Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom01072019.mp3

Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. 

Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”.

Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”.

На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”.

Извор: Епархија шумадијска

Друге недеље по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин молитвено је учествовао у Светој Литургији у новом храму у Обреновцу, посвећеном Сабору српских светитеља. Приликом Литургије, Владика Милутин примио је Свету тајну причешћа и упутио поучно слово сабранима. 

“Ми који носимо црну ризу, симбол распећа Христовог и мука Његових, да будемо достојни да нас Господ препозна и, када говоримо свом народу, да народ осети да је то од срца и да је једини пут Црква… Господ је дао слободу и Јуди, који Га је издао. Дао је слободу и Петру да Га се одрекне три пута. Ето, вртоглавог искушења слободе… Ако слободу употребимо како треба, благо нама! Бићемо радосни у овом свету, чак и ако нам ране задаје, јер знамо да смо на правом путу – закључио је Владика Милутин. Будући да је у току Петровски пост, велики број верника заједно са својим духовним оцем Владиком Милутином приступио је Светој тајни причешћа.

Извор: Радио Источник

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју,  чула позив Христов: Хајде за мном.

„Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави.

Извор: Острог ТВ студио

Дана, 30. јуна 2019. лета Господњег опљачкана је и демолирана испосница светог Зосима у манастиру Тумане. Према сазнањима из ове свештене обитељи, коју називамо и Ђердапским Острогом, јуче су у испосници разваљене целиваонице са иконама, иконе су разбацане по поду, а кутије са прилозима су украдене. Починиоци овог безумног и богохулног дела још увек нису откривени, саопштено је у овој великој светињи Епархије браничевске. 

У недељу 30. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Салуживало је братство ове свете овитељи.

Уз благослов верницима владика је беседио о прочитаном јеванђелском зачалу, у коме Господ позива свете апостоле да пођу за Њим и постану Његови ученици. На Његов први позив они су све оставили и кренули за Господом, и свети апостол Петар и брат му свети Андреј, као и свети Јован Богослов и његов брат свети Јаков. До тада само обични рибари, они постају носиоци Христовог јеванђеља.

Владика је подсетио да многи верници ово зачало само прочитају кући и о њему не размишљају много, али не треба тако чинити, јер све има много дубље значење и смисао, и зато треба тумачити правилно оно што је прочитано. Јеванђеље је сам Господ Исус Христос, и оно је једино мерило нашег хришћанског живота, јер је оно богомоткривена истина овоме свету.

Ако упоредимо себе данас, видимо колико смо далеко од таквог самоодрицања, колико је данас човеку тешко да пође за Христом, видимо да на светим Литургијама нема пуно верника, јер људи данас нису спремни да се одрекну ни један сат свога слободног времена да би дошли на богослужења и помолили се Богу, а да не говоримо о другим унутрашњим много суптилнијим духовним жељама и напредовању у духовном животу, истакао је владика.

Када кажемо : „..горе имајмо срца..“, тада све своје мисли и молитве треба да усмеримо ка небу и Богу, који ће нас видети, нас и наша срца и познати и признати као своје. Нека би нас Господ и његова пречиста Богомајка учврстила у вери, нади и трпљењу, у човекољубљу и Богољубљу, и да овај пост свима нама буде на духовно узрастање, радост и спасење – рекао је владика.

Извор: Епархија тимочка

Навршило се 35 година архијерејске службе Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана који је 1. јула 1984. године у Саборној цркви у Београду хиротонисан за епископа моравичког.

Епископ Лукијан рођен је у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI.

Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелић) духовника манастира Дивостин за викарног епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима: браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Његова Светост Патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј, извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење 10 свештеника и 8 ђакона. Хиротонији су присуствовали епископ браничевски Хризостом, епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан, епископ зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетску свете Литургије, Патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка).

Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући Патријарху Герману у вршењу бројних обавеза.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, Епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату.

Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и Епископ Лукијан. Владичански Двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене.

Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са Међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом ''Бљесак''. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан.

Оно што се дешавало тих дана најбоље је описано у извештају којег је Епископ славонски Лукијан поднео Светом Архијерејском Сабору СПЦ - ''Око 17 часова видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце према Босни јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време моји свештеници спасавали су цивилно становништво а пре свега жене и децу из својих парохија....''

''Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. -Све иде по плану- како рече председник Србије поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима а завидим им и ја.''

Након пада западне Славоније, 1995 године, Епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године.

Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Након упокојења епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао Епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске.

Изузетан допринос Епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви.

Према томе Епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је 12 минеја, Октоих, Посни и Цветни Триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења.

Говори руски, немачки, енглески, мађарски, румунски и грчки језик.

Извор: Радио Слово љубве

У другу недељу по Педесетници – на дан светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, 17/30. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Световазнесењском храму у Чуругу.

Да Господ дâ благодат и снагу свима вама који се подвизавате и спасавате заједно са свештенством овога храма, у богоспасаваном месту Чуругу, и нека је свима на радост, корист и спасење ова Литургија, поручио је владика Исихије беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. 

Протонамесника Петра Тривуновића, настојатеља Световазнесењског храма у Чуругу, Епископ мохачки је одликовао чином протопрезвитера. По завршетку Литургије освештан је темељ за нови Светосавски дом, који ће бити саграђен у порти чурушког храма. Овај – за сваку црквену заједницу важан објекат – постојао је до 1968. године, када је продат ради потребе реновирања храма Вазнесења Господњег.  

По извршеном чину освећења темеља, владика Исихије је пожелео успешну градњу и брзо окончање овог започетог дела. Речима испуњеним благодарењем, отац Петар је захвалио најпре Епископу мохачком, потом братији свештеницима, представницима локалне самоуправе, као и верном народу, на труду и учешћу у овом молитвеном сабрању.

Извор: Епархија бачка

У другу недељу по Педесетници, 17/30. јуна 2019. године, на дан светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког, началствовао је вечерњим богослужењем у Светониколајевском храму у Сивцу. 

По завршетку вечерња  извршен је чин освећења три обновљена крста, који су затим постављени на храм. Крст Господњи је знак крајњег смирења Господа нашег Исуса Христа, али је уједно и Престо Његове славе. Крст је најузвишенији знак наше вере хришћанске и он се поставља на највише тачке храма Господњег – горњу куполу и звонике, навео је владика Исихије.

Извор: Епархија бачка

Црква Светих апостола Петра и Павла, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца, родном мјесту патријарха Павла, подигнута је из темеља и биће освећена 16. новембра, а на родном имању патријарха биће обновљена кућа која ће бити претворена у музеј. На имању ће бити подигнута и задужбина, а читаво здање ће личити на мали Призрен, сазнају „Новости“.

Како је за тај лист потврдио парох кућаначки, протојереј Драган Гаћеша, тада ће на великом народно-црквеном сабору бити обиљежено  800 година аутокефалности Српске православне цркве, а сабору би требало да присуствује и српски патријарх Иринеј са више архијереја, Срби из цијеле Хрватске, политичари и друге истакнуте личности.

– Црква у којој је патријарх Павле крштен изграђена је 1928. године, али је пред поноћ, 20. децембра 1991. године, минирана и дигнута у ваздух – подсјећа парох и додаје да је остао само звоник, који су обновили и потом изградили нову цркву од темеља. Током љета, каже, требало би да буду завршени епископски трон од камена, горње мјесто, полијелеј (главни лустер у цркви) и још два лустера.

Радове „потписује“ београдски академски вајар Митар Петковић, познат као идејни творац решења чувеног Ордена српске заставе, који су, између осталих, добили руски државници и дипломате Сергеј Шојгу, Сергеј Лавров, Александар Чепурини Виталиј Чуркин, као и француски писац и новинар Патрик Бесон.

За освећење Цркве светих апостола у Кућанцима изабран је празник Ђурђиц, 16. новембра, дан након што се највољенији српски патријарх упокојио 2009. године. Церемонији освећења претходиће свечана академија, 15. новембра, у Слатини.

Осим Цркве, обнавља се и парохијски дом, прекопута богомоље, а на родном имању некадашњег српског патријарха биће обновљена кућа и изграђена задужбина.

– Уз благослов епископа пакрачко-славонског Јована, на родном имању патријарха Павла обновићемо постојећу кућу. То није његова родна кућа. Она је срушена и умјесто ње је подигнута ова, 1968. године. Кућа ће бити претворена у музеј посвећен патријарху Павлу, а поред ће бити кућица за дочекивање гостију. У дубини имања, у парку, с временом ће бити подигнута патријархова задужбина – црквица са конаком за пријем дјеце из цијелог свијета – каже кућаначки свештеник.

Цијело здање личиће на мали Призрен, јер је патријарх Павле најдуже био у Призрену као епископ рашко-призренски, од 1957. до 1990. године, када постаје 44. српски патријарх.

Кућанци су, у вријеме када је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914, припадали аутономном Краљевству Хрватске и Славоније у склопу Аустроугарске.

Рођен је у земљорадничкој породици и рано је остао без родитеља. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Монашки живот почео је у Манастиру Свете Тројице у Овчару, када је, за вријеме Другог свјетског рата, радио и као вјероучитељ дјеце избјеглица у Бањи Ковиљачи. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946.

Као епископ рашко-призренски, остао је упамћен по сведочењу у УН о проблемима Срба на Косову и Метохији. Током рата у БиХ говорио је да страдају и Срби, и Хрвати, и Муслимани, као и да је мир свима потребан, „јер смо сви ми дјеца Божија“, и да за хришћанина свако убиство човјека човјеком значи братоубиство.

У вријеме које је провео на трону СПЦ, вјеронаука је, 2002. године, уведена у школе, а Богословски факултет враћен у оквире Београдског универзитета.

Народ је волио патријарха Павла због његове једноставности и скромности. Често је Београдом ишао пјешице или се возио градским превозом. Умро је у 96. години и сахрањен је на црквеном гробљу у београдској Раковици.

Извор: Новости

На позив Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, у петак, 28. јуна 2019. године, на празник Видовдан, Епископбрегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко, служио је свету Архиерејску Литургију у манастиру посвећеном Светим Арханђелима, у близини града Прокупља. На Литургији саслуживали су свештенослужитељи Епархије нишке и Охридске Архиепископије. 

По прочитаном Јеванђељу , присутнима се обратио са пригодном беседом  Епископ брегалнички г. Марко, а по завршетку Литургије одржан је и парастос за све који су дали своје живота на Косову и Метохији за одбрану православне вере. Касније, у оквиру манастира одржан је и културно уметнички програм на којем су присуствовали и градоначалници и представници војске и полиције из Топличког региона. На крају прославе, за све присутне братство манастира је приредило трпезу љубави.

Извор: poa-info.org

Гост у нашем јутарњем програму био је протојереј ставрофор Велибор Џомић који је говорио о настојања црногорских власти да одузму имовину Митрополије црногорско-приморске. Тиме су изазвали тектонске поремећаје у политичком и опште-друштвеном животу Црне Горе а одјеци ове кризе осјећају се у читавом региону.

ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА

О спорном пропису је, како је познато, расправљала и Венецијанска комисија а да ли се назире епилог ове црквене, политичке и опште-црногорске кризе разговарамо са можда најпозванијом адресом по овом питању оцем Велибором. Oн је за наше слушаоце објаснио процедуру по којој је црквена имовина уписана у катастар.

Извор: Радио Светигора

Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, ”Православнe Црквe Украјине” Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног ”архимандрита” Бориса Бојовића, сада произведеног ”епископа” тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље. Ово чинимо ради обавјештења наивних у Црној Гори, да знају о каквој се ”Цркви” тзв. ЦПЦ ради и каквом њиховом новом ”епископу”.

– – – – –

Ваше Високопреосвештенство, возљубљени у Христу брате,

Са великом тугом пишем ово лично писмо Вашем Високопреосвештенству, јер сам Вас, без икакве своје намјере растужио саслужујући са ”архимандритом” Борисом недавно у Кијеву.

Ипак, с пуним разумијевањем, увјеравам Вас, да то што се десило, десило се ненамјерно, а са разлога што смо у прошлости општили са заједницом из Ваше државе, непризнатом од Пуноће Православља, а све до обновљења нашег општења са Свјатјејшим Васељенским Патријархом и другим Помјесним Црквама.

То, што се десило 25. маја 2019. године, догодило се без наше намјере, већ усљед немарности и великог броја саслужујућих свештеника. Разумијем да Вас је дани догађај растужио, али желим да Вас увјерим, да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну Цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском Патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више.

Познати сте ми по Вашем пастирском и духовном раду, као проповједник Православне Цркве, и са тог разлога, у цјелини Вам откривам своје срце, и молим Вас да схватите дани догађај, као један од првих корака наше младе Помјесне Цркве, као члана породице Светих Божјих Аутокефалних Цркава.

Из Митрополије црногорско-приморске

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Завјет Тројичинданског сабора, одржаног 15. јуна у Подгорици, позива нас да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме и да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци.

Из тих разлога Епископски савјет Православне цркве у Црној Гори позива вјерни народ и све којима је истина на срцу, да потпишу петицију којом се од Владе захтјева да повуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Петиција се потписује У Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици, као и у свим храмовима Црне Горе, зато је ваш потпис залог борби за одбрану Светиња и братске љубави. Петицију је потписало до сада преко 60.000 људи. Завјетујмо се да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вечерас, 1. јула 2019. лета Господњег, са почетком од 21 сат, у славу Божију и у част светог Јована Шангајског и Санфранцишког, биће служено свечано Свеноћно бденије у свештеној обитељи манастиру Пиносава (Епархија шумадијска). После Свете Литургије сабрање ће бити настављено трпезом хришћанске љубави.

Добро дошли!!!

Настојатељ Манастира Пиносава,

јеромонах Петар (Драгојловић).