Данас су на монашком гробљу у манастиру Ћелија Добрска сахрањени земни остаци монахиње Олимпијаде Вуковић (1935-2019), дугогодишње игуманије ове све обитељи, која се упокојила у Господу јуче, 17. јула, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије.

Свету заупокојену литургију и опијело служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у Ћелији Добрској, у којем се мати Олимпијада подвизавала последње три деценије свог живота.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској бесједи казао да је свако људско биће на земљи призвано на Царство Божије, вјечно и непролазно, и да је зато блажени пут којим полази нека душа са земље ка Царству Оца и Сина и Духа Светога: Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја.

Наша мати Олимпијада, коју данас испраћамо, како је нагласио, једна је таква душа која је све што је имала предала Христу на дар да би задобила Царство небеско. Господ је удостојио да у овој светињи у којој је служила последњих година Господу, буде њен испраћај и покој да би ту чекала трубе Судњега дана:

„Наша мати Олимпијада, света Божија душа, која је у младости својој пришла у светињу под крила Светих архангела са благословом Светога старца Јустина у Ћелијама код Ваљева, чија је келејница била 30 година, помогла је и њему да постане светитељ Божији. А и сама је у светости живјела служећи њему и Божијој светињи.“

Подсјећајући на њен животни пут, владика је казао да је након тога Господ призвао у Банат гдје је служила, у Владичанском двору у Вршцу, заједно са мати Христином коју је привела монашком звању. Послије тога по сопственој жељи, своје служење Богу је наставила у Митрополији црногорско-приморској.

„Свим срцем и душом је уградила себе у манастир Ћелија Добрска и везала се за њу до данашњега дана. Цио свој живот је прињела Христу Богу на дар, научивши се истинском монашком звању и послушању, које је било основно својство њенога живота, јер је тако научила од Светога Јустина Ћелијског“, казао је Митрополит.

Додао је да је сестра Олимпијада, иако физички одсутна, остала читавог живота везана за манастир Ћелије ваљевске. Томе у прилог, навео је владика, говори и њена жеља да је једна од сестара ћелијске обитељи, мати Јакова, припреми за овај дан послије упокојења.

Нагласио је да је наша мати Олимпијада имала тај благослов Божији да се упокоји на Огњену Марију и пола сата прије упокојења прими Свето причешће.

„Нашу духовну учитељицу монашког звања и призвања, дубоко сам увјерен, примио је Господ у Своје Царство за којим је чезнула и Њему себе прињела“, истакао је Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије.

Након тога на Митрополитову молбу присутни су чули савјете мати Олимпијаде о монаштву, које је она изнијела у разговору са мати Ангелином:

„Треба да живимо мислећи на Бога, на митарство, како излази душа прво и где иде и куда иде… Ништа није тешко кад замислиш како је у паклу…. Монашки живот није лак. Треба се трудити: молитва благослов и послушање. Чувајте се немојте да идете куда ко хоће! Послушање и молитва су највећи благослов, где год идеш, моли се….“, говорила је наша мати Олимпијада.

Високопреосвећени је позвао све да приме благослов и савјете монахиње Олимпијаде, поготово сестре које су кренуле тим светим путем. Подсјетио је да је она прва од сестара које су дошле у Црну Гору у оно вријеме велике духовне пустоши по нашим манастирима и светињама:

„Господ је и вас призвао да обнављате своје душе и васкрсавате благословом Божијим, вјером и животом по вјери и послушањем. Да заједно са вама васкрсавају ове светиње, као што је и ова светиња васкрснула и обновљена захваљујући нашој мати Олимпијади и мати Христини. Нека би Господ упокојио мати Олимпијаду у Царство Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега у вјекове вјекова. Амин“, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

+++

Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска.

”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”.

Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом славе манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици светом архијерејском Литургијом началствоваo Епископ шабачки г. Лаврентије.

Саслуживали су архимандрити Филимон из манастира Каоне и Серафим из Денковца; протосинђел Пајсије (Eпархија канадска), јеромонах Варнава, духовник манастира Светих Козме и Дамјана у Раковцу (Епархија сремска); архијерејски заменик протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, намесници мачвански Мирослав Јаковљевић, азбуковачки Драган Секулић и рађевски Мија Васиљевић; старешина Вазнесењског храма у Крупњу, протојереј-ставрофор Златомир Братић; протојереј-ставрофор Драган Мићић из Линца, парох лозничански Милан Андрић и прота Станко Васић; протођакон Стеван Рапајић и ђакон Никола Јанчић.

За певницом су појале ангелским гласовима сестре из манастира Рустово (Митрополија црногорско-приморска) са сестрама Олимпијадом и Антусом из манастира Рујевца (Епархија шабачка).

Преосвећени Владика г. Лаврентије је преломио славски колач и пожелео христољубивом народу да се увек окупља око својих светиња и чува своју веру, посебно велику жртву архимандрита Нифонта: -Ово место је постала права духовна апотека. Место које се некада у народу звало Глиб, данас је светиња Божја посвећена Икони Пресвете Богородице Тројеручице.

Преосвећени Владика г. Лаврентије је, за доброделатељство према манастиру у Богоштици, уручио орден Светог владике Николаја српског господи Милану и Ивану Митровићу.

Својиме пјенијем манастирску славу је увелиличао и крупањски хор из цркве Вазнесења Христовог. 

Овогодишњу славу припремили су верници из Богоштице са оцем Нифонтом. 

Епископ шабачки, Лаврентије је у свом родном селу Богоштици, пет километара од Крупња или двоструко више од Соко-града, подигао другу своју задужбину српском народу - манастир Свете Тројеручице Хиландарске. Манастир је метох је манастира Соко, посвећеног Светом Николају Српском (Велимировићу), па верници увелико хрле на богослужења у њену капелу, копију оне Његошеве на Ловћену. У оквиру манастира је и Дом српске поезије. На улазу у манастирско-песнички атар, све намернике дочекује Десанкина чесма из које тече здрава вода питоме Рађевине.

Извор: Српска Православна Црква

На данашњи дан 31.07. 2016.  љета Господњег Његово преосвештенство, садашњи Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, г. Кирило (Бојовић) хиротонисан је за Епископа диоклијског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј.

Приступна бесједа Епископа диоклијског г. Кирила (Бојовића) 31.07. 2016:

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства (од данас браћо архијереји), ваше екселенције, господо министри у влади Црне Горе, господо народни посланици, ваша високопреподобија и преподобија, часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, рођаци, племеници, учитељи, професори, ђации пријатељи, све вас са радошћу поздрављам!

Дозволите ми и да посебно поздравим наше госте из других помјесних Цркава, са Свете Горе Атонске и из Свјатој Русси…

У мојој души у овом небоземном тренутку преовладавају два супротна,и опет једнака осјећања. Прво осјећање ме подстиче да искажем вјеру у тајну Свете Цркве која се надамном данас извршила, и да заједно са Спаситељем Исусом Христом, који нам и даје смјелост да се називамо синовима Божијим, поновим ријечи: „Дух Господњи је на мени” (Лк 4, 18; Ис. 61, 1,2). Било које друге ријечи којима бих почео ову бесједу, чини ми се, биле би непоштовање суштине ове тајне. Међутим, друго осјећање,супротно овоме, подстичеме да осјетим потпуну недостојност пред Богом у Тројици слављеном и пред овим светим сабрањем, недостојност за тако узвишени чин.То своје осјећање ћу изразити опет ријечима Светог Писма: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним духом напојени. Јер и тијело (Цркве) није један уд него многи. Ако би сви били један уд, гдје је тијело? Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога.” (1 Кор 12, 13-25). Тако и ја, као један од најслабијих удова, добих ову велику част и надам се, вашим молитвама, да ће то бити на изградњу Свете Цркве.

Зашто су та два осјећања једнака? Јер се само у крајњем унижењу, смирењу и самоумањењу даје простор за дјеловање Светог Духа Утјешитеља који нам се даје од Оца, домостројем Сина. Зато је и основни задатак епископа да у смирењу и трпљењу служи, да служи најприје Богу, а онда и ближњима: „Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи” (Мк. 10, 45). Надам се у ваше молитве, Ваша Светости (јер ваше име то и значи: Иринеј – Миран, Смирен), да ће и мени Бог даровати једну од најважнијих врлина – смирење. Поновићуза многим епископима наше Свете Цркве, да је програм епископског служења Свето Јеванђеље,тј. Свето Писмо, које је Жива Књига у Духу која се пројављује кроз учење Светих отаца и кроз Свето Предање Цркве, нарочито у одлукама Светих Сабора све до данашњега дана. Стога ми је нарочито велика радост што се мој избор и посвећење у епископски чин извршио у години Светог и Великог сабора на Критуи великог јубилеја хиљадугодишњице Светог Јована Владимира кнеза Диоклије.

Која је суштина пројаве и живота међу нама те Свете и Живе Књиге – Јеванђеља? Иста је као и суштина и порука овога светога и прекрасног храма, у којем се данас налазимо, а то је вјера у благу вијест Васкрсења Христовог. Управо ту вјеру у Васкрсење Христово,која се разгорела послије Педесетнице у Јерусалиму, донијели су Свети апостоли Павле, Лука(крсна слава нас Жупљана), Тит…и до ових крајева земљиног шара – тадашњег Рима, потоње Византије и данашње Црне Горе. Апостолска проповијед на овим просторима утемељила је на једином крајеугаоном Камену који је Христос (1 Петр 2, 6) знамениту ранохришћанску Диоклијску епархију, чију сам титулу имао част да примим. Историјска наука је несумњиво утврдила да је Диоклијска епископија, касније архиепископија, најстарија ранохришћанска дијецеза на подручју Црне Горе и темељ ранохришћанског духовног наслеђа ових простора. Сасвим је, дакле, разумљиво што је Свети Сава Зетску епархију утемељио на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији). Тиме је он на одређени начин сачувао континуитет са древном Диоклијском епархијом, која се у међувремену угасила. Зато је важно што је одлуком Светог Архијерског Сабора наше Цркве та древна титула обновљена и сачувана, јер традиције знамените Диоклијске епархије треба да буду непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације.

Истовремено, Диоклија или град Божије Славе, град Богославни, није само темељ духовног наслеђа, јер Христос није дошао само духом него и тијелом и крвљу! Зато је оно што ја данас примам као наслеђе од апостола, од ранохришћанских епископа и архиепископа, из ваше руке, Ваша Светости (поред Јеванђеља и поред светог духовног Предања, поред благодати): „Подгоричка чаша”, односно свети дискос, односно света Чаша, односно Свето Тијело и Света Крв Господња, која и јесте и биће најважнији свједок Христовог Васкрсења! Јер начин на који Богочовјек живи међу нама посвједочује нам Јованово Јеванђеље: „Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14).
Ta чувена „Подгоричка чаша”, дискос који се чува у Ермитажу у граду Светог Петра, поред сцена чудеса Божијих, које увијек асоцирају на Васкрсење Христово, напомиње, по тумачењу из књиге „Диоклија земља Славе Божије”, и култ Свете мученице Сузане с почетка четвртог вијека, која је својим свједочењем вјере у Васкрсење Христово и својим мученичким страдањем побиједила лажног бога проклетога цара Дукљанина. Подгоричка чаша и данас је пуна суза Свете мученице Сузане и нашег архипастира архиепископа Амфилохија, које су сузе радоснице што се сваким даном умножава стадо Божије и сузе жалости за свим оним изгубљеним овцама дома Израиљева, који нијесу у себи побиједили опаки дух цара дукљанског (Диоклецијана).Тај дар и двиг доброг пастира којитражи своју изгубљену овцу одвео је нашег светог Владику благословом наше Црквеи у далеке крајеве Јужне и централне Америке,а прије тог пута он ми се обратио ријечима „Хајде за мном!” (Јн. 21, 20)Тамо ме је и затекао избор у највише духовно звање, и ту радост сам подијелио са бројним вјерницима тих далеких земаља. Они вам свима шаљу срдачне поздраве.

Не мислим да је случајно што је мој избор за епископа пао у дан 25. (12) мај, на оданије празника мог небеског покровитеља и великог мисионара Кирила. Подвигом вјере и љубави у Христу Свете браће Кирила и Методија и ми који смо били далеко постасмо близу домаћима Божијим.„Учити без азбуке и без књига, то је исто као писати бесједу на води”, говорио је Свети Кирило, и знајући такав првостепени значај рођеног језика и литературе, поучен „Словом које је било у почетку” (Јн 1, 1), Свети Кирило је саставио словенску азбуку и заједно са братом превео дјелове Јеванђеља и Псалтира. Тако је тај језик постао коријен за велико стабло савремених словенских језика. Подвиг Свете браће нам поново напомиње диван примјер доброг пастира који полаже своју душу за своју паству: једини њихов интерес и једини циљ био је онај задатак који је Господ поставио свима својим ученицима када је рекао: „Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио” (Мт. 28, 19-20).

Ваша Светости, Архиепископа пећког и Патријархасрпских и поморских земаља,наследника Светог оца нашег Саве, Црна Гора је увијек сретала као што и приличи дједовини Преподобног Симеона – као свог најрођенијег! Благословене ваше стопе које доносе мир и благослов Светог Саве. Па ако једна народна пјесма и Христа назива „Рођаче”, не замјерите ако вам у име племена Жупа и братства Бојовића кажем: Добро нам дошао,„Рођаче“! Јер сви ми, Никшини потомци, знамо да је Никша био рођак светородној лози Немањића, син сестре Стефана сина Вукана сина Симеона,„тј. нашега Аврама”. Ваша Светости, у вашем лицу благодарим цијелом Архијерејском Сабору наше свете Цркве који је овим избором учинио велику радост мени лично и цијелом братству Бојовића и племену Жупа.

Нећете ми замјерити ако се овдје сјетим још неких људи који су се уградили дубоко у моје биће, и који су заслужнији од мене ове велике Божије благодати коју сте ми данас даровали.

Необично сам благодаран Богу што је мој покојни отац Радуле дочекао да види мој избор у овај трећи степен свештенства. Он је тада рекао да је то велика част за нашу породицу и за цијело братство Бојовића. Мој отац је такође био један од мудрих људи који је изградио породичну кућу у часном племену Бјелопавлића постављајући јој темељ на четири камена станца (која су четири Јеванђеља). Тако је моје дјетињство протицало близу кивота наследника светог Саве – светог Арсенија, у оквиру часног племена Бјелопавлића, које живи под покровом свете мати Параскеве – Петке. Неизбрисива слика из мог раног дјетињства је бијели манастир у стијени испред кога ме отац држи за руку (Острог). Свето писмо каже да ако човјек нађе добру жену он је добио благослов од Бога. Тако је мој отац оженио моју мајку Зорку из угледне породице Јовановића, чији су преци, по свему судећи (а по причи мог драгог, такође покојног, ујака Владимира), дошли заједно са кивотом Светог Арсенија са Косова и Метохије у стару Црну Гору, у Катунску нахију. Глас мог ђеда Радула Јовановића, истакнутог народног гуслара, носим увијек у свом срцу. Мајка ми је у раном дјетињству усадила страх и поштовање према Светом Василију Острошком. А „почетак је мудрости страх Господњи” (ПрС 1, 7).Она увијек са неким посебним страхопоштовањем устаје на помен имена Светог Василијаи говори, као и сви наши људи: „Слава му и милост”. Моја браћа и сестре, као и моја ужа и шира породица, увијек су ми били подршка и подстрек. Нажалост, прије оца су нас прерано напустиле и двије сестре, Невенка и Миланка, за чије душе просим ваше молитве. „Они више не брину о таштим стварима” (последњи цјелив – стихира на опијелу), срешћемо се опет са њима у вјечности.

Имао сам част да учим у школи „Петар I Петровић Његош“у Даниловграду, као што ћу и многе монашке године живота касније провести у Цетињском манастиру. Сви професори и ђаци даниловградске гимназије оставили су неизбрисив позитиван траг у мом васпитању и образовању. Већ тада, а и касније дуги низ година све до данас, својим савјетима и поукама ме је надахњивао на подвиг архимандрит Јоил. Сјећам се његових ријечи испред кивота Светог Василија: „Успјећемо ја и ти Милане (моје свјетско име)”, што сам ја тада протумачио да ћу постати монах.

Омиљени ми предмет, математику, усавршио сам до степена магистра, пролазећи кроз Црну Гору, Србију све до Русије, и од свих професора скупљајући драгоцјено знање. Свака позитивна наука, па и математика, садржи знање о Богу, и сјећам се да сам од првих бриљантних часова мојих професора у Подгорици, од којих су неки присутни и овдје, у математичким симболима и формулама видио међусобну повезаност душе и тијела, човјека са Богом. Као млад студент математике, опчињен њеном љепотом и прецизношћу сагледавања, мислио сам да је у том њеном „савршеном” систему све објашњиво. Да нема ниједне истине коју она не може да ријеши. Међутим, после изучавања математичке логике, увидио сам да то ни издалека није тако, и да математику треба посматрати само као један дио философије уопште. Чувена теорема познатог математичара Гедела (1906–1978) о некомплетности било ког скупа аксиома, заувијек је ставила тачку на сваки покушај да се свака истина докаже и да се свака истина опише! Касније је тај исти математичар, наравно у домену своје науке, дао и позитиван доказ постојања Бога. Мислим да је то његово разматрање, у оквиру математике, подобно оном што је у оквиру богословља Свети Василије Велики изнио у свом дјелу „Против Евномија”. Неке од тих идеја, о повезаности математике и богословља, уградио сам и у мој богословски рад или дисертацију на Московској академији о Петру II Петровићу Његошу – Светом.

Захваљујем великом руском народу на братском пријему у току сваког мог боравка на територији светој Русси (под којом подразумијевам територију Руског царства). Светиње руске земље су оставиле неизбрисив траг у мојој души, нарочито Академија у Тројици, Дивјејево и Кијевопечерска лавра.Могу да кажем да смо се ми овдје у Црној Гори увијек рађали и рађамо се са неком природном љубављу према православној браћи Русима и Грцима. Да није било помоћи Руског царства питање је каква би данас била религиозна слика Црне Горе, а да није било сјемена кромпира које је Свети Петар донио из Русије колико би нас уопште пребродило гладне године.

У то вријеме протојереј Драган Митровић, са братијом окупљеном око изградње Храма Христовог Васкрсења и заједно са, блажене успомене, игуманом Лазаром, потрудилису се да мој пут усмјере на страну духовне науке – Христове науке која не захтијева од човјека само рацио или један дио његове душе, него која обухвата читавог човјека, и душевног и тјелесног, и преображава га и васкрсава га.Тако је и моја душа васкрсавала, као и душа нашег народа, од пристрасности овоме свијету, заједно са изградњом овог величанственог Храма.Питао сам игумана Лазара, а нешто касније и хиландарског старца Агатона: „Да ли је за мене монашки пут?” Обојица су ми рекли да идем ка свјетлости,и обојица ме упутили да слиједим Митрополита Амфилохија.

Неизбрисив траг је оставила на мене и Света Гора Атонска. Сјећам се да је игуман Методије, тада проигуман, остао гладан јер је ручак дао мени, поклонику свете лавре Хиландарске, и тако ми показао пут како и ја треба да радим. Благодатну помоћ иконе Тројеручице Пресвете Богородице осјећам читавог живота, као и читав наш народ.Игуман Јелисеј ме је примао као најрођенијег, а блажене успомене игуман Григоријата Георгије ми је још давно рекао да ћу бити епископ.

Међутим сваки народ, а мислим и сваки човјек, треба да има свога Мојсија, свога руководитеља који му показује пут ка Господу, који га заступа пред Богом у часу искушења, који га изводи из ропства страсти и обмане овога свијета. И, како каже Свети апостол – ако имамо и хиљаде учитеља, браће и сестара али немамо много отаца. Тако и ја имам једног духовног оца, који ме је у Христу родио Јеванђељем (1 Кор 4, 15) – митрополита Амфилохија. Његов тихи глас јеванђелске истине чуо је овај народ, па онда и ја. Ријечи и бесједе овог Новог Златоуста, које годинама упијамо, родиле су стоструки род. Једна његова бесједа, коју сам слушао као млад студент метематике, о Цркви као о живом организму који је Тијело Господње, преокренула је из темеља моје размишљање о Цркви. Увијек сам се дивио томе како наш свети Владика успијева, поред толико духовне дјеце, да свакоме посвети потребну пажњу. Хвала вам на вашем повјерењу и пажњи, трудићу се да то повјерење оправдам. Говорим у име ваше духовне дјеце, свети владико – ми смо вам на вашу љубав, старање, трпљење одговорили на једини исправан начин: уграђивањем себе као камење живо у дом духовни, свештенство свето, народ свети (1 Петр 2, 5-9), свети род, у заједницу Сина Божјега Исуса Христа, Господа Нашега, (1 Кор 1, 9), којему је све покорено и који је глава Цркви, која је тијело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему (Еф 1, 22-23). Покољења дјела суде, како каже Ловћенски Пророк и ако се ово наше покољење буде могло нечим похвалити, то ће прије свега бити чињеница да је живјело у вријеме Митрополита Амфилохија.

Увијек сам са радошћу примао гласне критике нашег вољеног епископа Атанасија, и бринуо се кад би оне неком приликом изостале. Неизмјерно сам му захвалан што се одазвао мом позиву и био један од ментора моје дисертације у Московској академији. Владика Јоаникије ми је често давао очинске савјете, као ипокојни игуман цетињски Лука. Садашњи игуман Методије, са којим сам се заједно родио у анђелски лик, и сва братија бивша и садашња Цетињског манастира, међу које убрајам и садашње преосвећене епископе Јоаникија, Јована, Јоакима, Јована (жао ми је што се прекинула владавина почетног слова „Ј”), били су ми и јесу огромни бедем и ослонац. Како каже Псалмопојац: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Пс 133, 1)

Љубав и пажњу доживио сам и од оца ректора Гојка заједно са професорима Цетињске богословије; од оца Радомира и редакције Светигоре, Славка Крстајића и Одигитрије, вјерника при Цетињском манастиру и Храму Христовог Васкрсења у Подгорици,а нарочито ми је братску пажњу и подршку увијек пружао секретар Митрополије о. Обрен Јовановић. Било је ту и људи који су знали да ме смиравају, нарочито моји драги ђаци богословци којима сам био разредни старешина. Моја духовна чада сва грлим и волим у Христу. Неби ми достало времена да побројим све оне који су мени недостојном, и често пута неблагодарном, указали пажњу и узнијели за мене молитву ка Богу. Високопреподобне матушке и сестре монахиње манастира Ормилија, Ваведења, (помињем само госте)… које су ме увијек вољеле и његовале као брата у Христу – знајте да исту ту љубав и ја осјећам према вама. Одијевао ме је Жупски манастир и манастир Дуљево, хранио манастир Дуга морачка, његовали манастир Ваведење и Ждребаоник, а манастир Бешка „на острвима која се обнављају Богу”(Ис 41) говорио ми: „маловјерни зашто посумња?”(Мт 14, 31), кад сам се долазећи по силном вјетру и бури на високим језерским таласима у њемуспасавао.

Да ли се може што друго рећи него „Ангел Вопијаше благодатној” (тропар Васкрса) или „Јернаписаноје: Развеселисе, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја; јер остављена има много више дјеце него она која има мужа.“ (Гал 4, 27; Ис54, 1)

Хвала вам свима што сте се одазвали позиву, хвала на молитвеном учешћу, и нека молитвама Његове Светости Патријарха Иринеја и нашег духовног оца Архиепископа Амфилохија и осталих светих владика и преподобних отаца и матера дарује свемилостиви Бог свима вамаи свом нашем роду: духовног и тјелесног здравља и слоге, љубави и мира, и да вам се свако добро умножи.

Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа некабуде са свима вама. Њему слава и хвала вавијек. Амин.

Животопис Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила (Бојовића)

Владика Кирил (у свету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дете. Осмогодишњу и средњу школу (Гимназију „Петар Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године и исте године је отишао на служење војног рока у Карловцу. По повратку из армије (1988.) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оценом 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици.

Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код проф. др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. године до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ МГУ у Москви.

Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана 2004. године на празничном бденију (11. јул увече) Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране Митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. Дана 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Белорусије.

Године 2008. дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. године одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду Свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског II степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију која траје 5 година.

Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Синода, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског. Од Петровдана 2008. године обављао је и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године такође је обављао и дужност координатора наставе веронауке у Митрополији црногорско-приморској.

Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела. По његовом благослову одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Наставно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“ код ментора Епископа крушевачког др Давида.

Дана 30. јуна 2013. године, на празник Свих Светих, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносареске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 15. децембра 2014. године постављен је за архијерејског заменика у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве.

За викарног епископа у Митрополији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је на Светом Архијерејском Сабору маја 2016. године. Хиротонија изабраног Епископа диоклијског архимандрита мр Кирила Бојовића обављена је 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са више архијереја отачаствене Цркве.

На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2018. године изабран је за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког.

Први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић) устоличен је 2. септембра 2018. године у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је дотадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са архијерејима из више православних јурисдикција у Јужној Америци.

Владика Кирило је по националности Србин, држављанин је Црне Горе. Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком.

Долгоденствуј Преосвећени владико, на многаја љета! 

Поводом празника Свете великомученице Марине - Огњене Марије, славе свештене обитељи манастира Клисине, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије је предводио свету архијерејску Литургију у манастирском храму посвећеном тој светитељки.

Саслуживали су архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић, протопрезвитери Бојан Митрић и Невен Маринковић и ђакон Немања Рељић.

После читања јеванђелског зачала, Епископ је беседио о мучеништву и његовом значају за оснивање хришћанства и Цркве: -Данас прослављамо славна дјела и подвиге Свете великомученице Марине која је веома поштована у нашем народу. Избјегавши све демонске насртаје на самом концу предала је живот свој у руке Спаситељу, Једином своме Женику.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је у уторак 30. јула, на празник Свете великомученице Марине, Свету архијерејску Литургију у богослужбеном простору касарне Мија Станимировић у Нишу, у Мешовитој артиљеријској бригади, која ову светитељку прославља као своју крсну славу.

https://eparhijaniska.rs/images/audio/30.07.2019.KasarnaMijaStanimirovic.mp3

Преосвећеном Владики саслуживали си јеромонах Гаврило, старешина манастира Ђурђеви Ступови, јеромонах Илија, игуман манастира Вазнесења Господњег код Тушимља, протојереј-ставрофор Јован Илић, протојереј Срећко Цветковић, јереј Иван Лилић, војни свештеници капетан Ђорђе Димић и поручник Иван Ганић и ђакон Ђорђе Филиповић.

Светој служби присуствовао је бригадни генерал Владета Балтић, заменик команданта Копнене војске Србије, домаћин славе био је пуковник Новица Петровић, командант бригаде, а колачар потпуковник Иван Ристић.

Након благосиљања славских дарова и резања славског колача, Преосвећени Владика је честитао славу припадницима Мешовите артиљеријске бригаде, а потом је присутне у својој архипастирској беседи поучио житију ове светитељке, која је са свега петнаест година велике муке претрпела зарад Господа нашег Исуса Христа.

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави на којој је командант Мешовите артиљеријске бригаде пуковник Новица Петровић уручио монографију ове јединице Његовом Преосвештенству Епископу нишком Г. Г. Арсенију.

Извор: Епархија нишка

Узнемирени православни мјештани Коника данас су се сабрали на локацији некадашње пијаце у овом подгоричком насељу, која је Детаљним урбанистичким планом, по захтјеву Митрополије црногорско- приморске, предвиђена за изградњу вјерског објекта, протестујући због започетих радова на подизању аутоперионице. Радници које су мјештани том приликом затекли, обуставили су радове, покупили алат и отишли.

На том простору, ради духовних потреба грађана – православних вјерника на Конику и у околним насељима, постоји скоро 20 година иницијатива за градњу цркве Светога Василија Острошког. То је затражено и петицијом, коју је потписало неколико хиљада мјештана Коника свих вјера.

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, казао је да се хиљаде вјерника годинама сабирају да призову Божији благослов на Коник са жељом и молитвом да се ту подигне дом Светог Василија Острошкога. Подсјетио је да гдје год да се подиже дом Светог Василија Острошкога, то је дом љубави, слоге, мира и јединства, духовног здравља и просвећења за све оне који живе на том мјесту. Он је казао да је дугогодишња иницијатива вјерног народа за градњу храма на Конику и званично прије десет година кренула кроз процедуре које су законом предвиђене:

„Људи су потписивали петицију, молили Бога и Светог Василија и непрестано ишчекивали да се овдје подигне његов храм. Међутим, ево ово мјесто освештано молитвом и Божјим благословом неко хоће да поруга, да мјесто светиње и благослова Божјега претвори у перионицу аута.“

Отац Мирчета је казао да Црква није упозната са том одлуком, јер је донијета тајно и поручио да није добро играти се са именом Светога оца Василија Острошког и светињом. Позвао је све да се запитају како су прошли они који су ударили на светињу, питајући се ко је тај и коме смета црква Светог Василија Острошкога:

„Они који хоће овдје да граде, раде против православног народа који се одавде исељава. Овај чин и акт је још један удар на православне житеље Коника и околних насеља да се убрза њихов одлазак, да одавде нестану. Ко на то има право и ко је тај ко удара на светињу? Коме смета црква Светог Василија Острошкога која нас учи миру и љубави, здрављу духовном и тјелесном? Зашто фирма која ово гради ради против православног живља? Зашто изгони православне људе из овога насеља?“

Отац Мирчета је још једном позвао све именом Светог Василија Острошког Чудотворца да не иду против свога народа и вјере, и Светог Василија, јер како је казао у Подгорици има много локација за аутоперионице.

„Мислите ли о вашој будућности, дјеци, мислите ли о своме напретку, народу или само о вашем профиту?! Има ливада и пољана па правите тамо шта год хоћете. Зашто сте намјерили овдје да ударате на светињу и православни народи? И онако смо понижени и ударени са сваке стране и још браћа да нас ударају!“

Изнио је став да фирма,Текон Монтенегро која жели овдје да гради не ради на добро овога народа:

„Изгони православне хришћане из овога насеља заједно са крстоломцима из локалне управе који су овдје поругали крст и икону Светог Василија Острошкога прије двије године. Одавде је однесена икона Светог оца Василија и крст. То су урадили крстоломцима из локалне управе искористивши сиротињу Рома који живе овдје, а сад хоће профит одавде да убирају.“

Нагласио је да овом напаћеном народу, треба лијека, оздрављења, духовне подршке, благослова Божјега а перионица их неће излијечити.

„Људима треба и духовна помоћ. Немојте људи аман, још једном вас молим, немојте на светињу! Нико ко је на светињу ударио није добро прошао“, казао је отац Мирчета.

Додао је да ће православни вјерници морати овдје да се моле много како би неки схватили да на овом мјесту није добро градити ништа осим храма Божјег:

„Нека Бог благослови све оне који желе и који се моле да се овдје изгради храм Светога Василија, нека Свети Василије благослови њих и њихове породице дјецу а нека Бог доведе познању, покајању оне који ударају на светиње православља и изгоне православни народ одавде не давши да подигну храм Светог Василија Острошког. Сви други могу да подижу, а нама не дају, и не само да не дају, него оће да нас поругају, да праве перионице на мјесту гдје је се народ вјерни сабирао на молитву које је освештано и планирано за храм“.

На крају свог обраћања протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, закључио је да је ова светиња за добро свију, и позвао именом Светог Василија оне који планирају да овдје граде, да то не чине:

„Не закопавајте овдје ништа друго него часни крст и храм Светог Василија.“

Један од иницијатора изградње храма Светог Василија Острошког на Конику, мјештанин Ацо Милић је посвједочио да деценијама постоји жеља и воља народа, посебно православног, са подручја овог насеља,  да се на овом мјесту изгради саборни храм гдје би се Богу молили, крштавали и вјенчавали:

„За изградњу овог храма поднијета је иницијатива и петиција коју је потисало прко 7000 грађана, не само православних већ и других вјерских заједница. Ово мјесто је освештао, благословом Светог Василија Острошког, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.“

По његовим ријечима посебно забрињава што се све то ради тајно и поручио да ће се грађани на овом мјесту сабирати свакодневно:

„Молићемо се Светом оцу нашем Василију Острошком да се његовим молитвама људи који су овдје почели да граде уразуме.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када наша Црква прославља свету великомученицу Марину – Огњену Марију, у уторак 30. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епиксоп шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протојереј – ставрофор Милан Беговић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирао је г. Владан Степовић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/susica30072019.mp3

Беседећи након прочитаног јеванђелског зачала у ком се говори о жени грешници која је миром помазала ноге Христове и излила сузе покајања, Епископ је истакао: “Ова жена кад је чула да је Христос у њеној близини, у дому код Симона, код ње се показала једна велика жеља да се сретне са Христом. Она је најскупоценијим миром помазала ноге Христове. Свети оци када тумаче ову причу, кажу да се у овој жени појавила она искра вере и она је знала да јој нико не може опростити грехе до сам Господ Исус Христос. Док су Христос и Симон седели за трпезом, ова жена није имала храбрости да погледа у лице Христово, Његово лице је светлело, а она је, осећајући покајање, стала иза Христа и почела је да плаче лијући покајничке сузе, квасећи ноге Христове и косом главе своје их је отирала. Овај догађај изазвао је једно страшно негодовање фарисеја Симона према овој жени, али и према Христу. Симон зна да је ова жена велика грешница и он сада сумња у Христа као пророка, јер би Христос требало да зна каква га се грешница дотакла. Христос не само да зна каква је ова жена грешница, већ зна и помисли Симонове, како он себе сматра праведним. Тако и ми често себе сматрамо праведнијима него што јесмо, а другога сматрамо мање праведним од нас, а не видимо да је често тај други и праведнији и бољи од нас. У дијалогу са Симоном доминира Христов суд о Симону и овој жени грешници. Овде Христос говори о двојици дужника и поставља питање Симону ко треба више да воли Бога, овај са мањим или овај са већим дугом. Права вера човека подстиче на покајање, молитву, љубав, наду. Из свега овога реченог, видимо да жена која је у почетку описана као грешница, представља на крају пример вере и пример свих дужника који немају од чега да врате дуг, али од Христа примају опроштај дугова. Она узвраћа покајничким сузама и показује нам да смо сви ми велики дужници, док са друге стране фарисеј сматра да он Богу не дугује ништа, него да Бог њему дугује. Он није позвао Христа да би видео у њему себе. Зато га Христос позива да не осуђује. Врло је важно да и ми у животу не осуђујемо, јер каквим судом судимо онаквим ће нам се и судити”.

Извор: Епархија шумадијска

У суботу, 13. јула 2019. године, верници Православне црквене општине у Комарну прославили су манастирски празник у част Положења ризе Пресвете Богородице.

Овогодишња прослава је била изузетна јер су у Комарно дошли да поделе радост и поштовани гости: Блажењејши г. Растислав, Архиепископ прешовски и Митрополит Чешких земаља и Словачке, и гост из сестринске Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство г. Лукијан, Епископ будимски, из Сентендреје у Мађарској.

Разлог зашто је у Комарно дошао управо српски епископ јесте тај што су Православну црквену општину у Комарну (Коморану) основали српски православни верници 1511. године за време Сеобе Срба у 16. веку, док је у 17. веку ту било седиште српског патријарха Арсенија III (Чарнојевића). За време комунизма цркву и све имање одузела је држава - црква је била претворена у музеј. Захваљујући труду тадашњег владике Тихона, Епископа комарнског, држава је вратила црквено имање Православној Цркви у Словачкој.

Архијереји су дочекани старим словенским обичајем - хлебом и сољу. Настојатељ Црквене општине јереј Мирослав Крустки дочекао је Владике испред цркве која је вероватно најстарија грађена православна црква у Словачкој. Свету архијерејску Литургију заједно са Владикама служили су и јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епископа будимског; протојереј Јосиф Гаверчак, архијерејски заменик западнословачког намесништва и настојатељ цркве у Братислави; јереј Марек Кундис, настојатељ цркава у Безовој под Брадлом и Пјештјанима; јереј Јан Томан, настојатељ цркве у Бановцима над Бебравовом, архиђакон Максим (Дурила), лични секретар Митрополита, са двојицом српских ђакона. Молитвену атмосферу су усугубили српски појци који су свету Литургију певали српским напевом.

Беседу после читања светог Јеванђеља одржао је јереј М. Кундис који је вернима изложио историју празника Положење ризе Пресвете Богородице и подсетио на чуда које је Мати Божја учинила.

По српском обичају, после Литургије одржан је чин благосиљања и ломљења славског колача. У Комарну је та традиција сачувана до данашњих дана, иако већина садашњих верника није српског порекла. Славски колач је благословио владика Лукијан, а преломио јеромонах Варнава.

На крају Литургије, митрополит Растислав је захвалио српској делагацији на доласку и изразио жељу да владика Лукијан и убудуће посећује Цркву у Словачкој.

Владика Лукијан је захвалио митрополиту Растиславу на гостопримству и заједничком сабрању око једне чаше Христове, што сведочи о томе јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Црква. Владика је честитао празник свима сабранима подсетивши да су свуда у свету најлепше цркве посвећене управо Богородици, која молитвено заступа сав верни народ пред Господом. Владика је истакао значај сабрања у Комарну, где су некада живели и служили Срби, и Блажењејшем Митрополиту г. Растиславу поклонио икону ученика Светог Саве - Светог Арсенија Сремца.

Извор: Српска Православна Црква

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Светог свештеномученика Атиногена, јуче, 29. јула, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној данашњем празнику на Вучјем долу, чиме је молитвено обиљежена 143. годишњица славне Вучедолске битке и прослављена храмовна слава.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке, уз молитвено учешће вјерног народа, сабраног из разних крајева Црне Горе и Херцеговине.

Ријечима архипастирске бесједе обратио се владика Јоаникије, који је казао да је сабор на Вучјем долу, сабрање у име Божје и Светог свештеномученика Атиногена:

„Сабрали смо се са разних страна, јер овај љетњи сабор на Вучјем долу сабира све оне који држе сјећање шта значи Вучји до за Бањане, Рудине и цио српски народ. Сабирамо се, већ, неколико година, у новоподигнутом и освећеном храму, славимо име Божје, служимо свете службе, призивамо благодат Пресветог Духа, пјевамо у славу Божју, причешћујемо се Светим тајнама Христовим.

Ми овдје не долазимо као на неки општенародни сабор, него као на празник, а и јесте велики, црквени празник. Свети свештеномученик Атиноген је светац који је наше претке закрилио са Неба и својим молитвама укријепио њихове деснице те су овдје извојевали величанствену побједу над непријатељем наше отаџбине, наше свете вјере православне и непријатељима крста.“

Прошло је толико година и деценија, али се, нагласио је Његово преосвештенство, није заборавила слава вучедолских јунака, Црногораца и Херцеговаца заједно, које је предводио краљ Никола.

„Тада није било никакве подјеле, него су се звали по мјесту. Овдје је стара историјска Херцеговина, а и Црну Гору, добрим дијелом, населили су Херцеговци, и Петровићи су Херцеговци. То јединство нашег народа, наших предака, је било непоколебљиво, јединство у вјери, у језику, једнодушност, јединство у памћењу Косовског завјета и Косовске жртве. И Вучји до је доживљен као ново Косово, а Вучедолска битка, као сјајна побједа, залијечила је косовске ране“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије, подсјетивши да су на тај начин говорили и мислили краљ Никола, Петровићи и наши преци.

„Тако је пјевао и велики пјесник Његош: Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске. Са тим сјећањима долазимо овом светом храму, сабирајући се у славу Божју, а када се сабирамо у име Божје ми доносимо наше радости, и жалости, памћење, историју и све се то освећује и сагледава из божанске перспективе. Господ Исус Христос кријепио је наше претке својом благодаћу, својим Крстом и Васкрсењем, те су чували своју вјеру. Онај народ, који чува вјеру сачуваће своје име и своју отаџбину, културу, традицију, а вјера је главна. Зато је много важно да, када се сабирамо овдје, да приступамо овој светињи са страхом Божјим и са љубављу, докле траје света служба Божја да нам то буде главно“, поручио је владика будимљанско-никшићки.

Оцијенио је да црквено-народни сабор на Вучјем долу има значајну културну димензију и то је, сматравВладика, лијепо и богоугодно.

„Оно што у храму доживимо претачемо у наш разговор и цијело славље, које слиједи после свете службе. Даће Бог, да будемо сложни и јединствени, да имамо љубави и разимијевања међу собом, да подржавамо једни друге. Како год ко мислио, али, без народне слоге, разумијевања и без дијалога нема нам опстанка“, закључио је Епископ Јоаникије.

Он је, нарочито, поздравио свештенство и народ Епархије захумско-херцеговачке, који, сваке године, долазе на Вучји до, мјесто на ком се потврђује наше вјековно јединство.

По благослову владике Јоаникија, празник Светог свештеномученика Атиногена и храмовну славу цркве, подигнуте у славу црногорско-херцеговачких јунака, изгинулих у славној бици на Вучјем долу, честитао је свештеник Вељко Ковач из Гацка.

„Ми смо, заиста, браћа и један народ, а кад брат брата зове у помоћ, кад га зове на радост, или жалост, брат не испутује ништа, него одмах долази. Тако је између Херцговаца и Црногораца увијек било, тако је сада, и тако ће бити док Христос поново не дође. Нека је срећна слава овог дивног храма, слава свих нас и слава Божја, јер смо се, у слави Божјој, данас окупили око Тијела и Крви Христове, као што су наши преци, борећи се за ту вјеру, овдје пострадали и извојевали велику побједу над непријатељем Крста“, поручио је о. Вељко.

Након Светог богослужења одржан је пригодан културно-умјетнички програм у којем су наступили бројни пјесници и народни гуслари. Предавање на тему битке на Вучјем долу одржао је др Васиљ Јововић.

Црногорци су, по ријечима др Јововића, битку на Вучјем долу сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака, кроз читав 18. и 19. вијек. У народној свијести, додао је он, Вучји До је надвисио Граховац, побједа на Вучјем Долу одјекнула је Европом.

„Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као  што је у Самодржи цркви три неђеље тридес калуђера причешћивало војску, тако су и овдје, на Црном Куку, Митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. Касније је Петар Лубарда сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар: Ко не дође….јер знам сви ће те за мном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља!“ То је било у вријеме кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спјевао пјесму Груда земље, пјевајући о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље“, закључио је Јововић.

Храмовна слава прослављена је ломљењем славског колача и трпезом братске љубави. Прославу су организовали: парохија бањско-рудинска и Удружење Бањана и Рудињана „Владика Сава Косановић“.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се јутрос 17/30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марија, причестивши се Светим тајнама Христовим, упокојила у Господу дугогодишња игуманија манастира Ћелија Добрска, монахиња Олимпијада, рођена Вуковић.

Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска.

Свету заупокојену литургију служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у манастиру Ћелија Добрска 31. јула са почетком у 09:00 часова. Након Литургије, биће служено монашко опијело, а  блаженопочивша мати ће бити сахрањена у монашком гробљу манастира у којем се подвизавала последње три деценије свог живота.

”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”.

Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо!

Митрополија црногорско-приморска и Сестринство манастира Ћелија Добрска

На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.

Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.

Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим:

„Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“

Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа:

„Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“

Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма,  Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић:

„Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“

Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом.

Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије:

„Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла  Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога:

„А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај  да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представници Римокатоличке цркве Монсињор др Ђуро Хранић, Надбискуп и Митрополит ђаковачко-осјечки, и мр Лино Зохил, жупник Бискупије поречке и пулске, заједно са Надбискупом барским и примасом српским г. Роком Ђонлешајем посјетили су данас Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Госте је примио парох барски јереј Младен Томовић који им је показао унутрашњост храма и упознао их са његовим историјатом. Након обиласка храма гости и домаћин су размијенили пригодне поклоне и пожељели једни другима свако добро.

Извор: Митрополија црногорско-приморска