: пастор Евангелистичке цркве у Немачкој г-дин Волдемар Флаке, Бискуп др Герхард Фајге и протојереј-ставрофор Слободан Милуновић.

У суботу научни симпосион у Хановеру

Дан касније, у суботу, 29. јуна, Епархија диселдорфска и немачка организује симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. Симпосион ће се одржати у Црквеном центру Светога Саве у Хановеру (Mengendamm 16 c, 30177 Hannover) између 09:15 и 19:30 часова.

Научни савет симпосиона чине проф. др Данијел Бенга са Православног богословског факултета у Минхену, проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру и проф. др Мартин Тамке са Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Гетингену.

У недељу Владика Григорије богослужи у Хановеру

У недељу, 30. јуна, у 10:00 часова, Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г-дин Григорије служиће Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Хановеру (Mengendamm 16 c, 30177 Hannover).

Извор: Телевизија Храм