Поводом прославе четири века постојања врбничког Храма Преноса моштију Светог Николаја, Њихова Преосвештенства Епископи новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин, бихаћко-петровачки Г. Сергије и далматински Г. Никодим служили су (11.08.2019.) Свету Архијерејску Литургију. Након читања Јеванђеља мноштву присутних верника обратио се Владика Сергије. 

 

 

„Драга браћо и сестре, ево благе и предивне вести, радости велике! Tо је радост Васкрсења, победа над смрћу када је Господ наш Исус Христос стао на крст, пролио крв своју за нас, легао у гроб, а онда су благу вест пронели свети апостоли и мироносице, вест да је Христос васкрсао из мртвих. Господ се сажалио на човека и дошао на овај свет да исцели сваку болест и немоћ, а највећа болест човечанства јесте била смрт. Оно што је Христос учинио у недељни дан, дан Васкрсења јесте победа над ђаволом, над смрћу и грехом. Зато и ми, угледајући се прво на Њега, на свете апостоле и на свете и велике богоносне оце, треба да чујемо данашње Јеванђеље и ту благу вест. Свети апостоли су видели мноштво народа који је стајао у пустињи гладан и жедан, а Господ није хтео такве да их отпусти, већ је желео да покаже своју благодат, божанску силу и љубав неизмерну и да сав тај народ нахрани са пет хлебова и две рибе, па је ту храну чудотворно умножио.

 

Од постанка света, па до данас Он нам показује своју љубав и умножава тих пет хлебова да би нас нахранио. Тих пет хлебова данас се налази у свој природи коју нам је Бог дао и коју стално умножава, када семе убацимо у земљу и из њега никне плод. Да би то семе донело род потребно је да оно умре и нестане, па тако је и нама потребно да умремо у Христу да би стоструки род донели. А шта значи умрети у Христу? То значи растати се са грехом једном за свагда кроз свете тајне које нам је Он даровао и Свету Цркву коју је установио. 

 

Данас смо овде дошли да прославимо велики јубилеј, 400 година овога дивног храма. Иако је 400 година пред Богом један трен, за нас то време говори о милости, Божијој љубави и многим сузама и крви проливеним на овим просторима, али и духовној радости и физичком умножењу ових простора кроз векове, данас овај храм то сведочи“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки.

 

Поводом овог дивног јубилеја уприличен је пригодан културно-уметнички програм, а том пригодом Епископ далматински Г. Никодим обратио се окупљеном народу посебно поздравивши Г. Епископе Лонгина и Сергија, којима је изразио велику захвалност због данашњег доласка, као и због сталне бриге и помоћи коју указују свима нама у Далмацији.

 

„Ова Далмација у којој се сада налазимо, због свега што се током година десило, није таква каквом је Владика Лонгин и старији међу нама памте, али је ипак наша и ми је живимо пуним срцем. Када је она у питању могу само да вам се обратим речима великог песника Алексе Шантића: „Сунце туђег неба неће вас гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу? А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова“, рекао је Владика далматински.

 

Он је нагласио да је за наш народ најважније да се окупљамо око светих храмова које су наши славни преци саградили у готово немогућим условима и оставили нам као завештање, те да се нада да ћемо се још дуго у радости сабирати.

 

 

Извор: Епархија далматинска

 

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo je на празник преподобне Ангелине Српске, у понедјељак, 12. августа са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У чин чтеца рукопроизведен је Стефан Зорић, апсолвент Богословског факултета. Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија, мала Љубица Пилић из Подгорице. У Свету тајну брака ступили су господа Светислав и Радмила Живковић из Будве.

 

Звучни запис беседе

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.

 

Звучни запис беседе

 

 

Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.

 

На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.

 

Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.

 

После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.

 

Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.

 

После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.

 

Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.

 

Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.

 

На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У недељу 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Црној Трави.

 

Звучни запис беседе

 

 

Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, протојереј Миомир Јефтић, протојереј Марко Адамовић, јеромонах Никита (Адамовић), јереј Милан Ристић и протођакон Стеван Кричка.  Велики број верника окупио се данас у Црној Трави. После дуго времена овде се обавља Света Литургија сваке недеље, а око храма и парохије брине свештеник Миомир Јефтић. Преосвећени владика је по други пут служио у овом светом храму од доласка за првојерарха Епархије нишке.

 

 

Извор: Епархија нишка

 

На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца.

 

 

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу.

 

Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић.

 

Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења.

 

Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести.

 

Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика.

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи.

 

Звучни запис беседе

 

 

Извор: Радио Светигора

 

У недељу, дана 11. августа 2019. године, када Црква слави светог мученика Калиника и свету мученицу Серафиму, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Немања Клајић, парох први даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. После заамвоне молитве Преосвештени Владика Херувим проузнео је следећу беседу:

 

 

 

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија где смо принели Бесмртне Дарове за вечни живот и Царство Небеско. 

 

Велики је благослов што нас благодат светога Духа сабира на света богослужења, када нас учи како требамо да живимо у овоземаљским оквирима историје која је обремењена грехом и различитим пошастима које одводе човека од Царства Небескога. Божје снисхођење и Божја љубав је заиста велика и допушта нам да имамо Заједницу са Богом, да обновимо све оно што је нашим сагрешењем уништено. Наша пала природа је огреховљена, али потражује другога човека, потражује заједницу са Живим и Делатним Богом. Често пута се затворимо у своју ”клијет” не желећи да другога прихватимо као брата, да му дамо приступа да нам приђе и каже своје муке и оно што га тишти. Самим тим начином опхођења не творимо љубав Божју, не творимо по Јеванђељу Божјем и нисмо следбеници пута Страдања и Васкрсења. Љубав мора да изграђује односе, да изграђује заједницу. Ако нема љубави онда нема ни заједнице, нема односа. Љубав мора све то да надвлада. Бог из своје љубави шаље свога Сина да се оваплоти и да Његовим Оваплоћењем, Рађањем у историји, уђе та благодат љубави Божје у овај свет. Благодат љубави Божје излила се на овај свет и, без обзира на огреховљеност природе у којој живимо и околностима у којим се налазимо, отвара нам могућност да будемо у заједници. Човек је биће заједнице без које за човека нема живота. Човек не може живети као једна монада, као издвојена јединица у оквиру заједнице. Човек који не жели заједницу са другима заправо не жели заједницу са Богом. Господ Бог нас учи да је ближњи наша икона и наш пут ка сопственом спасењу.

 

Сваки пут када срећемо свога ближњега заправо сусрећемо Христа, јер смо створени по икони Божјој. Ако смо створени по икони Божјој и ако је љубав Божја међу нама можемо видети да је сваки човек Христос по своме подобију. Желећи заједницу са Богом желимо ту љубав којом Бог љуби човека. Љубећи Бога морамо љубити и ближњега. Јер ако не волимо ближњега не можемо волети ни Бога. Како можемо волети Бога кога нисмо видели, а ближњега свога кога видимо мрзимо? Ту нема љубави, нема изграђеног односа и нема заједнице. Господ Бог нас учи да имамо заједницу једни са другима. Управо у светој Литургији, у заједници љубави и милости Божје, у заједници Тела и Крви Христове сусрећемо благодатни дар Духа Светога. Ту се обнавља заједница и испуњавамо се благодаћу Духа Светога. У молитви Оче Наш, којом се често пута у току једнога дана молимо Свевишењем Оцу, молимо Бога да нам да љубав и вољу његову, да нам да насушни хлеб. Насушни хлеб добијамо кроз благодатну Заједницу, на светој Литургији, као Тело и Крв Христову. На светој Литургији Бог човеку отвара врата небеског живота, отвара онај блажени пут којим људска душа треба да ходи у овоземаљском животу да би задобила славу Небеску. 

 

Ако идемо тим путем и следимо тај подвиг у овоземаљском животу знаћемо да смо небески народ, саборни народ. Све у цркви исходи из саборности, из наше заједнице. Заједницу можемо остварити једино у Цркви, јер у Цркви је помоћу благодати Светога Духа та заједница испуњена оном небеском љубављу којом Господ љуби и милује овај свет. Да Господ не милује и не одржава овај свет својом љубављу било би још горе. Видимо да су многа ”дела” која се чине заправо сурогати свега онога што требамо да чинимо. Често читамо о многим убиствима и недаћама које нас оптерећују и удаљују од заједнице са Господом. Такве ствари се дешавају јер се човек осамио и нема љубави, зато што човек жели да буде сам себи довољан. Када год смо као народ били уз Цркву имали смо благодат љубави Божје, благодат заједнице и саборности. Знали смо да смо небески народ што су нам потврдили и сви наши светитељи почевши од светога Саве. Пуна је Небеска Србија личности који су својим животима угодили Господу и показали смернице које наш народ треба да прати. 

 

Ове године ако Господ благослови и љубав и милост Његова ако се излије имаћемо црквено-народни сабор у Даљ Планини. Сабор којим ћемо да пројавимо нашу заједницу, да пројавимо да смо народ који живи у благодатној заједници Светога Духа. 

Кроз саборност требамо да чувамо свој језик, своју традицију и културу. Преображењски Сабор треба да има управо тај карактер и тај дух – да се покрај различитости коју имамо међу другим народима пројави љубав према другим народима. Различитости треба да сједињују, а никако да раздвајају. 

 

Радујем се што ћемо имати прилику да се на светом месту у Даљ Планини сви окупимо око Чаше Живота, да се помолимо Господу и пројавимо саборни дух нашега народа јер је то суштина нашега живота. Будимо сви раме уз раме једни са другима и нека нас изграђује љубав Божја. Онда ћемо знати да смо на путу заповести Божјих, на путу Јеванђеља, знаћемо да смо васкрсли народ. 

 

Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин.

 

 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

У суботу 10. августа 2019. године служена је Света Архијерејска литургија у храму Вазнесења Господњег у Обљу. Храм је саграђен 1869. године и 10. августа прослављено је 150 година од изградње овог лијепог Храма. Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски  осветио је овај Свети Храм и служио Свету  Архијерејску Литургију уз саслуживање свештенства митрополије Дабробосанске и епархије Захумско-херцеговачке. 

 

Звучни запис беседе

 

Епископ Димитрије у пастирској бесједи позвао је вјерне да имају љубави међу собом и да буду жива црква Христова. Након Св.Литургије служен је помен за све преминуле у старом гробљу испред цркве, а након парастоса уприличен је богат културноумјетнички програм и трпеза љубави за све присутне. Овоме догађају присуствовало је око 800 људи, а међу присутнима су били  начелници општина Калиновик, Рогатица, Трново, Источно Ново Сарајево, народни посланици и бројни други званичници.

 

 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

 

Са благословом Епископа тимочког Г. Илариона, почели су припремни радови за почетак фрескописања Параклиса Покрова Пресвете Богородице у манастиру Буково. Почетак радова предвиђен је за 15. октобар 2019. године. План израде фресака је урађен у целости, тако да сви приложници могу да изаберу коју фреску-икону желе да приложе да се уради, на молитвено сећање за себе и своју породицу.

 

 

Братство манастира захваљује свим досадашњим приложницима, и позива вернике у земљи и расејању да својим донацијама помогну осликавање цркве- параклиса Покрова Пресвете Богородице. Прилогом за израду фресака ће заувек уградити себе у ову светињу, на молитвено спомињање и сећање манастирског братства. Контакт за приложнике у Србији:

 

јеромонах Енох, манастир Буково : бр.тел. 064 800 59 46

маил адреса : manastirbukovo@gmail.com

Контакт за приложнике у иностранству :

Удружење „Дијаспора источне Србије“

 

 

 

Извор: Манастир Буково

 

Беседа проф. др Хаџи Јова Медојевића у манастиру Ђурђевим Ступовима, на дан Свете Марије Магдалине, 4. августа 2019. године.

 

 

Ваше Преосвештенство, часни оци, даме и господо, браћо и сестре, високо сам почаствован и имам велику срећу што сам позван и удостојен да славословим у овој свечаној прилици. Данас имамо троструку радост. Прва је радост што смо се сабрали у овом светом храму да прославимо празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије Мироносице која је под Крстом на Голготи стојала и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. Славимо Марију Магдалину која је отпутовала у Рим и ћесара Тиберија, предајући му црвено обојено јаје, поздравила ријечима „Христос Васкрсе!“.

 

Друга радост нам је прослава најважнијих догађаја и великих датума у историји српског рода и српске културе - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 800 година од оснивања Епархије Будимљанске.

 

Трећа радост нам је 20 година служења у архијерејском чину нашег Владике и нашег оца, Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија Мићовића.

 

Вријеме и мјесто се данас додирују и ми смо свједоци тог великог догађаја.

 

Богу се помолисмо у овом светом храму гдје су се осам вјекова молили преци славних Васојевића, и у миру, и у борби за мир. Молили су наши преци једним устима и једним срцем, славили и пјевали пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Причешћујући се и сједињујући се са Богом Живим и предајући му се свим својим умом, својим духом, свом својом снагом тјелесном. Три су времена - клицао је блажени Августин епископ Ипонски: „Садашњост у прошлости за коју смо везани памћењем; Садашњост у садашњости за коју смо везани гледањем и осматрањем и Садашњост у будућности која нас испуњава исчекивањем и надањем“.

 

Преко хиљаду година у овој земљи крст Христов час је уздизан час обаран. Но, и када је обаран од кривовјераца, крст Христов је скриван у срцу народноме и тиме се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су Крст скривали тамо гдје лопов не краде и разбојник не отима, скривали су га често али га никада нису издали.

 

Највећи духовни домашај наше националне културе догидио се прије 800 година када се Свети Сава 1219. године изборио за аутокфалност Српске Православне Цркве, добио сопствени Архијерејски Сабор и суштинску пастирску службу Цркве у српском народу. Свети Сава, равноанђео и равноапостол, први Архиепископ српски, првопрестолник Жичко-Пећкога трона. Српски просвјетитељ, научитељ и путоводитељ. Како је лијепо представити се и казати да смо из куће гдје је камен темељац уградио Свети Сава и светородна кућа Немањића, а да су је надоградили светородни Петровићи. Свети Сава је постао и остао мјера српског народа, онако како му и пјевамо у стихири:

 

Архијерејима правило,

Иноцима законодавац,

Правовјернима учитељ,

Правило управљачима,

Заповиједању мјерило,

Свештеницима Свјетлост Божја.

 

Познати византолог Димитрије Оболенски пише да је „Сава Српски послије Александра Великог и Константина Великог, најзначајнија историјска личност са Балкана“. Српски језик је захваљујући Светом Сави стао раме уз раме са грчким, латинским, руским, коптским, јерменским, а Срби су се тада уписали у земаљски зреле народе. Светитељи српке крви и племена довели су да се Срби упишу и постану дио велике хришћанске Цркве старе два миленијума и заједничаре са великих хришћанским народима.

 

Од свог устројства до данашњих дана у њедрима Српске Православне Цркве изњедрила се грандиозна српска духовна и материјална култура. Стара српска књижевност, црквена поезија, црквено појање све указујући на најтоплије облике епских виђења и лирског духовног казивања.

 

Материјалне и духовне творевине српског народа: јеванђеља, градитељства, манастири и цркве, фрескописи, иконописи, породична крсна слава, пјевање уз гусле, српско коло, налазе се на репрезентативној листи највреднијих примјерака културно-историјског насљеђа од свјетског значаја.

 

За ових 800 љета Српска Црква је постала и остала ткиво српског народа. Српски народ да му није Цркве био би духовно биједан народ, а да није српског народа наша би Црква била обична стијена.

 

Данас, на лицу наше Српске Православне Цркве видимо велике судбинске црте. Мада, наша Света Црква је млада и бива све млађа јер је вјера у Свету Тројицу и Христа распетога и васкрслога и све свете Божје угоднике и праведнике све више подмлађује.

 

Иако смо данас на светој Литургији у Херувимској химни позвани да „сваку животну бригу оставимо“ морамо се бар на кратко осврнути на наше бриге и искушења која нас окружују. Ми данас живимо у неком чудном времену. Криза у којој се налазимо је алармантна. Пребацујемо кривицу једни на друге, разоткривамо гријехе једни другима преко сваке мјере пристојности, дискредитујемо једни друге, дехуманизујемо себе, а онда беспомоћно плачемо над катастрофом која нас је снашла. Патријарх српски Павле је говорио: „И када су на Земљи били само Адам, Ева и њихови синови Каин и Авељ, па су се свађали и било им је тијесно, а не данас када на Земљи живи више од 7 милијарди становника“. Апостол Павле нас у својој посланици Коринћанима учи: „Нема мјеста свађама или сукобима, јер ако неко мисли да се свађа, ми такав обичај немамо“. Ово је вријеме великих раскршћа историје. Започиње нови свјетски поредак са вриједностима које нису биле познате ранијим временима и људима. Сједињење човјечанства није више ствар маште амбициозних политичара већ реалне могућности. Све су везе данас постале могуће, све су мисли означене разумљивом бригом за нашим народом.

 

Српска Православна Црква у овом тренутку дубоко је забринута за судбину Косова и Метохије и свих људских бића која тамо живе и свих светиња које тамо постоје. Косово и Метохија су света земља српског народа. Косово и Метохија су питње идентитета народног, духовног, културног, хришћанског и људског. Немамо ми данас већих и љепших духовних и материјалних тековина од светилишта изграђених у славу Бога.

 

Српска Православна Црква данас се бранећи своје учење, свој народ, своје светиње, своју вјеру и традицију оптужује за национализам. Међутим, свакоме ко иоле познаје природу, дух и мисију Српске Православне Цркве јасно је да из њене свеукупне историје она поштује националну припадност и опредјељење сваког појединца али притом остаје по својој природи, устројству и мисији васељенска, универзална. Српска Црква се увијек служи језиком љубави, а никада језиком мржње. То нам потврђује и прота др Радослав Грујић у својој историји Српске Православне Цркве гдје записа да „Српска Православна Црква никада и никоме није наметала своја вјерска схватања, погледе, увјерења, а још мање некога због вјере прогонила“.

 

Свети Владика Николај Велимировић нас учи „да са богочовјечанском пуноћом нећемо посрнути ни према Богу ни према држави, ни према породици ни нацији ни Цркви. Плод, плод и само плод тражи Господ од сваког живог дрвета што се човјек зове. Добар плод је богољубиво срце, а зао плод је самољубиво срце. Све остало што човјек има и ужива, као: положај, власт, част, здравље, новац, ученост - све је то само лишће на дрвету“ поручује нам владика Николај.

 

У овом свечаном тренутку лијепо је спомињати и подсјећати се прошлих времана Будимљанске жупе. Најстарији српски црквени посјед на овом простору заснован је у вријеме Стефана Немање крајем XII вијека и припадао је Хиландару. На простору Будимљанске жупе простирала су се властелинства манастира Дечана, Бањскр, Градца, Светих Арханђела код Призрена. У Будимљанској жупи је рођен Свети Јевстатије Српски, игуман манастира Хиландара, доцније Епископ зетски и шести Архиепископ српски који је управљао Српском Црквом од 1279. до 1286. године.

 

Сједиште Будимљанске епископије од њеног оснивања било је у манастиру Светог Георгија –Ђурђевим Ступовима у Беранама задужбини Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањиног. Из тог времана сачуван је и запис који гласи „Четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у храм Светог Георгија“. Смјештена у средишту српске државе и касније у доба Османског царства, Будимљанска епархија је имала значајну улогу у духовном и културном животу народа Горњег Полимља и Старе Рашке области.

 

Од Будимљанских епископа познати су: Неофит, Јаков, Калиник, Теофил (1251-1252), Спиридон, Герман I, Герман II, Николај. Будимљанска епископија је у XV вијеку уздигнута на степен Митрополије па су поред имена Будимљанских епископа сачувана имена и Будимљанских митрополита: Василија, Макарија I, Макарија II, Генадија (1559), Саве, Герасима, Григорија, Теофила II (1615), Пајсија. Духовни и културни живот Будимљанске митрополије био је веома интензиван у периоду од XV до XVII вијека. Посебно је јак духовни ценар био у манстиру Шудиково који је био Саборна црква и тако ће остати до рушења тог манастира 1738. године. Посљедњег Митрополита будимљанског Пајсија живог су одрали Турци 1635. године. То је вријеме, када црковни љетописци своје записе започињу са „јао мене“.

 

У манастиру Шудиково постојала је преписивачка, фреско-сликарска и иконографска школа из којих су се између осталих уздигли типограф монах Мојсије Будимљанин и највећи фрескописац са простора Пећке Патријаршије поп Страхиња из Будимља. У храму посвећеном Ваведењу Пресвете Богоридице у Шудикови писани су требници, минеји, псалтири, молебници, Морачка крмчија. У Шудиковском поменику из XVII вијека помиње се „106 благочестивих монахиња“ које су све из суједних мјеста: Будимља, Доца, Краља, Забрђа, Пријелога, Годуше, Бијелог Поља, Никољца, Прошћења. Постоје индиције да је једно вријеме сједиште Будимљанске митрополије у XVI вијеку било у цркви Светог Николе у Никољцу код Бијелог Поља. После мученичке смрти митрополита Пајсија (1653. године) Будимљанска митрополија ће у административном погледу бити угашена скоро три вијека.

 

Више од три деценије, после спаљивања манастира 1739. године, Ђурђеви Ступови „нису појали“ али су како пише академик Миомир Дашић „снагом Васојевића и Србљака и братстава из разних црногорско-брдских племена обновљени седамдесетих година XVIII стољећа“. За ревитализацију манастира највеће заслуге је имао игуман Мојсије Зечевић, а потом и његови насљедници и народни прваци чврсто повезани са владарском кућом Петровића.

 

Свети Архејерски Сабор Српске Православне Цркве 8. децембра 1939. године изабрао је Јоаникија Липовца за викарног Епископа будимљанског и ову дужност је обављао до свог устоличења у трон Митроплита црногорског 23. фебруара 1941. године. Владика Јоаније Липовац је убијен 18. јуна 1945. године у Аранђеловцу; Наша Црква га слави као Светог свештеномученика Јоаникија.

 

По измијењеном уставу Српске Православне Цркве од 1947. године, обновљена је древна Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, а за епископа је именован Макарије Ђорђевић. У њен састав су ушли некадашњи дјелови Пећке митрополије као и Пљевља и Пријепоље са манастиром Милешево. Епархија је укинута 1956. године и подијељена између Црногорске и Дабро-босанске митрополије.

 

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић у једној од својих бесједа каже „да су се на овом простору кроз вјекове рађали људи обасјаног ума и срца, причешћени Божјом истином, витезови који су бранили своју вјеру и отаџбину и гинули за име и правду Божју“.

 

Љета Господње, 1999. четрнаестог дана, мјесеца маја, на предлог Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Јоаникија Мићовића за викарног Епископа будимљанског, а чин епископске хиротоније обавио је Патријарх српски Павле у Цетињском манастиру 3. јуна 1999. године. Свети Архијерејски Сабор је на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског Јоаникија.

 

Прије 17 година, на данашњи дан - Свете Марије Магдалине, устоличен је владика Јоаникије као 23. архијереј у трону Епископа будимљанско-никшићких. Подсјетимо се и на његову тада изговорену архипастирску бесједу:„Овим данашњим свечаним чином преузимам пуну одговорност епископске службе, не изоловано, него у литургијском и канонском јединству са свим православним архијерејима једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Примам на себе, са унутрашњим трепетом, бригу о људским душама, које ми Бог у Цркви својој повјерава, да би добре у добру утврђивао, слабе кријепио, сиромахе помагао и младе васпитавао”.

 

Под јурисдикцијом Будимљанско-никшићке епископије данас се налази 12 општина: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Колашин, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје, Шавник, Гусиње, што чини 58% укупне територије Црне Горе; на овом простору живи око 250.000 становника.

 

Речено је да Бог увије има своје људе у народу. Један од таквих је и Кир Јоаникије Мићовић. Оно што зна Бог нек знају и људи. Доласком владике Јоаникија на трон Епископије будимљанско-никшићке започиње се са обновом свеукупног црквеног и мисијског живота Цркве. Обновљени су бројни храмови, манастири и монашки живот у њима. Оно што је још важније повећао се број посленика на Њиви Господњој - свештеника, монаха, монахиња као и активних чланова и вјерног народа у животу Цркве. Обновљене су Српске православне црквене општине, основано је удружење „Кнез Мирослав“, рођена су бројна Кола српских сестара која врше драгоцјену добротворну мисију, основани су црквени хорови. Епархију будимљанско-никшићку походили су и походе патријарси, митрополити, епископи, амбасадори и многи други високи гости. Епархија врши своју мисију преко издавачке дјелатности и часописа Свевиђе. Млађе генерације се уче вјеронауци. Без икакве сумње доласком епископа Јоаникија духовна и морална обнова народа Епархије будимљанско-никшићке бива успјешнија и јача. Владики Јоаникију се вјерује јер наствља 2000-годишњу традицију и држи свијећу истините свјетлости, Свјетлости Христове која просвјећује и освјећује све и свја.

 

Велики човјек је као муња са неба. Тако је и наш народ чекао владику Јоаникија да се под његовим омофором сабра као под Покровом Богородичиним. Наш Владика је ту да нас благослови, да се моли за нас, да нас утјеши, са дивном људском топлином да пригрли и старо и младо, болесне, сирочад; да утјеши породице у жалости, да дође и с љубављу духовног пастира увећа нашу радост. Владика Јоаникије, уз монашку смиреност зна и да подигне свој глас, а када подигне свој глас уздигне своју мисао као што је било на Тројичинданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења позивајући вјерне „у име Бога љубави - да се заветујемо и закунемо да ћемо чувати, обнављати своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака!“ Двадесет година служења у архијерејском чину у духу Јеванђеља, духован, пун љубави према свима нама. Владика нас често учи да добро није добро ако се чини само својима већ и другима. Да буде мира међу браћом, међу комшијама, међу другима који имају другачије мишљење. У разговору са владиком Јоаникијем никакав кључ вам не треба - све је отворено. Сви разговори и сусрети са њим остављају неизбрисив траг у човјеку.

 

Оче и владико Јоаникије, ваш очински однос према свима нама повјереном Вам народу осјећа Ваш Божји позив и зна Ваше свештено и узвишено дјело које је покренуто Духом Светим. Благословите нас, Владико свети, подигните руке своје ка Господу за свој народ, своју духовну дјецу; помените нас, Владико свети; поучите нас, Владико свети, из Ваших освећених уста из којих излази Божја ријеч јер Вас Дух Свети покреће и надахњује као некад апостоле.

 

И на крају, и најприје, да се поклонимо свештеној јерархији Српске Православне Цркве и вјерном српском народу, и из дубине срца и душе уздигнимо и ми молитву нашу: „Помени Господе Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићком г. Јоаникија, даруј га светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговјечна и да правилно управља ријечју истине Твоје. Амин Боже дај!

 

 

Извор: Српска Правослвна Црква

 

Велика и дивна светиња древни Самоград код Бијелог Поља, чији је храм посвећен Светом Пантелејмону, прославио је молитвено и свечано своју славу.

 

 

Свету архијерејску Литургију, на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, 9. августа 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Јоаникије.

 

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ тог краја. Сабранима речима пастирске беседе обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови:

 

-Господ је преко преобраћеног Савла ширио хришћанство у свим крајевима васељене. Сијао је сјеме спасоносне ријечи Божје, оснивао Цркве, постављао Епископе, а неколико вјекова касније ријечи Благовијести Божје дошле су и до овог освештаног мјеста. Нажалост, ово мјесто било је и заборављено, али, хвала Богу, обнавља се и поново се овдје пјева спасоносна пјесма Богу. Као што је додирнуо срца многих људи у свим временима, тако је Господ додирнуо и срце младића Пантелејмона који је живио у Никомидији, чија је мајка била хришћанка, али се прерано упокојила, па је он био васпитан као незнабожац. Он је, ипак, задржао чистоту срца, коју Господ тражи од нас.

 

-Срце Светог Пантелејмона распалило се љубављу према живом Богу и постао је Његов служитељ. Изучио је медицинске науке и помагао људима више од свега љубављу, молитвом и благодаћу Пресветог Духа. Хришћанство је у то вријеме било забрањена и гоњена религија. Кад су тадашње власти сазнале да је он хришћанин окомиле су се својом мржњом на њега, па је био мучен имена ради Христовог, али Свети Пантелејмон је био свјестан тога да ни по коју цијену не смије да се одрекне своје вјере. Спремност Светог великомученика Пантелејмона да својим животом посвједочи вјеру уједно је порука свима нама да вјера није само узвишено размишљање или осјећање, већ кретање ка Богу, живи однос са Богом и другим људима, поручио је протосинђел Евстатије.

 

Сабрање је поздравио Преосвештени Епископ г. Јоаникије говорећи о древном Самограду у коме су старе светиње, подигнуте у славу Божју, вековима служиле и певале у славу Божју.

 

Слава манастира Самограда прослављена је ломљењем славског колача. Празник је уједно и имендан настојатеља манастира, монаха Пантелејмона.  

 

На првом Тргу од ћирилице одржан је песнички час на којем је беседио Веселин Матовић, стихове су говорили Милица Бакрач и Рајко Палибрк, а уз гусле Самограду је певао Мијат Недовић.

 

 

Извор: Српска Православна Црква

 

Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске „Синај“ издала је збирку пјесама Песма Осмом дану из пера Епископа бијељинског и зворничко-тузланског Г. Г. Фотија. У збирци се налази 136 пјесама, у којима се ријечима слика благослов и тежина човјекове егзистенције од славословља Ономе Који Јесте до промишљања о болестима и страстима којима смо подложни, од стихова о оцима који нас учише до поука епархиотима који су жедни виђења Бога на лицу човјека, од муке због временских неприлика у којима страда љетина до радости због папагаја и голубова који нас окружују, од подсјећања на студентске дане до сјећања на долазеће Царство.

 

 

ПЕСМА НОВОМ ДАНУ

 

Благодаримо Ти Господе неба и земље,

што си нама недостојнима

даровао и овај нови дан,

као икону Осмога дана,

у којем светлост уминути неће.

 

Благодаримо Ти Господе,

што си нас и овога дана из гроба ноћи,

васкрсао у светлост Твоју,

како би наши путеви благословени били

и Теби Богу нашему мили.

 

Благодаримо Ти Господе,

што си са нама у векове, иако те и ми

као Лука и Клеопа не препознајемо,

али нам Ти у ломљењу Хлеба

просветли духовне очи,

да угледамо Тебе светлост неприступну.

Амин.

 

Насловну страну књиге чини цртеж сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, а на којем је представљен аутор ове збирке пјесама поред гроба Старца Пајсија у Манастиру Суроти у Грчкој. Књига је издата у 1.500 примјерака. Предговор је написао Епископ крушевачки Г. Г. Давид. Поговор је дјело Љиљане Давидовић. Предговор Епископа Давида доносимо у цјелости.

 

Наше делање на Земљи стално нас уверава да ми ништа не можемо учинити ваљано док у све не унесемо и свој поетски етос. Све оно важно што ми чинимо, тешко је саопштиво, те смо принуђени да у помоћ призивамо надахнуће. Управо оно прожима наш етос поезијом, и увек подиже наше стајање до степена живота, не спуштајући га никако до лествица смрти. Зато смо сви ми, као деца Божија, жива, и животом управљана песничка бића, која пре свега певају за живот. Наравно да су око нас и бића одметнута од песме, неопредељена за живот, па и самој смрти наклоњена, али ми треба да певамо и за њих само; и то под условом да је наша песма истинита.

 

Песма по себи везана је за Првог поету и Протоса песме. Зар онда не би требало да она по правилу буде окренута радости, светлости и светости?! Одговор мора бити потврдан. Из заметка песме треба да происходи и само цветање човечије личности, способне да пева. Та датост се дакле уноси у песму у мери поистовећења са прототипом песме. И опет, ради постигнућа сврхе: искуства и циља певања за Протоса и пред Њим. Наравно, увек у Његовој Заједници и за заједницу са Њим. А када се оно сушто више не може описивати, ни анализирати песмом, њом пак могу блажити и ублажавати наша стања. И то слободно и распевано пред Протосом песме, пред Богом Самим, без тескобе и сувишнога обазирања да ћеш поремети сами њен етос. Зато је увек најважније то што бива пред Животодавцем и што о животу сведочи као о Његовом дару.

 

 

Ова збирка песама Песма Осмом дану је још једна од ређих распеваних, светлећих и крепећих нас књига, и она нам долази од стране преосвећеног епископа бијељинског и зворничко-тузланског господина Фотија. Имајући у виду његов досадашљи издавачки књижевни опус, кажимо отворено да је тај опус једно замашно списатељско и књижевно-издавачко остварење и наслеђе у нашој помесној Цркви! Наслеђе заокружено, и првенствено црквено. Оно ће зато пастирски успешно увек обогаћивати духовну децу, којој је само и намењено.

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије примио је 10. августа 2019. године у Епископској резиденцији у Босанском Петровцу Његово Преосвештенство Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина После пријема Епископи су се упутили у Светониколајевски манастир Рмањ где су се поклонили тој древној светињи и моштима Светог свештеномученика Вукосава Куленвакуфског.

 

 

Извор: Српска Правослвна Црква

 

Светом архијерејском литургијом, Литијом и благосиљањем славског колача у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи данас је прослављена храмовна слава. Чинодејствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа. У току службе Владика је у чин јерођакона рукоположио монаха Јосифа (Јоксимовића), настојатеља манастира Костриковача. Свету тајну крштења примила је Теодора Благојева Радовић.

 

 

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао ће Господ хришћане на Страшном суду и у вјечности препознати по печату дара Духа Светога. „То примање печата дара Духа Светога се догодило са нашом Теодором, то се догодило са свима нама који се крштавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. То се догодило и са свима који су кроз вјекове служили Богу и који су се Њему јединоме клањали и за Њега жртвовали свој живот“, рекасо је Митрополит црнопгорско-приморски.

 

Додао је да су такви били и Свети великомученик Пантелејмон и Свети Климент Охридски „Такви су били сви који су сењ кроз вјекове крштавали и на Христов начин живјели овдје на земљи. А Он је пастир добри који душу своју полаже за ближње своје. Дошао је, не да му служе, како каже у Јеванђељу, него да служи. И не само да служи, него и да живот свој положи за људе своје, за народ свој, за човјечанство“, казао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да на тој Његов богочовјечанској љубави почива овај свијет.

 

„При чему је позван овај свијет да узраста, свако људско биће да узраста, не просто у мјеру своје тјелесне земаљске природе, него у безмјерну мјеру, Христову мјеру, у мјеру раста висине Христове“, објаснио је он. Владика је подсјетио да ове године славимо осам вјекова Цркве коју је овдје основао Свети отац наш Сава. „А ови монтенегрински Црногорци би хтјели да се одрекну те Цркве, да се одрекну светиња… Да светиње, које је та Црква подизала кроз вјекове, присвајају они обезбожени. Шта да раде са њима? Оно што су урадили са Ловћеном. И као што су на Ловћену срушили цркву Светога Петра Цетињског и оскрнавили Петра Другог Ловћенског Тајновидца, хоће да униште и сво његово дјело које је оставио“, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

Након Литије и благосиљања славског колача, одржана је промоција књиге Добрије Радовића „Сведраги ми брате Хипократе.“ Промоција је одржана у оквиру овогодишње културне манифестације „Трг од ћирилице“, у организацији Удружења књижевника Црне Горе. Сабор у Барама Радовића настављен је славском трпезом хришћанске љубави са богатим културно-умјетничким програмом.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска