Поводом 40 година од упокојења Св. оца Јустина Поповића Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово пресвештенство уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у суботу, 3. августа, са почетком у 21 час, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару, говориће на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“.

Овим предавањем у Бару почиње Трг од ћирилице који се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Тако ће се у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару од 3. августа закључно са 10. августом са почетком у 21 час,  у оквиру Трга од ћирилице, одржати више промоција, књижевних вечери, предавања. 

На тему „Насиље над Србима“ у недјељу, 4. августа,  говориће: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. 

Пројекција документарног филма „Пакао рата у Украјини – Доњецка вратарница“ Наталије Афанасјевне Батрајеве са уводним обраћењем аутора, биће одржана у понедјељак, 5. августа.

У уторак, 6. августа одржаће се вече у част Косте Радовића. Бесједу ће произнијети др Синиша Јелушић и Перивоје Поповић а у поезију ће говорити: Милица Бакрач, Ранко Мићуновић и Слава Војиновић. Вече ће водити Драган Алорић.

На Тргу од ћирилице учествоваће Руски фолклорни ансамбл „Паветје“ из Вороњежа, умјетнички руководилац др Александра Самотјагина, професор Државног университета у Вороњежу. Они ће се представити у сриједу  7. августа са изворним руским народним пјесмама и играма.

Поводом 630 година Косовске битке 8. августа, у четвртак ће бити одржан концерт Данице Црногорчевић под називом Косовско завјетно вече.

Књижевно вече у част Влајка Ћулафића одржаће се 9. августа. На књижевној вечери бесједиће: Његово преосвештенство Епископ Јоаникије, као и Новица Ђурић, Дарко Jововић, Перивоје Поповић, Драган Бојовић и Љубисав Бијелић.

Трг од ћирилице у Бару ће затворити 10. августа Српско-руско фоклорно вече. Учествују: Културно-умјетничка друштва из Бара и пјевачки народни ансамбл из Москве „Донски козаци“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној тој светитељки у селу Оклади код Бијелог Поља.

Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће верног народа тог краја. Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, говорећи о Светој великомученици Марини, Огњеној Марији, је подсетио:

-Она је рођена од невјерујућих родитеља, идолопоклоника, али је њу Бог обдарио да је у 12. години повјеровала у Христа Господа, у Онога Који је своју љубав према роду људском потврдио доласком у овај свијет, премногим чудесима, доброчинствима и спасоносном ријечју, а све то запечатио својом Крвљу на Крсту, изливеној. Ње се дотакла сила љубави Христове, сила Његовог Крста и Његовог Васкрсења, слава Божја је њу обасјала и до те мјере уздигла да се више није бојала смрти, него је била рада у то вријеме, када су гонили хришћане, да и она пострада за Христа. Пострадала је и своју вјеру посвједочила као дјевица Христова на величанствен начин.

-Господ је у вријеме њеног страдања допустио да јој се јави ђаво, да покуша да је одврати од Христа. Света Марина га је крсним знаком свезала, а у нашим храмовима често се слика, управо, како веже и бије ђавола. То значи да је Црква њу препознала као велику заштитницу рода људског од злих сила, јер је, после њене смрти, Господ увјенчао вијенцем непролазне славе и дао јој такву слободу пред Његовим светим Престолом да се заузима за све оне који јој се обраћају и да им брзо помаже, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

-Иако њено име у календару није уписано као заповједни празник црвеним словима, Света великомученица Марина се у нашем народу и у свим српским земљама, изузетно поштује. Код православних хришћана њено име се слави међу осталим Светим великим мученицима са Светим Георгијем и Светим Димитријем, зато што је имала праву и чисту вјеру, што се њена душа обесмртила, још, у овом животу и славом вјечном напојила, што је Господ као вјерну своју слушкињу увјенчао таквом слободом и славом да има слободу да стоји пред Божјим Престолом, да се моли за нас, да нас штити и заступа, нагласио је Епископ Јоаникије.

Храмовна слава је прослављена благосиљањем и ломљењем славског колача. Сабрање је настављено уз трпезу братске љубави. Домаћини овогодишњег славља били су господа Чедо Пантовић и Зоран Обрадовић, којима је, заједно са надлежним парохом Зораном Бубањом, на труду и љубави заблагодарио епископ Јоаникије:

-Сабирамо се сваке године на овај свети, велики празник и дивно се овдје осјећамо, иако ово није велики сабор. Могао би бити много већи, јер то заслужује овај празник. Али, колики је год са нама је Христос и не осјећамо никакав недостатак што се тиче ове свете службе, али нам је жао што многи, који би могли доћи да се помоле Богу у овој светињи, не долазе и понашају се као да немају за шта Богу да се моле, умјесто да будемо сви заједно када се Богу молимо, а и после за трпезом заједно да будемо. Свуда имамо да једемо и пијемо, хвала Богу, нијесмо гладни, али смо гладни Божје милости и Божје љубави и праве истине, а тога нема без праве и чисте вјере. Хвала нашем о. Зорану који се труди око свих светиња на својој парохији, хвала нашим домаћинима Чеду Пантовићу и Зорану Обрадовићу на љубави. Нека Бог награди њих и њихове домове.

У беседи којом се на празник Свете великомученице Марине - Огњене Марије, 30. јула 2019. године, обратио верном народу сабраном у храму који је, као реплика Његошеве Ловћенске капеле, подигнут у селу Оклади код Бијелог Поља, Преосвећени Епископ г. Јоаникије се осврнуо на актуелна дешавања у Црној Гори. Најављена отимања светиња, Владика је тумачио кроз чин рушења и скрнављења Ловћенске капеле од стране безумних безбожника:

-Сабрасмо се у овој црквици, Ловћенској мученици, која је овдје долетјела и ово је, такође, једно велико знамење. У своје вријеме, безбожне власти, које су владале над нашим народом, ријешиле су да понизе Његоша, све под причом да га узвисе, јер њему, као великом пјеснику, наводно, није долично да почива у једној малој цркви, иако је он оставио завештање да се сахрани у цркви, коју су његове руке подигле. То је било кршење завјета Његошевог и безумље безбожника. Тиме су хтјели да угоде онима који су и раније покушавали да руше Ловћенску капелу, а први су је рушили Аустријанци. С тога није било чудно што су се, потом, нашли они који су припадали тој идеологији. Међу њима је било доста и Црногораца, који су ту злу мисао осмислили из Загреба, отуда је дошла та прича. Покојни митрополит Данило Дајковић успротивио се том науму и доживио многе непријатности од ондашњих власти због противљења. Био је означен као назадни елемент, да се противи прогресу, новој напредној власти и добру народа, а он је само тражио да се испоштује Његошев аманет, да се његове кости не дирају и светиња не разара.

-Честити Митрополит црногорски Данило Дајковић се успротивио злу, али није успио у оном времену. Ипак, његово противљење и његова ријеч за нас је данас од великог значаја. Да се није успротивио тада, не би имало смисла да ми подижемо ове црквице Његошеве, понајвише, по Црној Гори, али и у другим српским земљама. Ово је осма Ловћенска капела, која је подигнута у Епископији будимљанско-никшићкој. У Митрополији црногорско-приморској још више, а има их и у Републици Српској, Србији и по нашој дијаспори. То је свједочанство Васкрсења Христовог, јер из жртве те цркве никоше нове црквице по свим српским земљама. Таква је наша вјера. Оно што је Божје, што је праведно, истинито, вјером засољено, оно је неуништиво. Једино људи кратког вида и кратке памети мисле да ће неко, ако је данас у сили и власти, довијека владати и да ће довијека та прича трајати. То вјетар носи, то је пред очима Божјим дим, пара и пепео, констатовао је владика Јоаникије и указао да се Црква у Црној Гори данас суочава са још горим наумом:

-Онда је власт рекла да Ловћенска капела, иако је била својина Митрополије, као културно добро, припада држави и донијели су такву одлуку. Шта су послије урадили са Ловћенском капелом – разорили је и оскрнавили. Данас се нешто слично догађа. Та се прича понавља на злокобан начин и свако ко има памети треба да се супростави том злу и злој намјери, да бисмо сачували завјете наших предака, јер смо ми нашим светињама завјетовани и заклети, да бисмо светиње сачували и нашем потомству чисте, неоскрнављене предали и завјет наших отаца од памтивјека.

Честитајући храмовну славу цркве у селу Оклади, Преосвећени Епископ је истакао:

-Света Марина брани ову цркву и све хришћане, и сви Свети и Небо Божје заступају оне који право вјерују. Зато се ми не бојимо и зато слободно говоримо. Без тога нема правог живота, нити праве вјере. Човјек, који није спреман да слободно каже своју мисао и своју ријеч, њему нешто му грдно фали и много пати та душа.

-Ми такве људе жалимо!, закључио је, на крају свог архипастирског слова, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Извор: Српска Православна Црква

Моба, традиционално окупљање младих из васцелог света двадесети пут на Соко Граду. Владика Лаврентије тридесет година на трону Епископа шабачких.

Моба на Соко граду и ове године на најлепши начин је показала лице свету литургијском саборношћу православних чељади из Србије и расејања, са Косова и Метохије, али и из Русије, Сергејевог Посада. Светом архијерејском Литургијом 23. јула 2019. године началстввоао је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије.

После торжественог сабрања у цркви посвећеној Светом владици Николају Охридском и Жичком, поред Дома владике Николаја на тераси је уприличен пригодан културно-уметнички програм који су осмислили млади са својим вероучитељима. Та Деца неба за своју химну имају управо ту песму и тропар Светом владици Николају.

Два значајна јубилеја - двадесетогодишње окупљање младих на Моби у Соко Граду и тридесет година откако је на трон шабачких епископа устоличен владика Лаврентије - честитали су руководилац групе из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама арх. Бранко Борић, вероучитељ из Житорађе Горан Поп Антанасковић и протојереј Димитрије из Сергејевог Посада.

-Много смо читали и слушали како је српска зеља предива и њен народ диван, али како се каже у нашој Русији, боље је једном видети нeго сто пута слушати. Ми смо дошли да поделимо радост са Вама на месту где се осећа Благодат Духа Светога, поручио је протојереј Димитрије подаривши владици Лаврентију икону Преподобног Сергеја Радоњешког. а свим учесницима иконицу тог светитеља са платном освећеном на његовим моштима.

Пригодним даровима и честиткама придружила су се и деца Житорађе. -Владика је оставио дубоки траг на децу Житорађе и Црквени хор Бисери који се овде годинама подвизавао, неговао православну веру и црквено појање, казао је вероучитељ Горан Антанасковић из Житорађе. 

Епископ шабачки г. Лаврентије је захвалио на топлим речима и даровима и казао да је Соко град кућа свих и да су сви увек добро дошли.

После културно-уметничког програма, током трпезе љубави, о епископу Лаврентију који је много учинио за Српску Цркву и српски род надахнуто је говорио протођакон Стеван Рапајић, као и г. Милан Пивач, некадашњи ученик младог јеромонаха Лаврентија који је давне 1964. године предавао веронауку на Купресу.

Сабрању на Соколу присуствовало је свештенство и монаштво Епархије шабачке, г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским зајендицама задужен за културу и издаваштво, представници локалних власти, пријатељи манастира и дародавци. 

Извор: Српска Православна Црква

Данас су на монашком гробљу у манастиру Ћелија Добрска сахрањени земни остаци монахиње Олимпијаде Вуковић (1935-2019), дугогодишње игуманије ове све обитељи, која се упокојила у Господу јуче, 17. јула, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије.

Свету заупокојену литургију и опијело служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у Ћелији Добрској, у којем се мати Олимпијада подвизавала последње три деценије свог живота.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској бесједи казао да је свако људско биће на земљи призвано на Царство Божије, вјечно и непролазно, и да је зато блажени пут којим полази нека душа са земље ка Царству Оца и Сина и Духа Светога: Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја.

Наша мати Олимпијада, коју данас испраћамо, како је нагласио, једна је таква душа која је све што је имала предала Христу на дар да би задобила Царство небеско. Господ је удостојио да у овој светињи у којој је служила последњих година Господу, буде њен испраћај и покој да би ту чекала трубе Судњега дана:

„Наша мати Олимпијада, света Божија душа, која је у младости својој пришла у светињу под крила Светих архангела са благословом Светога старца Јустина у Ћелијама код Ваљева, чија је келејница била 30 година, помогла је и њему да постане светитељ Божији. А и сама је у светости живјела служећи њему и Божијој светињи.“

Подсјећајући на њен животни пут, владика је казао да је након тога Господ призвао у Банат гдје је служила, у Владичанском двору у Вршцу, заједно са мати Христином коју је привела монашком звању. Послије тога по сопственој жељи, своје служење Богу је наставила у Митрополији црногорско-приморској.

„Свим срцем и душом је уградила себе у манастир Ћелија Добрска и везала се за њу до данашњега дана. Цио свој живот је прињела Христу Богу на дар, научивши се истинском монашком звању и послушању, које је било основно својство њенога живота, јер је тако научила од Светога Јустина Ћелијског“, казао је Митрополит.

Додао је да је сестра Олимпијада, иако физички одсутна, остала читавог живота везана за манастир Ћелије ваљевске. Томе у прилог, навео је владика, говори и њена жеља да је једна од сестара ћелијске обитељи, мати Јакова, припреми за овај дан послије упокојења.

Нагласио је да је наша мати Олимпијада имала тај благослов Божији да се упокоји на Огњену Марију и пола сата прије упокојења прими Свето причешће.

„Нашу духовну учитељицу монашког звања и призвања, дубоко сам увјерен, примио је Господ у Своје Царство за којим је чезнула и Њему себе прињела“, истакао је Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије.

Након тога на Митрополитову молбу присутни су чули савјете мати Олимпијаде о монаштву, које је она изнијела у разговору са мати Ангелином:

„Треба да живимо мислећи на Бога, на митарство, како излази душа прво и где иде и куда иде… Ништа није тешко кад замислиш како је у паклу…. Монашки живот није лак. Треба се трудити: молитва благослов и послушање. Чувајте се немојте да идете куда ко хоће! Послушање и молитва су највећи благослов, где год идеш, моли се….“, говорила је наша мати Олимпијада.

Високопреосвећени је позвао све да приме благослов и савјете монахиње Олимпијаде, поготово сестре које су кренуле тим светим путем. Подсјетио је да је она прва од сестара које су дошле у Црну Гору у оно вријеме велике духовне пустоши по нашим манастирима и светињама:

„Господ је и вас призвао да обнављате своје душе и васкрсавате благословом Божијим, вјером и животом по вјери и послушањем. Да заједно са вама васкрсавају ове светиње, као што је и ова светиња васкрснула и обновљена захваљујући нашој мати Олимпијади и мати Христини. Нека би Господ упокојио мати Олимпијаду у Царство Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега у вјекове вјекова. Амин“, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

+++

Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска.

”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”.

Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом славе манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици светом архијерејском Литургијом началствоваo Епископ шабачки г. Лаврентије.

Саслуживали су архимандрити Филимон из манастира Каоне и Серафим из Денковца; протосинђел Пајсије (Eпархија канадска), јеромонах Варнава, духовник манастира Светих Козме и Дамјана у Раковцу (Епархија сремска); архијерејски заменик протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, намесници мачвански Мирослав Јаковљевић, азбуковачки Драган Секулић и рађевски Мија Васиљевић; старешина Вазнесењског храма у Крупњу, протојереј-ставрофор Златомир Братић; протојереј-ставрофор Драган Мићић из Линца, парох лозничански Милан Андрић и прота Станко Васић; протођакон Стеван Рапајић и ђакон Никола Јанчић.

За певницом су појале ангелским гласовима сестре из манастира Рустово (Митрополија црногорско-приморска) са сестрама Олимпијадом и Антусом из манастира Рујевца (Епархија шабачка).

Преосвећени Владика г. Лаврентије је преломио славски колач и пожелео христољубивом народу да се увек окупља око својих светиња и чува своју веру, посебно велику жртву архимандрита Нифонта: -Ово место је постала права духовна апотека. Место које се некада у народу звало Глиб, данас је светиња Божја посвећена Икони Пресвете Богородице Тројеручице.

Преосвећени Владика г. Лаврентије је, за доброделатељство према манастиру у Богоштици, уручио орден Светог владике Николаја српског господи Милану и Ивану Митровићу.

Својиме пјенијем манастирску славу је увелиличао и крупањски хор из цркве Вазнесења Христовог. 

Овогодишњу славу припремили су верници из Богоштице са оцем Нифонтом. 

Епископ шабачки, Лаврентије је у свом родном селу Богоштици, пет километара од Крупња или двоструко више од Соко-града, подигао другу своју задужбину српском народу - манастир Свете Тројеручице Хиландарске. Манастир је метох је манастира Соко, посвећеног Светом Николају Српском (Велимировићу), па верници увелико хрле на богослужења у њену капелу, копију оне Његошеве на Ловћену. У оквиру манастира је и Дом српске поезије. На улазу у манастирско-песнички атар, све намернике дочекује Десанкина чесма из које тече здрава вода питоме Рађевине.

Извор: Српска Православна Црква

На данашњи дан 31.07. 2016.  љета Господњег Његово преосвештенство, садашњи Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, г. Кирило (Бојовић) хиротонисан је за Епископа диоклијског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј.

Приступна бесједа Епископа диоклијског г. Кирила (Бојовића) 31.07. 2016:

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства (од данас браћо архијереји), ваше екселенције, господо министри у влади Црне Горе, господо народни посланици, ваша високопреподобија и преподобија, часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, рођаци, племеници, учитељи, професори, ђации пријатељи, све вас са радошћу поздрављам!

Дозволите ми и да посебно поздравим наше госте из других помјесних Цркава, са Свете Горе Атонске и из Свјатој Русси…

У мојој души у овом небоземном тренутку преовладавају два супротна,и опет једнака осјећања. Прво осјећање ме подстиче да искажем вјеру у тајну Свете Цркве која се надамном данас извршила, и да заједно са Спаситељем Исусом Христом, који нам и даје смјелост да се називамо синовима Божијим, поновим ријечи: „Дух Господњи је на мени” (Лк 4, 18; Ис. 61, 1,2). Било које друге ријечи којима бих почео ову бесједу, чини ми се, биле би непоштовање суштине ове тајне. Међутим, друго осјећање,супротно овоме, подстичеме да осјетим потпуну недостојност пред Богом у Тројици слављеном и пред овим светим сабрањем, недостојност за тако узвишени чин.То своје осјећање ћу изразити опет ријечима Светог Писма: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним духом напојени. Јер и тијело (Цркве) није један уд него многи. Ако би сви били један уд, гдје је тијело? Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога.” (1 Кор 12, 13-25). Тако и ја, као један од најслабијих удова, добих ову велику част и надам се, вашим молитвама, да ће то бити на изградњу Свете Цркве.

Зашто су та два осјећања једнака? Јер се само у крајњем унижењу, смирењу и самоумањењу даје простор за дјеловање Светог Духа Утјешитеља који нам се даје од Оца, домостројем Сина. Зато је и основни задатак епископа да у смирењу и трпљењу служи, да служи најприје Богу, а онда и ближњима: „Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи” (Мк. 10, 45). Надам се у ваше молитве, Ваша Светости (јер ваше име то и значи: Иринеј – Миран, Смирен), да ће и мени Бог даровати једну од најважнијих врлина – смирење. Поновићуза многим епископима наше Свете Цркве, да је програм епископског служења Свето Јеванђеље,тј. Свето Писмо, које је Жива Књига у Духу која се пројављује кроз учење Светих отаца и кроз Свето Предање Цркве, нарочито у одлукама Светих Сабора све до данашњега дана. Стога ми је нарочито велика радост што се мој избор и посвећење у епископски чин извршио у години Светог и Великог сабора на Критуи великог јубилеја хиљадугодишњице Светог Јована Владимира кнеза Диоклије.

Која је суштина пројаве и живота међу нама те Свете и Живе Књиге – Јеванђеља? Иста је као и суштина и порука овога светога и прекрасног храма, у којем се данас налазимо, а то је вјера у благу вијест Васкрсења Христовог. Управо ту вјеру у Васкрсење Христово,која се разгорела послије Педесетнице у Јерусалиму, донијели су Свети апостоли Павле, Лука(крсна слава нас Жупљана), Тит…и до ових крајева земљиног шара – тадашњег Рима, потоње Византије и данашње Црне Горе. Апостолска проповијед на овим просторима утемељила је на једином крајеугаоном Камену који је Христос (1 Петр 2, 6) знамениту ранохришћанску Диоклијску епархију, чију сам титулу имао част да примим. Историјска наука је несумњиво утврдила да је Диоклијска епископија, касније архиепископија, најстарија ранохришћанска дијецеза на подручју Црне Горе и темељ ранохришћанског духовног наслеђа ових простора. Сасвим је, дакле, разумљиво што је Свети Сава Зетску епархију утемељио на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији). Тиме је он на одређени начин сачувао континуитет са древном Диоклијском епархијом, која се у међувремену угасила. Зато је важно што је одлуком Светог Архијерског Сабора наше Цркве та древна титула обновљена и сачувана, јер традиције знамените Диоклијске епархије треба да буду непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације.

Истовремено, Диоклија или град Божије Славе, град Богославни, није само темељ духовног наслеђа, јер Христос није дошао само духом него и тијелом и крвљу! Зато је оно што ја данас примам као наслеђе од апостола, од ранохришћанских епископа и архиепископа, из ваше руке, Ваша Светости (поред Јеванђеља и поред светог духовног Предања, поред благодати): „Подгоричка чаша”, односно свети дискос, односно света Чаша, односно Свето Тијело и Света Крв Господња, која и јесте и биће најважнији свједок Христовог Васкрсења! Јер начин на који Богочовјек живи међу нама посвједочује нам Јованово Јеванђеље: „Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14).
Ta чувена „Подгоричка чаша”, дискос који се чува у Ермитажу у граду Светог Петра, поред сцена чудеса Божијих, које увијек асоцирају на Васкрсење Христово, напомиње, по тумачењу из књиге „Диоклија земља Славе Божије”, и култ Свете мученице Сузане с почетка четвртог вијека, која је својим свједочењем вјере у Васкрсење Христово и својим мученичким страдањем побиједила лажног бога проклетога цара Дукљанина. Подгоричка чаша и данас је пуна суза Свете мученице Сузане и нашег архипастира архиепископа Амфилохија, које су сузе радоснице што се сваким даном умножава стадо Божије и сузе жалости за свим оним изгубљеним овцама дома Израиљева, који нијесу у себи побиједили опаки дух цара дукљанског (Диоклецијана).Тај дар и двиг доброг пастира којитражи своју изгубљену овцу одвео је нашег светог Владику благословом наше Црквеи у далеке крајеве Јужне и централне Америке,а прије тог пута он ми се обратио ријечима „Хајде за мном!” (Јн. 21, 20)Тамо ме је и затекао избор у највише духовно звање, и ту радост сам подијелио са бројним вјерницима тих далеких земаља. Они вам свима шаљу срдачне поздраве.

Не мислим да је случајно што је мој избор за епископа пао у дан 25. (12) мај, на оданије празника мог небеског покровитеља и великог мисионара Кирила. Подвигом вјере и љубави у Христу Свете браће Кирила и Методија и ми који смо били далеко постасмо близу домаћима Божијим.„Учити без азбуке и без књига, то је исто као писати бесједу на води”, говорио је Свети Кирило, и знајући такав првостепени значај рођеног језика и литературе, поучен „Словом које је било у почетку” (Јн 1, 1), Свети Кирило је саставио словенску азбуку и заједно са братом превео дјелове Јеванђеља и Псалтира. Тако је тај језик постао коријен за велико стабло савремених словенских језика. Подвиг Свете браће нам поново напомиње диван примјер доброг пастира који полаже своју душу за своју паству: једини њихов интерес и једини циљ био је онај задатак који је Господ поставио свима својим ученицима када је рекао: „Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио” (Мт. 28, 19-20).

Ваша Светости, Архиепископа пећког и Патријархасрпских и поморских земаља,наследника Светог оца нашег Саве, Црна Гора је увијек сретала као што и приличи дједовини Преподобног Симеона – као свог најрођенијег! Благословене ваше стопе које доносе мир и благослов Светог Саве. Па ако једна народна пјесма и Христа назива „Рођаче”, не замјерите ако вам у име племена Жупа и братства Бојовића кажем: Добро нам дошао,„Рођаче“! Јер сви ми, Никшини потомци, знамо да је Никша био рођак светородној лози Немањића, син сестре Стефана сина Вукана сина Симеона,„тј. нашега Аврама”. Ваша Светости, у вашем лицу благодарим цијелом Архијерејском Сабору наше свете Цркве који је овим избором учинио велику радост мени лично и цијелом братству Бојовића и племену Жупа.

Нећете ми замјерити ако се овдје сјетим још неких људи који су се уградили дубоко у моје биће, и који су заслужнији од мене ове велике Божије благодати коју сте ми данас даровали.

Необично сам благодаран Богу што је мој покојни отац Радуле дочекао да види мој избор у овај трећи степен свештенства. Он је тада рекао да је то велика част за нашу породицу и за цијело братство Бојовића. Мој отац је такође био један од мудрих људи који је изградио породичну кућу у часном племену Бјелопавлића постављајући јој темељ на четири камена станца (која су четири Јеванђеља). Тако је моје дјетињство протицало близу кивота наследника светог Саве – светог Арсенија, у оквиру часног племена Бјелопавлића, које живи под покровом свете мати Параскеве – Петке. Неизбрисива слика из мог раног дјетињства је бијели манастир у стијени испред кога ме отац држи за руку (Острог). Свето писмо каже да ако човјек нађе добру жену он је добио благослов од Бога. Тако је мој отац оженио моју мајку Зорку из угледне породице Јовановића, чији су преци, по свему судећи (а по причи мог драгог, такође покојног, ујака Владимира), дошли заједно са кивотом Светог Арсенија са Косова и Метохије у стару Црну Гору, у Катунску нахију. Глас мог ђеда Радула Јовановића, истакнутог народног гуслара, носим увијек у свом срцу. Мајка ми је у раном дјетињству усадила страх и поштовање према Светом Василију Острошком. А „почетак је мудрости страх Господњи” (ПрС 1, 7).Она увијек са неким посебним страхопоштовањем устаје на помен имена Светог Василијаи говори, као и сви наши људи: „Слава му и милост”. Моја браћа и сестре, као и моја ужа и шира породица, увијек су ми били подршка и подстрек. Нажалост, прије оца су нас прерано напустиле и двије сестре, Невенка и Миланка, за чије душе просим ваше молитве. „Они више не брину о таштим стварима” (последњи цјелив – стихира на опијелу), срешћемо се опет са њима у вјечности.

Имао сам част да учим у школи „Петар I Петровић Његош“у Даниловграду, као што ћу и многе монашке године живота касније провести у Цетињском манастиру. Сви професори и ђаци даниловградске гимназије оставили су неизбрисив позитиван траг у мом васпитању и образовању. Већ тада, а и касније дуги низ година све до данас, својим савјетима и поукама ме је надахњивао на подвиг архимандрит Јоил. Сјећам се његових ријечи испред кивота Светог Василија: „Успјећемо ја и ти Милане (моје свјетско име)”, што сам ја тада протумачио да ћу постати монах.

Омиљени ми предмет, математику, усавршио сам до степена магистра, пролазећи кроз Црну Гору, Србију све до Русије, и од свих професора скупљајући драгоцјено знање. Свака позитивна наука, па и математика, садржи знање о Богу, и сјећам се да сам од првих бриљантних часова мојих професора у Подгорици, од којих су неки присутни и овдје, у математичким симболима и формулама видио међусобну повезаност душе и тијела, човјека са Богом. Као млад студент математике, опчињен њеном љепотом и прецизношћу сагледавања, мислио сам да је у том њеном „савршеном” систему све објашњиво. Да нема ниједне истине коју она не може да ријеши. Међутим, после изучавања математичке логике, увидио сам да то ни издалека није тако, и да математику треба посматрати само као један дио философије уопште. Чувена теорема познатог математичара Гедела (1906–1978) о некомплетности било ког скупа аксиома, заувијек је ставила тачку на сваки покушај да се свака истина докаже и да се свака истина опише! Касније је тај исти математичар, наравно у домену своје науке, дао и позитиван доказ постојања Бога. Мислим да је то његово разматрање, у оквиру математике, подобно оном што је у оквиру богословља Свети Василије Велики изнио у свом дјелу „Против Евномија”. Неке од тих идеја, о повезаности математике и богословља, уградио сам и у мој богословски рад или дисертацију на Московској академији о Петру II Петровићу Његошу – Светом.

Захваљујем великом руском народу на братском пријему у току сваког мог боравка на територији светој Русси (под којом подразумијевам територију Руског царства). Светиње руске земље су оставиле неизбрисив траг у мојој души, нарочито Академија у Тројици, Дивјејево и Кијевопечерска лавра.Могу да кажем да смо се ми овдје у Црној Гори увијек рађали и рађамо се са неком природном љубављу према православној браћи Русима и Грцима. Да није било помоћи Руског царства питање је каква би данас била религиозна слика Црне Горе, а да није било сјемена кромпира које је Свети Петар донио из Русије колико би нас уопште пребродило гладне године.

У то вријеме протојереј Драган Митровић, са братијом окупљеном око изградње Храма Христовог Васкрсења и заједно са, блажене успомене, игуманом Лазаром, потрудилису се да мој пут усмјере на страну духовне науке – Христове науке која не захтијева од човјека само рацио или један дио његове душе, него која обухвата читавог човјека, и душевног и тјелесног, и преображава га и васкрсава га.Тако је и моја душа васкрсавала, као и душа нашег народа, од пристрасности овоме свијету, заједно са изградњом овог величанственог Храма.Питао сам игумана Лазара, а нешто касније и хиландарског старца Агатона: „Да ли је за мене монашки пут?” Обојица су ми рекли да идем ка свјетлости,и обојица ме упутили да слиједим Митрополита Амфилохија.

Неизбрисив траг је оставила на мене и Света Гора Атонска. Сјећам се да је игуман Методије, тада проигуман, остао гладан јер је ручак дао мени, поклонику свете лавре Хиландарске, и тако ми показао пут како и ја треба да радим. Благодатну помоћ иконе Тројеручице Пресвете Богородице осјећам читавог живота, као и читав наш народ.Игуман Јелисеј ме је примао као најрођенијег, а блажене успомене игуман Григоријата Георгије ми је још давно рекао да ћу бити епископ.

Међутим сваки народ, а мислим и сваки човјек, треба да има свога Мојсија, свога руководитеља који му показује пут ка Господу, који га заступа пред Богом у часу искушења, који га изводи из ропства страсти и обмане овога свијета. И, како каже Свети апостол – ако имамо и хиљаде учитеља, браће и сестара али немамо много отаца. Тако и ја имам једног духовног оца, који ме је у Христу родио Јеванђељем (1 Кор 4, 15) – митрополита Амфилохија. Његов тихи глас јеванђелске истине чуо је овај народ, па онда и ја. Ријечи и бесједе овог Новог Златоуста, које годинама упијамо, родиле су стоструки род. Једна његова бесједа, коју сам слушао као млад студент метематике, о Цркви као о живом организму који је Тијело Господње, преокренула је из темеља моје размишљање о Цркви. Увијек сам се дивио томе како наш свети Владика успијева, поред толико духовне дјеце, да свакоме посвети потребну пажњу. Хвала вам на вашем повјерењу и пажњи, трудићу се да то повјерење оправдам. Говорим у име ваше духовне дјеце, свети владико – ми смо вам на вашу љубав, старање, трпљење одговорили на једини исправан начин: уграђивањем себе као камење живо у дом духовни, свештенство свето, народ свети (1 Петр 2, 5-9), свети род, у заједницу Сина Божјега Исуса Христа, Господа Нашега, (1 Кор 1, 9), којему је све покорено и који је глава Цркви, која је тијело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему (Еф 1, 22-23). Покољења дјела суде, како каже Ловћенски Пророк и ако се ово наше покољење буде могло нечим похвалити, то ће прије свега бити чињеница да је живјело у вријеме Митрополита Амфилохија.

Увијек сам са радошћу примао гласне критике нашег вољеног епископа Атанасија, и бринуо се кад би оне неком приликом изостале. Неизмјерно сам му захвалан што се одазвао мом позиву и био један од ментора моје дисертације у Московској академији. Владика Јоаникије ми је често давао очинске савјете, као ипокојни игуман цетињски Лука. Садашњи игуман Методије, са којим сам се заједно родио у анђелски лик, и сва братија бивша и садашња Цетињског манастира, међу које убрајам и садашње преосвећене епископе Јоаникија, Јована, Јоакима, Јована (жао ми је што се прекинула владавина почетног слова „Ј”), били су ми и јесу огромни бедем и ослонац. Како каже Псалмопојац: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Пс 133, 1)

Љубав и пажњу доживио сам и од оца ректора Гојка заједно са професорима Цетињске богословије; од оца Радомира и редакције Светигоре, Славка Крстајића и Одигитрије, вјерника при Цетињском манастиру и Храму Христовог Васкрсења у Подгорици,а нарочито ми је братску пажњу и подршку увијек пружао секретар Митрополије о. Обрен Јовановић. Било је ту и људи који су знали да ме смиравају, нарочито моји драги ђаци богословци којима сам био разредни старешина. Моја духовна чада сва грлим и волим у Христу. Неби ми достало времена да побројим све оне који су мени недостојном, и често пута неблагодарном, указали пажњу и узнијели за мене молитву ка Богу. Високопреподобне матушке и сестре монахиње манастира Ормилија, Ваведења, (помињем само госте)… које су ме увијек вољеле и његовале као брата у Христу – знајте да исту ту љубав и ја осјећам према вама. Одијевао ме је Жупски манастир и манастир Дуљево, хранио манастир Дуга морачка, његовали манастир Ваведење и Ждребаоник, а манастир Бешка „на острвима која се обнављају Богу”(Ис 41) говорио ми: „маловјерни зашто посумња?”(Мт 14, 31), кад сам се долазећи по силном вјетру и бури на високим језерским таласима у њемуспасавао.

Да ли се може што друго рећи него „Ангел Вопијаше благодатној” (тропар Васкрса) или „Јернаписаноје: Развеселисе, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја; јер остављена има много више дјеце него она која има мужа.“ (Гал 4, 27; Ис54, 1)

Хвала вам свима што сте се одазвали позиву, хвала на молитвеном учешћу, и нека молитвама Његове Светости Патријарха Иринеја и нашег духовног оца Архиепископа Амфилохија и осталих светих владика и преподобних отаца и матера дарује свемилостиви Бог свима вамаи свом нашем роду: духовног и тјелесног здравља и слоге, љубави и мира, и да вам се свако добро умножи.

Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа некабуде са свима вама. Њему слава и хвала вавијек. Амин.

Животопис Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила (Бојовића)

Владика Кирил (у свету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дете. Осмогодишњу и средњу школу (Гимназију „Петар Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године и исте године је отишао на служење војног рока у Карловцу. По повратку из армије (1988.) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оценом 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици.

Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код проф. др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. године до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ МГУ у Москви.

Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана 2004. године на празничном бденију (11. јул увече) Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране Митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. Дана 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Белорусије.

Године 2008. дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. године одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду Свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског II степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију која траје 5 година.

Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Синода, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског. Од Петровдана 2008. године обављао је и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године такође је обављао и дужност координатора наставе веронауке у Митрополији црногорско-приморској.

Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела. По његовом благослову одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Наставно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“ код ментора Епископа крушевачког др Давида.

Дана 30. јуна 2013. године, на празник Свих Светих, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносареске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 15. децембра 2014. године постављен је за архијерејског заменика у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве.

За викарног епископа у Митрополији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је на Светом Архијерејском Сабору маја 2016. године. Хиротонија изабраног Епископа диоклијског архимандрита мр Кирила Бојовића обављена је 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са више архијереја отачаствене Цркве.

На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2018. године изабран је за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког.

Први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић) устоличен је 2. септембра 2018. године у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је дотадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са архијерејима из више православних јурисдикција у Јужној Америци.

Владика Кирило је по националности Србин, држављанин је Црне Горе. Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком.

Долгоденствуј Преосвећени владико, на многаја љета! 

Поводом празника Свете великомученице Марине - Огњене Марије, славе свештене обитељи манастира Клисине, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије је предводио свету архијерејску Литургију у манастирском храму посвећеном тој светитељки.

Саслуживали су архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић, протопрезвитери Бојан Митрић и Невен Маринковић и ђакон Немања Рељић.

После читања јеванђелског зачала, Епископ је беседио о мучеништву и његовом значају за оснивање хришћанства и Цркве: -Данас прослављамо славна дјела и подвиге Свете великомученице Марине која је веома поштована у нашем народу. Избјегавши све демонске насртаје на самом концу предала је живот свој у руке Спаситељу, Једином своме Женику.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка