Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је у уторак 30. јула, на празник Свете великомученице Марине, Свету архијерејску Литургију у богослужбеном простору касарне Мија Станимировић у Нишу, у Мешовитој артиљеријској бригади, која ову светитељку прославља као своју крсну славу.

https://eparhijaniska.rs/images/audio/30.07.2019.KasarnaMijaStanimirovic.mp3

Преосвећеном Владики саслуживали си јеромонах Гаврило, старешина манастира Ђурђеви Ступови, јеромонах Илија, игуман манастира Вазнесења Господњег код Тушимља, протојереј-ставрофор Јован Илић, протојереј Срећко Цветковић, јереј Иван Лилић, војни свештеници капетан Ђорђе Димић и поручник Иван Ганић и ђакон Ђорђе Филиповић.

Светој служби присуствовао је бригадни генерал Владета Балтић, заменик команданта Копнене војске Србије, домаћин славе био је пуковник Новица Петровић, командант бригаде, а колачар потпуковник Иван Ристић.

Након благосиљања славских дарова и резања славског колача, Преосвећени Владика је честитао славу припадницима Мешовите артиљеријске бригаде, а потом је присутне у својој архипастирској беседи поучио житију ове светитељке, која је са свега петнаест година велике муке претрпела зарад Господа нашег Исуса Христа.

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави на којој је командант Мешовите артиљеријске бригаде пуковник Новица Петровић уручио монографију ове јединице Његовом Преосвештенству Епископу нишком Г. Г. Арсенију.

Извор: Епархија нишка

Узнемирени православни мјештани Коника данас су се сабрали на локацији некадашње пијаце у овом подгоричком насељу, која је Детаљним урбанистичким планом, по захтјеву Митрополије црногорско- приморске, предвиђена за изградњу вјерског објекта, протестујући због започетих радова на подизању аутоперионице. Радници које су мјештани том приликом затекли, обуставили су радове, покупили алат и отишли.

На том простору, ради духовних потреба грађана – православних вјерника на Конику и у околним насељима, постоји скоро 20 година иницијатива за градњу цркве Светога Василија Острошког. То је затражено и петицијом, коју је потписало неколико хиљада мјештана Коника свих вјера.

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, казао је да се хиљаде вјерника годинама сабирају да призову Божији благослов на Коник са жељом и молитвом да се ту подигне дом Светог Василија Острошкога. Подсјетио је да гдје год да се подиже дом Светог Василија Острошкога, то је дом љубави, слоге, мира и јединства, духовног здравља и просвећења за све оне који живе на том мјесту. Он је казао да је дугогодишња иницијатива вјерног народа за градњу храма на Конику и званично прије десет година кренула кроз процедуре које су законом предвиђене:

„Људи су потписивали петицију, молили Бога и Светог Василија и непрестано ишчекивали да се овдје подигне његов храм. Међутим, ево ово мјесто освештано молитвом и Божјим благословом неко хоће да поруга, да мјесто светиње и благослова Божјега претвори у перионицу аута.“

Отац Мирчета је казао да Црква није упозната са том одлуком, јер је донијета тајно и поручио да није добро играти се са именом Светога оца Василија Острошког и светињом. Позвао је све да се запитају како су прошли они који су ударили на светињу, питајући се ко је тај и коме смета црква Светог Василија Острошкога:

„Они који хоће овдје да граде, раде против православног народа који се одавде исељава. Овај чин и акт је још један удар на православне житеље Коника и околних насеља да се убрза њихов одлазак, да одавде нестану. Ко на то има право и ко је тај ко удара на светињу? Коме смета црква Светог Василија Острошкога која нас учи миру и љубави, здрављу духовном и тјелесном? Зашто фирма која ово гради ради против православног живља? Зашто изгони православне људе из овога насеља?“

Отац Мирчета је још једном позвао све именом Светог Василија Острошког Чудотворца да не иду против свога народа и вјере, и Светог Василија, јер како је казао у Подгорици има много локација за аутоперионице.

„Мислите ли о вашој будућности, дјеци, мислите ли о своме напретку, народу или само о вашем профиту?! Има ливада и пољана па правите тамо шта год хоћете. Зашто сте намјерили овдје да ударате на светињу и православни народи? И онако смо понижени и ударени са сваке стране и још браћа да нас ударају!“

Изнио је став да фирма,Текон Монтенегро која жели овдје да гради не ради на добро овога народа:

„Изгони православне хришћане из овога насеља заједно са крстоломцима из локалне управе који су овдје поругали крст и икону Светог Василија Острошкога прије двије године. Одавде је однесена икона Светог оца Василија и крст. То су урадили крстоломцима из локалне управе искористивши сиротињу Рома који живе овдје, а сад хоће профит одавде да убирају.“

Нагласио је да овом напаћеном народу, треба лијека, оздрављења, духовне подршке, благослова Божјега а перионица их неће излијечити.

„Људима треба и духовна помоћ. Немојте људи аман, још једном вас молим, немојте на светињу! Нико ко је на светињу ударио није добро прошао“, казао је отац Мирчета.

Додао је да ће православни вјерници морати овдје да се моле много како би неки схватили да на овом мјесту није добро градити ништа осим храма Божјег:

„Нека Бог благослови све оне који желе и који се моле да се овдје изгради храм Светога Василија, нека Свети Василије благослови њих и њихове породице дјецу а нека Бог доведе познању, покајању оне који ударају на светиње православља и изгоне православни народ одавде не давши да подигну храм Светог Василија Острошког. Сви други могу да подижу, а нама не дају, и не само да не дају, него оће да нас поругају, да праве перионице на мјесту гдје је се народ вјерни сабирао на молитву које је освештано и планирано за храм“.

На крају свог обраћања протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, закључио је да је ова светиња за добро свију, и позвао именом Светог Василија оне који планирају да овдје граде, да то не чине:

„Не закопавајте овдје ништа друго него часни крст и храм Светог Василија.“

Један од иницијатора изградње храма Светог Василија Острошког на Конику, мјештанин Ацо Милић је посвједочио да деценијама постоји жеља и воља народа, посебно православног, са подручја овог насеља,  да се на овом мјесту изгради саборни храм гдје би се Богу молили, крштавали и вјенчавали:

„За изградњу овог храма поднијета је иницијатива и петиција коју је потисало прко 7000 грађана, не само православних већ и других вјерских заједница. Ово мјесто је освештао, благословом Светог Василија Острошког, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.“

По његовим ријечима посебно забрињава што се све то ради тајно и поручио да ће се грађани на овом мјесту сабирати свакодневно:

„Молићемо се Светом оцу нашем Василију Острошком да се његовим молитвама људи који су овдје почели да граде уразуме.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када наша Црква прославља свету великомученицу Марину – Огњену Марију, у уторак 30. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епиксоп шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протојереј – ставрофор Милан Беговић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирао је г. Владан Степовић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/susica30072019.mp3

Беседећи након прочитаног јеванђелског зачала у ком се говори о жени грешници која је миром помазала ноге Христове и излила сузе покајања, Епископ је истакао: “Ова жена кад је чула да је Христос у њеној близини, у дому код Симона, код ње се показала једна велика жеља да се сретне са Христом. Она је најскупоценијим миром помазала ноге Христове. Свети оци када тумаче ову причу, кажу да се у овој жени појавила она искра вере и она је знала да јој нико не може опростити грехе до сам Господ Исус Христос. Док су Христос и Симон седели за трпезом, ова жена није имала храбрости да погледа у лице Христово, Његово лице је светлело, а она је, осећајући покајање, стала иза Христа и почела је да плаче лијући покајничке сузе, квасећи ноге Христове и косом главе своје их је отирала. Овај догађај изазвао је једно страшно негодовање фарисеја Симона према овој жени, али и према Христу. Симон зна да је ова жена велика грешница и он сада сумња у Христа као пророка, јер би Христос требало да зна каква га се грешница дотакла. Христос не само да зна каква је ова жена грешница, већ зна и помисли Симонове, како он себе сматра праведним. Тако и ми често себе сматрамо праведнијима него што јесмо, а другога сматрамо мање праведним од нас, а не видимо да је често тај други и праведнији и бољи од нас. У дијалогу са Симоном доминира Христов суд о Симону и овој жени грешници. Овде Христос говори о двојици дужника и поставља питање Симону ко треба више да воли Бога, овај са мањим или овај са већим дугом. Права вера човека подстиче на покајање, молитву, љубав, наду. Из свега овога реченог, видимо да жена која је у почетку описана као грешница, представља на крају пример вере и пример свих дужника који немају од чега да врате дуг, али од Христа примају опроштај дугова. Она узвраћа покајничким сузама и показује нам да смо сви ми велики дужници, док са друге стране фарисеј сматра да он Богу не дугује ништа, него да Бог њему дугује. Он није позвао Христа да би видео у њему себе. Зато га Христос позива да не осуђује. Врло је важно да и ми у животу не осуђујемо, јер каквим судом судимо онаквим ће нам се и судити”.

Извор: Епархија шумадијска

У суботу, 13. јула 2019. године, верници Православне црквене општине у Комарну прославили су манастирски празник у част Положења ризе Пресвете Богородице.

Овогодишња прослава је била изузетна јер су у Комарно дошли да поделе радост и поштовани гости: Блажењејши г. Растислав, Архиепископ прешовски и Митрополит Чешких земаља и Словачке, и гост из сестринске Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство г. Лукијан, Епископ будимски, из Сентендреје у Мађарској.

Разлог зашто је у Комарно дошао управо српски епископ јесте тај што су Православну црквену општину у Комарну (Коморану) основали српски православни верници 1511. године за време Сеобе Срба у 16. веку, док је у 17. веку ту било седиште српског патријарха Арсенија III (Чарнојевића). За време комунизма цркву и све имање одузела је држава - црква је била претворена у музеј. Захваљујући труду тадашњег владике Тихона, Епископа комарнског, држава је вратила црквено имање Православној Цркви у Словачкој.

Архијереји су дочекани старим словенским обичајем - хлебом и сољу. Настојатељ Црквене општине јереј Мирослав Крустки дочекао је Владике испред цркве која је вероватно најстарија грађена православна црква у Словачкој. Свету архијерејску Литургију заједно са Владикама служили су и јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епископа будимског; протојереј Јосиф Гаверчак, архијерејски заменик западнословачког намесништва и настојатељ цркве у Братислави; јереј Марек Кундис, настојатељ цркава у Безовој под Брадлом и Пјештјанима; јереј Јан Томан, настојатељ цркве у Бановцима над Бебравовом, архиђакон Максим (Дурила), лични секретар Митрополита, са двојицом српских ђакона. Молитвену атмосферу су усугубили српски појци који су свету Литургију певали српским напевом.

Беседу после читања светог Јеванђеља одржао је јереј М. Кундис који је вернима изложио историју празника Положење ризе Пресвете Богородице и подсетио на чуда које је Мати Божја учинила.

По српском обичају, после Литургије одржан је чин благосиљања и ломљења славског колача. У Комарну је та традиција сачувана до данашњих дана, иако већина садашњих верника није српског порекла. Славски колач је благословио владика Лукијан, а преломио јеромонах Варнава.

На крају Литургије, митрополит Растислав је захвалио српској делагацији на доласку и изразио жељу да владика Лукијан и убудуће посећује Цркву у Словачкој.

Владика Лукијан је захвалио митрополиту Растиславу на гостопримству и заједничком сабрању око једне чаше Христове, што сведочи о томе јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Црква. Владика је честитао празник свима сабранима подсетивши да су свуда у свету најлепше цркве посвећене управо Богородици, која молитвено заступа сав верни народ пред Господом. Владика је истакао значај сабрања у Комарну, где су некада живели и служили Срби, и Блажењејшем Митрополиту г. Растиславу поклонио икону ученика Светог Саве - Светог Арсенија Сремца.

Извор: Српска Православна Црква

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Светог свештеномученика Атиногена, јуче, 29. јула, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној данашњем празнику на Вучјем долу, чиме је молитвено обиљежена 143. годишњица славне Вучедолске битке и прослављена храмовна слава.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке, уз молитвено учешће вјерног народа, сабраног из разних крајева Црне Горе и Херцеговине.

Ријечима архипастирске бесједе обратио се владика Јоаникије, који је казао да је сабор на Вучјем долу, сабрање у име Божје и Светог свештеномученика Атиногена:

„Сабрали смо се са разних страна, јер овај љетњи сабор на Вучјем долу сабира све оне који држе сјећање шта значи Вучји до за Бањане, Рудине и цио српски народ. Сабирамо се, већ, неколико година, у новоподигнутом и освећеном храму, славимо име Божје, служимо свете службе, призивамо благодат Пресветог Духа, пјевамо у славу Божју, причешћујемо се Светим тајнама Христовим.

Ми овдје не долазимо као на неки општенародни сабор, него као на празник, а и јесте велики, црквени празник. Свети свештеномученик Атиноген је светац који је наше претке закрилио са Неба и својим молитвама укријепио њихове деснице те су овдје извојевали величанствену побједу над непријатељем наше отаџбине, наше свете вјере православне и непријатељима крста.“

Прошло је толико година и деценија, али се, нагласио је Његово преосвештенство, није заборавила слава вучедолских јунака, Црногораца и Херцеговаца заједно, које је предводио краљ Никола.

„Тада није било никакве подјеле, него су се звали по мјесту. Овдје је стара историјска Херцеговина, а и Црну Гору, добрим дијелом, населили су Херцеговци, и Петровићи су Херцеговци. То јединство нашег народа, наших предака, је било непоколебљиво, јединство у вјери, у језику, једнодушност, јединство у памћењу Косовског завјета и Косовске жртве. И Вучји до је доживљен као ново Косово, а Вучедолска битка, као сјајна побједа, залијечила је косовске ране“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије, подсјетивши да су на тај начин говорили и мислили краљ Никола, Петровићи и наши преци.

„Тако је пјевао и велики пјесник Његош: Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске. Са тим сјећањима долазимо овом светом храму, сабирајући се у славу Божју, а када се сабирамо у име Божје ми доносимо наше радости, и жалости, памћење, историју и све се то освећује и сагледава из божанске перспективе. Господ Исус Христос кријепио је наше претке својом благодаћу, својим Крстом и Васкрсењем, те су чували своју вјеру. Онај народ, који чува вјеру сачуваће своје име и своју отаџбину, културу, традицију, а вјера је главна. Зато је много важно да, када се сабирамо овдје, да приступамо овој светињи са страхом Божјим и са љубављу, докле траје света служба Божја да нам то буде главно“, поручио је владика будимљанско-никшићки.

Оцијенио је да црквено-народни сабор на Вучјем долу има значајну културну димензију и то је, сматравВладика, лијепо и богоугодно.

„Оно што у храму доживимо претачемо у наш разговор и цијело славље, које слиједи после свете службе. Даће Бог, да будемо сложни и јединствени, да имамо љубави и разимијевања међу собом, да подржавамо једни друге. Како год ко мислио, али, без народне слоге, разумијевања и без дијалога нема нам опстанка“, закључио је Епископ Јоаникије.

Он је, нарочито, поздравио свештенство и народ Епархије захумско-херцеговачке, који, сваке године, долазе на Вучји до, мјесто на ком се потврђује наше вјековно јединство.

По благослову владике Јоаникија, празник Светог свештеномученика Атиногена и храмовну славу цркве, подигнуте у славу црногорско-херцеговачких јунака, изгинулих у славној бици на Вучјем долу, честитао је свештеник Вељко Ковач из Гацка.

„Ми смо, заиста, браћа и један народ, а кад брат брата зове у помоћ, кад га зове на радост, или жалост, брат не испутује ништа, него одмах долази. Тако је између Херцговаца и Црногораца увијек било, тако је сада, и тако ће бити док Христос поново не дође. Нека је срећна слава овог дивног храма, слава свих нас и слава Божја, јер смо се, у слави Божјој, данас окупили око Тијела и Крви Христове, као што су наши преци, борећи се за ту вјеру, овдје пострадали и извојевали велику побједу над непријатељем Крста“, поручио је о. Вељко.

Након Светог богослужења одржан је пригодан културно-умјетнички програм у којем су наступили бројни пјесници и народни гуслари. Предавање на тему битке на Вучјем долу одржао је др Васиљ Јововић.

Црногорци су, по ријечима др Јововића, битку на Вучјем долу сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака, кроз читав 18. и 19. вијек. У народној свијести, додао је он, Вучји До је надвисио Граховац, побједа на Вучјем Долу одјекнула је Европом.

„Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као  што је у Самодржи цркви три неђеље тридес калуђера причешћивало војску, тако су и овдје, на Црном Куку, Митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. Касније је Петар Лубарда сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар: Ко не дође….јер знам сви ће те за мном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља!“ То је било у вријеме кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спјевао пјесму Груда земље, пјевајући о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље“, закључио је Јововић.

Храмовна слава прослављена је ломљењем славског колача и трпезом братске љубави. Прославу су организовали: парохија бањско-рудинска и Удружење Бањана и Рудињана „Владика Сава Косановић“.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се јутрос 17/30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марија, причестивши се Светим тајнама Христовим, упокојила у Господу дугогодишња игуманија манастира Ћелија Добрска, монахиња Олимпијада, рођена Вуковић.

Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска.

Свету заупокојену литургију служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у манастиру Ћелија Добрска 31. јула са почетком у 09:00 часова. Након Литургије, биће служено монашко опијело, а  блаженопочивша мати ће бити сахрањена у монашком гробљу манастира у којем се подвизавала последње три деценије свог живота.

”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”.

Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо!

Митрополија црногорско-приморска и Сестринство манастира Ћелија Добрска

На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.

Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.

Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим:

„Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“

Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа:

„Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“

Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма,  Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић:

„Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“

Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом.

Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије:

„Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла  Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога:

„А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај  да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представници Римокатоличке цркве Монсињор др Ђуро Хранић, Надбискуп и Митрополит ђаковачко-осјечки, и мр Лино Зохил, жупник Бискупије поречке и пулске, заједно са Надбискупом барским и примасом српским г. Роком Ђонлешајем посјетили су данас Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Госте је примио парох барски јереј Младен Томовић који им је показао унутрашњост храма и упознао их са његовим историјатом. Након обиласка храма гости и домаћин су размијенили пригодне поклоне и пожељели једни другима свако добро.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

– Патријарх Павле никада није прихватио поделу Косова и Метохију и тзв. хиландаризацију манастира Косова и Метохије. То су Ћосићеве перцепције, да не кажем манипулације, које не потврђује ниједан црквени документ.

Као што је познато, патријарх је у нашој Цркви први међу једнакима, а најважније одлуке доноси Свети Архијерејски Сабор. Патријарх Павле никада Сабору није предложио такав модел о коме пише Ћосић, јер је тај модел противан бићу и достојанству Српске Цркве. Не треба губити из вида да је став Цркве о Косову и Метохији и начину решења проблема на заветној Српској земљи формулисао Свети Архијерејски Сабор Меморандуом о Косову и Метохији 23. маја 2003. године. Решења и предлози у том капиталном и до данас важећем и непромењеном црквеном акту су супротни од површних и за Цркву неприхватљивих Ћосићевих идеја о подели Косова и Метохије и тзв. хиландаризацији манастира. Зашто? Зато што на то немамо право и што би изоловано решавање питања правне заштите неколико наших великих и значајних манастира значило и претходно признање тзв. Републике Косово. Исти је случај и са поделом Косова и Метохије.

Нико из наше Цркве нема право и не може да пристане на такву понуду, а Патријарх Павле је последњи који би на то пристао.

Уместо тога о чему пише Ћосић, Патријарх Павле је записао: ”Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице, до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свога земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други”.

Није непознато да је Патријарх увек волео да саслуша саговорника без обзира да ли је учен или није, богат или сиромах, па је тако увек, на његов захтев, примао и Ћосића, као и сваког другог, и саслушао и његова размишљања и предлоге. Али, не постоји ниједан доказ да се Патријарх Павле сагласио са тим неприхватљивим и недостојним Ћосићевим идејама о Косову и Метохији. Не треба заборавити да је Ћосић у том свом плану, поред осталог, записао и да ”данашња поколења треба да се ослободе борбе за Косово и Метохији” и да би ”читаво садашње Косово и Метохији у српској држави представљало канцер Србије”. Неће бити да се и са тиме сагласио Патријарх Павле. И то је део тог плана!

Треба знати да мемоарски записи спадају у историјске изворе другог реда и значајни су када нема историјских извора првог реда. Код теме која се тиче Ћосићевих мемоарских записа о Косову и Метохији и Патријарху Павлу, његови записи немају никакву реалну вредност осим као став једног човека – Добрице Ћосића – јер постоје црквени извори првог реда. Приметно је у Ћосићевим мемоарским записима и да су накнадно дописивани, па су чак и неки исти догађаји у различитим књигама описивани под различитим датумима. По свему што је написао о Косову и Метохији од 1999. године се види да Ћосић није схватио тајну Косовског завета.

(Коментар у вези са наводима Добрице Ћосића о наводном прихватању његовог предлога поделе Косова и Метохије од Патријарха Павла)

Извор: ИН4С

Сахранисмо Пеђу Вукића, владичански. Мноштво Црногораца (укључујући и Бокеље, Брђане, Старохерцеговце…) који су у себи очували етничку, па и етичку, припадност својих предака, који нијесу своју националност трампили за корито „бољег живота“, који нијесу пренационалили, посебно они из свијета културе и науке, дошли су у манастир Острог на службу опијела Пеђи, да се заједно са Митрополитом и свештеницима Богу помоле да његову душу прими у своје наручје. Сабрала их је величина Пеђине личности, њена снага уз коју су се прислањали и са њом идентификовали.

Пеђа је био велики јер није пристао, као подоста његових колега историчара у Црној Гори, да „прода вјеру за вечеру“, није пристао на идеолошки инжењеринг историјске науке, који су започели комунисти, па још радикалније наставили посткомунисти. Сачувао је достојанство професије којој је припадао онолико колико је то појединцу могуће, али и своју професионалну и личну част, нераздељиву, и није укаљао част своје породице, братства, свога народа. У овом времену, које је породило врједносни систем којем су хришћанске вриједности, на којима су узрасле традиционалне вриједности Црногораца, на поругу – то је својеврсни подвиг.
Било нам је сигурније да позовемо Пеђу и питамо га за неки историјски податак, или извор, него да то тражимо на Гуглу. Био је човјек изузетног памћења и научног расуђивања. Говорио је савршено. На исту тему могао је да говори 5, 10, 30 минута, колико је било потребно, и да је увијек заокружи. Његова реченица била је беспрекорно чиста; могла је одмах на папир, без лекторских интервенција. Мало је људи тог дара.

Велики је Пеђа Вукић у својој струци, велики је и као национални борац, стручно и етички утемељен, за разлику од поплаве кафанских и фејсбук националих бораца, али највећи је у свом последовању за Христом. Осјетио је да се примиче крај његовог земаљског живота, и припремио се за одлазак душом у нематеријални свијет.

Као мали, ђачић, није се уклапао у врједносни систем своје генерације: није се мангупирао, тукао, није играо фудбал, није бјежао са часова… Учио је, био је одликаш. Будући шанери – тип Црногораца на којем је узрасла овдашња црногорска самобитност, али и државотворност – то му нијесу праштали: добацивали су му погрдно, саплитали га, ударали му ћушке… Комплекс из дјетињства у Пеђи је ескалирао у мржњу према Цетињу и Цетињанима, посебно када су, мазохистички се водећи трендовима оних који су им уништили „Обод“, „Кошуту“, „Бојану“, „Тару“… и привреду им свели на неколико киосака и кафана, за кратко вријеме пренационалили.

Цетињани су постали већи противници својим прецима Србима, него што су им то били Турци у своје вријеме. А Пеђа Вукић је на том и таквом Цетињу својим српством сијао као свјетлосни топ у мраку, не само својим дјелом, него и својим присуством, подјећајући Цетињане чија крв тече њиховим венама. Његово свједочење пекло је њихову савјет и – претукли су га опет, као оно када је био мали.

Међутим, Пеђа Вукић све им је опростио. Његов праштални видео клип, одмах након што је окончао земаљски живот, раширио се друштвеним мрежама и већ сада је образац припреме хришћанина за „судњу уру“, за тренутак када ће се радвојити његови душа и тијело.

Мржња душу држи и кавезу, гњечи је као да је у менгелама, живот нам чини неподношљивим, неспојивим са Христом, као воду са уљем, ма колико ишли у цркву, постили, Богу се молили, славу славили и бадњаке налагали. Без праштања нема нам пута ни кроз овај, земаљски живот, а камо ли из њега. Без праштања непрекидно смо на странпутици.

Пеђа је бреме своје мржње истоварио овдје, и отишао душом као лептир, устоличивши се у трон провесора (како се представљао и потписивао) родољубља и христољубља садашњим и будућим генерацијама аутохтоних Црногораца.

Извор: ИН4С

Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину.

-Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим.

Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина.

Извор: Епархија далматинска