У Цркви Светог Јована у Хановеру је у петак вече у присуству неколико стотина гостију и верног народа одржана свечана академија поводом пола века постојања Епархије диселдорфске и немачке.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Госте је на почетку академије, по први пут на немачком језику поздравио Његово преосвештенство епископ Диселдорфа и Немачке Григорије. "Све што славимо и у овој години и у идућој, биће повезано са 800 година постојања Српске православне цркве и њене аутокефалности и ово је заиста велики догађај за нас, јер 50 година једне епархије у Немачкој исто је као отприлике 500 година у неким православним земљама", рекао је Владика Григорије. Епископ Григорије рекао је да је на симпозијум дошао и председник Православне епископске конференције митрополит Августин, као и председник бискупске конференције Немачке Герхард Фајге, наравно и многи други људи који су Епархији Диселдорфа и Немачке учинили велику част и показали поштовање према српском народу и Српској православној цркви.

Протојереј-ставрофор Слободан Милуновић рекао је да је сваки јубилеј важан у животу било појединаца, било заједница, а посебно црквених заједница и још више важан у дијаспори, ван граница отаџбине. "Временом се стварају и овакви јубилеји као што је 50 година Епархије, чији сам ја сведок од оснивања епархије 1969. године у Немачкој", рекао је протојереј-ставрофор Слободан Милуновић који је био и први рукоположени свештеник ове Епархије. У чин свештеника рукоположио га је Преосвећени Епископ шабачки Лаврентије који је био први Епископ Српске православне цркве на овом простору.

Присутнима су се обратили и високопреосвећени митрополит Немачке Августин из Цариградске патријаршије, преузвишени покрајински бискуп Хановера Ралф Мајстер из Евангелистичко-лутеранске цркве, преузвишени бискуп Магдебурга Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске конференције и преузвишени бискуп Николаус Швертфегер, викарни бискуп Хилдесхајма. Након поздравних говора епископа и бискупа услиједила су излагања епсикопа Григорија и бискупа Фајгеа, који су говорили о теми "Православље и Католичка црква у Њемачкој у дијалогу". Владика Григорије одржао је предавање на Немачком језику.

У дискусији, коју су водили професор Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру, учествовали су и пастор Евангелистичке цркве у Немачкој Волдемар Флаке и протојереј-ставрофор Слободан Милуновић који је иначе и први рукоположени свештеник у Епархији немачкој још давне 1969. године када га је рукоположио тадашњи Епископ немачки Лаврентије који је и основао ову Епархију. 

Извор: Телевизија Храм

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Уочи Видовдана, када црква Лазарица прославља свога ктитора и заштитника светог великомученика кнеза Лазара, служено је свечано бденије, након кога је пререзан славски колач поводом крсне славе хора св. кнеза Лазара. Бденију, које је служио Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством Епархије крушевачке, присуствовало је мноштво верног народа и свештенства града Крушевца. После послужења испред храма одржан је концерт Војног оркестра и хора из Дома Војске из Београда. Прелепо вече окупило је велики број наших суграђана који су уживали у овој прекрасној музици. Славећи победу вечнога живота, и задобијање Царства Небескога, сабрало нас је све и ове године на небоземни сабор у славну Лазарицу да прославимо свете мученике косовске са светим и честитим  кнезом Лазаром на челу.

На сâм дан празника Видовдана, свету Божанствену Литургију служио је Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством из Епархије крушевачке. Светој Литургији присуствовали су нам драги гости из Црне Горе, а са острва Бешке, мати Фотина са сестрама, као и монахиње из манастира Ковиља код Ивањице, директор БИА господин Братислав Гашић, градоначелница града Крушевца госпођа Јасмина Палуровић  и заменица градоначелника Крушевца госпођа Весна Лазаревић.  На светој Литургији преосвећени Владика је поучио верни народ веома надахнутом беседом посвећеном светом Кнезу Лазару и његовој љубави према Богу и народу.

Након свете службе, предвођени моштима светог кнеза Лазара, литијски смо кренули до централног градског трга – споменика Косовским јунацима, где је  служен помен овим светим мученицима. Након овог програма славље је настављено уз Трпезу љубави припремљену у цркви Лазарици, певајући песме светоме кнезу у част и радујући се сусрету једних са другима. Госте смо испратили са молитвеним жељама да долгоденствују на многаја љета, сећајући се речи које су и данас одјекивале Крушевцом да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века.

Извор: Епархија крушевачка

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Светог кнеза Лазара и светих косовских мученика у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара, чиме је торжествено прослављена слава ове београдске светиње.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/BesedaPatrijarha.mp3

 Патријарху Иринеј су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Мирослав Миленкович, јереји Срећко Богићевић и Игор Грацун, ђакони Мирослав Николић, Драган Танасијевић и Радомир Врућинић, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Драгослава Стикића, ђакона Ивице Чаировића, Његовог Краљевског Величанства престолонаследника Александра Карађорђевића са супругом Катарином и многобројних верника. Домаћини данашње славе су породице Радивојевић и Драговић, бележи репортер Радија "Слово љубве" Николај Сапсај.

У надахнутом слову Свјатјејши је подсетио да "данас славимо један од највећих празника наше историје. Наши јунаци су својом крвљу залили земљу косовску, а својим костима зацементирали ту свету српску земљу, те је то данас наша најсветија земља", рекао је Патријарх Иринеј.Данас нам је Косово окупирано моћним силама овога свте. Чинимо све и боримо се да га сачувамо. Да ли ћемо успети - то Бог зна, али ћемо учинити све да Косово сачувамо. Али оно што не смемо да учинимо то је оно што се од нас тражи и очекује, да се Косова одрекнемо, да кажемо да то више није наше", рекао је Патријарх Иринеј и поновио да "Србија не сме да се одрекне Косова и Метохије".

Извор: Радио Слово љубве

На Видовдан, 15/28. јуна 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је свету Литургију, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.

У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: Данас смо се овде сабрали да прославимо један од празника  из историје наше Помесне Цркве, који има и тужан и радостан карактер. Христово страдање је изгледало испрва  -  а тако су мислили и Његови ученици - као пораз, а у ствари је то истинска победа. Свети кнез Лазар је био спреман да физички пораз претвори у духовну победу. Ту његову спремност, народни песник је изразио речима:  ,,земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века. " И овога пута, поновићу, као и доста пута раније, име једног празника открива његову суштину. Тако је и са данашњим празником који је из 14. века. Пре тога је у данашњи дан прослављан празник Светог пророка Амоса, који је крсна слава кнеза Лазара, и празник Светог мученика Вита који је пострадао за Христа у 4. веку. По њему је данашњи празник и добио име (Вит-Вид). Многи се питају засто славимо погибију Светог кнеза Лазара? Увек је она страна која се бори за ближње своје и за своју отаџбину победничка страна, без обзира ако и на први, спољашњи изглед, та њена победа јесте пораз. Одлука Светог кнеза Лазара могла је бити и да се не боримо са великом силом. Но, то би био погрешан став, став обожавања пораза и прихватања зла као врховне норме. То је духовна некрофилија. Свети кнез је са својом војском и народом изабрао пут страдања за Господа , борећи се за вечне, непролазне вредности Царства Божјег, за које једино и вреди живети. 

После заамвоне молитве  Епископ мохачки господин Исихије, служио је парастос свим нашим војводама и војницима који су живот свој положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас.

Извор: Епархија бачка

На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све.  Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. 

У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој.  Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. 

Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника.

Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. 

У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. 

Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу.

Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа.

У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић.

После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака.

Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога.

„Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“

Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно.

„Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“

Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене:

„Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“

Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога.

„Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога.

„Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.

После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана.

Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски:

„Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“

Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом Литургијом, поменом палим српским јунацима прије Косова, од Косова до данашњих дана, резањем славског колача поводом храмовне славе капелице посвећене Светим српским Новомученицима, поменом блаженопочившем архимандриту Лазару и славском трпезом љубави, у острошком скиту Јован Долу код Никшића саборно и молитвено је прослављен Видовдан.

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/06/protojerej-stavrofor-Dragan-Krusic-Vidovdan-u-Jovan-Dolu.mp3

Светом службом Божијом у цркви посвећеном Светом Цару Лазару и Новомученицима српским началствовао је протојереј-ставрофор Драган Крушић, никшићки парох, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Станишић, подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Атанасије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.

Надахнутим ријечима празничне бесједе сабранима се током Литургије обратио началствујући о. Драган који је између осталог казао да је Видовдан најсвјетлији и најсудбоноснији српски дан.

-Тада су благочестиви Кнез Лазар и његови витезови и јунаци пред Косовски бој имали Божије откровење и виђење, јављање Божијег анђела који долази код благочестивог кнеза Лазара и пита га „царе Лазо честито кољено, коме ћеш се опредјелит царству земаљскоме или небеском?“ Ако се опредијелиш земаљском царству оно је краткотрајно и за мало времена, а небеско царство је увијек и довијека и за то небеско царство се опредијели благочестиви Кнез Лазар и сви витезови и косовски јунаци и тако опредијелише српски народ за Царство Христово, Царство вјечно и бесмртно у коме царује вјечни и бесмртни Бог Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица Мајка рода људског хришћанског, у коме царују сви светитељи и угодници Божији који су својим подвигом угодили Господу – казао је о. Драган.

Свети Кнез Лазар је, истакао је о. Драган, размишљао да је боље да он и јунаци страдају у подвигу, него да живе у срамоти и зато се опредијелио за Царство Небеско, Царство Христово, вјечно и непролазно.

-Благочестиви Кнез Лазар и његови косовски витезови и јунаци у бијелој цркви Самодрежи, причешћују се пред Косовски бој и само њихово причешћивање Тијелом и Крвљу Господњом значи опредјељење за Господа вјечног и бесмртног. Јер шта је друго Света Литургија него праслика Небеског Царства Христовог. Ми у том Царству живимо управо када служимо Свету Литургију – рекао је о. Драган.

Он је нагласио да се и данас пред нама поставља исто питање, за које царство ћемо се опредјелити.

-Они чија је душа опкренута више земљи и земљином богатству, они се опредјељују за ово земаљско и трулежно царство, царство смрти. А они чија је душа испуњена вјечним вриједностима Христовим, вјечном правдом Христовом, вјечном истином Христовом, вјечном љубављу Христовом, они се опредјељују за то Царство Христово у коме су те вјечне вриједности. Зато за српског човјека Светосавца Косово је свенародна Голгота и свенародно страдање, али свенародно Васкрсење – рекао је о. Драган.

Закључио је да сви они који се данас залажу за очување српског Косова опредјељују се за табор на чијем је челу Свети Цар Лазар, док они који говоре да треба ићи са Косова, да треба сотавити светиње на милост и немилост душманима, опредјељују се за други табор, Јудин табор.

-Као народ никада не смијемо дозволити да Косово и Метохија нијесу срце српског народа, није света српска земља и не смијемо дозовлити да Косово није Свети српски Јерусалим – казао је о. Драган.

Извор: Манастир Острог

Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је јуче, 26. јуна, Свету архијерејску литругију и парастос у манастиру Савина у Херцег Новом поводом годишњице упокојења игумана савинског архамандрита Варнаве Гвозденовића. Након тога у манастирској порти је одржана промоција књиге  „Тихи син утјехе“ о блаженопочившем оцу Варнави.

Послије прочитаног зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједом поучио архимандрит Серафим игуман манастира Денковац код Крагујевца а на крају Свете литургије преосвећени владика Кирило.

Отац Серафим је казао је да све што бива у Цркви кроз вјекове бива Светом литургијом коју започињемо благосиљањем Царства љубави Божије, имена Оца и Сина и Духа Светога – Бога Господа, Тројице једносуштне животворне којом се сва покољења земаљска кроз вјекове спасавају и улазимо из простора и времена у тајну вјечности.

Подсјећајући да је Света литургија предукус Царства небескога овдје у времену и простору, отац Серафим је казао да вјекови пролазе а Црква Христова плови ка вјечности загледана ка Истоку – долазећем Христу, надахњује се Његовим Другим доласком и пјева једним срцем и једним устима Свету литургијску пјесму:

„Иста је благодат данас овдје по сводовима дома Мајке Божије у Савини као што је била на Велики четвртак у Горњици, соби гдје је Христос учинио Пасху са Својим Светим апостолима. То Црква чини кроз вјекове и као свједок и носиоц Васкрсења осењена бладоћу Духа Светога, иако увијек на распећу, што је више гоне она више васкрсава!“

Нагласио је да је Литургија сабрање за нас привремено живе, али и утјеха вјечно живима који су уснули у Господу и који ће, кад дођу трубе Судњега дана, устати и посвједочити да је жив Бог и жива вјечност реална која нас очекује:

„Сви ови људи који почивају овдје под покровом савинске краснице Мајке Божије починули су у тој вјери, прошли кроз врата гроба у живот вјечни“, казао је архимандрит Серафим и додао да је један од таквих и блажене успомене архимандрит Варнава, бивши игуман савински,оци Јустин и Доротеј и сви други који послужише овој светој обитељи, а који су нам и сада на помоћи, јер су снажнији него што су били на земљи.

Нагласио је архимандрит Серафим да зато православни хришћани не творе надгробно безвјерно ридање, без наде на васрсење и живот вјечни, него чекају трубе Судњега дана, и очекују васкрсење мртвих и живот будућег вјека:

„Литургија је сусрет и са нашим упокојенима. Данас сви загледани у лице Господа Христа гледамо преко Њега све оне који су изашли из Његових руку, које је створио по лику и подобоју Своме. Гледамо данас и оца Варнаву, сјећамо се и никада га нећемо заборавити. Оно што је најважније то је да се овдје осјећа благодат која доказјуе да смрти нема. Има живота у времену и простору и има вјечног и непролазног живота, гдје је по мом дубоком мишљењу и наш отац Варнава са свима светима који су Богу у маломе вјерни били а Бог их над многима прославио.“

На крају Литургије сабранима се обратио архипастирским словом владика Кирило у којем је истакао да је истински хришћанин само онај који принуђава себе и труди се да живи по Јеванђељским заповијестима, те је и прво блаженство које је Господ изговорио на Гори Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Након тога је низ блаженстава који представљају главни садржај живота сваког истинског хришћанина на земљи. Као што у видљивом животу имамо доста закона и правила које не смијемо да прекршимо јер може да нам се деси нека невоља, тако и у духовном животу постоје закони које треба испуњавати.

„Наша невоља или неког човјека, резултат је његове непослушности духовним законима који су врло јасно дефинисани у Светом писму и код Светих отаца. Поред 10 заповијести Старога завјета и заповијести Новога завјета, има и других духовних заповјести које нам дефинишу духовне законе које треба да се трудимо и испуњавамо.“

Господ и поред свих тих заповјести, закона, може, по молитвама нашега духовног оца и Светих, да одврати од нас казну за њихово неиспуњење, али, поручио је владика, не треба да кушамо Бога и радимо против Јеванђеља и онда да очекујемо добро. Дакле треба бити јеванђелски хришћанин, човјек, нагласио је Епископ и подсјетио на ријечи Господње Не брините се за овај свијет иштите прво Царство небеско, а остало ће вам се све додати:

„То су ријечи Господње и треба да имамо повјерење у сваку ријеч нашега Спаситеља и да испуњавамо то до краја са пуном вјеројм. Ми смо обично више посвећени и усмјерени на земаљско а тиме, не само да губимо земаљско, него губимо и Небеско.“

Поучио је владика присутне да нас Господ позива да будемо усмјерени на небо, што наравно не значи да сједимо и да се лијенимо, него да се трудимо, али да наша душа не буде обремењена бригама овога свијета. То је суштина јеванђелског закона који често многи заборављају. Да би знали како се испуњавају јеванђелске заповјести, Света црква је увијек имала људе од савјета, тихе и опитне.

„Такав је био тихи глас и син утјехе и наш отац архимандрит Варнава који је испунио блаженство Христово блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“

Присјећајући се свог првог сусрета са оцем Варнавом,приликом посјете манастиру Милешева као обичног поклоника – вјерника, владика је казао да му је он посветио такву пажњу као да је он од њега требао да учи. Такав је био са свим људима и у Високим Дечанима и на Михољској Превлаци, онда и у манастиру Савина:

„Слава Богу што манастир Савина не оскудјева у тим преподобним нашим старцима који знају да дају савјет. Поред тога што имамо Свете књиге, Црква нас никад не оставља ни без духовносних стараца који ће нам отклонити наше недоумице, тако да имамо све могућности да ходимо Христовим путем.“

На крају своје бесједе Епископ Кирило је казао да је смисао данашњег сабрање и службе да се помолимо за душу оца нашег Варнаву, али и да евоцирамо успомене и његове поуке,као и да се поучимо од његовог примера по ријечима: Сјећате се ваших старешина и проповедника ријечи Божије и поучите се од њиховог примјера.

Након Литургије служен је помен на којем је јеромонах Макарије, игуман савински, казао да се из Христове гробнице, која светли и свјетлеће док постоји овај свијет и вијек, рађају и друге гробнице које свијетле и које се уписују у вјечни живот. Он је подсјетио да су манастиру у скорије вријеме три гробнице изникле из Христове: оца Јустина, оца Доротеја и оца Варнаве.

„Три гробнице су се укорениле у овој савинској земљи и причислиле се свим оним оцима који су овдје живјели од 11. вијека па све до данашњих дана“, казао је отац Макарије и додао да ће њихово сјеме донијети ново сјеме.

Истичући да је страшна сила Господња која држи свете истинске служитеље Своје, отац Макарије је нагласио да не само да се молимо за упокојење оца Варнаве, Доротеја, Јустина и свих свештенослужитеља савинске обитељи, већ се и њима молимо као Сабору оних који су се придружили светима који живе у Цркви Христовој.

Поводим имендана монахиње Аквилине пререзан је славски колач а затим је у манастирској порти одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ писана по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана савинског оца Макарија који је сачувао и дао на увид аутентичне списе који су коришћени за приређивање ове књиге.

На промоцији је говорио отац Павле Кондић, као приређивач књиге, архимандрит Серафим, који је такође учествовао у њеном приређивању.

Отац Павле Кондић је истакао да је 1963. године, када је замонашен отац Варнава, као и следећих 30 година, било мало калуђера, у једном периоду свега 173, у Српској цркви и да су у књизи „Тихи син утјехе“ сабрана лична свједочења о животу оца Варнаве, његове поуке, преписка са блаженопочившим Епископом рашко-призренским, потоњим Патријархом српским  Павлом:

„Ова књига је опште благо и захваљујући њој и ми можемо да се надахњујемо поукама које су писане аутентичним рукописом Патријарха Павла, оца Јустина Ћелијског… Имамо десетак свједочанстава која се заврашавају једном од тачака у његовом животу, а то је његово опијело и четрдесетница, и ријечи које су тада изговорене нашега Митрополита Амфилохија, владике рашко призренског г. Теодосија, оца Макарија и нашега владике диоклијског г. Методија…, пуно фотографија.“

У књизи је поред свједочења самог оца Варнаве, сабрано и свједочење архимандрита Јована Радосављевића, који је дочекао у монашке воде и испратио Богу на истину оца Варнаву, затим професора Зорана Илића, који га је пратио од својих дјечачких дана широм Косова и Метохије и свих светиња гдје је старац ишао и Богу се молио и служио, као и свједочење оца Сава Дучића, оца Серафима, архимандрита Стефана (манастир Зочиште), сестре Драгане….

Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Из штампе је изашао дванаести број пете серије часописа Глас Епархије нишке. Први број овог гласила штампан је 1899. године и сматра се епархијским часописом са најдужом традицијом излажења, али са честим прекидима континуитета у његовом објављивању. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија,  часопис излази квартално.

Једино Својим славним Васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема несрећнијег бића од човека који не верује у васкрсење мртвих, читамо у делу богословља, речи Преподобног Јустина Ћелијског, на почетkу часописа Глас Епархије нишке. Тема овог броја Васкрсење Христово.

Глас Епархије нишке се једнако обраћа свима: православним и другим хришћанским верницима, академским личностима, интелигенцији, катихетама и другим просветним радницима, студентима, ученицима и онима који желе да се упознају са актуелним животом Цркве, као и свима који су жедни и гладни Речи Божје.

Међу богословским темама су: Посланица епископу јерусалимском Макарију, Светог равноапостолног цара Константина Великог; Осуђени на бесмртност, Преподобног Јустина Ћелијског; Извор бескрајне Силе која спасава, протојереја Светислава Петровића; Беседа на натпис Дела Апостолских, Светог Јована Златоуста и Говор разним језицима, епископа Јована (Илића), преузето из Прегледа Епархије нишке за 1936. годину.

Богословској теми припада и веома занимљив текст Сунчице Денић, професорке на Педагошком факултету у Врању, на тему симбола духовног подвига у биљном и животињском свету: Срна у изгубљеном рају оца Јустина и јасика монахиње Стефане: ... И данас је отворено питање, колико и шта могу симболи срна и јасика да значе нашем осећању и нашем разуму. И јасика и срна, али и цвеће. травке и биље, за које се везују отац Јустин и монахиња Стефана, знаци су својеврсног начина постојања.

Духовно нас поучавају архимандрит Рафаил, игуман манастира Височка Ржана (разговор је водио јеромонах Нектарије (Ђурић) и старац Јустин из манастира Петру Вода у Румунији (са румунског је превела Данијела Станковић). 

На савремене теме из живота Цркве читамо текст Ми верујемо да је Исус Христос васкрсао, протојереја Андреја Ткачова (са руског  превео лазар Поповић) и текст Смемо ли се надати спасењу свих?, Митрополита Калиста Вера (приредио и превео Ивица Живковић), из којег доносимо кратак део:

"Има питања на која ни у којој мери на нашем садашњем ступњу знања не можемо д ати договор, а опет, колико год да нема одговора, не можемо избећи да та питања постављамо. Гледајући из прага смрти, ми питамо: како може душа постојати без тела? Каква је природа наше обестеловљене свести између нашег сада постојећег тела духовног (1. Кор 15.44) које ће праведни примити у будућем веку? најзад, не и најмање важно, питамо: Смемо ли се надати спасењу свих?"

Из живота Цркве је свакако вредан пажње текст Законодавство цара Константина против корупције (Милица Станковић, проф. Правно-пословне школе у Нишу).

Посебан значај редакција коју чине протојереј Дејан Јовановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић, посвећује објављивању архивске грађе и историјских чланака, које доприносе ближем упознавању богатог наслеђа ових крајева.  

Хришћански живот тако доноси Сећање на Проту Драгутина Ђорђевића Моравског Вук Караџића (1907-1999) које потписује Милош Павловић и текст о манастиру Светог Романа у Ђунису.

Из прошлости су публикована два изузетна текста: Црква Светог Мине у Штави, протојереја Тихомира Танасијевића, Манастир Светог Јована Богослова у Поганову, Јелена и Мара - велике српске задужбинарке и текстови о латинским црквама у Епархији нишкој: латинска црква у Горњем Матејевцу, Орљану, Прокупљу и у Глашинцу.

Поводом стогодишњице упокојења Горан Ћирић надахнуто пише о Јеромонаху Ксенофонту Живковићу (1880-1919) хиландарском монаху и протоепистату првом званичнику монашке државе Свете Горе, рођеном у пиротском пазару, под световним именом Коста, Кона Ђорђевић.

Значајан део сваког броја Гласа Епархије нишке посвећен је верској настави. Разматрају се актуелни проблеми у верској настави и искуства вероучитеља у раду са школском децом, о чему говори презвитер Владимир Стевановић:

"Господ је рекао: пустите децу к мени, јер таквих је Царство небеско". То спомињући треба увек да се присетимо - чисто срце и искрена жеља јесте оно што Господ очекује од нас.

Када узмемо у разматрање да тога највише налазимо у дечјим срцима, уочићемо да је вероучитељ, већ онај који освећује њихове душе, освешћујући их и упућујући их на прави пут, пут љубави и васкрсења.

У томе је  лепота вероучитељског позива, да у младим душама, тек поораним њивама Господњим, засеје семе љубави, оно које се сеје као љубав према Богу, а рађа и развија животом који плодове љубави доноси и усмерава у свим рпавцима њиховог битисања. Та лепота је и главна сличност вероучитељског позива са свештеничким..." (Катихетска служба је припрема за свештеника, разговор  водио Ивица Живковић)

У истом делу часописа који је врхунски приређен и одштампан, је и текст Алексеја Алексејевича Заварина: Сви смо били наши - Једно сведочанство о верској настави у старом Нишу.

У најновијем броју на две стране је објављен текст о активностима младих на Радио Гласу Епархије нишке који у сарадњи са Катихетским одбором Епархије, почев од 6. новембра 2018.  године реализује емисију Млади у сусрет Христу.

Приказима духовне литературе је посвећена значајна пажња  те исцрпно читамо приказ Tематског зборника о православном монаштву , издавач: Центар за црквене студије Ниш 2019.

Службени део часописа садржи изводе из летописа Епархије, попис служби и канонских посета Епископа нишког г. Арсенија чије уводно слово читамо на почетку часописа Глас Епархије Нишке који се обраћа вернима са Вером у Васкрслог Христа, вером апостола, вером отаца, вером мученика Цркве Божј, поздрављајући најрадоснијим поздравом Христос васкрсе!

Уредник часописа
 теолог др Ивица Живковић

Извор: Српска Православна Црква

Другог уторка по Духовима, 25. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Владики Јовану су саслуживали: протојереј Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и вероучитељ г. Душан Баловић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/stanovo25062019.mp3

У беседи Епископ Јован је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Сваки од нас браћо и сестре, има свога пријатеља. А имати пријатеља значи имати у њега поверења. Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу, истинског брата по духу. Имати пријатеља значи поверити се пријатељу. Имати пријатеља, значи за пријатеља треба дати и живот. То је пријатељство. Али пријатељство наше које није везано са Богом, као нашим највећим пријатељем, то пријатељство није тако стабилно, да тако кажем. Није чврсто, није јако, јер није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви. А све што није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви, утемељено је на нашој саможивости. Утемељено је на нашем личном начину живота, који мислимо да је мој начин живота исправан и да то воли Бог. Никако да се окренемо око себе да видимо, да ли то, тај мој начин живота не ремети живот онога поред мене. Имати пријатеља, заиста значи волети. Ми људи често више волимо, што каже наш народ, онога иза брда, али никако да волимо онога који је поред мене.

Тако да толико далеко одлазимо, да нећемо чак ни да идемо у Цркву, где иде онај мој комшија. То је заваравање себе и духовна погибао браћо и сестре. Ми не можемо да волимо онога преко брда, ако прво не заволимо овога поред себе. А заволети овога поред себе, значи смирити се и опростити. Кажем, сви ми имамо пријатеље своје, и хвала Богу што је тако. И нас пријатељи воле и ми волимо пријатеље, тако би требало да буде. Та љубав према човеку или пријатељу, не сме да буде емотивна. Та љубав треба да буде као начин живота. Да кроз тај живот ми потврђујемо то”.

“Нема веће љубави него да свој живот положимо за ближњег свог. Ко је од нас спреман да положи живот свој, почевши од мене? У мислима хоћемо дати живот за ближњег, е то је мало теже. Али коме је тешко? Ономе ко је саможив. Права родитељска љубав је равна са Божијом браћо и сестре. Али и ту родитељи греше. Давајући превагу љубави свом дететом заборављају на Бога. И забораве да је то дете у ствари дар Божији, а не твоје толико. Дакле, сви ми волимо некога и бивамо вољени. Али нико браћо и сестре, не може нас тако волети, па чак ни отац ни мајка, колико нас воли Бог. И то је Он највише потврдио, што је из те љубави према човеку се родио, живео на земљи, трпео све. Као што и поједини људи данас трпе. Дао живот, за човека, за људе и васкрсао. Е то је оно што је Господ потврдио, да нема веће љубави, да који живот свој положи за другога”.

Извор: Епархија шумадијска

Велики број Ваљеваца и свештенослужитеља Епархије ваљевске присуствовао је у уторак 25. јуна представљању 10 преведених књига на српски језик протојереја Андреја Ткачова, једног од омиљених православних мислилаца данашњице у свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву.

Издавачка кућа „Бернар“ која слави десет година постојања, заслужна је што Срби читају, поштују и воле проту Ткачова. Велике заслуге припадају и јеромонаху Игнатију Шестакову, сабрату Сретењског манастира у Москви и уреднику портала „Православље.ру“ који редовно објављује протине текстове. Поред радија „Источник“ који је медијски покровитељ, представљање дела проте Ткачова, организовала је ЦО при Храму Васкрсења Христовог, а у оквиру циклуса „Православље и млади“. Прота је надахнуто говорио о савременим и уобичајеним темама уз неколико поука и порука које би се свеле на неопходност и обавезност присуства на Светој Литургији недељом и апелом да ниједан хришћанин не сме себи да допусти да буде глуп. Јереј Дејан Трипковић, уредник трибина, поздравио је госте, а затим су се редом обраћали отац Игнатије, прота Андреј, а затим и Никола Дробњаковић, уредник ИК „Бернар. На крају слушамо и веома занимљиво питање о забранама које је поставила колегиница Јадранка Јанковић. Посену захвалност дугујемо гђи Марини Тодић која је преводила трибину.

Извор: Радио Источник

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ

Обавештавамо свештенство, монаштво и верни народ да је својом одлуком Велики црквени суд (ВЦС бр. 69 од 16. маја 2019. год.) донео коначну пресуду којом је бивши архимандрит Никодим (Богосављевић) кажњен лишењем свештеничког чина, монаштва и монашког имена и враћен у ред лаика са крштеним именом Драган. Овом одлуком оснажена је пресуда Црквеног суда Епархије ваљевске (ЦС бр. 52 од 22. априла 2019. год.).

Бивши архимандрит Никодим (Богосављевић) јавно је прекинуо молитвено општење са патријархом, надлежним епископом и осталим епископима СПЦ и самовољно напустио богослужбено место, те је тако сам себе изопштио из крила једне, свете, саборне и апостолске Цркве. На позиве Епископа ваљевског Г. Милутина није се одазивао и ниједног тренутка није показао да се каје због својих поступака. Сходно томе, случај је предат у надлежност Црквеног суда Епархије ваљевске, који је пресудио као што је горе наведено, а што је и оснажено коначном пресудом Великог црквеног суда Српске Православне Цркве.

Такође, обавештавамо верни народ да Драган Богосављевић (бивши архимандрит Никодим) и поред свих опомена, позива на покајање, пресуда црквених судова, забрана свештенослужења и даље служи и на тај начин наставља да чини оно што Богу није угодно.

Апелујемо на све вернике да се држе јединства Свете Православне Цркве, јер по речима светог Кипријана Картагинског: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац“.

Из Канцеларије Црквеног суда

                                                                              Епархије ваљевске

Извор: Епархија ваљевска

На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије Српске православне цркве Епархија Горњокарловачка објављује

К О Н К У Р С

За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2019/20 годину, који садржи следеће услове:

да кандидат није старији од 18 година;
да није ожењен;
да је душевно и телесно здрав;
да кандидат има развијен слух и глас за појање;
да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника, као и знање из сфера опште културе;
да је завршио основну школу, најмање са добрим успехом и примерним владањем;
Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника.

Уз молбу прилажу се следећа документа:

а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха;

б) сведочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оценама;

в) лекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав;

г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен;

д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију;

ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе.

Пријемни испит кандидата за пријем у Епархију Горњокарловачку одржаће се  01. јула 2019. г. (понедељак) у просторијама Епархијског двора Епархије горњокарловачке, поред Саборног храма на старом тргу у Карловцу,  са почетком у 11:00 часова. Напомена: Потребну документацију доставити до 30. јуна 2019. године, на адресу: Vranyczanyeva 6, 47000 Карловац, Р. Хрватска, са назнаком за конкурс.

Извор: Епархија горњокарловачка

У понедељак 01. јула 2019. године, у 11 часова, у просторијама Епархије жичке при Храму Свете Тројице, Трг Светог Саве бр. 4 у Краљеву, биће организован пријемни испит за кандидате за упис у богословије.

Извор: Епархија жичка