Навршило се 51. година свештеничке службе Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио.

Повезане вести:

Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!

Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан!

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.

Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.
Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.

Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је   магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.

Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.
Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.

Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас.

Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне

Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори.
Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.

На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем.

Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.

Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.

Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.

На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.

По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.

Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.

У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.

За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.
Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.

Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.

Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела:

„Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.

У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.

У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.

Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда.

Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У храму Светог великомученика Прокопија у Кратову код Прибоја у недељу 21. јула 2019. године свечано и молитвено је прослављена храмовна слава. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије свештенодејствовао је на Божанској Литургији уз саслужење пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, пароха сурдуличког и некадашњег првoг парохa кратовскoг протојереја-ставрофора Николе Петрова и протођакона Николе Перковића.

http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/07/Kratovo-Prokopije.mp3

Велики број верног народа Кратова и околине али и гостију из разних крајева скупио се у порти храма како би Светом Литургијом започели прослављање великог угодника Божјег, Светог великомученика Прокопија, а затим духовно напојени и испуњени благодаћу Божјом продужили славље традиционалним Прокопијевским сабором. Многи од њих били су причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Божанска Литургија је завршена трократним опходом око храма уз молитвене песме светом угоднику кога прослављамо и резањем славског колача и освештањем славског жита пред храмом.

Владика је честитајући празник свима сабранима похвалио њихов добро изабрани пут да следују Светом великомученику Прокопију: – Данас сте се угледали на Светог великомученика Прокопија кога прослављамо. Ми прослављамо њега јер је он прославио Бога, и кажемо да је он кроз своје страдање победио. Само ово окупљање у храму и око храма посвећеног угоднику Божјем јесте сведочанство да сте у нечем успели. Успели сте да се усагласите, да се покренете и да идете у правом правцу, према храму, и да се у овоме храму сви заједно саберемо. А то је једна победа на којој вам честитам. Чим сте дошли овде, и многи од вас се причестили онда сте победници.

– За добре ствари потребно је и да чујемо причу о добрим стварима, о добрим људима, о добрим догађајима. И управо то све се постиже овде у светоме храму. Данас смо овде слушали Свето Јеванђеље Господа Христа. А Он је рекао: Тако да светли светлост ваша ред свим људима. Да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Нама светли дивни пример Његовог угодника Светога Прокопија. Зато требамо стално да се подсећамо на њега, да гледамо својим духовним видом у његов светли лик. И да нам он буде пример како да се и ми владамо. Да се не плашимо, као што се ни Свети Прокопије није плашио мучења ради Бога. Јер нећемо пропасти ако смо са Богом, не треба да се плашимо да ћемо пропасти када смо са најјачим, укрепио је сабране својим речима Епископ Атанасије.

Владика је затим пред свима објавио добру идеју коју су спровели у дело житељи четири села из три државе. Верни народ из Кратова и Бабина у Србији, Бобова у Црној Гори и Челебића у Републици Српској одлучио је да се збратиме међусобно па су ту своју намеру и остварили потписујући на овај велики празник у Кратову Повељу о братимљењу коју је Епископ Атанасије својим потписом благословио. Овим чином, верујући људи поменутих села изразили су  жељу да једног дана уз Божију помоћ дође и до уједињења свих српских земаља, показавши да никакве границе не могу да стоје међу браћом и сестрама нити да умањују њихову међусобну љубав.

Уследио је потом културно-уметнички део програма Сабора у Кратову у ком су наступили многи извођачи народних песама и игара из Прибоја, Нове Вароши, Пријепоља, Рудог, Сјенице, Пљеваља, Фоче… Уз музику, песму и игру сабор је испунио свој циљ: окупио је многе добронамерне људе у доброј жељи и намери да покажу да за добра дела, братску љубав, радост у дружењу са браћом и сестрама, не постоје границе нити препреке ако се чине уз благослов Божји, под окриљем Његове Цркве и помоћ Његових Светих угодника.

Извор: Епархија милешевска

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Михољска Превлака код Тивта од 23. јула до 3. августа 2019. године одржаће се прва међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“.

Организатор академије је Митрополија црногорско-приморска и манастир Михољска Превлака. Академија је изразила спремност за широку међудржавну сарадњу и учешће свих компетентних, садржајних институција и појединаца који могу дати допринос развоју стваралачке, научне и духовне мисије и у том смислу ове године остварила је сарадњу са Фондом браће Трубецкој (Москва - Тула) и Одељењем за младе Московске Патријаршије.

Учесници академије су угледне академске личности из Црне Горе, Србије, Републике Српске и Хрватске, чија ће предавања из угла различитих дисциплина промишљати питања односа хришћанства и савремене кризе личности и културе; религиозне мисли у философији; религиозног духа у уметности; историје и традиције; развоја савременог света и хришћанског одговора; хришћанског духа и уметничких пракси (музика, иконологија, филм…); будућност Европе и религије у њој; глобалистички утицаји на религије; утицаји великих сила на национализам на Балкану итд.

Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, присутне нарочито код младих, посредством предавања и разговора укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела хришћанске просвећености, истичу организатори.

Академију ће у уторак 23. јула 2019. године у 9,30 часова отворити Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство у савременом свету“, после чега ће о хришћанству и савременој култури говорити архимандрит Јефимије Мојсејев.

Најављено је учешће отаца Георгија Бељкинда, Гојка Перовића и Александра Јовановића, академика Бранка Летића, Драгана Симеуновића и Синише Јелушића, проф. др Јелице Стојановић, проф. Марије Таланкине, др Влајка Пановића, др Биљане Анђелковић, проф. Дмитрија Таланкина, проф. Александра Закуренка, проф. др Марије Летић, проф. Марине Бељкинд, мр Луције Ђурашковић, др Горана Шарића, доц др Владана Бартуле, Михаила Волохова, др Васиља Јововића, др Светозара Лутовца, Селимира Радуловића, Радомира Уљаревића, Илије Лакушића и Алине Соловјеве.

Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је са свештенством Свету архијерејску литургију на празник Светог Великомученика Прокопија у Горњем Острогу у Пету недјељу по Духовима 21. јула 2019. љета Господњег.

Уз молитевно учешће више стотина вјерника на платоу испред Горњег манастира саслуживали су му архимандрит Бенедикт, игуман манастира Михољска Превлака, острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и протојереј-ставрофор Дарко Пејић из Бијелог Поља и протојереј Јован Пламенац из Бара.

На данашњи дан прије 51 годину, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је примио свештенички чин у Грчкој, од Митрополита Прокопија.

Послије читања зачала из Светог јеванђеља о Христовом боравку у земљи гергесинској и спасењу човјека и пропасти свиња, Митрополит Амфилохије је архипастирском бесједом поучавао сабране говорећи да је мајка Светог оца Василија постала мајка хиљада дјеце кроз свог сина, Острошког Чудотоврца.

– Колико је нас данас сабраних, духовне дјеце Светог Василија и свих оних који су се сабирали и сабирају овдје кроз вјекове. Сви се сабирамо око њега и сви смо ми његова духовна дјеца. Од њега се учимо да и ми будемо свједоци Христа Бога живога и васкрслога – казао је Митрополит Амфилохије и испричао сабранима да је и он још у утроби своје мајке Милеве, прије 82 године, добио благослов Светог Василија Острошког када је долазила у острошку светињу да ноћи и да се причести, док је била трудна.

Он је подсјетио да је прије 51 годину као калуђер у Кефалонији примио свештеномонашки чин од Митрополита Прокопија, али да се опет као духовно чедо Светог Василија вратио под његово окриље.

– Дивни светитељ Божији, дивни Божији угодник и свједок живог Бога, као што је свједок живог Бога и Свети мученик Прокопије кога данас прослављамо. Сви који су од апостолских времена примили свету вјеру у Христа Господа и који су се крстили, сви су они свједоци Христа Бога васкрслог. Мученик на грчком значи свједок. Такви су Свети Прокопије, Свети Василије и сви они који су ходили Христовим путем кроз вјекове до наших времена – истакао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је истакао да је Црква прије свега Христова и Божија, али и светих Божијих људи, свједока Христових и по савјести и по вјери и по крви, а не државна, земаљска и пролазних вриједности.

– Зато се ја Богу молим да Бог поврати мудрост и разум онима који су то изгубили, који би да отимају храмове, да их Господ исцијели и да их врати Цркви Божијој, да их врати Христу Богу, да и они буду живи свједоци Бога живог и чланови Цркве Божије којој ни врата пакла не могу одољети и не могу је надвладати – рекао је Митрополит Амфилохије и додао да никакве силе, ни земаљске, ни људске, ни демонске не могу побиједити Цркву јер је у њој снага Духа живога, вјечнога и она има безброј свједока и на небу и на земљи.

Сабрани који су се постом и молитвом припремали и који су се измирили са ближњима својим, примили су Свето причешће.

На крају богослужења Митрополит Амфилохије је обраћајући се сабранима казао да је свака молитва која се чита у Цркви, да су свака Литургија и свако Причешће заправо молитва за изгоњење демонске силе и очишћење од демонске силе.

Потом је економ острошки протосинђел Сергије у име братства острошке обитељи Митрополиту Амфилохију уручио копију иконе Богородице Филеримске, чији се оригинал чува у цетињском музеју, а не у манастиру, коме припада.

– Божију ријеч која нас учи и поучава, која се не да свезати, већ 51 годину слушамо од Митрополита Амфилохија.  У то име наша братија је припремила дар нашем Митрополиту, да и даље ријеч Божија молитвама Пресвете Богородице, која чека чудо да се ослободи и да служи народу и Цркви као што је и намијењена. Нека Митрополиту нашем Мајка Божија, Свети Василије и Свети Прокопије дају крепости да нам служи на многа и блага љета – казао је о. Сергије уручујући дар Митрополиту Амфилохије, који је потом сабранима испричао пут иконе Богородице Филеримос до Црне Горе, која је већ деценијама одвојена од Руке Светог Јована Крститеља и Честице Часног Крста, светиња са којима је била заједно и у Острогу током Другог свјетског рата.

Заједничарење и прослава празника и јубилеја Митрополита Амфилохија настављени су за трезом љубави у Доњем Острогу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу 21. јула 2019. године, на дан када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Прокупљу, у храму који је посвећен овом Богоугодном светитељу и где по предању почивају његове мошти.

https://eparhijaniska.rs/images/audio/21.07.2019.Prokuplje.mp3

Епископу су саслуживали: протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Гаврило (Божиновић), старешина манастира Ђурђеви Ступови, протојереји-ставрофори Слободан Петровић и Ђукан Оровић, протојереји Ненад Милосављевић, Миломир Павловић, Никола Илић и Драган Миленковић и ђакони Ђорђе Филиповић и Славко Обрадовић, уз предивно одговарање хора цркве Светог Прокопија.  Преосвећени Владика је беседио након прочитаног Јеванђеља, у присуству градоначелника Прокупља г. Александра Симоновића и великог броја верника. 

Извор: Епархија нишка

На дан 21. јула 2019. године, када Црква слави светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију на Липовачи у Борову Насељу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим изрекао је на светој Литургији следећу беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан када овде у Липовачи прослављамо светог великомученика Прокопија. Принели смо Жртву од свих и за све, помолили смо се Богу да благослови ову нашу светињу која се изграђује како би она била утеха и нада народу овога места.

Радује се што могу данас заједно са вама да делим радост данашњег празника - светог великомученика Прокопија који је заиста диван светитељ и велики угодник Божји, мученик за веру Христову. Свети великомученик Прокопије је прво био незнабожац и гонитељ Хришћана, да би на послетку, како говори његово житије, када му се Господ јавио увидео Крст на небесима, схватио да не треба даље ићи путем којим је кренуо. Од тог часа се свети Прокопио прими Хришћанску веру, преобразио се и постао велики проповедних Христовог Јеванђеља. Својим животом је проповедао страдалог и васкрслог Христа Који нам је показао којим путем треба да ходимо. 

Овај наш "брдовити Балкан", како га и песници називају, јесте пун недаћа и тескоба. Али тескобе су производ људске сујете, док ми требамо бити небески народ који зна свој пут. Мноштво је светитеља браћо и сестре, који су, можда и у тежим временима и околностима проповедали веру и ходили путем Христовог Јеванђеља. Није лако живети на овом брдовитом Балкану, али са вером у Христа и Његове свеце можемо имати наде, крепости и утехе. Овај живот јесте оно пролазно кроз шта се припремамо за онај Вечни Живот. Светитељи, а међу њима и свети великомученик Прокопије, знали су за ову Истину. Можда није случајно да ово место прославља управо овог светитеља, јер требамо да се укрепљавамо у вери надом и утехом светог Прокопија. Требамо да се утврђујемо у вери коју је он имао у свом срцу, том вером требамо да сијамо, у тој вери да се утврдимо да бисмо били савршени као Отац наш небески. Међу нама требамо да изграђујемо љубав, а не мржњу и нетрпељивост. Најгоре је што међу нама увек постоје критичари који гоне Цркву и причају против Цркве разне недостојне неистине. Црква је увек била на путу истине са нашим народом. Где год је био наш народ, и у највећим невољама и тескобама, Црква му је била утеха нашем народу. Све дође и прође, али Црква остаје да увек сведочи Истину, не ону истину која нам се у овом свету намеће него ону Вечну Истину омеђену вером, надом и љубављу. Често се пута деси да људи у оквирима свог разума и свог сазнања долазе до схватања која нису истина, него сурогат онога што Црква проповеда. Ми проповедамо Живога Христа, увек смо уз свој народ, свој народ штитимо и молимо се да га Господ очува и умножи како би остао на овим нашим просторима који су проживели мучење и страдање. Свакако, ми увек гледамо у Васкрсење јер је оно смисао нашег живота. Да Христос није васкрсао, како каже свети апостол Павле, узалуд би била и вера ваша и проповед наша. Да Христос није васкрсао не бисмо имали наде, нити неки коначан циљ ка којем идемо. Ако смо верујући и црквени људи и слушамо свето Јеванђеље, знамо да је Христос васкрсао. Његовим васкрсењем требамо да ходимо кроз живот, јер је то путоказ нашега усмерења у овоземаљском животу.

Радујем се што сам данас овде са вама, што смо благословили да ова светиња буде место сабрања нашег народа у овом месту, да се обнови и добије своју лепоту и пуноћу. Можемо све то обновити и направити, али ако нема нашега народа ништа нам не вреди. Морате да долазите у ову светињу да јој ви будете украс. Видите како нас је лепо видети сабране, без обзира што у материјалном смислу није све сређено. Лепо је када смо сви заједно. Желимо да имамо своје богослужбено место овде, своју цркву и свог свештеника који ће проповедати, служити и усмеравати наш народ дајући му утеху и наду у овоземаљском животу. 

Дубоко се надам да ће то тако бити, Бог је тако благословио да оснујемо и другу боровонасељску парохију са седиштем овде у Липовачи где ће ако Бог да живети свештеник. Ово место ћемо обновити да оно буде место сабрања нашег народа друге боровонасељске парохије. Верујемо да ћете нам и ви у овом делу помоћи и да ћете се сабирати на овом месту које треба да буде путоказ нашем народу ка Царству Божјем. 

Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У суботу, 20. јула 2019. године, навршило се пет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа г. Андреја у Бечу. 

Од тренутка устоличења у трон Епископâ аустријско-швајцарских, владика Андреј је неуморно радио и ради на ширењу Јеванђеља Христовог и на мисији која је преко потребна и нашем народу у расејању. Чињеница је да се у иностранству рађа већ и четврта генерација Срба и да велики број наших верника остаје да живи ван граница своје отаџбине, који су жедни Благе речи Христове. Владика Андреј свакодневно ради на организацији црквеног живота у подручним земљама Епархије: Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти; путујући из места у место, обилазећи парохије, верни народ, али и локалне и државне руководиоце, као и црквене великодостојнике, одржавајући контакте и дијалог са свим људима добре воље, на добробит, напредак и благостање Цркве Христове и спасење свих верника.

Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке.

Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону.

Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа.

Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби.

Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону.

У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије.

Извор: Српска Православна Црква

Завршен рад Црквене скупштине српских православних епархија у САД. Поднети извештаји о раду више одбора. Хиландарски игуман Методије поздравио чланове Скупштине. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је 15. јула 2019. године, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Новој Грачаници.

Јутарња пленарна седница почела је после доручка и била је посвећена безбедносним питањима која се тичу парохије и породице, као и система осигурања. Владика Иринеј је представио г. Михаела Херзака из система осигурања, који је водио дискусију. Закључке из излагања и дискусије објавиће Епархијски савет за њихово остваривање како на епархијском, тако и на парохијском нивоу.

Време поподне је било искоришћено за праћење извештаја о раду више одбора. Владика Иринеј је том приликом поздравио архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара, који је са своје стране поздравио Скупштину. У свом говору хиландарски игуман је истакао да му је драго видети рад летњег дечјег кампа који се одвијао истовремено са радом Скупштине. Говорио је о настојањима манастира Хиландара који у истом смислу организује кампове у Србији, а које похађају деца из свих српских крајева. У овом тренутку у њима је 400 малишана, подељених у две групе од по 200. Деца потичу из разних области у којима Срби живе у тешкој ситуацији. Током боравка у кампу деца се упознају, виде да нису сама, већ да су чланови веће српске и православне породице. Поред тога, манастир Хиландар планира да оснује православну средњу школу.

Протојереј ставрофор Никола Чеко је говорио о раду сталних одбора и о многим подухватима које обављају поједини одбори. После кратког извештаја о здравственом свештеничком програму Лука Ерцег је говорио о раду Свештеничког пензионог програма. Џим Спрингборн је као благајник поднео извештај у име Централног црквеног савета. Презентација је одржана на тему Парохијски рад са омладином и младима, а говорили су Драган Петровић, о. Стево Рокнејџ и специјални гост о. Космас Каљас из Грчке Православне Митрополије у Чикагу. Наравно, дискусија је уследила након сваког извештаја. Поднет је извештај о Богословском факултету Светога Саве, што је довело до даље дискусије о тој богословској установи. Свети Архијерејски Синод у међувремену разматра многе предлоге везане за будућност те богословско-просветне установе.

Скупштина је завршила рад четвртог дана, 16. јула 2019. године, расправљајући о административним питањима.

Извор: Српска Православна Црква

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије.

Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова.

„А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери.

„Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године.

Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори.

„Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт.

Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији.

„Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он.

Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић.

„Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.

Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.

Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.

Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

Извор: Епархија тимочка

У среду, дана 17. јула 2019. године, у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу, прослављена је успомена на патрона Епископије горњокарловачке, Светог свештеномученика Саву горњокарловачког и са њим пострадале свештеномученике и мученике.

Верни народ са свих крајева Епископије горњокарловачке, окупило се данас у Саборном храму, да једним устима и једним срцем узнесе песму дивним угодницима Божијим, који пострадаше за веру и примише венац мучеништва на небесима.

Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, уз саслужење, архимандрита Михаила, протопрезвитера-ставрофора Миће Костића, протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, преотопрезвитера – ставрофора Милидрага Стокановића и ђакона Будимира Кокотовића.

Пре почетка Свете Литургије, Епископ г. Герасим рукопроизвео је у чин чтеца г. Владана Трипуновића из Добоја, студента Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи.
Након освећења славског колача и кољива у част заштитника Епископије горњокарловачке, пригодном беседом, свим присутним Епархиотима, епископ Герасим честитао је данашњи велики празник и славу богоспасаване Епархије горњокарловачке, која данас радосно славослови богомудрога Архијереја, који веран Христу у страдању оста, мучеништва многа претрпивши, радосно у тајну вјечности приступи, славословећи Бога истинитог.

Овом приликом, ценећи несебично показану љубав и безрезервну духовну и материјалну помоћ при изградњи Епархијског двора у Карловцу, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, на предлог Епископа горњокарловачког г. Герасима, одликовао је оредном Светог краља Милутина, господина Миладина Пејића из Јасенице (Словенија) и господина Милана Божића из Сиска.

По окончању сабрања у Светом храму Божијем, за све који су својим присуством улепшали прославу заштитника Епископије горњокарловачке, уприличена је Трпеза Љубави у новоподигнутој Црквеноопштинској сали у порти Саборног храма.

Извор: Епархија горњокарловачка

У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/rabenovac16072019.mp3

Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.

За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.

Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.

Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.

За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.

Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.

Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”

Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

Извор: Епархија шумадијска

Протојереј Никола Пејовић

Протојереј Никола Пејовић: Истраживања показала жељу грађана да власт престане са притисцима на Цркву