У уторак, 9. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Јовановић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Марко Стевановић и г. Никола Ђурица, а чтецирао је г. Владан Степовић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/susica09072019.mp3

Беседећи након прочитаног Јеванђеља, Епиксоп је сабране вернике поучио о значају и неопходности покајања у животу сваког хришћанина. “Данашњи апостол и данашње Јеванђеље које смо управо чули су сродни браћо и сестре јер говоре о истој теми. Христос говори о карактеру јеврејског народа, о њиховој тврдоглавости, јер је из тог народа дошло толико пророка, а они у њихова пророштва нису поверовали. Зато Господ и каже: “Својима дође и своји га не примише”. То је као када некога сматрате својим, а он вас не примећује, ви га волите, а он вас мрзи. По њиховој вољи није био ни Јован ни Христос, они су судили само по себи, не препуштајући суд Богу. За Јована рекоше да је ђаво у њему, а за Христа рекоше: “Види изелице”. Незадовољном човеку не одговара нико, браћо и сестре, а његово незадовољство је усмерено ка његовом личном интересу. Сви Јевреји били су као распуштена деца којој се није могло ничим угодити. 

Ако је дете распуштено значи да му као родитељ ниси дао пример, ниси улазио у душу тог детета да видиш да ли је душа тог детета задовољна, а душа човека вапије за Богом, а ми је често не хранимо Богом. Бог од нас тражи да имамо меру, да знамо докле треба дати души, а докле треба дати телу. Јевреји су се бунили јер мисија Јована Крститеља и Господа Христа, која је усмерена ка спасењу рода људскога, није у складу са њиховим очекивањима. Јован је био јако строг према себи, а према другима је био благ и милостив. Јован јесте био сурови подвижник, али је од народа тражио само покајање, плач народа, да се покаје што се огрешио о Спаситеља Христа. Свети Јован мисли само једну мисао, како да он изађе пред Месију, а Месија га одредио да му приправи пут. Јевреји га називају ђавоиманим. Пакосни род људски назива Спаситеља изелицом. Деца премудрости су они ретки мудраци који правилно оцењују и личност Јованову и личност Христову. Све у свему браћо и сестре видимо да човек треба да се чува тврдоглавости, саможивости и себичности, да сагледа себе изнутра, да ли у њему има Бога, да ли у њему има покајања. Сви смо ми грешници, али покајањем кроз жртву и велики подвиг можемо да се променимо на боље. 

Покајње је радовање, нема веће радости од покајања, јер кад се покајеш ти си други човек, ти си Божији човек. Човек не само што тражи изговор, него он осуђује, у таквим људима нема покајања и зато тугује Јован Крститељ, зато тугује и Господ Христос. Све је пусто ако је човек у пустињи своје заблуде, стално је незадовољан. Браћо и сестре, немамо изговора, него да приђемо Христу, јер они који га познаше они се и спасише”, поучио је Епиксоп Јован своју паству.

Извор: Епархија шумадијска

Нови број Жичког благовесника пред читаоце доноси занимљив садржај из неколико различитих области. На почетку је текст протонамесника Александра Р. Јевтића под насловом „Епархија жичка – домаћин Светог Архијерејског Сабора 8-10. мај 2019. године“, којим се по угледу на стогодишњу традицију овог часописа од заборава теже отргнути значајни догађаји из живота Епархије жичке. Наставља се казивање мр Маријане Матовић о Светом Јоасафу Метеориту, првом српском књигохранитељу, као и текст проф. др Драгољуба Даниловића посвећен историјским изворима о Жичкој архиепископији.

Поводом близине празновања Видовдана, нови број доноси и део текста Иве Андрића који је код аутора изворно насловљен „Његош као трагични јунак косовске мисли“, а код нас у изабраном одломку као „О Његошу, Косову и Црној Гори (Подсетник за једно актуелно стање)“. Текст нам нуди веома важне увиде које је једини наш нобеловац имао у вези са историјом српског народа, као и ставове које је овде изнео као нигде друго. Они који знају колико је писац био опрезан у ставовима о националној историји, свестан система у коме живи, знаће колико је овај текст драгоцен.

Следи и текст „Вољени песник и философ Халил Џубран о борби између спољашњег и истинског бића, о ослобађајућем лудилу одбацивања маски“, који у преводу са енглеског читалачкој публици нуди упознавање са стваралаштвом овог мало познатог либанско-америчког писца. Стил и дух извода који се овде налазе сигурно ће код љубитеља квалитетне литературе побудити жељу да се о Џубрану више сазна.

Дипл. психолог Милош Благојевић пише текст „Ауторитет и љубав у васпитању деце“. У њему износи научне ставове у вези са овом важном и савременом темом. Друштвени контекст у коме живимо потребује једно дубоко промишљање, које овај текст несумњиво поседује.

Јереј Владимир Јовановић у тексту „Млади и хришћанство – Један аспект савремених изазова“ разматра питање односа савременог европског друштва и хришћанства. Често позивање на хришћанске темеље Европе може бити варљиво, уколико се под опрезну критику не поставе многи савремени параметри. Овај текст се држи таквог путоказа.

Страница православног хумора, коју потписује протонамесник Дејан Марковић, чува могућност да поред размишљања, упитаности и закључивања, уз овај број пронађете кутак за осмех.

О Бећковићевој песми „Богородица Тројеручица“, писаној поткрај седамдесетих година, др Драган Хамовић између осталог пише: „Компримовани исказ о најдоњем камену на којем стоји и појединачно и колективно трајање заједнице којој припада читамо у Бећковићевој, већ чувеној песми, ‛Богородица Тројеручица’. Приспеће пред икону заштитнице Хиландара час је за свеобухватно самопреиспитивање. У слику Хиландара и његове тројеруке игуманије песник уграђује представу о јединој постојаности, осамстогодишњем континуитету који је одржала заветна заједница у име које се обраћа: ‛И кад би ми земљу и језик збрисали, / Све, сем ове стопе на којој сад стојим, / Знам: још се из људи нисмо исписали, / А док тебе има да и ја постојим.’“

Рубрика Веронаука доноси текст ђакона Томислава Гајића о Основној школи „Симо Игумановић“ у Косјерићу, са упечатљивим сећањем некадашње ученице на школске дане.

Вероучитељ Горан Вучковић пише о употреби савремених технологија у извођењу верске наставе, сведочећи о настојању наших вероучитеља да иду у корак са напретком времена и савременим средствима која се користе у извођењу наставе.

Вероучитељ Слађана Петровић пише лепе стихове на тему „Видовдан“.

Пратећи ток реке Ибра од студеничког краја кроз Долину векова, краљева и јоргована и трагајући за заборављеним причама, ученици старијих разреда ОШ „Ђура Јакшић“ у Конареву су са својим вероучитељем Миланом Милутиновићем осмислили јединствен пројекат. Три месеца они су трагали за подацима и изворима везаним за поједине знаменитости, локалитете и центре духовности, користећи материјал прикупљен посетама Градском музеју, оближњим манастирима и другим установама од значаја. Тако је настало 16 експоната који причају о Долини јоргована на свој веома даровит начин, о чему сведоче и слике неких од њих које у часопису уз извештај вероучитеља објављујемо.

Протођакон Александар М. Грујовић као сапутник Епископа жичког др Јустина на страницама Летописа богослужења верно сведочи о архипастирској делатности нашег Епископа.

Протонамесник Александар Р. Јевтић, 
уредник часописа

Извор: Српска Православна Црква

Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.

Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".

У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .

Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.

Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић

Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4

Светом литургијом у подножју древне Цркве Светог Јована Претече и Крститеља Господњег у Свачу код Улциња прослављен је Ивањдан – рођење највећег рођеног од жене.

ВИДЕО ЗАПИС БЕСЕДЕ

Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, који је у бесједи поручио да је једини начин да постанемо пријемчиви за примање благодати Божије, да будемо у заједници са Богом живим, да очистимо своје срце и ум од сваке нечистоте и гријеха, да се препородимо духом покајања, јер само очишћено и омивено срце сузама покајања може примити Бога у себе.

Коментаришући разне поруке мржње које су се ових дана могле чути из различитих извора, око забране богослужења православним вјерницима у Свачу, отац Слободан је истакао да свештеници и вјерни долазе на темеље своје државности и духовности, са љубављу и дубоким смирењем, клањајући се сјенима свих оних који су ове свете храмове градили и Богу се молили. Такође је са посебном љубављу и пажњом говорио о комшијама, браћи Албанцима, који овдје живе и брину се о светињама, са поруком да се у љубави и слози на ово мјесто у будућности заједно сабирају, као браћа и пријатељи.

Говорећи о радости данашњег празника, отац је подсјетио на чудесно зачеће и рођење Светог Јована Крститеља од старих и бездјетних Јелисавете и Захарије:

„Кад Бог хоће побјеђују се закони природе, тако да је Господ овим дивним људима, првосвештенику Захарији и Јелисавети подарио дивно чедо, благословени плод. Њих је одабрао да буду родитељи онога који ће ићи пред лицем Господњим и припремати стазе за долазак обећаног Спаситеља свијета.“

Говорећи о житију Светог Јована Крститеља, чији су главни дјелови записани и у Светом јеванђељу, отац Слободан се посебно осврнуо на начин како је овај Божији угодник припремао пут Господу своме, позивајући народ на покајање ријечима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.

„Тај позив Јован Крститеља који је громогласно узвикивао у пустињи Јорданској чули су његови савременици, па су похрлили из Јерусалима и осталих градова на обале Јордана да приме крштење покајања“, рекао је отац и објаснио да тај позив на покајање одзвања кроз сву историју до данас и до краја свијета и вијека.

Нагласио је да је предиван дан у коме славимо рођење Светога Јована, дан када се радује Црква земаљска и небеска, али, нажалост, ова радост сабраних на овом светом мјесту, већ другу годину за редом, бива помућена.

„Појавила се групица људи који, на своју срамоту, покушавају да забране да се на овоме светоме мјесту сабирају православни хришћани, на остацима храма посвећеног управо овоме празнику. Да овдје славе име Божије и да се моле Христу распетоме и васкрсломе за мир и благостање у свијету, здравље и напредак свих људи који живе овдје и у околним мјестима и читавога рода људскога“, казао је отац и шаљући комшијама Албанцима поруке мира и љубави.

Појаснио је да зна да је то групица људ,и јер се на овоме светом мјесту већ деценијама вјерни окупљају и да са драгим комшијама из Владимира и околине никада није било несугласица, ни мркога погледа, а камоли ружне ријечи са обје стране, већ да су сви заједно учествовали у прослави овога празника.

Ти људи, који хоће да унесу немир, кажу да смо ми овдје странци, истакао је архијерејски намјесник барски и запитао: Зар можемо ми у својој земљи бити странци?!

„Зар нијесмо ми слободни грађани ове земље, зар се не можемо слободно шетати по сваком њеном дијелу? Ми нијесмо овдје случајно, поштујемо наше светиње, јер овај древни град Свач је била пријестоница Светог Јована Владимира, нашега првога великога владара и светитеља.“

У овој Цркви Светог Јована Крститеља, чији су првобитни темељи, по налазима археолога историчара, из 9. вијека, крстио се Свети Јован Владимир. У овоме граду је столовао и са овога светога мјеста управљао својом земљом као мудри пастир угледајући се у свему на Христа Господа:

„Управо овај свети Храм Рођења Светог Јована Крститеља је, како су потврдили историчари и археолози,1300. године обновила Света краљица Јелена Анжујска, супруга Светога краља Уроша I Немањића. Дакле ми долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности. Не да бајрачимо, него са љубављу и дубоким смирењем, клањајући се сјенима свих оних који су ове свете храмове градили и Боги се молили.“

По његовим ријечима на тај начин се наставља света нит хришћанске службе – Свете литургије – која се овдје служила кроз вјекове. У смутним временима повремено је била прекидана а у последњим деценијама обновљена. Вјерни се сабирају на овај свети празник већ дужи низ година и, како је истакао прота Слободан, увијек са истим циљем: да не заборавимо свете претке и спомен Светога Јована Владимира и осталих наших владара који су овдје столовали, освештане темеље, олтаре и гробове који се овдје налазе.

„Преносим благослов Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је данас требао да буде овдје и донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, пошто су настале ове непотребне тензија владика је одлучио да то оставимо за наредну годину.“

Отац Слободан је казао да су он и улцињски парох Синиша Смиљић разговарали са предсједником општине Улцињ, који им је пренио одлуку Центра за археологију да је због извођења радова до децембра забрањен приступ локалитету гдје се налази црква.

Потврдио је да су они то образложење прихватили и договорили се да служе у подножју храма, а, ако Бог да, кад се радови заврше, вјерни ће се поново сабирати код храма:

“ И, ако Бог да, наредне године, као што је Митрополит обећао, за благослов овоме мјесту и свим људима који овдје живе, донијеће десницу Светога Јована Крститеља Господњег.“

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић на крају је још једном упутио поруку мира браћи, комшијама Албанцима: „Били смо добре комшије и пријатељи и тако ће остати“.

Подсјетио је на провакације и поруке мржње које су се последњих дана чуле и пласирале са многих страна, као и да Митрополија није одговарала на њих:

„Наш једини одговор је молитва, призивање благослова и пружање братске руке љубави и поштовања. Понављам, слободни смо грађани ове земље и не може нам нико забранити да ходамо било којим дјелом ове земље, а ове светиње овјде јесу наше заједничко благо. Овдје сада живе наша браћа Албанци и нека су Богом благословени. Они се брину о овим светињама и нека тако и наставе. Али, ово су и наше светиње, исто као и њихове, и овдје умјесто размирица и расправа, треба да се братски сабирамо и славимо име Божије и наставимо да живимо као браћа и пријатељи“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски у Свачу.

Посебан благослов и радост данас су у Свачу биле честице моштију Светог Нектарија Егинског, који посебну благодат од Бога има, да исцјељује најтеже болести, посебно карцином.

Вјерни који посте Петровски пост приступили су Светом причешћу, а након тога су се поклонили и цјеливали мошти Светог Нектарија Чудотворца.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Рођења светог Јована Крститеља, у манастиру Тресије, одржана је традиционална културна манифестација “Под липама манастира Тресије”. Манифестацији је претходила света архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/tresje07072019.mp3

Епископу су саслуживали: архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. У литургијском сабрању активно су учествовали верници целог космајског краја, као и учесници ликовне колоније којa je на данашњи празник отворенa у манастиру Тресије.

У препуном храму вернима се беседом обратио Епископ Јован говорећи о благодатном рођењу светог Јована Крститеља, његовом светом животу и Цркви Христовој као ризници благодати Божије.

Преосвећени Владика је рекао: “Од свог света које је Господ створио и биљног и животињског, највећу одговорност пред Богом и пред људима има човек, човек који је крштен, који је члан Цркве, који је примио благодатне дарове крштењем. Бог је дао човеку творевину да се творевина преко човека спасава, а ми се спасавамо благодаћу Божијом. Човек је најодговорније биће на овоме свету, јер њему је Бог највише дао. “А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити” (Лк 12,48) . Господ је целога Себе дао за човека. Ради човека се оваплотио, ради човека је подносио све муке и невоље које су му људи наносили, и из љубави, према човеку, према људима Господ је све то подносио. Господ нам је дао и Цркву своју преко које се спасавамо. И зато никако не можемо да одвојимо Христа од Цркве или Цркву од Христа. Црква није само грађевина, она је Богочовечанско Тело Христово и сваки крштени човек јесте део тога Тела. Стога и свако од нас сноси одговорност за свакога другог. Зато и свети апостол Павле каже да сви одговарамо за све, и сви за једнога. Оно што Господ од човека тражи јесте да на Његово Богољубље узвратимо човекољубљем. Јер, уколико Богу не будемо прилазили преко човека и човеку не будемо прилазили преко Бога, онда ништа нећемо осетити од благодатних дарова којима нас је Господ обдарио. Господ је човеку оставио природу и подарио разум. Подарио је разум како би човек живео разумно и како би разумно користио време. Џаба нам је све што имамо ако немамо разума, а разум се губи онда када човек потисне Божији разум у себи и превагу да своме разуму. А природу му је дао као књигу која га води у Откровење. Поред Откровења хришћани имају Цркву, заједницу Бога и људи, и зато је наше спасење искључиво и једино у Цркви и кроз Цркву Христову. А Црквом и у Цркви живи се послушношћу, а послушности нема без смирења. Свака Литургија спушта Бога на земљу, и људе са земље уздиже ка небу. И сваки је храм парче неба на земљи. Морамо отворити своје духовне очи како бисмо видели шта се на светој Литургији догађа, а догађа се чудо – Бог шаље Духа Светога на дарове које ми приносимо, освећује и претвара у истинито Тело и Крв Христову, да би ми осветивши се Светим Причешћем осветили и свој ум и своје срце, и да би Светлост Христову коју смо задобили сачували у себи, и да би нам та Светлост светлила како бисмо разлучили светлост од таме и добро од зла. О свему томе говори нам Свето Јеванђеље које смо данас чули и које је веома поучно и садржајно, и да би га човек могао схватити и разумети мора да има чист ум, чисто срце и духовне очи. А чист ум сачуваћемо уколико нам је усмерен само на оно што је добро, односно на Бога. Ако је ум наш усмерен ка Богу, онда је и цело наше биће усмерено ка Богу. Онда ће кроз наше биће струјати благодат Божија и тада је човек растеретио свој ум, али је свој ум у исто време и сабрао да не лута и да не блуди. Стога често у Цркви певамо “Расејани мој ум сабери Господе”. Расејан човек није потпуна личност. Чим смо расејани не можемо ништа добро и исправно учинити. Такође је важно да имамо и чисто срце, јер је чисто срце најомиљенији дом Божији. А треће, такође битно, јесу духовне очи, очи које поседује духован човек. Уколико човек не ради на духовном виду, да духовним видом сагледа Бога, ништа му неће помоћи ни овај телесни вид. Зато и Господ каже у данашњем Јеванђељу: “Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама.” (Мт 6,22-23). И свети Оци нам откривају, када говоре о овој Светлости, да је око душе управо наш ум.

Заблагодаримо Господу што нам је дао овај телесни вид, али се и помолимо да нам се отвара духовни вид, јер се само духовним очима види Бог. А Бог се види онолико колико га у себи носимо, колико га у себи осећамо”, закључио је Епископ Јован.

Након свете Литургије, под манастирским липама, одржан је програм где се присутнима поздравним речима обратио председник ГО Сопот Живорад Милосављевић, а у самом програму учешћа су узели: драмаска уметница и професорка на Академији лепих уметности Биљана Ђуровић, глумац Александар Лазић, вокални солиста Марија Вучковић с пратњом. Присутнима су се представиле издавачке делатности Библиотеке града Београда и издања општина Младеновац и Сопот, као и Центар за културу Сопот: Ликовна колонија “Тресије-Неменикуће 2019”.

Ова манифестација у манастиру Тресије завршава се програмом који ће се, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, одржати у порти цркве неменикућске 12. јула, на Петровдан, а која носи назив “Дани Милована Видаковића”.

Извор: Епархија шумадијска

Дана 1. јула 2019. године Апостолска нунцијатура у Сарајеву организовала је обележавање Дана папе Фрање. На љубазан позив Његове Екселенције апостолског нунција у Сарајеву монсињора Луиђа Пецута одазвао се и Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом.

Извор: Српска Православна Црква

Синоћ, на дан када наша Света саборна и апостолска црква прославља Преподобну мученицу Февронију, свештенство храма Светог Јована Владимира и вјерни народ били удостојени да дочекају и приме мошти ове велике Божије светитељке.

Више од стотину вјерника било је у могућности да се поклони и цјелива лобању Свете Февроније коју су у храм унијели заједно са свештеницима и монаси братства из манастира Подмаине.

Након прочитаног молебана протојереј-ставрофор Слободан Зековић се обратио присутнима заблагодарибши Господу на овом великом дару, којега смо се удостојили, да овако велика светиња дође у наш храм и у наш град.

Говорећи о животу и мученичкој смрти Свете Февроније отац Слободан је посебно нагласио њену безусловну љубав за Господа, посебно када су јој одсијецали дио по дио тијела. И сваки пут када би јој одсијецаили дио тијела, она је захваљивала Господу.

Ова светиња по предању, казао је отац Слободан, донијета је овдје у наше крајеве од Светога Саве. Мошти су се налазиле у Храму Светог апостола Марка у данашњој Подгорици гдје данас живи муслиманска породица Ђечевић, и данас обилази Црну Гору која чува успомену на тај некадашњи манастир.

„Та породица, која је некад била православна, кроз многе генарације чувала је светиње овога манастира. Међу тим светињама и главу Свете Февроније и дио моштију Светог великомученика Теодора Стратилата.“

Те светиње, негдје тридесетих година прошлога вијека, ова честита породица је предала тадашњем Митрополиту црногорско-приморском а касније и Патријарху Српском Гаврилу Дожићу и оне су се чувале у Цетињском манастиру. По благослову нашега Митрополита Амфилохија деведесетих година прошлога вијека ова светиња била је привремено смјештена у манастир Ждребаоник покрај моштију Светог Арсенија Сремца. Након освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Митрополит је благословио да се светиње ( дио моштију Светог Теодора Стратилата и глава Свете мученице Февроније) чувају у Саборном храму у Подгорици све док се не обнови древни манастир Светог апостола Марка и у њега поново похране ове светиње.

Мошти Свете мученице Февроније биће доступне на цјеливање вјерном народу до сриједе ујутро, када ће после Свете литургије, литија са моштима наставити да обилази Црну Гору.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На интернет страници Епархије ваљевске налази се видео посвећен храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Видео прилог сачинио је радио „Источник“ а у њему се говори о изградњи најмлађе ваљевске светиње, која је за неколико година постојања постала уточиште и утеха многим болеснима и невољнима. У видео прилогу можете погледати како је текла градња храма од 2012. године, како су се мошти светитеља нашле у светињи, а протојереј-ставрофор Драгомир Јовановић, старешина храма Васкрсења Христовог, подсећа да је на месту храма некада била депонија. Јереј Александар Филиповић, настојатељ храма Светог Нектарија, говори о фрескопису и уређењу порте, док је наратор јереј Игор Илић, сабрат храма Васкрсења Христовог.

Извор: Радио Источник

Празник Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег – Ивањдан, торжествено је прослављен у острошком скиту Јован Долу код Никшића у недјељу 7.јула 2019. љета Господњег. Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом великом празнику служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г.Амфилохије, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Атанасије и Роман, протојереј Остоја Кнежевић никшићки парох и јереј Миленко Ралевић из Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке СПЦ. Поводом храмовне славе у острошком скиту сабрало се бројно острошко, али и монаштво из других манастира и велики број вјерника.

Извор: Острог ТВ студио

Архијерејском Литургијом у трећу недељу по Духовима Црква у Љигу је најсвечаније прославила храмовну славу - Рођење Светог Јована Крститеља. Прослава је почела у навечерје празника, вечерњим богослужењем, после којег је свечана литија прошла улицама Љига у молитвеном присуству великог броја верника.

Литију су предводили архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, протонамесник Драган Мијаиловић, парох јарменовачки, јереј Миодраг Марковић, парох моравачки, старешина цркве у Калуђерици јереј Дејан Антић, јереј Александар Глишић из Великих Црљена, протојереј Светолик Марковић, старешина љишке цркве, као и ђакон Слободан Пејовић. Богослужење су увеличали својим појањем Србски православни појци.

На дан празника славље је настављено светом архијерјском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ жички г. Јустин уз саслужење протонамесника Здравка Николића из Рашке, протојереја Драгана Стевића, старешине цркве у Ариљу, протојереја Светолика Марковића, јереја Николе Вучетића из Прељине, јереја Саше Станојевића из Атине, јереја Миодрага Марковића, јереја Дејана Антића, јереја Дејана Трипковића из Ваљева, протођакона Александра Грујовића, каои ђаконȃ Бранка Росића, Слободана Пејовића и Јована Тимотијевића. 

На светој Литургији Црква Божја постала је богатија за још једног презвитера, јер је сила Светога Духа руком Архипастира жичког произвела ђакона Бранка Росића у чин јереја. 

Извор: Епархија жичка

Празник Рођење Светог Јована Крститеља верни народ Зворника прославља као славу свог Старог храма чији су темељи освећени пре два века.

Празничног расположења и речима добродошлице, свештенство и верни на улазу у порту Старг храма дочекали су Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија који је, затим, началствовао светом Литургијом.

Саслуживали су архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; игуман Георгије (Станковић), намесник манастира Озерковићa; протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички; протојереј-ставрофор Славенко Томић, протонамесници Милош Тришић и Радиша Јокић, јереји др Никола М. Гаврић и Дражен Стевановић, протођакон Славољуб Милошевић и ђакон Ђорђе Грујић.
 
Певао је црквени хор Свети владика Николај из Зворника.
 
За указану помоћ у току реновирања старе зворничке светиње, Преосвећени Владика г. Фотије одликовао је орденом Светог краља Драгутина - Преподобног Теоктиста господу Зорана Стевановића, градоначелника Зворника; Саву Ерића, великог добротвора и привредника; и Данијела Драгичевића, шефа Kабинета Председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика.
 
Епископским граматама признања одликовани су г. Станко и Љепосава Загорац, ктитори будућег фрескописа; г. Иван Иво Јокић, велики добротвор зворничке светиње; г. Јаков Галић, дугогодишњи председник Црквене општине Зворник и добротвор; г. Драгољуб Рељић, први саветник Председавајућег Председништва БиХ: г. Бојан Ивановић, заменик градоначелника Зворника; г. Владимир Живковић, велики добротвор; и г. Новицa Мотикa, архитекта.
 
Уследио је опход око храма и ломљење славског колача са кумом славе и јубилеја 200 година од освећења темеља светог храма.  Кум, г. Саво Ерић из Зворника заједно са својом породицом, припремио је славски колач, ручак за званице и послужење за све присутне у црквеној порти.
 
Кумство за сљедећу годину преузела је гђа Биљана Чигоја.
 
Након литургијског сабрања уследила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном беседом обратио се и све присутне празничним речима добродошлице поздравио протонамесник Милош Зекановић.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

На празник рођења Светог Јована Крститеља, пророка и претече Господњег, у народу познатијег као Ивањдан, Светом службом Божијом у Храму Благовештења у Дубровнику началствовао је Епископ захумско-херцеговачки Димитрије уз саслужење Епископа диселдорфско-немачког Григорија, свештенства епархије и бројног народа, који су се сабрали око престола Божијег да заједно заблагодаре Господу и принесу Свете дарове.

ТВ Храм

У току Литургијe у чин свештеника рукоположен је дубровачки ђакон Мирослав Бошковић, који ће своју свештеничку службу наставити у Дубровнику, а у чин ђакона рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Епархији немачкој.

Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседом се обратио Владика Григорије.

"Данас као што сте чули у Светом Јеванђељу, благи спаситељ нас подсећа на ону наизглед једноставну али за испуњење врло сложену заповест и задатак – а то је да не можемо два Господара служити. Или ћемо служити Богу или мамону. Можда се неки од вас питају и кажу у себи: „Знамо ко је Бог. Али ко је мамон?!“

По неким тумачењима, а мени се чини да су ти тумачи баш близу истине: мамон је новац, паре, сребро, оно што је материјално, оно што нас привлачи и што нас повлачи да се не можемо уздићи да служимо Господу сведржитељу као свом Господару. Неко је од Светих Отаца рекао да је тај мамон, тј. то среброљубље, узрок свих зала" - истакао је Владика Григорије и сабраном народу пренео једно од својх Светогорских искустава:

ТВ Храм

Владика Григорије у Дубровнику

"Када сам био млад монах, питао сам једног светог човека у Светој Гори, старца Јосифа, чега највише треба да се чува неки свештеник који ступа тек у службу Божију. Био је тада самном присутан и отац Сава, игуман Манастира Тврдоша који је и данас овде са нама. И старац Јосиф нам је рекао да се требамо чувати три ствари, а да је једна од тих ствари свакако среброљубље. Свакако тај новац. То не значи браћо и сестре, то вам је свима познато и сви смо толико разумни па чак и ја, да не треба да имамо новца за живот, да не треба да га стичемо да би смо омогућили себи и људима око нас живот – али ми никако не смемо постати његове слуге, он не сме постати циљ нашег живота. Новац је само средство. А средство никада не може бити Господар, оно може само да служи, а ономе што је стављено да служи не можемо ми бити слуге нити му служити" - поручио је Владика Григорије.

Владика је рекао да на данашњи дан, врло прикладно прочитаном недељном Јеванђељу, славимо једног Светитеља Божијег који је прави симбол неслужења нечему материјалном, ничему и никоме осим Богу:

ТВ Храм

Литургија на Ивдањдан у Дубровнику

"Славимо Светог Јована Крститеља, славимо његово рођење, славимо Ивањдан. Као што видите у прошлости, нашим народима није било толико битно дал се неко зове Јован или Иван, па ми данас Јованово рођење славимо тако што кажемо Ивањдан. Дакле, у новија времена уместо да постанемо бољи ми смо све гори и гори у том погледу што замерамо зашто се неко зове Иван или зашто се неко зове Јован и тако даље" - истакао је Владика и додао:

"Свети Јован Крститељ мало је рећи да је славан, мало је рећи да је страшан. Свети Јован Крститељ је богонадахнути светитељ који сав, не само његова душа, не само његово срце, не само његов ум, пламти огњем духа светога. Он сав гори у својој вери. Он гори тако као што треба да гори и да служи сваки хришћанин. Он гори и служи као свећа, као она купина коју је видео Мојсије - гори а не сагорева, доноси и светлост и топлоту. Свети Јован Крститељ нас поучава да не можемо баш да се спасимо од оног од чега сви по мало бежимо а то је аскеза, то је подвиг, то је жртва, то је одрицање. И Свети Јован Крститељ нас учи да требамо да отворимо своје срце, своју душу, свој ум за Бога. Да Бог буде надахнитељ наших живота и његов гнев на људску лаж, на људско лицемерје, на све оно што не ваља код људи се не скрива. Он говори онима који су пошли код њега из Јудеје, али не са добрим намерама и не са искреним срцем:„Зашто сте дошли да видите сламку“ то јест њега. Толико је смирен. А онда кад њему долази онај кога су сви очекивали као Спаситеља, његова горућа љубав се претвара у благе, неизрециве, тихе и органске воде, воде освећења, и он каже: „Гле јагње Божије које узима грехе за живот света, грех света за живот света“. То је браћо и сестре Свети Јован чије рођење данас славимо" - поучио је верни народ Владка Григорије.

ТВ Храм

Владика Григорије у Дубровнику

Преосвећени Владика је истакао да би за свештенике али и све Хришћане, Свети Јован Крститељ требало да буде образац и узор "да увек горимо ватром која не пристаје на лаж":

"И кад се нађемо пред истином да се увек пред њом смирено поклонимо и да кажемо као Јован: „Нисам достојан да одрешим ремена на твојим ципелама“. Тако треба пред Богом. А пред људима, пред онима који су неискрени треба да будемо ватреног духа, да их се не плашимо, али исто тако да се увек сећамо да у сваком човеку обитава Бог, и да у сваком човеку може бити јагње Божије и да се сваком човеку можемо поклонити као Јован ономе који долази да узме грех света за живот света, као што се Јован поклонио Христу тако да и ми видимо да је сваки човек Боголико биће" - истакао је Владика Григорије.

Преосвећени Владика Григорије казао је да по благослову Владике Димитрија и по благослову Божијем на дан рођења Светог Јована Крститеља у дубровачком храму Светог Преображења имамо и рођење нових службеника Божијих, за службу Божију, за наставак пута Јовановог.

ТВ Храм

Рукоположење у Дубровнику

"Наш отац Мирослав треба да постане свештеник, да стоји крај олтара Божијег, да стоји пред престолом његове славе овде на земљи, да би смо ми и он заједно молитвама Светог Јована и свих светих дошли пред онај чудесни и вечни престо Свете Тројице. Данас за ђакона рукополажемо Ненада Живковића. Он ће бити ђакон, а врло брзо на Петровдан и свештеник у Немачкој, у граду Аузбургу. Ту је данас са нама и његова супруга која је Немица, она на жалост још увек не разуме шта ми то причамо ал има велико срце и велику душу, а овај човек који пева (дете које се чује у цркви) је његов син Дамјан. Ред је да подсетимо наше будуће службенике на службу Божију. Овим речима Светог Амвросија обраћамо се Мирославу и Ненаду са жељом да се ове речи дубоко укорене у њиховим срцима" - рекао је Владика Григорије и подсетио на текст Светог Амвросија Миланског који много добро подсећа једним делом на то шта би хришћани а поготово свештеници требали да пазе и на шта да обрате пажњу ако хоће да буду у Служби Божијој:

„Држимо се с тога чедности и онога што читав живот наш украшава – скромност. Јер није безначајно у свакој ствари чувати веру и поштовати поредак из чега истински исијава оно што се доличним назива а што је са часним повезано тако да се одвојити не може. Јер оно што је долично то је и часно. А оно што је часно то је и долично. То је разлика више у речи него у самој вредности ствари. Разумемо да између њих има разлике али се она не може лако објаснити.

У покушају да дочарамо разлику међу њима можемо да кажемо да се часно може упоредити са добрим здрављем и крепкошћу тела, а долично са љупкошћу и лепотом његовом. Као што лепота наизглед превазилази значај крепкости и здравља а без њих не може постојати нити се на било који начин од њих одвојити, јер уколико здравље није добро не може бити лепоте - тако исто и оно што је часно у себи садржи оно што је долично, које без њега не може напредовати ни постојати.

Оно што је часно – часно је, дакле, као здравље у сваком нашем делу и поступку, а оно што је прилично је као лепота која се са тиме измешта и може се разликовати само у мишљењу.

Уколико долично наизглед у нечему превасходи ипак му је корен оно што је часно. Цвет без њега вене а на њему процветава. Шта је дакле часно ако не оно што од срамног као од смрсти бежи?! И шта је нечасно ако не оно што доноси пустош и смрт?! Уколико је снажна основа часног – прилично цвета као цвет чији је корен здрав, а уколико је корен наших намера искварен - ништа не цвета.

Ово је у нашим писмима другачије објашњено, каже наиме Давид: „Господ се зацари и у лепоту се обуче“. А апостол каже да ходимо поштено, да ходимо часно, као по дану.

Кад Грци кажу "ЕСХИМОНОС" то значи лепо обучен, лепе спољашности. Бог дакле стварајући првога човека обликовао га је лепом спољашности. Добар распоред удова створивши му и давши му најбољи изглед. Није му још био дао опроштај грехова јер пошто га је обновио духом и удахнуо му благодат дошавши у обличју слуге човечијег рода узе на себе достојанство човековог искупљења. Исто је рекао пророк: „Господ се зацари, у лепоту се обуче“. И поново је рекао: „Теби приличи песма Боже на Сиону“.

Што хоће рећи: „Часно је Тебе бојати се, Тебе љубити, Теби се молити, Тебе поштовати“.

Наиме написано је „А све нека бива благообразно и уредно“. Него ми се можемо бојати људи, љубити и молити и чествовати, песма међутим је само усмерена Богу. Ми Богу приносимо оно што сматрамо да је приличније од свега осталог“.

То је браћо и сестре његова порука и наша порука вама Хришћанима данас у овај свети и светли дан и порука новим свештенослужитељима: Да певамо и славимо Бога" - нагласио је Владика Григорије и на крају испричао:

"Кад сам срео једног Епископа из Африке. Питао сам га какви су ти људи тамо у Африци, ти црнци којима је он Епископ. А он је дуго времена био монах на Светој Гори. Каже: „То су много добри људи. Чак су бољи и од Светогорских монаха“. Упитах га ја на основу чега то тако суди? А он каже: „Не постоји код тих људи ни једна песма, ни једна игра, која није усмерена Богу“. 

Тако свака наша песма и свака наша служба кад смо свештенослужитељи и кад смо Хришћани треба да буде усмерена Богу. Амин, Боже дај" - завршио је своју празничну беседу Епископ диселдорфско-немачки Григорије.

Извор:http://www.tvhram.rs/vesti/aktuelnosti/1008/vladika-grigorije-hriscanin-uvek-mora-goreti-vatrom-koja-pristaje-laz

Празник Свете преподобномученице Февроније торженствено је прослављен данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у којем су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице.

Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског-јужноцентралноамеричког г. Кирила Бојовића и вјерног народа.

У архипастирској проповједи Високопресвећени Митополит је поручио  да онај који је са Богом увијек побјеђује. Живи свједок томе је Света великомученица Февронија и њене мошти,  Храм Христовог Васкрсења и и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.

Владика је говорио о животу великомученице Февроније која је своју младост, било јој је 20 године, жртвовала за Господа у вријеме, у нашем народу запамћеног, проклетога цара Дукљанина. Подсјетио је да је Диоклецијан везан за Везиров мост и да се увијек повампирује, али Света Февронија и Свети пророк Илија сваки пут прикивају његове ланце, увезујући га поново као носиоца духа зла и демонске силе.

Света Февронија је од своје друге године живјела у асирској земљи у манастиру са 50 сестара, гдје је игуманија била њена тетка Вриена. Била је монахиња изузетне красоте и љепоте, тјелесне, а у исто вријеме и духовне.

У њено вријеме проклети цар Дукљанин је послао из Рима своје представнике, Лисимаха и његовог стрица Селину, да убијају хришћане на Истоку. Када су дошли у град Сивапољ, гонитељ Цркве Божије Селина је из манастира довео чудесну Февронију у тамошње позориште, гдје је пред читавим градом мучена. Али Света Февронија се ни под страшним мукама није одрекла Христа. Њени сасјечени земни остаци су однијети у манастир у којем се подвизавала.

„И ево чуда Божијега, та глава њена посјечена прије скоро 1800 година, неким чудом се нашла код нас у манастиру Светога Марка“, казао је Митрополит и подсјетио да је часна муслиманска породица Ђечевић која данас живи на том мјесту, предала Цетињском манастиру многе светиње из тог манастира, међу којима и лобању Преподобномученице Февроније.

Након Цетињског манастира мошти Божије угоднице су биле у манастиру Ждребаонику, а по благослову Митрополита сада се налазе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће бити све док се не обнови манастир Светога Марка, небеског покровитеља Подгорице.

„Чудесна лобања Свете мученице, која се жртвовала за Христа Господа, до данас свијетли испуњена благодаћу Божијом и велики је благослов и за нас и овој храм, и град који је преко светих Божијих људи везан за Христа Господа“, бесједио је владика. Препоручиоје  свима да прочитају њено чудесно житије које је написала игуманија Томаида. Она је наслиједивши, по престављењу, мати Вриену написала житије и страдање Свете мученице Февроније, како их је очима својим видјела.

Подсјетио је владика да је Подгорица везана и за Диоклецијана који је владао овдје и вршио насиље, тако да и у овим крајевима има мученика који су пострадали у то вријеме, међу којима је мученик око чијих моштију је саграђена Михољска превлака, први храм у 4. вијеку.

„Ја се надам да ће и у Михољској превлаци и у Подгорици побједити они који су вјечно побјеђивали – Свети Божији људи, Света Февронија, а не проклети цар Дукљанин који се поново покренуо да скрнави светиње Божије и мошти светих отаца и просветитеља наших који су се овдје подвизавали и Богу послужили.“

Изразио је владика Амфилохије наду и увјерење да ће Господ дати снагу светима Својим, а и нама који смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога и који смо свједоци те светиње, да побједи Бог и правда, истина и љубав Божија, да побједи богољубље и братољубље у овом граду и држави, широм Балкана и васељене.

„Побједа је Божија! Онај који је са Богом је побједник и тако ће бити до краја свијета и вијека. Света великомученица Февронија је живи вјековни свједок те Божије побједе, побједе добра над злом, љубави над мржњом, побједе истине над лажи, побједе Бога над демонском сатанском силом, побједе бесмртнога живота над смрћу и пролазношћу. Свједок тога је и овај Свети Храма Христовог Васкрсења и ове свете мошти које се чувају у храму и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.“

Послије Светога причешћа благосиљан је и пререзен славски колач, након чега је Високопреовећени Митрополит још једном подсјетио да су мошти Свете Февроније велики благослов за Саборни храм и овај град. Епископ у граду гдје је она мученички пострадала, удостојио се да за свој храм добије само један зуб од седамнаест зуба, који су били избијени из њених светих устију, а нас је, чудом Божијим, Бог удостојио да имамо лобању, велики Божији дар.

Митрополит је казао да се духовне ћерке Свете Февроније рађају широм свијета, међу којима и наше мати Февронија из манастира Бешка и Февронија из Ждребаоника.

Благословећи све православне Февроније, наследнице ове чудесне Февроније, владика је подсјетио на нову исповједницу и подвижницу Цркве Божије и, како је казао, светитељку, мати Февронију Пећку.

„Она је такође као Света Февронија од дјетињства, младости своје, свој живот посветила Христу Господу. Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу, Митропилиту црногорском, током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. Послије тога 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству. “

Ова подвижница се нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова:

„И тада су се уплашене сестре из Патријаршије, као и у вријеме Свете Февроније, спремиле да иду, а онда су благословом Светога Патријарха Павла, који сам ја пренио, остале. Благодарећи њиховом останку, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.“

Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија.

„Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају.“

Током Литургије вјерни су имали посебну радост и благослов да цјеливају мошти Св. Февроније. Након Свете литургије заједничарење је настављено око трпезе љубави.

Данас ће из Подгорице, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, кренути литија са моштима преподобномученице Февроније, која ће походити многе градове Црне Горе.

До 17. јула светитељкине мошти ће бити изложене у више храмова и манастира: Саборном храму Свети Јован Владимир у Бару, манастиру Подмаине, Ждребаонику, Цетињском манастиру, манастиру Рибњак, манастиру Савина, Храму Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Михољској Превлаци, Храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви.

На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала.

– Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије.

На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи.

Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.

Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи.

– Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево.

Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света.  И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом.

– Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије.

Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече.

Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих.

Извор: Епархија милешевска