Радио Глас Православне Епархије нишке у уторак, 23. јула 2019. године посетили су др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Господин Милета Радојевић дао је ексклузивни интервју за наш радио, у коме је говорио о сарадњи Управе и Православне Епархије нишке и помоћи Управе угроженим епархијама Српске Цркве, посебно на Косову и Метохији и у Хрватској.

Извор: Радио Глас

У богослужбеном простору Светог великомученика Прокопија у касарни ,,Топлички устанак” у Куршумлији, у 37. механизованом батаљону, у понедељак, 22. јула служена је Света архијерејска Литургија, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки и војни Г. Г. Арсеније. 37. механизовани батаљон прославља Светог Прокопија као заштитника своје јединице.

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190722-170534-93_87_220_116-304.mp3

На Светој Литургији Епископу су саслуживали свештеници из косаничког намесништва и војно свештенство. Домаћин славе је био командант ове јединице потпуковник Грујица Вуковић, а колачар мајор Игор Шмигић.  Његово Преосвештенство Г. Г. Арсеније се обратио Богомудрим речима и поздравио је све припаднике 37. механизованог батаљона и 38. механизованог батаљона и све госте, који су у великом броју испунили параклис, призвавши на све благослов Божији и молитве Светог Прокопија чији светли пример је најбољи показатељ како треба хришћански живети и војнички храбро војевати за бесмртне вредности Царства Небеског.  Након богослужења извршен је чин резања славског колача и освећења славског кољива а у војничком ресторану приређена је славска трпеза за све учеснике данашњег духовног славља.

Извор: Епархија нишка

Гост Радија Глас Православне Епархије нишке био је др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије. Господин Радојевић је за наш радио говорио о сарадњи Управе и Православне Епархије нишке и помоћи Управе угроженим епархијама Српске Цркве, посебно на Косову и Метохији и у Хрватској.

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190723-121025-185_27_128_46-22.mp3

Извор: Радио Глас

Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака код Тивта, којом је почела Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. јула -3. августа).

Подсјећајући на данашње јеванђелске ријечи да је Царство Божије као човјек који посија добро сјеме на њиви својој, али послије и непријатељ човјек посија кукољ, Високопреосвећени Митрополит Амфилоохије је казао да је тако кроз вјекове, Бог сије Своје сјеме ријечи и истине Божије, а непријатељ кукољ:

„Сјеме Божије разраста непрекидно, али и демонско сјеме зла и гријеха, смрти и пролазности, такође се сије непрекидно у свијету и људским срцима. Тако је било кроз вјекове, тако је данас и тако ће бити до последње жетве коју ће Господ приликом Свог Другог доласка извршити.“

Владика је нагласио да се и у Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци, сједишту Зетске епископије, сјеме Божјие сије скоро 1.800 година, још од времена Цара Константина. Подјсетио је да је црквени календар пун мученика, тог сјемена Божијег посијаног руком Божијем које освећује земљу и које је осветило и ово мјесто гдје се непрекидно чује призив: Приђите поклонимо се Христу Богу! Сине Божији, који си диван у светима Својим помилуј и спаси нас!

„То се пјева овдје и на нашем словенском, српском језику већ осам стотина година“, нагласио је владика и подсјетио да је прије 800 година Иларион Шишовић, један од најугледнијих монаха Хиландара постављен од Светога Саву да овдје сије то свето Божанско сјеме. Послије њега то су наставили његови наследници кроз вјекове, као и ми данас.

Али, у исто вријеме, на овом мјесту је сијано и демонско сјеме, рушилачко, богубилачко и братоубилачко:

„Плод тога сјемена је и ова светиња разарана кроз вјекове“, казао је Митрополит и додао да је јаче Божије сјеме, сила и ријеч Божија, од тога демонскога сјемена.

Показатељ тога је и ова светиња која је васкрсавала и обнављала безбројне душе, нарочито у посљедње вријеме, почевши од времена Светога свештеномученика Јоаникија Бокешкога, Митрополита црногорско-приморскога, који је 1942. године поставио послије много вјекова овдје јеромонаха.

„Ево, сад и наш отац Бенедикт обнавља ову свету обитељ заједно са братијом и вјерним народом. Сјеме Божије се сије и доноси великога и трострукога плода, и доносиће ако Бог“, бесједио је владика.

Изразио је увјерење да ће већ ове године и овај храм васкрснути, што зависи од наше вјере и труда, као и наду да ће Бог да уразуми и просвети и оне који сију демонско богоубилачко и братоубилачко сјеме:

„Даће Бог да се врате сјемену Божјем, да се врате овој светињи и да учествују у обнови ове светиње, да би Бог и њих обновио и њихове душе и срца.“

На крају литургијске проповједи Митрополит Амфилохије је још једном изразио наду у Господа да ће већ идуће године на Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци засијати златни крст који ће обасјати и Ловћен на коме је, такође, посијано сатанско сјеме које је разорило Храм Светога Петра Цетињског и оскрнавило мошти Светога Петра Другог Ловћенска Тајновидца. Сјеме посијано Божјом руком је неуништиво, без обзира што демонска рука сије и оно друго разорно сјеме гријеха, смрти и пролазности:

„Сјеме бесмртности Божије, Царства небескога, оно је моћније и снажније и увијек изнова обнавља. И Црква Божија, која сијач тога сјемена, се обнавља и на овом мјесту, гдје обиљежавамо ове године осам стотина година сијања сјемена Божијег руком светих Божијих људи. Молимо се Господу  да и нама даде снаге да ово сјеме Божије и ми сијемо, да васкрснемо и ми и ова Божија светиња“, закључио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

У току свете Литургије, владика је рукоположио Јована Васића, чија породица је везана за светињу Божију кроз вјекове, у чин ђакона, истичући да сјеме Божије рађа нове младице.

На крају Свете службе Божије, Митрополит је благословио свету превлачку обитељ и све присутне да наставе да сију сјеме Божије и Цркве Христове призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове.

„То је улога ове светиње и Цркве светосавске кроз вјекове до данас и тако ће бити до краја свијета и вијека“, поручио је владика.

По завршетку Литругије Високопреосвећени је на гробу испред Цркве Свете Тројице на Превлаци, одслужио парастос недавно упокојеној монахињи Марини, која је дуго била у манастиру по послушању. Казао је је и мати Марина коју је Господ примио у своје наручје свједок вјечног сјемана Божијег.

Послије Литургије, Високопресовећени Митрополит Амфилохије је предавањем на тему „Хришћанство у савременом свијету“ отворио Међународну духовну академију „Свети Јевстатије Превлачки“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светог великомученика Прокопија – 21. јула 2019. године, у храму Светог оца Николаја у Новом Саду служена је света Литургија и вернима је на целивање изнесена честица моштију светитеља Прокопија, која се налази у наведеном новосадском храму. 

Вечерњу је служио прoтонамесник Миодраг Андрић, настојатељ Николајевског храма, док је Евхаристијским сабрањем началствовао архимандрит Прокопије Тајар из Антиохијске Патријаршије, који се налази на докторским студијама на Богословском факултету Српске Православне Цркве.  Честитавши имендан оцу Прокопију, настојатељ Светониколајевског храма је подсетио на велико страдање хришћана на подручју Антиохијске Патријаршије, чији је дух непоколебљивог сведочења вере – својим молитвама и служењем у Николајевском храму – донео архимандрит Прокопије. 

Извор: Радио Беседа

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 22. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у манастиру Рмњу поводом спомена на Свете мученике куленвакуфске и Светог Вукосава Куленвакуфског чије се мошти налазе у тој светињи.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Дан успомене на Светог великомученика Прокопија, крсна слава храма у Високом, прослављен је у пету недељу по Духовима, 21. јула 2019. године.

Једна од најстаријих цркава подигутих од тврдог материјала у градској средини у 19. веку, још за време Отоманске империје, јесте црква у Високом, која је непоколебљиви сведок чврсте вере и љубави Срба Високог према своме Богу и Спаситељу Исусу Христу. Тренутно, црква је у генералној обнови. Циљ је и намера како Црквеног одбора тако и Високопреосвећеног Митрополита да обновљени храм буде освештан 2020. године у склопу обележавања 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве и оснивања Епархије дабарске - данас дабробосанске.

Литургијским слављем и прослављању великомученика Прокопија началствовао је Високопреосвећени г. Хризостом, Митрополит дабробосански, уз саслужење синђела Василија Гавриловића, протојереја-ставрофора Драгомира Убипариповића, Ранка Бјелинца, Илије Чупића и Миомира Ковача, протонамесника Синише Максимовића и ђакона Будимира Гардовића. Кум крсне славе био је г. Драган Остојић из Источног Сарајева са породицом.

Извор: Митрополија дабробосанска

Министар вањских послова (и катастарских дјела) Црне Горе

Министар Дармановић се придружио једногласном хору највиших државних функционера који покушавају да се баве црквеним питањем у Црној Гори, и то тако што ће клеветати Српску Православну Цркву, па ћемо се осврнути на неколико његових ставова.

Отимања имовине неће бити, можемо се сагласити са министром, али не зато што актуелни црногорски режим то не жели, него зато што ће сваки такав покушај вјерни православни народ Црне Горе спријечити, а ни европски правни поредак то неће прихватити. Безакоња је, нажалост, било, а искуство нас учи да ће се оно наставити, осим ако овдашњи властодршци не почну да поштују традиционалну Цркву онако како се она поштује у пристојним земљама и како је она поштована у вријеме хришћанских владара Петровића, не да се понашају онако како је то учинио, на примјер, амбасадор Црне Горе при Уједињеним нацијама у Женеви, коме је министар Дармановић надређени. Но, не чуди од амбасадора што понавља готово исту реченицу коју је чуо од министра – да је СПЦ ”прије свега политички чинилац у Црној Гори, па онда вјерски”. Ова клеветничка мантра коју је изгледа дужан да понавља сваки државни службеник, одраз је нездравог односа који власт има према Цркви све од 1945. године. Добро они знају да се Црква бави својим послом у Црној Гори, али нису они ни прва ни посљедња власт која Цркву гледа као реметилачки фактор. Од Нерона и Диоклецијана, до Стаљина и Броза, много се властодржаца слично односило према Цркви, посматрајући је као сметњу и држећи да је она ”политички чинилац” који пријети њиховој неупитној власти и свемоћи на одређеном простору. Не дао Бог данашњим црногорским властима да се сврстају међу овакве прогонитеље Цркве. Добро би било да се макар подсјете како су сви они и њихова моћ – завршили.

Основни разлог за ово реаговање је што је министар поновио једну тезу коју неодговорни новинари и медији преносе већ неко вријеме тврдећи да се црквена имовина у Србији води на државу, те за то наводе примјер Храма Светог Саве на Врачару у Београду. Ради истинитог информисања јавности, а будући да се у ту кампању укључио министар, морамо нагласити да се ради о грубој манипулацији.

Наиме, истина је да се у појединим градским срединама (не свим), велики дио градског грађевинског земљишта води на државу. Тако је и са земљиштем испод и око неколико великих београдских цркава. А и то је плод послијератне национализације. Међутим, на свакој од тих парцела, Црква има право коришћења земљишта, а на објекту који је на земљишту има право својине. Спомен-храм Светог Саве још увијек нема употребну дозволу, јер није завршен, те се Црква води као његов држалац, а након завршетка, нема никакве сумње, да ће Црква бити уписана као његов власник, као што се води да је власник сусједне мање цркве Светог Саве, која се налази у непосредној близини Спомен-храма. При томе, треба истаћи да садашња власт не само што не својата Спомен-храм Светог Саве, него даје милионе за његов завршетак.

Изгледа да је било тешко новинарима и сарадницима министра да погледају како се воде у катастру, напримјер, београдски манастири Ваведење или Раковица, који се налазе на градском подручју. Оба су, наравно, у пуној црквеној својини. Могли су да прошире потрагу, потроше пола сата свог времена и утврде и да се манастири широм Србије: Крушедол, Раваница, Манасија, Жича, Студеница, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Милешева – такође сви воде на Цркву – и земљиште и објекти. Могли су то да ураде, али нису. Јер истина није циљ оваквог спиновања јавности. Циљ је да се створи атмосфера у којој ће планирана неонационализација проћи мирно, стварајући утисак да је то исто учињено и у Србији. А није. Само ћемо узгред поменути да је држава Србија (али и Хрватска, Словенија, донекле БиХ…) вратила и враћа имовину Цркви и вјерских заједница одузету послије Другог свјетског рата за вријеме комунистичке владавине, а ниједној од земаља бивше СФРЈ, осим Црној Гори, није пало на памет да је наново одузима.

И на крају, вара се министар ако мисли да се Црква плаши губитка неког монопола. Ни сад не постоји никакав монопол. Ово је земља у којој нико никога не може да принуди (или макар не би смио да може) да припада било каквој вјерској заједници или организацији. Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и дијелови Епархија милешевске и захумско-херцеговачке имају одговорност само за православне Хришћане. Тај ”монопол” им је дат устројством Српске Православне Цркве, која овдје постоји и дјелује, као дио васељенске Православне Цркве, од тринаестог вијека, откад је Свети Сава основао претече сваке од ових поменутих епархија: зетску, будимљанску, дабарску и хумску. Једнако је бесмислено прозивати ове православне епископије за монопол, колико би било бесмислено и недопустиво за министра секуларне државе да прозива, рецимо, Надбискупију барску и Бискупију которску за монопол у погледу Римокатоличке Цркве.

Држимо да начин говора о Цркви и манипулације које је министар употребио нису достојни одговорног човјека, а камоли некога ко је на једној од најважнијих државних функција, те позивамо и њега и све друге који имају потребу да се на овакав начин очитују о црквеним питањима да се уздрже од прозивања Цркве. Тиме не прозивају неколико Владика и пар стотина свештеника, монаха и монахиња, него огромну већину православног становништва своје земље, чији глас упорно неће да чују.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију-

У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи.

Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео  четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем.

На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда.

-Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика.

Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

Навршило се 51. година свештеничке службе Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио.

Повезане вести:

Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!

Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан!

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.

Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.
Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.

Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је   магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.

Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.
Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.

Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас.

Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне

Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори.
Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.

На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем.

Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.

Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.

Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.

На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.

По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.

Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.

У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.

За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.
Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.

Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.

Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела:

„Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.

У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.

У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.

Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда.

Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У храму Светог великомученика Прокопија у Кратову код Прибоја у недељу 21. јула 2019. године свечано и молитвено је прослављена храмовна слава. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије свештенодејствовао је на Божанској Литургији уз саслужење пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, пароха сурдуличког и некадашњег првoг парохa кратовскoг протојереја-ставрофора Николе Петрова и протођакона Николе Перковића.

http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/07/Kratovo-Prokopije.mp3

Велики број верног народа Кратова и околине али и гостију из разних крајева скупио се у порти храма како би Светом Литургијом започели прослављање великог угодника Божјег, Светог великомученика Прокопија, а затим духовно напојени и испуњени благодаћу Божјом продужили славље традиционалним Прокопијевским сабором. Многи од њих били су причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Божанска Литургија је завршена трократним опходом око храма уз молитвене песме светом угоднику кога прослављамо и резањем славског колача и освештањем славског жита пред храмом.

Владика је честитајући празник свима сабранима похвалио њихов добро изабрани пут да следују Светом великомученику Прокопију: – Данас сте се угледали на Светог великомученика Прокопија кога прослављамо. Ми прослављамо њега јер је он прославио Бога, и кажемо да је он кроз своје страдање победио. Само ово окупљање у храму и око храма посвећеног угоднику Божјем јесте сведочанство да сте у нечем успели. Успели сте да се усагласите, да се покренете и да идете у правом правцу, према храму, и да се у овоме храму сви заједно саберемо. А то је једна победа на којој вам честитам. Чим сте дошли овде, и многи од вас се причестили онда сте победници.

– За добре ствари потребно је и да чујемо причу о добрим стварима, о добрим људима, о добрим догађајима. И управо то све се постиже овде у светоме храму. Данас смо овде слушали Свето Јеванђеље Господа Христа. А Он је рекао: Тако да светли светлост ваша ред свим људима. Да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Нама светли дивни пример Његовог угодника Светога Прокопија. Зато требамо стално да се подсећамо на њега, да гледамо својим духовним видом у његов светли лик. И да нам он буде пример како да се и ми владамо. Да се не плашимо, као што се ни Свети Прокопије није плашио мучења ради Бога. Јер нећемо пропасти ако смо са Богом, не треба да се плашимо да ћемо пропасти када смо са најјачим, укрепио је сабране својим речима Епископ Атанасије.

Владика је затим пред свима објавио добру идеју коју су спровели у дело житељи четири села из три државе. Верни народ из Кратова и Бабина у Србији, Бобова у Црној Гори и Челебића у Републици Српској одлучио је да се збратиме међусобно па су ту своју намеру и остварили потписујући на овај велики празник у Кратову Повељу о братимљењу коју је Епископ Атанасије својим потписом благословио. Овим чином, верујући људи поменутих села изразили су  жељу да једног дана уз Божију помоћ дође и до уједињења свих српских земаља, показавши да никакве границе не могу да стоје међу браћом и сестрама нити да умањују њихову међусобну љубав.

Уследио је потом културно-уметнички део програма Сабора у Кратову у ком су наступили многи извођачи народних песама и игара из Прибоја, Нове Вароши, Пријепоља, Рудог, Сјенице, Пљеваља, Фоче… Уз музику, песму и игру сабор је испунио свој циљ: окупио је многе добронамерне људе у доброј жељи и намери да покажу да за добра дела, братску љубав, радост у дружењу са браћом и сестрама, не постоје границе нити препреке ако се чине уз благослов Божји, под окриљем Његове Цркве и помоћ Његових Светих угодника.

Извор: Епархија милешевска

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Михољска Превлака код Тивта од 23. јула до 3. августа 2019. године одржаће се прва међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“.

Организатор академије је Митрополија црногорско-приморска и манастир Михољска Превлака. Академија је изразила спремност за широку међудржавну сарадњу и учешће свих компетентних, садржајних институција и појединаца који могу дати допринос развоју стваралачке, научне и духовне мисије и у том смислу ове године остварила је сарадњу са Фондом браће Трубецкој (Москва - Тула) и Одељењем за младе Московске Патријаршије.

Учесници академије су угледне академске личности из Црне Горе, Србије, Републике Српске и Хрватске, чија ће предавања из угла различитих дисциплина промишљати питања односа хришћанства и савремене кризе личности и културе; религиозне мисли у философији; религиозног духа у уметности; историје и традиције; развоја савременог света и хришћанског одговора; хришћанског духа и уметничких пракси (музика, иконологија, филм…); будућност Европе и религије у њој; глобалистички утицаји на религије; утицаји великих сила на национализам на Балкану итд.

Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, присутне нарочито код младих, посредством предавања и разговора укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела хришћанске просвећености, истичу организатори.

Академију ће у уторак 23. јула 2019. године у 9,30 часова отворити Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство у савременом свету“, после чега ће о хришћанству и савременој култури говорити архимандрит Јефимије Мојсејев.

Најављено је учешће отаца Георгија Бељкинда, Гојка Перовића и Александра Јовановића, академика Бранка Летића, Драгана Симеуновића и Синише Јелушића, проф. др Јелице Стојановић, проф. Марије Таланкине, др Влајка Пановића, др Биљане Анђелковић, проф. Дмитрија Таланкина, проф. Александра Закуренка, проф. др Марије Летић, проф. Марине Бељкинд, мр Луције Ђурашковић, др Горана Шарића, доц др Владана Бартуле, Михаила Волохова, др Васиља Јововића, др Светозара Лутовца, Селимира Радуловића, Радомира Уљаревића, Илије Лакушића и Алине Соловјеве.

Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је са свештенством Свету архијерејску литургију на празник Светог Великомученика Прокопија у Горњем Острогу у Пету недјељу по Духовима 21. јула 2019. љета Господњег.

Уз молитевно учешће више стотина вјерника на платоу испред Горњег манастира саслуживали су му архимандрит Бенедикт, игуман манастира Михољска Превлака, острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и протојереј-ставрофор Дарко Пејић из Бијелог Поља и протојереј Јован Пламенац из Бара.

На данашњи дан прије 51 годину, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је примио свештенички чин у Грчкој, од Митрополита Прокопија.

Послије читања зачала из Светог јеванђеља о Христовом боравку у земљи гергесинској и спасењу човјека и пропасти свиња, Митрополит Амфилохије је архипастирском бесједом поучавао сабране говорећи да је мајка Светог оца Василија постала мајка хиљада дјеце кроз свог сина, Острошког Чудотоврца.

– Колико је нас данас сабраних, духовне дјеце Светог Василија и свих оних који су се сабирали и сабирају овдје кроз вјекове. Сви се сабирамо око њега и сви смо ми његова духовна дјеца. Од њега се учимо да и ми будемо свједоци Христа Бога живога и васкрслога – казао је Митрополит Амфилохије и испричао сабранима да је и он још у утроби своје мајке Милеве, прије 82 године, добио благослов Светог Василија Острошког када је долазила у острошку светињу да ноћи и да се причести, док је била трудна.

Он је подсјетио да је прије 51 годину као калуђер у Кефалонији примио свештеномонашки чин од Митрополита Прокопија, али да се опет као духовно чедо Светог Василија вратио под његово окриље.

– Дивни светитељ Божији, дивни Божији угодник и свједок живог Бога, као што је свједок живог Бога и Свети мученик Прокопије кога данас прослављамо. Сви који су од апостолских времена примили свету вјеру у Христа Господа и који су се крстили, сви су они свједоци Христа Бога васкрслог. Мученик на грчком значи свједок. Такви су Свети Прокопије, Свети Василије и сви они који су ходили Христовим путем кроз вјекове до наших времена – истакао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је истакао да је Црква прије свега Христова и Божија, али и светих Божијих људи, свједока Христових и по савјести и по вјери и по крви, а не државна, земаљска и пролазних вриједности.

– Зато се ја Богу молим да Бог поврати мудрост и разум онима који су то изгубили, који би да отимају храмове, да их Господ исцијели и да их врати Цркви Божијој, да их врати Христу Богу, да и они буду живи свједоци Бога живог и чланови Цркве Божије којој ни врата пакла не могу одољети и не могу је надвладати – рекао је Митрополит Амфилохије и додао да никакве силе, ни земаљске, ни људске, ни демонске не могу побиједити Цркву јер је у њој снага Духа живога, вјечнога и она има безброј свједока и на небу и на земљи.

Сабрани који су се постом и молитвом припремали и који су се измирили са ближњима својим, примили су Свето причешће.

На крају богослужења Митрополит Амфилохије је обраћајући се сабранима казао да је свака молитва која се чита у Цркви, да су свака Литургија и свако Причешће заправо молитва за изгоњење демонске силе и очишћење од демонске силе.

Потом је економ острошки протосинђел Сергије у име братства острошке обитељи Митрополиту Амфилохију уручио копију иконе Богородице Филеримске, чији се оригинал чува у цетињском музеју, а не у манастиру, коме припада.

– Божију ријеч која нас учи и поучава, која се не да свезати, већ 51 годину слушамо од Митрополита Амфилохија.  У то име наша братија је припремила дар нашем Митрополиту, да и даље ријеч Божија молитвама Пресвете Богородице, која чека чудо да се ослободи и да служи народу и Цркви као што је и намијењена. Нека Митрополиту нашем Мајка Божија, Свети Василије и Свети Прокопије дају крепости да нам служи на многа и блага љета – казао је о. Сергије уручујући дар Митрополиту Амфилохије, који је потом сабранима испричао пут иконе Богородице Филеримос до Црне Горе, која је већ деценијама одвојена од Руке Светог Јована Крститеља и Честице Часног Крста, светиња са којима је била заједно и у Острогу током Другог свјетског рата.

Заједничарење и прослава празника и јубилеја Митрополита Амфилохија настављени су за трезом љубави у Доњем Острогу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска