У суботу, дана 03.08.2019. године , у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Вуковару одржан је парастос за све невино пострадале у последњем погрому српског народа. Парастос је служио Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. 

Молитви у вуковарском храму светог Николаја присуствовали су господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница и потпредседница СДСС-а, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а, господин Срђан Јеремић, председник ЗВО, господин Светислав Микеревић, председник Жупанијског већа, господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара, господин Дејан Дракулић, председник ВСНМ-а града Вуковара, господин Ђорђе Ћурчић, дожупан Жупаније вуковарско-сријемске, господин Душан Јецков, председник жупанијске организације СДСС-а и други представници друштвеног, културног и просветног живота града Вуковара као и верујући народ вуковарског краја.

Парастос је одржан у нади да ће Свемилостиви Господ васкрснути у живот вечни све пострадале и да се на нашим просторима више никада неће поновити такви догађаји. Нека је вечан спомени и Бог да им душу прости и настани у рајска насеља где праведници блаженствују. 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Централна државна манифестација обележавања Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији „Олуја“ биће одржана 4. августа 2019. године, у 19 часова,  у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

Парастос жртвама служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству председника Републике Србије г. Александра Вучића, највиших представника Влада и Народних скупштина Републике Србије и Републике Српске, представника Војске Србије, чланова удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и многобројних грађана.

Акција ”Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица тражиле спас у Србији. Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије саопштио је да је током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из својих домова протерано више од 200 хиљада крајишких Срба. Том приликом живот је изгубило или се води као нестало више од две хиљаде људи, а сећање на десетине километара дугу колону оних који су у Србију стигли преко Босне и Херцеговине и данас сведочи о једном од најмасовнијих егзодуса у Европи после Другог светског рата.

Извор: Српска Православна Црква

Тешко је данас бити Србин, са болом се сјећати оних дана од прије двадесет и четири године, када је започео наш национални погром. Још је теже гледати како се жртве проглашавају кривцима, а кривци, без суда и осуде, прослављају свој крвави пир.

Избјегличке колоне, чије слике још увијек живе у нашем памћењу, довијека ће нас опомињати наших изгубљених завичаја, од Равних Котара, преко Книна и Грахова, од Грахова и Гламоча, па све до Дрвара, Петровца, Кључа и Санског Моста...

Оставили су нам сљедбеници Новог свјетског поретка спаљена огњишта, оскрнављене храмове, порушене гробове предака. Оставили су нам пустош и згаришта тамо гдје смо вијековима трајали, чувајући своје име и презиме, своју вјеру и језик, своју традицију и обичаје.

Желећи да нас искоријене из наше прапостојбине, душмани су окрвавили руке, исписујући сопственим злом најсрамније странице сопствене историје. Да би оставили траг о себи, исписивали су нашом крвљу тестамент својим насљедницима у злочину, завјештавајући им наша огњишта, наше светиње, али и нашу прошлост.

Ипак, остало нас је бар толико да свједочимо о себи, о минулом болу, али и будућем васкрсењу, које ће, вјерујемо, ускоро доћи. Точак историје се окреће брже но никад, а свједоци смо да царства долазе и пролазе, само је наша вјера у Васкрслог Христа једина константа која нас окупља кроз вијекове. Зато ћемо опстати, тамо гдје су нас покушали истријебити; зато ћемо трајати, тамо гдје су нам огњишта спалили; зато ћемо пјевати, тамо гдје смо до јуче плакали; зато ћемо живи бити, тамо гдје смо клани и убијани.

Милост Божија васкрснуће нашу Крајину из гробова њених мученика. Устаће поново она давно заспала снага коју су нам преци оставили, а траг нашег постојања засијаће јаче но икад, да обасја све наше животне путеве, али и странпутице оних који су нас гонили.

Зато, будимо достојанствени! Сјећајући се Олује, тугујмо с вјером, плачимо с надом, молимо се вјерујући, а Господ ће нам дометнути снагу како бисмо обновили живот тамо гдје га је одувијек било.

Зато ће Крајина поново васкрснути, будећи се из дријемежи злочином успаваних година, а ми ћемо бити свједоци њеног Васкрсења, које је, вјерујем, ближе но икад! Јер, изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо!

Епископ бихаћко-петровачки Сергије

У суботу, 03. августа 2019. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, служен је парастос жртвама страдалим у војној операцији Олуја 1995. године. Парастос је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије уз саслужење братства Саборног храма. Молитвеног учешћа су узели и представници Срба у Хрватској предсједник Српског народног вијећа Борис Милошевић, Амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, предсједник СДСС Милорад Пуповац и други.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења владике Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета Београдског универзитета.

Свети архијерејски синод, свакако, није ни олако, ни радо, ни без одговарајућег образложења разрешио преосвећеног владику Максима и доцента Марка Вилотића права поучавања на Богословском факултету.

Образложење је опширно и није намењено јавности. Оно је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво. Одлука Синода је, иначе, у потпуном складу не само са Уставом Српске православне цркве него и са Статутом Богословског факултета, који је Универзитет у Београду својевремено прихватио. Иначе, такозвана „missio canonica“ од стране Цркве за професоре теологе је општеважећа међународна пракса – каже у разговору за Данас епископ бачки Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења епископа западноамеричког Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета, око чега се подигла велика прашина у црквеној и политичкој јавности.

* Да ли бисте због специфичности Православног богословског факултета БУ појаснили у којим сегментима његовог рада и на који начин утиче СПЦ – њен Свети архијерејски сабор и Синод?

– Одговор на ово питање аутоматски проистиче из дефиниције Факултета у његовом Статуту као највише просветне установе СПЦ и као равноправног члана београдског Универзитета и академске заједнице уопште. Kонкретни „сегменти“ који из тога следе јесу следећи: нико се не може уписати на основне студије без благослова надлежног епископа; нико не може конкурисати на било коју службу на факултету без благослова надлежног епископа; нико не може постати наставник Факултета и напредовати у служби без благослова и одобрења Светог синода, а избор декана постаје валидан тек после потврде од стране Синода. Све ово као норматив и начин функционисања регулисано је не само важећим Уставом СПЦ и Статутом Богословског факултета, који Универзитет аутоматски прихвата поштујући идентитет и аутономију сваког факултета, па и Богословског.

* Да ли синодске одлуке о смени двојице професора, од којих је један на једногодишњем неплаћеном одсуству, имају везе са догађајима и неслагањима на овогодишњем мајском заседању Сабора и да ли је то нека врста постсаборске „одмазде“ према епископу Максиму, што због критике власти у Србији, што због расправе на Сабору о његовим ставовима о украјинском питању и аутокефалији, за које се, саборском одлуком, извинио?

– Није ми јасно на какве „догађаје и неслагања“ на овогодишњем заседању Сабора мислите. Сабор је највише црквено тело, а не партијски конгрес: на њему сваки члан Сабора потпуно слободно износи и брани своје ставове и предлоге, а одлука се доноси или једногласно или, када то није могуће, путем гласања, при чему важи древно правило васељенских сабора да се треба држати „гласа већине“. Kада се, на један или други начин, одлука донесе, онда је она одлука Сабора, светиња и обавеза за све, без обзира на то шта су претходно заступали током расправе и приликом гласања. Из личног искуства могу да потврдим да сам доста пута у својој епископској служби примењивао, заступао и бранио одлуке за које нисам био пре њиховог доношења на Сабору, али су самим саборским изгласавањем постале и за мене обавезујуће и чак личне. Ово је у ствари искуство сваког нашег епископа, а не само моје. Следи да неслагања може бити само у току Сабора, а никако по његовом завршетку. Из тога следи даље да је било каква и било чија „постсаборска одмазда“ и теоретски и практично немогућа и незамислива. Осим тога, у Цркви не постоји „деликт мишљења“, а понајмање деликт политичког мишљења и односа појединих епископа према било којој власти, идеологији и друштвеном поретку. Границе личног слободног изјашњавања епископа постоје само када су у питању истине православне вере и начела вековног црквеног устројства, односно канонског поретка.

Одлука Синода се, иначе, не темељи на ставовима епископа Максима за које је од Сабора тражио и добио опроштај. За њу постоји образложење које, по природи ствари, није намењено јавности, а још мање је намењено самопроглашеним „верским аналитичарима“, који готово по правилу, или не знају ништа о Цркви или врло површно знају понешто, уз напомену да међу њима има и дежурних клеветника СПЦ – и то искључиво ње, не и других Цркава – а има и острашћених антитеиста. Питам се на којем ли се факултету стичу квалификације за то звање. Вас лично не убрајам у такве премда садржајем доброг броја Ваших написа о животу и проблемима наше Цркве нисам био нимало одушевљен. Штавише, одајем Вам признање због тога што сте један од врло ретких новинара, од оних којих има мање него прстију једне руке, који се уопште обраћа мени као званичном, никако самопроглашеном!, портпаролу Цркве, а не ослања се само и искључиво на анонимне изворе „блиске врху Цркве“, „из Патријаршије“ и слично, нити преноси трачеве најниже врсте.

Kористим прилику да додам и следеће: појединци мени лично приписују нетрпељивост – неки чак и мржњу – према мом бившем студенту, сада млађем сабрату у епископској служби, владици Максиму, па покушавају да идентификују моје наводно осветољубље и у једногласној синодској одлуци. Извесни призивају у помоћ и чињеницу јавне размене различитих мишљења о горућим питањима савременог православља између владике Максима и мене. Свесно, међутим, превиђају другу чињеницу – да је посреди била размена аргумената и контрааргумената, а не острашћени лични обрачун и да ја нисам ни вређао ни понижавао свог сабеседника. Исто тако, јавни карактер тог богословског дијалога нисам изазвао ја. Одговорно, дакле, изјављујем да тај јавни дијалог ни на који начин не утиче на мој однос према владици Максиму као брату у Христу. Уосталом, као што у мојој души нема ни злобе ни нетрпељивости према њему – о мржњи пак не може бити ни речи, верујем да их нема ни у његовој души у односу на мене. У противном, ни ја ни он не бисмо били хришћани, па ни људи.

* Због чега сте после мајског Сабора, чија је одлука била да се „случај“ владике Максима не износи у јавност, ипак објавили, најпре део у Саопштењу, а потом и целокупну одлуку у коментару на писање београдске штампе?

– На мајском Сабору није било одлуке да се „случај“ владике Максима „не износи у јавност“, како Вас је неко нетачно обавестио. О овоме не бих никад јавно ни проговорио да се не шире такве гласине. Саборска саопштења се не пишу одока, по сећању, већ искључиво на основу саборских одлука како су оне формулисане у записницима Сабора, а они постају валидни чим их Сабор одобри и присутни епископи потпишу. У записнику који се односи на дан расправе о питању које помињете нема ни речи о томе да се тема прећути у јавности. Зато сам на пажљив, дискретан – а по мом сопственом мњењу и братољубив – начин унео и ту тему у саопштење. После тога ме је телефоном позвао владика Максим и замолио да дам нову формулацију тог дела саопштења у којој се не би помињало његово име него само чињеница да су сви епископи, без изузетка, сагласни да је светосавска аутокефалија Цркве српских земаља из 1219. године била канонска, дакле правилна и законита. Притом се позвао на неформални договор таквог карактера, признајући искрено да га нема у званичним записницима Сабора. Ја сам му саопштио да за такав договор не знам, али да ћу на његову реч изменити формулацију. И сам сам, наиме, сматрао да је истицање опште сагласности саборских отаца много важније од помињања било којег имена. Доцније сам разговарао са већим бројем епископа и нико од њих није знао за такав неформални договор. Али, то у суштини не мења ствар. Владика Максим није од мене тражио да се прећути тема као таква него да се не истиче његово име. Ја сам поступио по његовој молби или, ако то лепше звучи, по његовом предлогу. Не кајем се због тога. Дакле, није било званичне саборске одлуке да се ствар не износи у јавност, а како ће бити изнета, са именима или без имена, то је најмање битно.

Ви даље помињете „писање београдске штампе“ и моје објављивање изворног текста обраћања владике Максима Сабору. Овде ћу бити кратак. Није било „писања београдске штампе“ него је само Блиц објавио клеветнички текст на мој рачун по којем сам ја исфабриковао ту тему и говорио неистину, односно фалсификовао чињенице. Због тога сам био принуђен да објавим текст владике Максима, иако сам принципијелно против објављивања интерних црквених докумената и аката, како би се видело ко фалсификује и говори ноторне неистине – да ли епископ бачки или новинарка Блица, односно њени евентуални „лауфери“.

Саопштење Сабора није фалсификат

* Kад ће на званичном сајту СПЦ бити исправљено званично саопштење Сабора, за које више архијереја тврди да је „нетачно“, посебно у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију?

– Ви напослетку доводите у питање, опет на основу непроверених информација, званично саопштење Сабора и, за разлику од патријарха, Синода и већине епископа, очекујете да оно буде „исправљено“ и то „у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију“. Али у самој ствари ту нема шта да се „исправља“. Саопштење само преноси оно што је приликом Вучићеве посете изговорено, између осталог и шта све Србија у пракси чини за опстанак Срба на Kосову и у Метохији. Занимљиво је притом да се у одређеним круговима посета председника Србије негативно коментарише, док се присуство и реч господина Милорада Додика потпуно прећуткује и игнорише. Још ваља нагласити да је обојицу позвао Његова светост патријарх у име Сабора, да је тема разговора било стање Цркве и народа како на Kосову и Метохији, тако и у Босни и Херцеговини, да је сусрет одржан ван саборске дворане, у времену између двеју седница и да је сваки епископ могао, ако би то желео, да не присуствује састанку. Група моје браће архијереја је издала своје посебно, алтернативно саопштење у којем се горња тема сагледава из другог угла или и не помиње, сада се већ и не сећам. То јесте, без даљега, њихово право, али то је саопштење оних који су га потписали, а не званично саопштење. Ту нико никог не може оптуживати за фалсификат. Kако званично саопштење може бити фалсификат кад је оно временски претходило другом, алтернативном саопштењу? Ако бисмо „терали мак на конац“, пре би се могло казати да ово друго представља фалсификовање оног првог. Али, ја то не кажем. Само констатујем да је оно израз неслагања групе архијереја са описом разговора чланова Сабора и председника Вучића.

Из неких алузија провејава и мишљење да је вајни портпарол хотимице избегао да текст саопштења предочи Сабору пре његовог пуштања у јавност. Такву инсинуацију најодлучније одбацујем. Јер, ствар стоји овако. Према Правилнику о раду Сабора, Сабор се не завршава последњом седницом него касније, читањем и усвајањем записника са последње седнице и саопштења за јавност. Тако се поступало још у време мојих првих година у епископском служењу, али се, нажалост, већ одавно изобичајило. У пракси већина браће архијереја одлази одмах после последње седнице, а портпарол остаје да сачека последњи записник и да онда пише саопштење. Звучаће нескромно, можда и неумесно, али морам рећи да у току последњих четврт века Сабор за мене увек траје дан дуже него за све остале чланове Сабора. Мимо моје жеље и воље, физички нисам у могућности да текст саопштења предочим Сабору ради евентуалних исправки, измена и допуна. Стога сам принуђен да са његовим садржајем најчешће упознам само Његову светост патријарха као председника Сабора. Због свега тога сматрам да морално право на критику саопштења о раду Сабора немају они који не сачекају ни записник, а он не може бити готов за неколико минута!, а ни саопштење које изискује кудикамо више времена од записника. Увек сам вољан или, тачније, дужан да текст саопштења изнесем пред Сабор, на оцену и усвајање. У том случају нико не би имао разлога да се жали, а антицрквена и жута штампа, снабдевена измишљотинама из својих „инсајдерских“ извора, не би могла да данима и недељама прежвакава глупости и пуни своје трач-рубрике. Мудри стари архијереји су својевремено све предвидели и благоразумно осмислили. Ми, њихови наследници, треба само да њима меримо и проверавамо себе. Kонкретно, треба да поштујемо и примењујемо Правилник који су они срочили и који и данас важи. Тада ће и вук бити сит и овце на броју.

Долази висока делегација из Цариграда

Владика Иринеј бачки потврдио је за Данас да ће „у догледно време“ поглавара и Синод СПЦ „посетити високорангирана делегација Цариградске патријаршије коју ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас)“.

– Kоји су разлози ове посете и о чему ће се разговарати, то заиста ни ја ни било ко други сада не зна, јер нам није саопштено. Ваше нагађање да би посета могла бити у некаквој вези са проблемима Цркве у Украјини и у Северној Македонији није нелогично, али је непроверљиво. Ја лично не могу да кажем ништа одређено, јер нисам пророк. Уосталом, време ће показати, па ће тада и јавност бити обавештена – каже владика Иринеј.

Извор: Данас

Са великим жалошћу обавештавамо верни народ Православне Епархије нишке да се 30. јула у каснијим вечерњим часовима упокојио у Господу вероучитељ Стефан Видановић из Беле Паланке услед тешке саобраћајне несреће која се догодила на путу Ниш – Пирот, код насеља Црвена Река. 

Вероучитељ Стефан Видановић рођен је 30. децембра 1991. године у Пироту од мајке Јорданке и оца Љубише, и био је млађе дете својих родитеља. Након завршене основне школе „Љупче Шпанац“ у Белој Паланци, уписује и са успехом окончава своје петогодишње школовање у православној богословији „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, након које уписује богословске високе студије на Православном богословском факултету Св. Саве у Либертивилу (Сједињене Америчке Државе). Своје академске студије ипак наставља на Православном богословском факултету у Београду и успешно стиче звање дипломираног теолога 2017.године. Будући вредан и марљив студент, студије наставља, и 28. септембра 2018. године стиче академско звање мастер теолога. У Свету Тајну Брака ступа 2015.г и добија сина Вука. 

Сви који су познавали Стефана знају да је био тих, повучен, али изразито марљив, вредан, обдарен врлинама послушања и трпљења, увек спреман да помогне и себе уподоби давидовским речима : „Благо ономе који се нада у Господа“, од Кога је примио таланат интелектуалне оштрине, који је веома лепо на корист своје Цркве умножавао снагом љубави радећи као катихета. Као појац храма Вазнесења Господњег у Белој Паланци давао је свој допринос духовном животу парохије. Био је мисионар радећи у четири школе притом обилазећи велики број удаљених планинских крајева у којима су га наша драга дечица дочекивала и нестрпљиво чекала да са својим вероучитељем уче о Богу и вери нашој. Црква којој „није непознато шта је са онима који су уснули“ испратила је у вечни покој, покој Господа нашег Исуса Христа у коме нема туге ни уздисања, већ само живота безконачног, драгог брата Стефана молитвом и опелом које је служио архијереј трона Епархије нишке Његово Преосвештенство Г. Арсеније уз саслужење свештенства у четвртак, 1. августа у 15: 00 часова у храму Вазнесења Господњег у Белој Паланци, уз саслужење бројног свештенства и присуство великог броја родбине, колега, пројатеља и верног народа.

Извор: Епархија нишка

Дана 2. августа 2019. године на аеродрому Морава у Лађевцима торжествено је прослављен Дан рода авијације и крсна слава 98. ваздухопловне бригаде.

Прослава је почела светом Литургијом, док је после ломљења славског колача уследило свечано постројавање и изложба ратне технике. У поздравном говору, Командант 98. вбр пуковник Дејан Васиљевић истакао је значај авијације Војске Србије, подсетивши на саме почетке Ратног ваздухопловства у време Краљевине Србије, првим борбеним летовима у Великом рату изнад Кајмакчалана, као и на почетак установљења Дана рода авијације на Светог Илију Громовника указом из 1924. године.

Командант је дирљиво беседио о херојима Ратног ваздухопловства који су своје животе положили у одбрану отаџбине и информисао присутне о актуелном унапређењу опремања савременим ваздухопловима.

Свечаности су присуствовали представници других јединица Војске Србије, Полиције и  Жандармерије, рукуводства општина Краљево и Чачак и многобројни грађани.

поручник Владимир Благојевић, војни свештеник