На дан када Света Црква слави 45 мученика Никопољских, а у организацији  Епархије крушевачке прослављен је јубилеј, 800 година од добијања аутокефалности наше Српске Православне Цркве. Прослава је започета светом архијерејском Литургијом у цркви Лазарици којом је началствовао Епископ крушевачки господин Давид уз саслуживање клирика епархије. Прослава је настављена на вечери љубави  уз низ културних дешавања које  веродостојно осликавају значај овог догађаја. 

После свете Литургије и свечаног ручка, у вечерњим часовима у Народном музеју града Крушевца, одржана је свечана академија поводом овог јубилеја. Богат културно-уметнички програм свакако је у многоме помогао да се овом догађају да на значају који има не само за Цркву, већ и за српски народ. Поздравним словом директора Музеја господина Горана Васића, који нам је пожелео добродошлицу, започела је ова свечаност. Пригодном беседом о значају Светога Саве и његовој улози у формирању Српске Цркве представила се градоначелник града Крушевца госпођа Јасмина Палуровић. Епископ крушевачки Г. Давид је поздравио окупљене упутивши захвалност организаторима и домаћину ове свечаности. Гост  вечери био је господин др Мирко Сајловић, професор Историје Српске Цркве и Помесних цркава са Православног Богословског факултета у Фочи, који нас је својим предавањем упознао са изворним дешавањима о добијању аутокефалије.  Свечаност је оплеменила песма коју су уприличили Мешовити хор "Свети Кнез Лазар" , етно група "Божури царева града", Асим Сарван и епска песма "Кнежева вечера" у извођењу драмског уметника Алексе Радојловића. Академија је завршена химном "Востани Сербие" после које је верна публика узела учешће на скромном послужењу.

Извор: Епархија крушевачка

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством заупокојену Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, поводом упокојења Предрага Пеђе Вукића, историчара са Цетиња, у четвртак 25.јула 2019. љета Господњег на празник Иконе Богородице Тројеручице.

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Besjeda-Mitropolita-Amfilohija-nad-odrom-Pedje-Vukica.mp3

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Oprostaj-Rajka-Radusinovica-od-Pedje-Vukica.mp3

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Oprostaj-Milutina-Vukica-od-sina-Pedje.mp3

Предраг Вукић упокојио се јуче у острошкој светињи у 54.години живота, а заупокојеној Литургији над његовим одром присуствовали су чланови породице, бројно свештенство, монаштво, родбина и пријатељи покојника. Након причешћивања вјерних, Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је опијело над одром Предрага Вукића, а после прочитаног Јеванђеља од њега се опростио подсјећајући на ријечи Светог писма „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја“ које се читају на опијелу.

-Овим ријечима испраћамо оне који из овог пролазног свијета одлазе на вјечни пут, Божији пут, пут којим иде свако створење, пут који је наш брат Предраг Пеђа изабрао и раније. Изабрао је као мјеру свога живота и у времену и у вјечности, Онога који је пут, истина и живот, Христа Бога нашега – казао је Митрополит Амфилохије и додао да је Пеђа Вукић управо тим путем пролазио током свог кратког живота, вјеран Христу Богу и Његовој заповијести.

Митрополит Амфилохије је нагласио да је Предраг међу разним путљагама, путељцима и распућима којима многи од нас ходимо по овој земљи, изабрао једини, истински и прави пут.

-Вјери у Христа Бога и у вјечно Царство небеско научила га је његова мајка, а историјској науци га је научио његов отац. Његова историја којом се он бавио није била мртва историја, него живот. Његова историја и бављење историјом и живих и животворних моштију Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, темељена је не на разарању светиња Божијих и ловћенске светиње, него на оном светом храму Светог Петра Цетињског и на моштима и на мудрости Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије.

Зато је Бог, али и сам Пеђа одабрао да овдје код моштију Светог Василија почива његово тијело и да овдје чека трубе судњег дана, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да је у острошку светињу долазио по његовом благослову да проучава архив Светог Василија Острошког.

-Био је вјеран Светом Петру Цетињском и његовом живоносном дјелу и његовом схватању историје и историје свога народа, вјеран Светом Петру Другом Ловћеснком Тајновидцу, вјеран Василију Острошком. На тој вјерности и на том поштовању према њима, он је темељио своје схватање историје и своје личне, али и историје свога народа. Зато је остао вјеран до краја свога живота и своме српском народу, како је стално говорио,  да је то народ коме он припада – истакао је Митрополит Амфилохије.

У име Црквене општине Цетиње, у име Вукићевих суграђана, од њега се опростио предсједник ЦО Рајко Радусиновић, који је говорећи о његовом животу казао да се он одигравао између три мјеста која су опредијелила и обликовала његову животну и стваралачку судбину: Цетиња, Острога и Београда.

-Цетиња као мјеста рођења, школовања и рада у државном Архиву, Архиву музеја и Архиву МЦП. Цетиње је волио на специфичан начин, а које га по његовм мишљењу није вољело, а ни размјело, јер то није био град чију је петстогодишњу историју, развој и метаморфозе одлично познавао. То је ипак био град у коме је упознао архивску грађу и у којем је захваљујући својој несвакидашњој меморији постао историчар кога су уважавали и академици и доктори историјских наука, од којих су они искрени и мање сујетни говорили да Пеђа зна више него сви они заједно. Јер Пеђа је био архив који хода – казао је Радусиновић и додао да је због несебичног рада и труда на прикупљању новца за градњу храмова, Вукића СПЦ одликовала Орденом Светог Саве.

У Београду је Пеђа обично боравио крајем децембра, када се сретао са еминентним културним и научним радницима, а у Острогу је боравио десетак дана мјесечно, молио Светом Василију Острошком, радио на сређивању манастирског архива и писању духовне поезије, која била друга Пеђина љубав поред историје, казао је Радусиновић.

-Судбина је хтјела да ја стари човјек држим опроштајни говор свом сину. Он је био принципијелан човјек и био је јако одређен у својим опредјељењима, убјеђењима и одлукама. Ја сам те његове одлуке и убјеђења поштова. Јесте да смо се некад мимоилазили, али је Пеђа за мене, а вјерујем и за вас био један честит и поштен човјек, емотивне душе, високи интелектуалац. Његови говори, бесједе, предавања, слушани су са великом пажњом, а његова реторика је надалеко чувена. Био је жива енциклопедија и маестро своје струке – казао је Милутин Вукић и подсјетио да му је син обећао да ће он њему држати погребно слово, а не обрнуто.

Потом су земни остаци Предрага Вукића сахрањени на манстирском гробљу. Међу присутнима на Вукићевој сахрани поред свештенства, родбине и пријатеља, били су присутни неки од посланика Скупштине Црне Горе и бројни интелектулаци и људи из културног живота Црне Горе. Острошко братство и породица припремили су ручак за покој душе Предрага Вукића у Доњем манастиру.

Вјечанаја памјат брату нашем Предрагу Вукићу!

Извор: Манастир Острог

У великој светињи Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Косијереву, у току је обнова живописа у цркви Рођења Пресвете Богородице.

Унутрашње зидове храма почетком `70.-их година 20. века осликао је јеромонах Наум Андрић, један од ретких живописаца тог времена, у стилу српског средњовековног фрескописа. Иако уметнички веома лепо урађен, овај живопис је услед влаге, а због коришћења неодговарајуће подлоге и неквалитетне боје, сада веома оштећен.

Пре храмовне славе, празника Рождества Пресвете Богородице, прошле године кренуло се са радовима на обнови фресака од којих је мањи део остао сачуван: у куполи фигуре пророка, четири Јеванђелиста, а у левој и десној певници композиције Рождества Пресвете Богородице и Ваведење, на западном зиду композиција Успења Пресвете Богородице.

За овај веома захтеван посао ангажован је познати фрескописац Милош Јанићијевић Рашки. Он је као фрескописац из Епархије рашко-призренске оставио бројне трагове у црквама и манастирима Српске Православне Цркве; радио је, поред осталих, фреске у обновљеној цркви манастира Светих Врача у Зочишту, осликао је параклис, посвећен Светом Лазару Четвородневном у манастиру Светих Архангела у Призрену и велелепном Саборном храму у Подгорици. До прошлогодишње славе, осликао је у олтару композицију Богородице са Христом. Радови су, ових дана, настављени и полако се изображавају фреске Христа Пантократора у куполи, а у олтару Вазнесења Христовог.  

Живописање манастирске цркве наставиће се после празника Светог пророка Илије. Планирано је да ће до прославе Рождества Пресвете Богородице ове године бити урађено осликавање олтара. Током зимских месеци радови ће мировати, а за завршетак целокупног живописања унутрашњости храма потребна су значајна финансијска средстава и много времена.   

Косијеревско братство има скромне приходе од манастирског рукодеља и то није довољно за овај велики посао. Они позивају све људе племенитих намера да се, у складу са својим могућностима, укључе и помогну новчаним прилогом како би се завршило осликавање манастирске цркве. Манастир Косијерево то свакако заслужује, јер је ова наша велика светиња кроз векове, сабирала народ, крепила га и снажила у најтежим временима наше мукоторпне историје.

Прилози се могу уплатити на жиро рачун: 555-2473-05, а за уплате из иностранства: 234300-02722542, за назнаком "за израду живописа".

По предању манастир Косијерево потиче, чак, из 4. века. Када су Свети цар Константин и царица Јелена пролазили овим крајевима основали су манастире Добрићево, Косијерево, Тврдош и Завалу. Сачуван је печат из 1260. године који представља најстарији материјални траг о постојању манастира Косијерева. Године 1687. Турци су порушили манастирске зграде, а трудом игумана добрићевског хаџи Дионисија, који око 1800. године прелази у манастир Косијерево обнавља, уз помоћ Бањана, ову светињу и успоставља манастирски поредак.  

У овом манастиру су од 1884. до 1914. године боравиле мошти Светог Арсенија Сремца II Архиепископа српског, када су склоњене пред долазак Аустроугара. Хришћани римокатолици су манастирску цркву до темеља срушили уочи Преображења 1914. године. Црква је у данашњем облику подигнута `30. година прошлог века, освештана је 1933. у време краља Александра. Услед изградње бране „Гранчарево“ за потребе формирање вештачког Билећког језера, манастирска црква је, у периоду од 1964. до 1966. године, премештена на садашњу локацију у Петровићима у Бањанима. Сада се у манастиру чува стопало Светог апостола Луке.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Епископ Герасим (Зоран) Поповић је рођен 15. фебруара 1972. у Горњем Липљу. Завршио је богословију “света Три јерарха” у манастиру Крки, а потом Московску Духовну Академију. Као ученика трећег разреда богословије замонашио га је митрополит дабробосански Николај (Мрђа). У чин ђакона рукоположен је на светог Архангела Михаила 1991, а у чин јеромонаха рукоположио га је митрополит загребачко – љубљански и све италије Јован (Павловић), 5. октобра 1998. Те године постаје игуман манастира Крка.

На манастирску славу Светог Архангела, 2003. год, епископ далматински Фотије (Сладојевић) одликује га чином архимандрита. Као старешина манастира залагао се за обнову манастира, богословије у којој је и предавао од њеног обнављања 2001 године. Успео је да око себе окупи младо братство. За Епископа горњокарловачког хиротонисан је 25. јула 2004. г., а рукоположење је извршио Његова Светост Патријарх српски Г. Павле у манастиру Гомирје.

Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 

Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. 

ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА

Извор: Радио Светигора

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Јутрос се у свештеној обитељи манастира Острог упокојио у Господу историчар др Предраг Вукић. Један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе, рођен је на Цетињу 9. 6. 1966. године, где је завршио основну и средњу школу. Филозофски факултет, одсек историја, у Београду уписао је 1985. а завршио у јесен 1989. године. На Цетињу је живео, радио и стварао до свог упокојења. У Државном архиву Црне Горе радио је од априла 1990. године као стално запослен. Био је сарадник Радио Светигоре од самог оснивања и аутор више емисија : „Историја Цркве у Црној Гори“, „Свети Петар Цетињски и његово доба“, „Кроз старе списе“, Успомене Серафима Кашића“, „О Светом Јовану Владимиру“, „Цетињски манастир кроз исторују“….

Читалачка публика ће га памтити по књигама поезије: „Чекајући Христа” „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”.., као и више књига са историјском тематиком: „Српство у Црној Гори“ „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека”…. Приређивач је књиге „Успомене архимандрита острошког Серафима Кашића”. Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, Библиографија радова Државног архива; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”.

Опело и сахрана Предрага – Пеђе Вукића обавиће се сутра у свештеној обитељи манастира Острог са почетком од 11 часова.

Поводом упокојења нашег брата у Христу који је васцелим својим животом ревносно и пожртвовано служио својој Светој Цркви, из архиве нашег портала доносимо предавање на тему: "Животопис Св. Василија Острошког и манастир Острог у свом историјском трајању", које је новопрестављени историчар Предраг Вукић одржао у свештеној обитељи манастира Острог, 25. маја ове године:

ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈАН БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, ДРАГИ НАШ БРАТЕ ПРЕДРАЖЕ!

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. 

Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате.

Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније.

ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ

Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.

У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).

У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.

За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.

На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.

Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.

У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.

ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН

У Име Оца, и Сина и Светога Духа, 
 
Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.
 
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.
 
Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.
 
Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. 
 
Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. 
 
Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.
 
Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.
 
Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.
 
Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. 
 
Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.
 
Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.
 
Љубим те Господе Крепости моја 
 
Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.
 
Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.
 
Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.
 
Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.
 
Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. 
 
Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.
 
Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.
 
Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 
 
Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.
 
А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.
 
Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије присуствовао је – у име Епископа бачког г. Иринеја, а на позив Амбасаде Мађарске – свечаности откривања  споменика мађарском племићу Јаношу Хуњадију, 22. јула 2019. године, на земунском Кеју ослобођења у Београду.

Догађају уприличеном поводом обележавања годишњице битке за Београд против Отоманског царства 1456. године, присуствовали су и Епископ ремезијански г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, председници Србије и Мађарске Александар Вучић и Јанош Адер, као и многи други представници јавног и културног живота две земље.

Хуњади, познатији и као Сибињанин Јанко, учествовао је у ратовима против Отоманског царства и одбрани Београда половином 15. века. Био је мађарски племић у угарском краљевству, који је владао територијом Ердељ (на простору данашње Румуније). Војничку каријеру започео је у служби деспота Стефана Лазаревића.

Извор: Епархија бачка

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима и манастира Хиландара, деца из Книна и околине која похађају православну веронауку били су гости Кампа пријатељства који се одржао у Београду од 13. до 18. јула 2019. године.

У склопу програма учесници кампа имали су прилику да обиђу како верске тако и културно-историјске знаменитости српског народа. Првог дана боравка малишани су присуствовали светој Литургији у цркви Светог Георгија на Опленцу, посетили величанствену крипту храма и знаменитости Опленца. На велику радост деце, уследила је посета београдском зоолошком врту и луна парку.

Другог дана боравка гостима из Книна је указана велика част да посете Краљевску породицу Карађорђевић, престолонаследника принца Александра и принцезу Катарину, на Белом двору. Истог дана посетили су Српску Патријаршију, Музеј Српске Православне Цркве и заветни храм српског народа - храм Светог Саве на Врачару.

Трећег дана боравка деца из Книна и околине посетила су фрушкогорске манастире Крушедол, Гргетег и Ново Хопово. 

Тај дан ће малишанима остати у сећању и по  посети стадиону Црвене звезде и гледању фудбалске утакмице.

Последњег дана боравка гости су посетили манастир Раваницу где су се поклонили часним моштима Светог кнеза Лазара, док су у повратку за Београд били смо гости у Аква парку у Јагодини, што је била велика радост за децу.

-Пуни утисака сви смо се живи и здрави вратили кући у Далмацију. Неизмјерну захвалност исказујемо манастиру Хиландару и повјеренику манастира г. Милошу Стојковићу који нас је као велики пријатељ и домаћин све угостио, поручио је вероучитељ Милан Грубић.

Извор: Епархија далматинска

Богом чувани град Зајечар у суботу 20. јула походила је Чудотворна икона Пресвете Богородице Колочке. Том приликом у својој надахнутој омилији Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион посебно је истакао да је долазак ове светиње велики благослов за епископију тимочку и град Зајечар. 

Фото: Глас Зајечара

У уторак, 23. јула 2019. године, када Црква Христова молитвено прославља и светкује светих 45 мученика из Никопоља и преподобног Антонија Печерског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј–ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић и ђакон Урош Костић, а чтецирао вероучитељ Марко Гаљак. За певницом су били вероучитељ Никола Ђурица и г. Владан Степовић. По прочитаном јеванђељском штиву надахнутом беседом се верном народу обратио Епископ Јован. У својој беседи Владика је говорио о пшеници и кукољу рекавши да у Јеванђељу када се говори о пшеници и кукољу мисли се на однос добра и зла и да човек треба да истраје до краја и да разликује добро од зла.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/stanovo23072019.mp3

Извор: Епархија шумадијска

У понедељак, 22. јула 2019. године, када наша Црква слави успомену на Светог свештеномученика Панкратија, Светог Теодора и Свете мученике гламочке и куленвакуфске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Александар Зафировић (Епархија рашко-призренска), јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom22072019.mp3

У својој литургијској беседи на одломак из Јеванђеља по Матеју (гл.13, 10-23), Преосвећени Владика је рекао: “Господ својим ученицима каже да је њима дато да знају тајне. О каквим се тајнама тачно ради и коме су заправо ове речи упућене? Ове речи се односе на све људе који су себе лишили гордости и сујете, односе се на оне који ревнују за веру, који ревнују кроз пост, молитву, добра дела. Мало касније писац Јеванђеља каже: “Њима није дато”. Ово “њима” се односи на оне који нису у Цркви и који су далеко од Христа. Ко није у Христу како може да зна шта је у Богочовеку? Знање тајне Христове је дар, дар који се даје, али се никоме не намеће и оно се даје онима који се боре против греха, страсти и онима који чине добро. Јеванђелске речи “ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има”, значе да онај ко буде имао вере даће му се изобилно знање тајни Христових. Свако створење је створено од Бога и има дар од Бога. Наш први дар је наша душа. Да би знали тајне Христове потребно је да будемо искрени једни према другима, јер духовним очима видимо оно што телесним не можемо”.

Извор: Епархија шумадијска