Вечерас, 1. јула 2019. лета Господњег, са почетком од 21 сат, у славу Божију и у част светог Јована Шангајског и Санфранцишког, биће служено свечано Свеноћно бденије у свештеној обитељи манастиру Пиносава (Епархија шумадијска). После Свете Литургије сабрање ће бити настављено трпезом хришћанске љубави.

Добро дошли!!!

Настојатељ Манастира Пиносава,

јеромонах Петар (Драгојловић).

У Недељу другу по Духовима, на Св.мученике Мануила, Савела и Исмаила, служена је Света архијерејска литургија у Саборном храму у Требињу. Св. Службом началствовао је епископ ЗХиП г. Димитрије и у току службе у чин свештеника рукоположио ђакона Бранка Калабу, назначивши га за парохијску службу у Невесињу.

У бесједи након читања Светог Јеванђеља Епископ је нагласио да смо, слично апостолима, о чијем позвању је у јеванђељском читању било ријечи, и ми позвани да у љубави и повјерењу одговоримо на позив нашег Спаситеља, који је позив на љубав и јединство. Позвао је заједницу да се моли за новог свештеника наше Епархије, који је проводећи школске распусте у манастиру Тврдошу показао ревност и добру вољу за служење, и тиме стекао повјерење наше локалне Цркве за служење које му је повјерено. Након евхаристијског заједничарења дружење је настављено за трпезом у епархијском дому.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју,  чула позив Христов: Хајде за мном.

„Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије присуствовали су у четвртак, 27. јуна 2019. године, традиционалном пријему организованом у хотелу Метропол Палас у Београду, поводом прославе 6-годишњице избора папе Фрање за предстојатеља Римокатоличке Цркве. У пратњи владикâ Иринеја и Исихија био је ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке.

Свечаности је присуствовао београдски надбискуп Станислав Хочевар, бројни верски великодостојници, као и личности из јавног и културног живота Републике Србије, а све присутне срдачном добродошлицом поздравио je Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији. Пријем је организовала Апостолска нунцијатура у Београду.

Извор: Епархија бачка

На Видовдан, у петак, 15/28. јуна 2019. године, у храму у Бачком Маглићу свету Литургију је служио презвитер Новица Ракић, парох бачкопаланачки, уз саслужење надлежног пароха, презвитера Зорана Регодића.  

Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије началствовао је вечерњим богослужењем, а саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, презвитери Лазар Мајсторовић, Марко Бубуљ, Перо Анђелић и Предраг Делић, као и новосадски ђакони. После благосиљања славског колача и кољива, владика Исихије је честитао храмовну славу и пренео благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја. Беседећи, Епископ мохачки је нагласио значај Косовског Завета.

Вечерњем богослужењу је присуствовао господин Срђан Симић, председник Општине Бачки Петровац. Поздравивши присутне у храму у Бачком Маглићу, отац Зоран Регодић је заблагодарио владици Исихију на љубави и учешћу у празничној радости, а ктиторима и приложницима храма на исказаној несебичној љубави према бачкомаглићкој светињи.

Овогодишњи кумови – Мирослав и Дубравка Божић, даривали су мозаик Светог Саве изнад северних врата храма. Кумство за следећу годину су предали породици Живка Михајла. Након вечерње службе ученици ОШ Жарко Зрењанин извели су пригодан програм.

Извор: Епархија бачка

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је синоћ да је преко 50.000 вјерника досад својим потписима подржало захтјев Цркве да Влада Црне Горе повуче из процедуре Предлог закона о слободи вјероисповијести.

„До сада смо скупили 50 хиљада потписа. 50 хиљада људи се именом и презименом изјаснило против овог зла. Нисмо могли све лијепо пребројати, а ова активност за одбрану наших светиња ће да потраје још, једно одређено вријеме“, казао је Владика Јоаникије на Видовданском пјесничком бденију у манастиру Ђурђеви ступови у Беранама. Због великог интересовања потписивање петиције ће бити настављено до Петровдана, а сви који то желе петицију могу потписати у својим парохијским црквама.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Цркви Светог Саве у Хановеру данас је било посебно свечано. Светом службом Божијом којом је началствовао Преосвећени Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије завршене су тродневне свечаности којима су у овом граду обележена два значајна јубилеја: пола века постојања Епархије немачке и 8 векова аутокефалности Српске православне цркве.

На самом крају Литургије, Владика Григорије упутио је речи благодарности др Томасу Бремеру, професору католичког теолошког факултета у Минстеру, на свесрдној помоћи и братској љубави коју је показао према нашој Цркви у Немачкој у више наврата, као и сада приликом организовања Симпосиона који је дан раније одржан у црквеном центру Свети Сава. "Хвала, ја вам се свима захваљујем, за мене је велика част што сам могао нешто да допринесем Симпосиону који смо имали јуче овде у овом центру. Потрудићу се да останем повезан са вама као што сам био и до сада" - рекао је професор Бремер. На одушевљење свих Фолклорно друштво "Србија" из Хановера одиграло је неколико српских традиционалних игара и додатно увеселило срца  сабраног верног народа.

Извор: Телевизија Храм

“Живот у Цркви је круна нашега живота. У Цркви се сусрећемо са Господом и наше биће је усмерено ка Царству Божјем. Ту смо једни другима браћа и сестре, баш онако како треба бити у свакодневном животу” - рекао је Владика Херувим.

У недељу, дана 30. јуна, када Црква слави свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, светим Сабрањем у храму Благовести Господњих у Вери началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милорад Лазаревић, парох верски, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је наздравље и на спасење данашња света Литургија у храму Благовести Господњих. Сабрали смо се на молитву Господу и да принесемо Жртву од свих и за све. 
Радујем се што са вама могу да делим радост данашњег дана и што можемо да се поучимо Јеванђељем које је Извор Живота. У данашњем светом Јеванђељу по Матеју могли смо да чујемо о позвању Петра и Андреја да буду апостоли и проповедници Христовог Јеванђеља. Позив који је Господ упутио овој двојици апостола односи се и на све нас. Сви смо позвани да будемо носиоци Тајни, носиоци Јеванђеља. Требамо у срцу и души да носимо Јеванђеље, да га проносимо овим светом. Јеванђеље треба да буде темељ нашега живота и наше вере. Тај позив није актуелан само у апостолском периоду, када се Јеванђеље ширило у много горе време, док су хришћани били гоњени. Хришћани су знали да једино кроз жртвену љубав могу да пронесу Тајну Христовог учења које нас овенчава венцем вечне славе и узводи у Царство Божје. Апостоли су нама као пастирима, али и вама као верном народу, оставили у наслеђе да носимо Крст и да проповедамо Јеванђеље. Темељ Јеванђеља налази се у Васкрсењу као печату који је испуњење светог Јеванђеља. Веома је битно то на који начин тумачимо Свето Писмо и на који начин се Свето Писмо може утемељити у биће нашег народа. То можемо да испунимо кроз свету Литургију, јер пуноћа Јеванђеља се налази у Цркви Божјој. У Цркви Реч Божја задобија место у људском срцу, учи нас врлинском начину живота и упућује на онај уски пут који води у Царство Божје. Све нас у овоме свету упућује на широки пут који нема подвига нити циља. Једино је Црква та која позива да ходимо оним путем којим су ходили светитељи Божји који су проносили Христово Јеванђеље по целом свету. Свети апостол Петар и Андреј су тако били проповедници не једнога места, него целих народа. Речи Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа су биле пронесене устима светих апостола где год дише људска душа. 

Нема лепше Тајне, драга браћо и сестре, од Тајне нашега живота у Цркви Божјој. Живот у Цркви је круна нашега живота. У Цркви се сусрећемо са Господом и наше биће је усмерено ка Царству Божјем. Ту смо једни другима браћа и сестре, баш онако како треба бити у свакодневном животу. Најлеши Извор са којега се напајамо је света Чаша у којој се налази Тело и Крв Господња. Ту се сједињујемо са Господом, примамо најлепши Дар који је Господ оставио човеку како би био сједињен са Њим. Ако будемо овако чинили знаћемо да нисмо у старозаветном закону који смо чули у Светом апостолу, него да смо испуњени новозаветним законом који се испуњава у Светом Духу. Новозаветни закон нам је дат да ми као пастири не будемо сами себи довољни, и да живимо по закону који смо сами себи прописали. Закон треба да буде омеђен благодаћу Светога Духа. То је закон који не наређује, који има жртвену љубав, закон који воли и прашта. На то смо браћо и сестре позвани. У данашњем Апостолу свети апостол Павле нас поучава управо томе. Поучава нас закону праштања и љубави. Не смемо да живимо у старозаветном закону где је било око за око, зуб за зуб. Требамо бити омеђени законом љубави који превазилази све законе које човек сам себи намеће. Нажалост, тај људски закон у већини постаје мерило којим човек све мери. Не можемо се узидићи изнад закона Божјег. Не можемо ми бити ти који постављамо мерила како неко треба да се понаша. Можемо следити само онај закон који је Господ прописао, а то је закон љубави. То је закон који зна како се воли, који зна и да куди и да прашта, али исто тако који зна како се упућује на пут покајања. Ако се ми уздигнемо изнад тога и поставимо свој закон као мерило, онда се ту губе све оне лепоте Јеванђеља и Цркве Божје које нас уче другачијем закону и љубави него што је овоземаљска. Свети апостол Павле нас је упутио на то да требамо бити носиоци закона љубави, праштања и покајања. Период и којем се налазимо је период Петровског поста који нас упућује на то да животом у Цркви Божјој требамо сабирати врлине које нас воде у Вечни Живот. 

Нека је благословен данашњи дан и свето Сабрање у Вери, нека се ваше молитве умноже и да овај храм отпочне са својом обновом. Жеља ваших срца је сигурно та да се више усмеримо ка обнови светог храма који треба да буде понос и дика овог места али и целе Епархије. Као народ Божји позвани смо да украшавамо свети храм. На првом месту ми пастири. Требамо да се бринемо о светом храму, то нам је задатак и пастирска обавеза. Исто тако, ви као народ да нам помогнете у томе да обновимо овај свети храм, да он добије своју лепоту. Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У црквеном центру Свети Сава у Хановеру данас је одржан симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. Симпосион је организовала Епархија диселдорфско-немачка у част два јубилеја - пола века постојања ове Епархије и 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве.

Научни савет данашњег симпосиона чине најеминентнији професори теолошких факултета у Немачкој:  проф. др Данијел Бенга са Православног богословског факултета у Минхену, проф. др Мартин Тамке са Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Гетингену и проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру.

"Веома сам срећан и мислим да је овај Симпосион врло успешно протекао и да смо први пут у Немачкој успели да окупимо младе научнике који раде на изучавању историје и садашњости Српске православне цркве у Немачкој. Колико ја знам ово је први пут да Епархија диселдорфско-немачка организује овакав догађај и с обзиром да је врло успешан мислим да би Епархија требало да настави да ради у овом правцу" - рекао је др Томас Бремер, професор католичког теолошког факултета у Минстеру. Он је на питање какву будућнст за Српску православну цркву у Немачкој види истакао да је за њену будућност велико и важно питање њене интеграције:

"Велико питање је питање интеграције у том смислу да православни Срби који живе овде у Немачкој живе у овом друштву и они су део нашег друштва али са друге стране веома је важно да они очувају свој идентитет, своје српство и своју веру, тако да ће то бити највећи задатак да они нађу начин да изједначе та два елемента али ја се надам да ће то бити успешно" поручио је професор Бремер.

Тродневне свечаности поводом јубилеја организоване су уз финасијско и материјално учешће католичке и евангелистичко-лутеранске цркве у Немачкој, што је потврда добре сарадње Епархије диселдорфско-немачке са осталим црквама на овом простору.

Епархија диселдорфско-немачка се током свог педесетогодишњег постојања у Немачком друштву позиционирала као одговоран саговорник по свим питањима и достојан представник српскога народа, са чиме су сагласни сви учесници и посетиоци симпосиона.

"Овај Симпосион обрађује прошлост и садашњост али значајан акценат ставља на будућност постојања ове Епархије која се у кроз протеклих 50 година значајно мењала и прилагођавала потребама како нашег народа тако и окружења у ком наш народ овде живи, почевши са првим генерацијама политичких прогнаника из Србије па до дана данашњег и последњих генерација које овде долазе из економских разлога. Наша Епархија потврђује да је једина институција која протеклих 50 година показује један историјски континуитет према нашем народу и води пастирску бригу о нашем народу на овим просторима" - рекао је др Павле Аничић, секретар Епархије диселдорфско-немачке.

Епархија диселдорфско-немачка је на челу са Преосвећеним Владиком Григоријем предузела значајне активности у процесу прецизнијег дефинисања њенога статуса и остваривања тзв. права јавности, чиме ће се олакшати функционисање наше цркве у Немачкој и њен статус подићи на виши ниво.

Извор: Телевизија Храм

У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости:

 У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има,  желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу.

Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово.

Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују.

На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела.

Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав.

Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја.

Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи.

Црква Светог Јована
28. јун 2019.
Хановер

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У други четвртак по Духовима, 27. јуна 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Грошници. Владики Јовану саслуживали су: архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Владимир Ћировић, презвитери Дејан Марковић и Стефан Дамјановић, као и протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/grosnica27062019.mp3

Литургију су својим појањем улепшали пароси грошнички: старешина храма Св. апостола Петра и Павла протојереј Душан Илић и јереј Ненад Милојевић, под водством протојереја Драгослав Милована. Чтецирали су студент теологије Никола Љубисављевић, ученик осмог разреда основне школе Милош Ћировић и ђак генерације крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустa” Лазар Марјановић.

Владика Јован је у својој беседи вернима рекао: “Све што је Бог створио је добро. Чак и треперење лишћа на гранама подсећа човека да и његова душа треба да трепери и да се диви свему што је Бог створио. Време је Бог створио да бисмо га употребили на своје спасење. У прилог томе говори апостол Павле: “Ево дана спасења”. Не губимо наду и не трошимо ниједан дан, а да не мислимо о свом спасењу. Ако смо икона Христова, онда нам је спасење важно и задобијамо га уз помоћ вере, која нас освећује. Поучимо се примером Закхеја, који се као низак човек попео на дрво не би ли видео Христа. Зато и ми треба да га тражимо са жељом, најпре у нашем срцу. Ако га не нађемо у нашем срцу, нећемо га наћи ни на Небу. Бога можемо видети свакога дана и можемо га видети само ако имамо духовног вида. Духовни вид имамо када имамо чисто срце. Када пожелимо да видимо Христа, Он ће доћи у наше срце, у дом наше душе и рећи ће нам као Закхеју: “Сиђи, јер данас дође дан спасења дому твоме”, поучио је Епископ Јован.

Извор: Епархија шумадијска

Друга недјеља по Духовима, 30.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, саборно и молитвено је прослављена у Острогу. Уз молитвено учешће више стотина вјерника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, на платоу Горњег Острога, Светом Литургијом началствовао је јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва.

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/06/Besjeda-o.Radmila-u-Gornjem-Ostrogu.mp3

Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се бесједећи обратио о.Радмило, који је подсјетио на ријечи Јеванђеља када Господ позива Симона званог Петра, брата његовог Андреја, Јакова и Јована да иду за њим који безпоговорно остављају своје искрпљене мреже и оца свога Заведеја и крећу за Христом. Христос им није обећао ни част, ни власт, ни богатство, већ им је рекао да ће бити ловци људи умјесто рибе. Зар није Господ могао најумније људе да сабере, књижевнике, богаташе, зар није могао одмах многобожачке храмове да преведе у хришћанске храмове, да Јеванђеље буде у читавом свијету? Али не. То би био атак на људску слободу. Наша срца су рањена, душе мрачне, дан пролази брзо, ноћ долази, смрт куца на вратима свакоме од нас. Зато пођимо за Христом као што су ови свети апостоли, а Христос ће наша срца да огрије божанском љубављу, а душе наше даосвијетли – казао је о.Радмило.

Пожелио је сабранима добродошлицу у острошку светињу код родитеља и оца свих који му долазе и који брише сваку сузу, који тјеши сваку душу и гдје као и у Јеванђељу слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте. Јуче кад сам био код кивота Светог Василија долази жена која има кћерку од 15 година, која је боловала од карцинома. Прије шест мјесеци су долазили овдје и читане су молитве овдје код Кивота и Бог и Свети Василије исцијелише њену кћерку. Збиља, велика је љубав Божија у Острогу – казао је о.Радмило и подсјетио да је људима дато да буду богови по благодати, јер су светитељи били људи као и ми, али су угодили Богу и Бог их је прославио.

Извор: Манастир Острог

О Видовдану 2019. љета Господњег на Радију Светигора почиње нова емисија ,,Косметска кандила“, емисија о светињама Свете српске земље и актуелним дешавањима на Косову и Метохији. У првој емисији чућемо тонски запис са прославе Видовдана у манастиру Грачаница и на Газиместану.

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРВЕ ЕМИСИЈЕ "Косовска кандила"

Поводом завјетног празника српског народа-Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства.

Након Свете литургије у манастиру Грачаница Митрополит Амфилохије и преосвећене Владике служили су на Газиместану парастос Светом кнезу Лазару и српским јунацима страдалим у боју на Косову 1389. године и српским новомученицима међу којима и монаху Харитону и јеромонаху Стефану. Видовдан је прослављен и у многим другим храмовима наше цркве. У емисији можете чути и записе са Свете Архијерејске литургије коју је његова Светост Патријарх Иринеј служио у у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара, као и извјештај са прославе Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, гдје је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство владика будимски Лукијан изјавио је да су за сљедбенике патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића косовски коријени вјечни и да се никада тога неће одрећи.

– За нас је Видовдан својеврсна смотра пред патријархом Арсенијем, пред Светим Савом и нашом земаљском и небеском црквом, прави тренутак да покажемо да ли смо достојни наследници имена српског и јата који је током Велике сеобе 1690. године дошао у ове крајеве – рекао је владика Лукијан за РТВ. Владика Лукијан нагласио је да је Видовдан и симбол трајања српске заједнице у Мађарској, у којој је, како је рекао, све пријатније живјети, јер су два хришћанска народа постала примјер добросусједства. – Сваког 28. јуна присећамо се своје историје. Постојала су разна царства, разне власти и силе, али све је на овом свету пролазно. Своје корене и даље видимо на Косову и Метохији, у старој постојбини и тога се никада нећемо одрећи – поручио је владика Лукијан.

Извор: РТРС