Празник Рођење Светог Јована Крститеља верни народ Зворника прославља као славу свог Старог храма чији су темељи освећени пре два века.

Празничног расположења и речима добродошлице, свештенство и верни на улазу у порту Старг храма дочекали су Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија који је, затим, началствовао светом Литургијом.

Саслуживали су архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; игуман Георгије (Станковић), намесник манастира Озерковићa; протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички; протојереј-ставрофор Славенко Томић, протонамесници Милош Тришић и Радиша Јокић, јереји др Никола М. Гаврић и Дражен Стевановић, протођакон Славољуб Милошевић и ђакон Ђорђе Грујић.
 
Певао је црквени хор Свети владика Николај из Зворника.
 
За указану помоћ у току реновирања старе зворничке светиње, Преосвећени Владика г. Фотије одликовао је орденом Светог краља Драгутина - Преподобног Теоктиста господу Зорана Стевановића, градоначелника Зворника; Саву Ерића, великог добротвора и привредника; и Данијела Драгичевића, шефа Kабинета Председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика.
 
Епископским граматама признања одликовани су г. Станко и Љепосава Загорац, ктитори будућег фрескописа; г. Иван Иво Јокић, велики добротвор зворничке светиње; г. Јаков Галић, дугогодишњи председник Црквене општине Зворник и добротвор; г. Драгољуб Рељић, први саветник Председавајућег Председништва БиХ: г. Бојан Ивановић, заменик градоначелника Зворника; г. Владимир Живковић, велики добротвор; и г. Новицa Мотикa, архитекта.
 
Уследио је опход око храма и ломљење славског колача са кумом славе и јубилеја 200 година од освећења темеља светог храма.  Кум, г. Саво Ерић из Зворника заједно са својом породицом, припремио је славски колач, ручак за званице и послужење за све присутне у црквеној порти.
 
Кумство за сљедећу годину преузела је гђа Биљана Чигоја.
 
Након литургијског сабрања уследила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном беседом обратио се и све присутне празничним речима добродошлице поздравио протонамесник Милош Зекановић.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

На празник рођења Светог Јована Крститеља, пророка и претече Господњег, у народу познатијег као Ивањдан, Светом службом Божијом у Храму Благовештења у Дубровнику началствовао је Епископ захумско-херцеговачки Димитрије уз саслужење Епископа диселдорфско-немачког Григорија, свештенства епархије и бројног народа, који су се сабрали око престола Божијег да заједно заблагодаре Господу и принесу Свете дарове.

ТВ Храм

У току Литургијe у чин свештеника рукоположен је дубровачки ђакон Мирослав Бошковић, који ће своју свештеничку службу наставити у Дубровнику, а у чин ђакона рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Епархији немачкој.

Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседом се обратио Владика Григорије.

"Данас као што сте чули у Светом Јеванђељу, благи спаситељ нас подсећа на ону наизглед једноставну али за испуњење врло сложену заповест и задатак – а то је да не можемо два Господара служити. Или ћемо служити Богу или мамону. Можда се неки од вас питају и кажу у себи: „Знамо ко је Бог. Али ко је мамон?!“

По неким тумачењима, а мени се чини да су ти тумачи баш близу истине: мамон је новац, паре, сребро, оно што је материјално, оно што нас привлачи и што нас повлачи да се не можемо уздићи да служимо Господу сведржитељу као свом Господару. Неко је од Светих Отаца рекао да је тај мамон, тј. то среброљубље, узрок свих зала" - истакао је Владика Григорије и сабраном народу пренео једно од својх Светогорских искустава:

ТВ Храм

Владика Григорије у Дубровнику

"Када сам био млад монах, питао сам једног светог човека у Светој Гори, старца Јосифа, чега највише треба да се чува неки свештеник који ступа тек у службу Божију. Био је тада самном присутан и отац Сава, игуман Манастира Тврдоша који је и данас овде са нама. И старац Јосиф нам је рекао да се требамо чувати три ствари, а да је једна од тих ствари свакако среброљубље. Свакако тај новац. То не значи браћо и сестре, то вам је свима познато и сви смо толико разумни па чак и ја, да не треба да имамо новца за живот, да не треба да га стичемо да би смо омогућили себи и људима око нас живот – али ми никако не смемо постати његове слуге, он не сме постати циљ нашег живота. Новац је само средство. А средство никада не може бити Господар, оно може само да служи, а ономе што је стављено да служи не можемо ми бити слуге нити му служити" - поручио је Владика Григорије.

Владика је рекао да на данашњи дан, врло прикладно прочитаном недељном Јеванђељу, славимо једног Светитеља Божијег који је прави симбол неслужења нечему материјалном, ничему и никоме осим Богу:

ТВ Храм

Литургија на Ивдањдан у Дубровнику

"Славимо Светог Јована Крститеља, славимо његово рођење, славимо Ивањдан. Као што видите у прошлости, нашим народима није било толико битно дал се неко зове Јован или Иван, па ми данас Јованово рођење славимо тако што кажемо Ивањдан. Дакле, у новија времена уместо да постанемо бољи ми смо све гори и гори у том погледу што замерамо зашто се неко зове Иван или зашто се неко зове Јован и тако даље" - истакао је Владика и додао:

"Свети Јован Крститељ мало је рећи да је славан, мало је рећи да је страшан. Свети Јован Крститељ је богонадахнути светитељ који сав, не само његова душа, не само његово срце, не само његов ум, пламти огњем духа светога. Он сав гори у својој вери. Он гори тако као што треба да гори и да служи сваки хришћанин. Он гори и служи као свећа, као она купина коју је видео Мојсије - гори а не сагорева, доноси и светлост и топлоту. Свети Јован Крститељ нас поучава да не можемо баш да се спасимо од оног од чега сви по мало бежимо а то је аскеза, то је подвиг, то је жртва, то је одрицање. И Свети Јован Крститељ нас учи да требамо да отворимо своје срце, своју душу, свој ум за Бога. Да Бог буде надахнитељ наших живота и његов гнев на људску лаж, на људско лицемерје, на све оно што не ваља код људи се не скрива. Он говори онима који су пошли код њега из Јудеје, али не са добрим намерама и не са искреним срцем:„Зашто сте дошли да видите сламку“ то јест њега. Толико је смирен. А онда кад њему долази онај кога су сви очекивали као Спаситеља, његова горућа љубав се претвара у благе, неизрециве, тихе и органске воде, воде освећења, и он каже: „Гле јагње Божије које узима грехе за живот света, грех света за живот света“. То је браћо и сестре Свети Јован чије рођење данас славимо" - поучио је верни народ Владка Григорије.

ТВ Храм

Владика Григорије у Дубровнику

Преосвећени Владика је истакао да би за свештенике али и све Хришћане, Свети Јован Крститељ требало да буде образац и узор "да увек горимо ватром која не пристаје на лаж":

"И кад се нађемо пред истином да се увек пред њом смирено поклонимо и да кажемо као Јован: „Нисам достојан да одрешим ремена на твојим ципелама“. Тако треба пред Богом. А пред људима, пред онима који су неискрени треба да будемо ватреног духа, да их се не плашимо, али исто тако да се увек сећамо да у сваком човеку обитава Бог, и да у сваком човеку може бити јагње Божије и да се сваком човеку можемо поклонити као Јован ономе који долази да узме грех света за живот света, као што се Јован поклонио Христу тако да и ми видимо да је сваки човек Боголико биће" - истакао је Владика Григорије.

Преосвећени Владика Григорије казао је да по благослову Владике Димитрија и по благослову Божијем на дан рођења Светог Јована Крститеља у дубровачком храму Светог Преображења имамо и рођење нових службеника Божијих, за службу Божију, за наставак пута Јовановог.

ТВ Храм

Рукоположење у Дубровнику

"Наш отац Мирослав треба да постане свештеник, да стоји крај олтара Божијег, да стоји пред престолом његове славе овде на земљи, да би смо ми и он заједно молитвама Светог Јована и свих светих дошли пред онај чудесни и вечни престо Свете Тројице. Данас за ђакона рукополажемо Ненада Живковића. Он ће бити ђакон, а врло брзо на Петровдан и свештеник у Немачкој, у граду Аузбургу. Ту је данас са нама и његова супруга која је Немица, она на жалост још увек не разуме шта ми то причамо ал има велико срце и велику душу, а овај човек који пева (дете које се чује у цркви) је његов син Дамјан. Ред је да подсетимо наше будуће службенике на службу Божију. Овим речима Светог Амвросија обраћамо се Мирославу и Ненаду са жељом да се ове речи дубоко укорене у њиховим срцима" - рекао је Владика Григорије и подсетио на текст Светог Амвросија Миланског који много добро подсећа једним делом на то шта би хришћани а поготово свештеници требали да пазе и на шта да обрате пажњу ако хоће да буду у Служби Божијој:

„Држимо се с тога чедности и онога што читав живот наш украшава – скромност. Јер није безначајно у свакој ствари чувати веру и поштовати поредак из чега истински исијава оно што се доличним назива а што је са часним повезано тако да се одвојити не може. Јер оно што је долично то је и часно. А оно што је часно то је и долично. То је разлика више у речи него у самој вредности ствари. Разумемо да између њих има разлике али се она не може лако објаснити.

У покушају да дочарамо разлику међу њима можемо да кажемо да се часно може упоредити са добрим здрављем и крепкошћу тела, а долично са љупкошћу и лепотом његовом. Као што лепота наизглед превазилази значај крепкости и здравља а без њих не може постојати нити се на било који начин од њих одвојити, јер уколико здравље није добро не може бити лепоте - тако исто и оно што је часно у себи садржи оно што је долично, које без њега не може напредовати ни постојати.

Оно што је часно – часно је, дакле, као здравље у сваком нашем делу и поступку, а оно што је прилично је као лепота која се са тиме измешта и може се разликовати само у мишљењу.

Уколико долично наизглед у нечему превасходи ипак му је корен оно што је часно. Цвет без њега вене а на њему процветава. Шта је дакле часно ако не оно што од срамног као од смрсти бежи?! И шта је нечасно ако не оно што доноси пустош и смрт?! Уколико је снажна основа часног – прилично цвета као цвет чији је корен здрав, а уколико је корен наших намера искварен - ништа не цвета.

Ово је у нашим писмима другачије објашњено, каже наиме Давид: „Господ се зацари и у лепоту се обуче“. А апостол каже да ходимо поштено, да ходимо часно, као по дану.

Кад Грци кажу "ЕСХИМОНОС" то значи лепо обучен, лепе спољашности. Бог дакле стварајући првога човека обликовао га је лепом спољашности. Добар распоред удова створивши му и давши му најбољи изглед. Није му још био дао опроштај грехова јер пошто га је обновио духом и удахнуо му благодат дошавши у обличју слуге човечијег рода узе на себе достојанство човековог искупљења. Исто је рекао пророк: „Господ се зацари, у лепоту се обуче“. И поново је рекао: „Теби приличи песма Боже на Сиону“.

Што хоће рећи: „Часно је Тебе бојати се, Тебе љубити, Теби се молити, Тебе поштовати“.

Наиме написано је „А све нека бива благообразно и уредно“. Него ми се можемо бојати људи, љубити и молити и чествовати, песма међутим је само усмерена Богу. Ми Богу приносимо оно што сматрамо да је приличније од свега осталог“.

То је браћо и сестре његова порука и наша порука вама Хришћанима данас у овај свети и светли дан и порука новим свештенослужитељима: Да певамо и славимо Бога" - нагласио је Владика Григорије и на крају испричао:

"Кад сам срео једног Епископа из Африке. Питао сам га какви су ти људи тамо у Африци, ти црнци којима је он Епископ. А он је дуго времена био монах на Светој Гори. Каже: „То су много добри људи. Чак су бољи и од Светогорских монаха“. Упитах га ја на основу чега то тако суди? А он каже: „Не постоји код тих људи ни једна песма, ни једна игра, која није усмерена Богу“. 

Тако свака наша песма и свака наша служба кад смо свештенослужитељи и кад смо Хришћани треба да буде усмерена Богу. Амин, Боже дај" - завршио је своју празничну беседу Епископ диселдорфско-немачки Григорије.

Извор:http://www.tvhram.rs/vesti/aktuelnosti/1008/vladika-grigorije-hriscanin-uvek-mora-goreti-vatrom-koja-pristaje-laz

Празник Свете преподобномученице Февроније торженствено је прослављен данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у којем су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице.

Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског-јужноцентралноамеричког г. Кирила Бојовића и вјерног народа.

У архипастирској проповједи Високопресвећени Митополит је поручио  да онај који је са Богом увијек побјеђује. Живи свједок томе је Света великомученица Февронија и њене мошти,  Храм Христовог Васкрсења и и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.

Владика је говорио о животу великомученице Февроније која је своју младост, било јој је 20 године, жртвовала за Господа у вријеме, у нашем народу запамћеног, проклетога цара Дукљанина. Подсјетио је да је Диоклецијан везан за Везиров мост и да се увијек повампирује, али Света Февронија и Свети пророк Илија сваки пут прикивају његове ланце, увезујући га поново као носиоца духа зла и демонске силе.

Света Февронија је од своје друге године живјела у асирској земљи у манастиру са 50 сестара, гдје је игуманија била њена тетка Вриена. Била је монахиња изузетне красоте и љепоте, тјелесне, а у исто вријеме и духовне.

У њено вријеме проклети цар Дукљанин је послао из Рима своје представнике, Лисимаха и његовог стрица Селину, да убијају хришћане на Истоку. Када су дошли у град Сивапољ, гонитељ Цркве Божије Селина је из манастира довео чудесну Февронију у тамошње позориште, гдје је пред читавим градом мучена. Али Света Февронија се ни под страшним мукама није одрекла Христа. Њени сасјечени земни остаци су однијети у манастир у којем се подвизавала.

„И ево чуда Божијега, та глава њена посјечена прије скоро 1800 година, неким чудом се нашла код нас у манастиру Светога Марка“, казао је Митрополит и подсјетио да је часна муслиманска породица Ђечевић која данас живи на том мјесту, предала Цетињском манастиру многе светиње из тог манастира, међу којима и лобању Преподобномученице Февроније.

Након Цетињског манастира мошти Божије угоднице су биле у манастиру Ждребаонику, а по благослову Митрополита сада се налазе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће бити све док се не обнови манастир Светога Марка, небеског покровитеља Подгорице.

„Чудесна лобања Свете мученице, која се жртвовала за Христа Господа, до данас свијетли испуњена благодаћу Божијом и велики је благослов и за нас и овој храм, и град који је преко светих Божијих људи везан за Христа Господа“, бесједио је владика. Препоручиоје  свима да прочитају њено чудесно житије које је написала игуманија Томаида. Она је наслиједивши, по престављењу, мати Вриену написала житије и страдање Свете мученице Февроније, како их је очима својим видјела.

Подсјетио је владика да је Подгорица везана и за Диоклецијана који је владао овдје и вршио насиље, тако да и у овим крајевима има мученика који су пострадали у то вријеме, међу којима је мученик око чијих моштију је саграђена Михољска превлака, први храм у 4. вијеку.

„Ја се надам да ће и у Михољској превлаци и у Подгорици побједити они који су вјечно побјеђивали – Свети Божији људи, Света Февронија, а не проклети цар Дукљанин који се поново покренуо да скрнави светиње Божије и мошти светих отаца и просветитеља наших који су се овдје подвизавали и Богу послужили.“

Изразио је владика Амфилохије наду и увјерење да ће Господ дати снагу светима Својим, а и нама који смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога и који смо свједоци те светиње, да побједи Бог и правда, истина и љубав Божија, да побједи богољубље и братољубље у овом граду и држави, широм Балкана и васељене.

„Побједа је Божија! Онај који је са Богом је побједник и тако ће бити до краја свијета и вијека. Света великомученица Февронија је живи вјековни свједок те Божије побједе, побједе добра над злом, љубави над мржњом, побједе истине над лажи, побједе Бога над демонском сатанском силом, побједе бесмртнога живота над смрћу и пролазношћу. Свједок тога је и овај Свети Храма Христовог Васкрсења и ове свете мошти које се чувају у храму и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.“

Послије Светога причешћа благосиљан је и пререзен славски колач, након чега је Високопреовећени Митрополит још једном подсјетио да су мошти Свете Февроније велики благослов за Саборни храм и овај град. Епископ у граду гдје је она мученички пострадала, удостојио се да за свој храм добије само један зуб од седамнаест зуба, који су били избијени из њених светих устију, а нас је, чудом Божијим, Бог удостојио да имамо лобању, велики Божији дар.

Митрополит је казао да се духовне ћерке Свете Февроније рађају широм свијета, међу којима и наше мати Февронија из манастира Бешка и Февронија из Ждребаоника.

Благословећи све православне Февроније, наследнице ове чудесне Февроније, владика је подсјетио на нову исповједницу и подвижницу Цркве Божије и, како је казао, светитељку, мати Февронију Пећку.

„Она је такође као Света Февронија од дјетињства, младости своје, свој живот посветила Христу Господу. Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу, Митропилиту црногорском, током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. Послије тога 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству. “

Ова подвижница се нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова:

„И тада су се уплашене сестре из Патријаршије, као и у вријеме Свете Февроније, спремиле да иду, а онда су благословом Светога Патријарха Павла, који сам ја пренио, остале. Благодарећи њиховом останку, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.“

Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија.

„Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају.“

Током Литургије вјерни су имали посебну радост и благослов да цјеливају мошти Св. Февроније. Након Свете литургије заједничарење је настављено око трпезе љубави.

Данас ће из Подгорице, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, кренути литија са моштима преподобномученице Февроније, која ће походити многе градове Црне Горе.

До 17. јула светитељкине мошти ће бити изложене у више храмова и манастира: Саборном храму Свети Јован Владимир у Бару, манастиру Подмаине, Ждребаонику, Цетињском манастиру, манастиру Рибњак, манастиру Савина, Храму Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Михољској Превлаци, Храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви.

На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала.

– Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије.

На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи.

Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.

Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи.

– Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево.

Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света.  И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом.

– Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије.

Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече.

Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих.

Извор: Епархија милешевска

Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. 

По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин.

Извор: Радио Источник

У трећу недељу по Духовима, на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, 7. јула 2019. године, у манастирском храму Светог Јована Крститеља у Гомирју евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим.

Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво епархија Загребачко-љубљанске, Британско-скандинавске и Горњокарловачке. После заамвоне молитве и литије око манастирског храма преломљен је славски колач у славу и част заштитника те свете обитељи која прославља 420 година постојања. О историјату манастира Гомирја читајте овде.

Извор: Српска Православна Црква

Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за Радио Светигору.

ПОВЕЗАНА ВЕСТ: 

Гостујући у емисији “ Питајте свештеника“, свештеник Гојко Перовић је одговарајући на питање слушаоца – Чије су наше цркве у Црној Гори –  истакао да цркве припадају вјерницима и свештенству и да је нецивилизовано да оне буду у власништву државе. Такође, сматра да је борба против Предлога закона о слободи вјероисповијести заправо борба за Црну Гору.

„Цркве, богомоље истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано и некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени да данас, 150 година послије Валтазара Богишића, не разликујемо што је државно, а што је црквено.“

У прилог томе износи чињеницу да ће данас сви правници у Црној Гори рећи да је Валтазар Богишић темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику и амбијенту у коме ми постојимо.

Мишљења је да држава треба да штити културно благо, али да та својина, зато што је културно благо, не губи својство црквене имовине.

„Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског..итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то давно препознато и то је, кад кажемо, наше.“

У смислу културног блага та имовина једнако припада свима, сматра отац Перовић и објашњава да је једно питање доступности јавности, а друго питање својине.

Говорећи о указу књаза Николе из 1895. године који се односи на заштиту имовине Цетињског манастира, прота подсјећа да је у њему господар Црне Горе казао за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње. Такође је дао аманет и проклетство да нико не дира црквено имовину.

„То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека, ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме!

Борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и радим контра онога што су они оставили?!“

Осврнуо се отац Гојко и на пописивање петиције за одбрану наших светиња, поручујући да ће се она потписивати докле год буде требало, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. По информацијама, којима располаже, број потписника петиције се увећава:

„Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000? Дакле идемо према 20% грађана који су против! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови.“

Између осталог, отац Гојко је казао да је грађанин ове државе, као и да је за њега Влада Душка Марковића легитимна, и да је он његов премијер, а Мило Ђукановић предсједник.

На крају се посебно осврнуо на реаговање црногорске власти да је интересовање предсједника Србије за Предлог закона о вјероисповјести мијешање у унутрашње ствари.

„Неће нам предсједник Србије говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.“

Дакле, кад предсједник Србије замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, одговор је:Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари! А ти који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући на Радио Светигори.

Весна Девић

********

У наставку транскрипт гостовања оца Гојка Перовића, који се односи на Предлог закона о слободи вјероисповјести:

Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора. Често кад причам са људима који ме питају – Зашто се Црква буни против овог закона – не желим да идем даље од чињенице: да се не зна ко је писао закон, да није формиран према процедури, или јесте, али је непознат њен састав и радна група која закон израђује, да није донијет у ваљаној комуникацији са црквама и вјерским заједницама, него је рађен испод жита и без транспарентности, да је покушано да се спроведе јавна расправа прије три године и да је то испало како не треба, и више се та јавна расправа није водила, и да је онда на брзину такав текст упућен Венецијанској комисији која је савјетодавно тијело савремене Европе. Али, пошто тек улазимо у Европу, ми смо сада у позицији да то савјетодавно тијело прогласимо за неко пресађујуће тијело, чије одлуке представљају Свето писмо и тако даље. Па, чак и то савјетодавно тијело, тај прерађени закон, који није рађен по процедури и у договору са црквама и вјерским заједницама, нашло је за сходно да на 23 стране откуца приговоре и сугестије шта да се поправи у том ревидираном тексту.

Ми чекамо, јер је последња препорука Венецијанске комисије била да се отвори транспарентан дијалог. Дакле, да Влада, прије гласање у Скупштини,  ступи у контакт и дијалог са црквама и вјерским заједницама. Ми, из Цркве, показали смо више пута спремност да тај дијалог траје. Нама не пада на памет да диктирамо Влади какав ће бити закон, али исто тако не треба да се иде у другу крајност, да Влада доноси текст закона без консултације са нама. Дакле чекамо те консултације. Тренутно, док ми вечерас причамо, траје то прочишћавање Предлога јер је пуно примједби од стране Венецијанске комисије. Нећу сад да изигравам правника, има доста правника, и у Правном савјету Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке, који објашњавају те кључне тачке, али све се ради како не треба.

Чуо сам од правника, и вјерујем им, да ниједан закон у Црној Гори: закон о о ловцима, закон о риболовцима, закон о фризерима…, није донијет без консултације са људима на које се тај закон односи. И ја нећу вечерас ићи даље од тога. Нећу коментарисати друге ствари. Значи нешто дебело не ваља чим се процедура толико крши, чим се ради мимо принципа и стандарда! А шта не ваља у тексту о томе? Највише приче је било о питању црквене имовине.

Сад ћу да завршим одговарајући на питање слушаоца: Чије су наше Цркве?

Ако постоји разума, ако нисмо пали с Марса, ако нијесмо у џунгли, Цркве, богомоље припадају вјерницима и свештенству. Оне истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано. То је непристојно, некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. И није то Богишићу пало напамет тек тако, него је прочитао друге законе, јер ми смо дио Европе. Ми смо наслеђе једне цивилизације и као што ријека окреће камен па направи савршени облутак, тако и европска мисао и цивилизација, право и филозофија, неке ствари на почетку нису препознавале, па су имале проблем. Али на крају су искристалисале шта значи секуларна држава, шта значи одвојеност Цркве од државе, шта значи право, шта значи грађанин и шта значи право својине.

Дакле, нијесмо пали с Марса! Сви правници у Црној Гори данас ће рећи да је Валтазар Богишић алфа и омега, темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику, исказано с обзиром на амбијент у коме ми постојимо. Не могу бити све ставке права једнаке у Паризу и на Цетињу, просто зна се шта је менталитет, шта је амбијент, шта је нека средина, шта је наслеђе, обичајно право неке средине. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени, непристојни, некултурни, да данас 150 година послије Валтазара Богишића не разликујемо што је државно, а што црквено.

Наравно да Црква, колико год била канонска и колико год имала своју својину, не може кад је у питању њена својина, која је истовремено и културно благо, да је отуђи.

Пазите сад ово, Октоих из Цетиња је књига. Ја питам људе из Владе да ли ико зна шта је Октоих? Шта значи ријеч Октоих и чему служи та књига? Је ли то неки кувар православни или се из те књиге пјевају неке пјесме?

Октоих је пар екселанс богослужбена књига која је написана и штампана ради службе унутар Цркве. Она јесте црквена, али истовремено то је прва штампана књига на словенском југу. Не могу сад ја, као поп, зато што је то црквена књига, да је продам.

Држава је обавезна да штити Октоих од неког, рецимо, лудог попа, свештеника који је скренуо. Може се мени десити сјутра да полудим и тако луд кренем да продам Октоих. Ту су полицајци, правници, државни службеници, да ме зауставе да то не урадим, да Октоих остане у Цетињском манастиру, јер осим што је богослужбена књига, она је и културно благо државно. Али, зато што је културно благо, оно не губи својство црквене имовине!

Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског, итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то тако давно препознато и то је, кад кажемо, наше. У смислу културног блага тај Октоих, једнако припада и неком муслиману из Рожаја, јер је он грађанин Црне Горе. И он каже: Да то је најстарија штампана књига на словенском југу, ја сам грађанин Црне Горе и то је моје у том смислу. Могу да поведем дјецу било кад за руку у ризницу, иако нијесам хришћанин, него муслиман, хоћу да покажем своме ђетету ту најстарију штампану књигу која је овдје, у мојој држави Црној Гори.

Једно је питање доступности јавности и могућности да било који научник, без обзира је ли атиста, муслиман или хришћанин, истражује тај Октоих, слику и сл, а друго је питање својине. Чије је то, за шта је уопште писано, зашто и коме је јеромонах Макарије штампао и Божидар Вуковић послије тога тај Октоих?! Па Цркви!

Друго је мумија Тутанкамона у Египту. Прво нема више царства чији је Тутанкамон био цар. Религија коју су поштовали Тутанкамон и његови дворјани више не постоји. У Египту је владајућа религија ислам, има и хришћана, али нема људи који вјерују у онога бога Ра сунца у којег је вјеровао фараон. Па пошто нема, дакле, настављача те религије, држава Арапска Република Египат је то прогласила културним благом. Више нема никога ко мумифицира људе, па кад умре неки египатски предсједник неће га замотати у мумију, него ће бити сахрањен по исламским обичајима и тако даље! Али овдје, и даље, су најбројнији припадници оне религије и оне вјере којој вјеровао краљ Никола, Иван – бег Црнојевић, Свети Јован Владимир, Немањићи, Петровићи, Балшићи, Црнојевићи, сви су били вјерници Православне цркве.

Има један указ књаза Николе из 1895. године који се односи, конкретно, на имовину Цетињског манастира, гдје он каже: Ово је имовина Цетињског манастира. Пошто је мој претходник Иван Црнојевић, па још каже, последњи српски владар…Књаз Никола пише 1895, прије Карађорђевића, прије него су нас спалили, окупирали и наћерали да будемо Срби и још штошта. Па цитирају неког са Подгоричке скупштине који 1918. каже: Ми од данас више нијесмо Црногорци, него смо Срби! Не интересује ме тај лик који је ту глупост изговорио, јер 1895. књаз Никола каже за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње и ту дао аманет и чак проклетство да нико не дира црквено имовину. Па онда, каже књаз Никола, пошто сам и ја његов наследник и владар Црне Горе као он, не дам ни ја да се црквена имовина дира. И ко је од грађана Цетиња направио нешто на црквеној имовини или је користи нека плати Цетињском манастиру лактарина.

То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену, мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме!

А имате и стравичну клетву Ивана Црнојевића, коју у Хрисовуљи (повељи) о оснивању Цетињског манастира каже: Ја нијесам отимао од цркава, него колико сам могао давао црквама. Ја, господар! Ако је мого бити неко коме нико није смио ништа рећи, то је средњовјековни владар, који нема ни скупштину, ни суд…. сам влада. Каже: Ја сам давао црквама а ово дајем Храму Пресвете Богородице и ако некоме падне на памет, од мојих наследника или од представника некога другога народа, који овдје дође, да ову имовину отме од овога храма – Цетињског манастира, и пребаци неком другом, нека му Пресвета Богородица и 12 апостола и Свети Јован Крститељ…. нека му они суде!

Страшна клетва једног од најпросвећенијих наших владара! Није он био нека затуцана баба која куне, него човјек чији ће син донијети штампарију на Цетињу.

То значи, борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и да радим контра онога што су они оставили?!

Што се тиче петиције за одбрану наших светиња, она ће се потписивати докле буде требало. Потписивала се до Видовдана, потписивала се до данас, потписиваће се до Петровдана, ако буде требало потписиваће се и послије Петровдана, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима.

А ко су политичари! Шта значи бити посланик у Скупштини?

Скупштина треба да изгласа тај закон, дакле, они су представници народа. И ако их је народ, прије три године, изгласао да сједе у Скупштини и гласају, не можемо сваки час доводити у питање њихову позицију! Народ их је изгласао и они гласају у име народа, за ово, или оно. Али, кад су у питању крупне ствари, па не могу баш они о свему тек тако да гласају из своје памети!  Они, ако су паметни, послушаће шта мисли народ који их је изабрао. Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000. Шта је 50.000? То је 10% грађана Црне Горе, а 100.000 је 20%. Дакле, идемо према 20% грађана који су против, па о чему да причамо?! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови. Неће ни грађани излазити сваки час да гласају, потписују за ово или оно, за пето и десето. Ако су сад изашли у овоме броју, сваком нормалном, без обзира на политичку орјентацију и идеолошко увјерења, то би требало да значи да нешто није у реду са овим текстом.

Петиција се по мојим информацијама сваког дана све више и више потписује. Не умањује се број потписника, него се повећава. Многи људи које је срећом у цркви нијесу ни знали ни ђе треба да дођу и потпишу! У првим данима није било најбоље организовано потписивања, јер смо се и ми бавили разним другим стварима, требало је организовати Тројичиндански сабор, одговорити медијима, организовати људе за литије, долазак у Подгорицу итд. Али, сад према информацијама које ја имам, а не добијам информације са Новог Зеланда, него из градова Црне Горе, сви се знамо од Никшића до Бара, Улциња и Бијелог Поља, петиција се још више потписује. И питам било ког посланика, без обзира којој партији припада и без обзира за шта је, и за кога, да ли му нешто значи ако 20% грађана Црне Горе потпише петицију, а већ је 10%. Нијесам сигуран да ли је ако 10% грађана нешто потпише, то предуслов да се распише референдум за неко питање. Начуо сам негдје, ево нека провјере!

Лијепо је рекао предсједник Владе да је био референдум, не би грађани подржали НАТО. Да је био референдум, не би грађани подржали признање Косова, које је стварно, једна срамна и срамотна ствар ове наше државе!

Ја сам грађанин ове државе и за мене је Влада Душка Марковића легитимна Влада. Он је мој премијер, а предсједник Мило Ђукановић, шта год мислио о неким његовим ставовима, он је предсједник моје државе. И ја се срамим. Стид ме чињенице да је ова наша земља настала на референдуму да се одвојимо од Србије и направимо своју земљу, а једна од ствари у тој референдумској кампањи је била ајте да се раздвојимо да се нико никоме не мијеша више ни у шта. Ми смо мали, Србија је велика. Нећемо да будемо 27 изборна јединица.., Србија нас асимилује, ајмо фино да се одвојимо и да се међусобно поштујемо.

И шта је било прво што је на међународном плану урадила ова Влада независне Црне Горе?! Признала Косово – унутрашње питање Србије – које још пола земаља није признало! Ђе си ти пожурио да се плекаш у унутрашње ствари Србије и да идеш тамо да се сликаш са оним терористима, који су сад обукли цивилна одјела, како каже Клинтон: Било је храбро да скинете своје униформе и обучете цивилна одјела.

Отишао си да се сликаш са Харадинајем!? А када предсједник Србије пита шта то радите са имовином Српске православне цркве, која осим што је аутентична Црква православна у Црној Гори, њена Митрополија цетињска, она је саставни дио Српске православне цркве, чије је сједиште стварно у Београду.

И тај предсједник Србије неће нама говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.

Дакле, кад овај (предсједник Србије) замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, ти вичеш Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари. А ти, који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Цуцком селу Заљут на Бјелилу, у цркви посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића и протојереја Немање Кривокапића и ђакона Александра Лекића. 

http://mitropolija.com/wp-content/uploads/2019/07/20190707_092904.m4a

Данас се обиљежава и 10 година како је Митрополит Амфилохије осветио ову обновљену древну сеоску цркву. У току Литургије је прочитана јектенија за ктиторе, приложнике, осниваче, обновитеље и свештенослужитеље овога храма, као и за све братственике који почивају на овом гробљу. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју и Луки, бесједио је отац Гојко Перовић. Он је подсјетио да је ове године 10 година од освећења обновљене цркве, 82 годину од освећења претходног обнављања, а  630 откако је по предању изграђена. Указао је на повезаност Цуца са Светим Јованом Претечом и Крститељем. Као што је овдашњи наш народ био сабијен и муком приморан да живи у овој пустињи, тако је и Свети Јован од муке пошао да живи у пустињи.

Прије почетка службе, крштен је слуга божији Спасоје, а ово је прво крштење у овој светињи након више деценија. Након службе, братственици скупљени из свих цуцких села, окупили су се се на гумну у хладу великог старог храста. Уз послужење настављен је скуп, уз пригодне разговоре, анегдоте и присећања догађаја из славне историје Цуца и ове светиње.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Рођења Светог Јована Крститеља – Ивандан, свечано је и молитвено прослављен у цркви Светог Саве у Диселдорфу, у епархији диселдорфској и немачкој. Храм Светог Саве у Диселдорфу, је главна и саборна и парохијска црква Епархије диселдфорске.

ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ

Светом литургијом началствовао је протојереј Данило Дангубић уз саслужење протојереја-ставрофора Данила Радмиловића, протосинђела Јована Станојевића, ђакона Александра Секулића и вјерних диселдорфске заједнице храма Светог Саве Српског.

Пјевницу је водио др Павле Аничић, секретар Његовог Преосвештенства Епископа диселдфорског г. Григорија. Литургији је присуствовао велики број вјерника. У току службе Божије, сабранима се ријечима бесједе обратио протојереј Данило Дангубић, који ће од идуће седмице бити парох у Дортмунду и старешина у храму Светог Апостола и Јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца.

Отац Данило је у својој бесједи говорио о дивном празнику Рођења Светог Јована Крститеља и о његовој улози у спасењу рода људског.

Извор: Радио Светигора

Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира у Бару на празник рођења Светог Јована Крстититеља началствовао је јереј Младен Томовић, парох барски. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Димитриј Смирнов, настојатељ Храма Светог Митрофана Вороњешког у Москви.

На крају Свете службе отац Младен је подсјетио на долазак моштију Свете Февроније и Светог Нектарија Егинског које ће наредних дана бити изложене на цјеливање вјерном народу. Сабрање вјерног народа настављено је у крипти храма.

У понедељак вече у 19:30 часова биће дочек моштију Свете преподобномученице Февроније у чију ће част бити служен молебан. У уторак ујутро након Свете литургије која почиње у 08:00 часова, мошти Свете Февроније биће свечано испраћене. У сриједу вече, у 19:30 часова, свечано ће бити дочекане мошти Светог Нектарија Егинског. Служиће се молебан у част овог великог Божијег угодника. Као и Свете Февроније, мошти Светог Нектарија Егинског биће ту и наредног дана када ће после Свете литургије свечано бити испраћене.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Видовдан у вечерњим часовима, Његово Преосвестенство Епископ банатски г. Никанор стигао је у Митрополију Клужа. У Саборном храму високог госта дочекао је Високопреосвећени Митрополит г. Андреј.

У пратњи владике Никанора налазили су се протосинђел др Клеопа Стефановић, протођакон Игор Станковић и свршени богослов Трајан Бундра. Сутрадан, када је Румунска Православна Црква прослављала празник Светих апостола Петра и Павла, архијереји Андреј и Никанор су служили свету Литургију у манастиру Ребра Парва, који прославља свете апостоле као манастирску славу.

На Литургији је узео учешће велики број свештенства, монаштва и верног народа. У својој беседи епископ Никанор је истакао братску повезаност српског и румунског народа поменувши да у Епархији банатској живи тридесет хиљада Румуна и да су односи са Румунском Православном Црквом јако значајни. Приликом повратка у Клуж архијереји су осветили гробљанску капелу у селу Кашеју, а затим су посетили Православни богословски факултет Ницолае Иван.

Епископ Никанор је, са пратњом, наставио пут до Орадије, где га је у храму Светог апостола Андеја дочекао протојереј-ставрофор Василије Бота. У недељу другу по Педесетници, епископ Никанор је служио, са благословом надлежног епископа Софронија, свету Литургију у храму Светог апостола Андреја уз саслужење чланова пратње и братства храма.

Извор: Епархија банатска

Парастос жртвама ратног злочина који су, од 1992. до 1995. године, починиле муслиманске снаге над српским народом средњег Подриња служен је 6. јула 2019. године на градском гробљу у Братунцу.

Бол и туга су као и претходних 27 година владали над Братунцем и целим Подрињем, не само због почињеног злочина током рата, већ и због злочина који годинама изнова чине они који игноришу невине жртве и спречавају да правда и истина победе. Парастос је служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење свештенства и свештеномонаштва архијерејског намесништва сребреничко-подринског.

После парастоса и беседе Високопреосвећеног Митрополита положени су венци и цвеће испред спомен крста. У наставку комеморације на грдском тргу у Братунцу је одржан културно-историјски час током којег су се сабраним обратили г. Радован Вишковић, председник Владе Републике Српске; и г. Милорад Додик, Председавајући председништва Босне и Херцеговине.

Извор: Митрополија дабробосанска

Поводом храмовне славе Цркве Рођења Светог Јована Крститеља у острошком скиту Јован До код Никшића, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је данас на Ивањдан са свештенством Свету архијерејску литургију.

Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи, након читања зачала из Светог јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, казао да су се већ Јевреји послије Јовановог рођења од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете, питали шта ли ће бити ово дијете.

„Јованов отац, Захарија је, зато што није могао повјеровати ријечима Архангела Гаврила, онемио све до оног тренутка када се поставило питање које име да се да дјетету“, подсјетио је владика на данашње Јеванђеље.

И тек када је Захарија рекао да ће се звати Јован, отворио је уста, почео да говори и благосиља Бога за велики Божији дар кога се удостоји и он, и његова супруга, а кроз њих двоје сав изабрани Божији народ. То дијете, надахнуто Духом Светим, већ је из утробе материне проговорило, Јелисавета је његовим устима проговорила кад је дошла Пресвета Дијева код ње у Горњи крај:

„Откуда то да мати Господа мога дође мени говорио је Јован прије свога рођења о Христу, чији је претеча, који је Господа крстио у Јордану и који је прве године свога живота проводио у пустињи.“

Претеча Јован Крститељ је изашао на проповијед, да крштава водом и припрема народ јеврејски за крштење водом и оним Духом Светим који га је надахнуо још у утроби матере његове, Духом Светим којим дише све што дише, који је живот свега постојећег и који је задахнуо и утробу матере Јелисавете да и она роди дијете.

Говорећи о прослављању рођења младенца Јована Крститеља и Претече, Митрополит је нагласио да хришћани двије хиљаде година прослављају рођење највећег рођеног од жене, како је сам Господ рекао за њега:

„Прославља Црква Божија Христа Господа, али, такође, заједно са Њим и Његовим рођењем, прославља и рођенога од Јелисавете и Захарија чудом Божијим, Јована Крститеља и Претечу. “

Високопреосвећени је подсјетио да је овај свети храм на овом свету мјесту управо посвећен том рођењу захваљујући братству Никчевића које је манастиру Острог приложио ову земљу. Иначе Ивањдан је слава овог братства. Нагласио је да је ова пустиња процвјетала дивним трудом нашега оца Лазара и братство ове обитељи, благословом Светога Василија Острошкога.

„Један од најдивнијих изданака острошке светиња јесте Јован До, ово свето мјесто у коме се прославља рођења Светог Јована Крститеља. Ми се сабирамо овдје да заједно са Јелисаветом и Захаријом, и његовим савременицима благосиљамо име Божије што је Господ послао то дијете да благовијести долазак – рођење – самога Бога у овај свијет. Благосиљамо срцем и душом Господа и благодаримо му што нас је удостојио, у ово наше вријеме, да наставимо то свето дијело слављења имена Божјега и прослављања рођења Светог Јована Крститеља и Претече.“

Митрополит се помолио да Господ, молитвама Светог Јована, благослови свако рођење и у ово наше вријеме, како би мајке рађале дјецу која ће бити слична Светом Јовану Крститељу

„Да рађају дјецу надахнуту Духом Светим, Духом Божијем у времену када су људи све више удаљени од Цркве Божије, а тиме и од Светог Јована Крститеља и начина како се он родио од Захарија и Јелисавете. Нека би Господ благословио све мајке, као Јелисавету, и очеве, као Захарију, пророка и првосвештеника, да се умноже благословена Божија дјеца у овом свијету“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије.

Послије Свете литургије Храм Рођења Светог Јована Крститеља опходила је празнична литија, након које је Митрополит Амфилохије, игуман острошки, благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У трећу недељу по Духовима, на Празник Рођења Светога Јована Претече и Крститеља Господњег, 24. јуна/7. јула 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Евхаристијским сабрањем  началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, јеромонаха Поликарпа (Трајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, братства Саборног храма и новосадских ђакона.

У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао:  У данашњем дану прослављамо два Празника у једном, двоједини празник, недељу, Васкрс у малом, и Празник рођења Светог Јована Крститеља. Наш народ тај празник назива Ивањдан.  Спаситељ нас учи да не бринемо шта ћемо јести и у шта ћемо се оденути.  Животни идеал који нам изгледа неостварљив и скоро утопијски, испунио се у животу светих Божјих угодника, а посебно у животу Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Спаситељ света Га назива ,,највећим рођеним од жене", а  његова Личност управо јесте слика долазећег Спаситеља света. Он није сам себи циљ, он је непрекидно најављивање доласка Господа Исуса Христа. Свети Јован Крститељ то потврђује када говори: ,, Ја нисам Христос, него глас вапијућег у пустињи,  и нисам достојан  одрешити ни ремена на обући Његовој."  Живећи најскромније у пустињи, хранећи се дивљим медом и биљкама, доказао је да је итекако могуће, и преко потребно да човек најпре тражи Царство Божје и правду његову, а да му се све остало Љубављу Божјом, придодаје...

Извор: Епархија бачка