У петак 2. децембра 2022. године са почетком у 19 часова у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржаће се хуманитарно вече у оквиру којег ће глумица Јована Тодоровић одиграти монодраму „Исповест принцезе Оливере Лазаревић“, која је уједно и њен ауторски пројекат.

Сав новац који буде прикупљен отићи ће као хуманитарна помоћ дјеци и њиховим породицама на Косову и Метохији.

https://mitropolija.com/2022/11/30/ispovest-princeze-olivere-lazarevic-u-podgorici-sav-prilog-bice-proslijedjen-djeci-sa-kim/

У сали парохијског дома цркве Светог Ђорђа под Горицом одржана дијалошка трибина на тему “Црква и музика”. О томе су говорили протојереј Бранко Тапушковић, парох подгорички, мр Људмила Радовић, диригент хора “Свети Марко” из Подгорице и мр Милица Калуђеровић, филолог и појац.

Модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

https://www.youtube.com/watch?v=OjMxiEX1Ll4&t=3s

https://mitropolija.com/2022/11/29/dijaloska-tribina-crkva-i-muzika-video/

Епископ милешевски г. Атанасије је за ТВ 5 упутио поруку верном народу на почетку Божићног поста, коју је пренела Епархија милешевска. Владика Атанасије је између осталог рекао: "Божићни пост је једна јако корисна својеврсна школа. У њој боље организујемо свој лични живот, доводимо у боље стање свој дух, своје тело. Зато бих одмах препоручио и духовну, умну и физичку “гимнастику”. Оно што пост обухвата у физичком смислу јесте бољи одабир хране и стицање власти нас собом, над материјом.

Постећи, православни хришћани се непрестано сећају Христових страдања за њихово спасење. Када би сви људи живели као што хришћани живе током поста никада се више не би ратовало. Људи не би били похлепни, не би мрзели једни друге, не би било осветољубља.

Правилно ћемо провести овај пост ако се припремимо да Божић прославимо у бољем стању: духовном, породичном, народном, и у бољем стању човечанства, у бољим међуљудским односима".

Владика је, на крају, позвао све хришћане да обрате пажњу на обе димензије поста, и духовну и материјалну, пожелевши свима благословен почетак Божићног поста.

Извор: Eпахија милешевска

Округли сто на тему „Свети Иринеј Исповедник вереˮ о лику и делу Светог Иринеја Исповедника, епископа бачког, биће одржан у четвртак, 1. децембра 2022. године, у Историјском архиву Града Новог Сада, са почетком у 11 часова, са циљем да се личност овог угодника Божјег додатно приближи широј јавности, али и ужој научној заједници, најавила је Епахија бачка.

Извор: Епархија бачка

Пред нама је Божићни пост, који је Црква установила да бисмо што достојнији дочекали празник Рођења Христовог, очишћени од гријеха у мјери у којој је то човјеку могуће. Пред нама је четредесет дана поста и молитве, а то је изврсна прилика да сагледамо себе онакве какви заиста јесмо, али и могућност да сами спознамо какви можемо постати, кроз свакодневни подвиг.

Пред нама је вријеме које не смијемо улудо потрошити, јер изгубљено вријеме ничим не можемо надокнадити. Дани су нам дати да постајемо бољи него што данас јесмо, да исправљамо себе а не друге, да праштамо волећи и волимо праштајући.  
Пред нама су дани у којима ће медији и даље плашити људе, селећи страх у наша срца, ширећи (не)истине о крвавим збивањима, несташицама и надолазећим кризама. Али Господ је рекао: „У свијету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свијет (Јн 16, 33).     
Пред нама су дани током којих ће многе српске породице, током поста, славити своју Крсну Славу. Обиљежимо је скромно, молитвено, не једући мрсну храну и не гријешећи без потребе ни себе a ни госте које ћемо угостити.      
Пред нама су дани када ће се „славити“ међународна Нова година. Останимо у својим домовима, не прекидајмо пост и не подилазимо свјетским трендовима. Не губимо себе без потребе, не заробљујмо сопствено биће туђим обичајима. 
Пред нама је зима током које ће многима бити хладно. Угријмо их својом пажњом, охрабримо их својим човјекољубљем, показујући да смо хришћани, не само на уснама већ у добрим дјелима.       
Пред нама су, као и увијек, наши ближњи, које не смијемо заборавити, на чије се потребе морамо осврнути и у њиховим се срцима огледати, баш онако како је говорио Свети Силуан Атонски: „Мој брат је мој живот!“      
Пред нама су наше слабости. Кротимо их, не дајмо им да нас савладају. Боримо се с њима и побиједимо их. Не одједном, не преко ноћи, већ упорном борбом која мора бити свакодневна.
Пред нама смо ми сами. Истрошени од бриге, уморни од непрестаног чекања некога или нечега, подигнимо поглед од земље ка Небу, јер нас одозго гледа Онај који жели да тријумфујемо над сопственим слабостима.        
Пред нама је Богомладенац! Кренимо му у сусрет још данас, да бисмо у дану Рођења Његовог, у Христу препознали Исуса – Спаситеља свега и свих.     
Пред нама је Божићни пост! Нека нам је од Господа благословен, од Светих подржан, а од нас самих препознат као прилика коју не смијемо пропустити!
 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Навршило се две године од упокојења митрополита Амфилохија (Радовића) (1938-2020), епископа који је својом појавом обележио историју Српске Православне Цркве на размеђу 20. и 21. века. О митрополитовом лику и делу ће се – уз лик његовог светог савременика, Патријарха Павла – у будућим годинама и деценијама тек писати, а српска црквена историографија ће имати приличан број тема за истраживање. Као допринос историјској грађи на том пољу, дужан сам да оставим неколико важних података, будући да сам пуну једну деценију имао прилику да будем директно упућен на овог епископа у домену мисијских делатности. С тим у вези, на самом почетку бих истакао да постоји на десетине људи који су далеко боље од мене познавали митрополита Амфилохија и неупоредиво више времена проводили са њим, и да њихово сведочанство, сасвим природно, има много већу тежину. Са друге стране, специфичност сведочења које износим у овом тексту је у томе што је уско везано за мисију Цркве и односи се на тај аспекат лика и дела митрополита Амфилохија, уз спорадичне и симпатичне анегдоте које сам сматрао да треба сачувати од заборава. Поред потребе да оставим лично сведочанство, наредни пасуси су једнако и израз поштовања према једном човеку светог живота кога сам имао част да познајем, као и чин захвалности према епископу који ме је рукоположио у чин ђакона и увео у мисијске дужности које и дан-данас обављам. Описани догађаји се заснивају на конкретним историјским чињеницама, но укључују и дубоко личну ноту – верујем да то није мана овог текста, већ напротив, да такав стил казивања додатно потврђује аутентичност свега изнетог.

Са митрополитом Амфилохијем Радовићем сам у посредни контакт дошао за време академских студија богословских наука. Сасвим непосредно, наш сусрет се десио средином августа месеца 2004. године на Цетињу, током Четвртог сабора српске православне омладине, на коме сам био један од изглагача и учесника. Митрополит је, иначе, веома полагао на мисионарски рад – добар пример је управо часопис Светогора, у коме излази овај текст, будући да је тај верско-поучни часопис деведесетих година прошлог века имао огромну мисионарску улогу на овим просторима и био у то време вероватно најважније мисионарско штиво на српском језику. Сећам се да смо тог августовског дана били окупљени на гумну испред цетињског манастира и разговарали са митрополитом на разне теме. Оно чега се посебно добро сећам је полемика која се повела на тему литургијског живота и редовног причешћивања, што је тада било веома актуелно питање. Митрополит Амфилохије је пажљиво саслушао сва наша мишљења, а онда је скренуо пажњу на подвижничку димензију која је неодвојива од литургијског живота, наводећи да треба тежити што редовнијем приступу Светој Чаши, али да то мора имати одговарајућу молитвену и сваку другу припрему. Тај митрополитов спој литургијског и подвижничког је, чини ми се, био знамен читавог његовог живота. Био је онај тип епископа који је у својој суштини остао монах, стекавши монашко срце већ у младости и подвизавајући се редовно и у старости, свакодневно служећи Свету Литургију и поред огромног броја обавеза које је имао у својој епархији и при Светом Архијерејском Синоду. Ако је било српског епископа нашег времана који је у подвижничко-литургијском смислу био сличан Патријарху Павлу, онда је то несумњиво био митрополит Амфилохије.

Мисионарски приступ митрополита Амфилохија је био ослоњен на равнотежу између личног подвига и богослужења са једне стране, а мисионарења и друштвеног ангажовања са друге. Он је могао зналачки говорити о молитви јер је знао да се моли и молио се; могао је са ауторитетом проповедати о посту и уздржању јер је био подвижник; могао је аутентично говорити о чистоти душе и тела јер их је очувао још од ране младости. Ту врсту сведочења Митрополиту нису могли оспорити чак ни људи који се начелно нису слагали са њим. С тим у вези, када сам пре више година разговарао са једним истакнутим православним интелектуалцем и водио разоговор на тему лика и дела Митрополита Амфилохија, он ми је, у једном тренутку, пошто је изнео своју критику неких митрополитових потеза, рекао: „Ја заиста не могу да се сложим са митрополитом Амфилохијем око неких тема, али једно је сигурно – то је човек који живи подвижнички. Видео сам више пута његове руке – то су руке човека који редовно ради метаније.“ Заиста, колико год да је био критикован – кадкад са правом, но чешће неоправдано – нико од критичара му није могао оспорити дубоку веру и доследан живот по вери. Управо зато је могао и бити добар мисионар и направити такав мисионарски успех у Црној Гори, у којој је из пепела подигао огроман број светиња и, заједно са својим свештенством и монаштвом, привести толико душа Јеванђељу Христовом.

Митрополит Амфилохије је био епископ који је живео потпуно у знаку крста, успевајући да споји вертикалу истанчане исихастичке богословске мисли и молитве са хоризонталом сталног учешћа у друштвеним токовим и изазовима. Ко се икада нашао у сличној ситуацији, добро зна да је поменуте реалности веома, веома тешко спојити; понекад – и претешко. Но њему је то некако ишло за руком. И, притом, нико га никад није чуо да се жалио због крста који му је додељен. Управо у једном таквом контексту, који је укључивао директно друштвено деловање наше Цркве, ближе сам упознао Митрополита. Било је то три године после нашег сусрета и разговора на гумну испред Цетињског манастира, у периоду када су у Србији вођене финалне жестоке дебате о биометријским системима идентификације и њиховом погубном утицају на приватност грађана. Српска Православна Црква је, подсетимо, била прва која је покренула то питање у јавности, у тренутку када није постојала ни институција Повереника за заштиту података о личности нити невладин сектор који би се стручно бавио електронском приватношћу грађана. Историјски гледано, први епископ који је стао у одбрану српског народа од друштва под електронским надзором био је блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) (1939-2012), а са њим и свештенство, монаштво и верни народ епархије жичке. Епископу Хризостому припада огромна заслуга у овом погледу јер је као епископ био доминантна личност у тадашњем покрету народног отпора, који се успротивио увођењу друштва под надзором. А први епископ који је дао подршку храброј иницијативи епископа Хризостома био је – није тешко погодити – митрополит Амфилохије. Уследиле су убрзо подршке других епископа, међу којима треба издвојити епископа банатског Никанора (Богуновића), који је дао свој допринос кроз организацију важног стручног симпосиона у Вршцу, и епископа бачког Иринеја (Буловића), на чији предлог је, на самом крају ове борбе, одштампана студија о биометријским системима идентификације, настала на основу захтева Светог Архијерејског Синода.

У том веома динамичном друштвеном амбијенту, када је отворен озбиљан јавни дискурс и на крају уследила победа у борби за одбрану једног аспекта права на приватност, уследило је и моје лично упознавање са Митрополитом Амфилохијем. Све је почело од сусрета који смо имали на промоцији студије Биометријски системи идентификације: критичка студија, на којој је митрополит говорио заједно са више универзитетских професора из Србије и региона. Већ тај први сусрет је обележила симпатична анегдота коју ћу стално памтити. Наиме, за цео догађај је владало велико интересовање, пошто је било доста занимљивих учесника из академског и стручног свега, а ствар је била још увек веома актуелна. У патријаршијској сали је тог дана било више телевизијских и новинских екипа. Митрополит Амфилохије је имао централно место на скупу и убрзо по отварању је узео реч, говорећи о студији и теми на коју се она односила. У једном тренутку, међутим, Митрополит пређе на једну моју ранију полемику са Чедомиром Јовановићем, лево-либералним српским политичарем који је својевремено тврдио да у Европу не можемо ићи са кандилом уместо са рачунаром. Одложи тако митрополит причу о биометрији на страну и настави причу о том политичару, те све оде у неком новом, потпуно непредвиђеном смеру. Тада први пут у јавности Митрополит наведе (сада већ чувену) анегдоту о крштењу Чеде Јовановића и његовој минђуши. А новинари, ко новинари – чим чуше Митрополитову анегдоту и видеше његов осмех, почеше да севају блицевима фотоапаратâ и да укључују објективе камера… Сутрадан су готово сва штампана гласила пренела овај део митрополитове изјаве (многа на насловним и ударним странама) и то са маштовитим насловима који су били склопљени тако да се цео тираж новина прода. Што се тиче моје студије о биометријским системима, која је била главни повод скупа, медији о њој углавном пренеше тек реченицу-две… На тако симпатичан начин започех са митрополитом даље дружење, а његова духовност и духовитост осташе знамен сваког нашег потоњег сусрета.

Крајем те 2007. године, на предлог епископа жичког Хризостома, постављен сам за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, који је тада, после пет деценија постојања, постао званично мисионарско гласило за младе. Иако ме је митрополит Амфилохије у то време само површно познавао, на седници Светог Архијерејског Синода је предлог мог именовања чврсто подржао. Недуго потом, имао сам част да његовом светом десницом будем узведен и у чин ђакона, у капели Српске Патријаршије у Београду, јануара месеца 2008 (у то време митрополит Амфилохије је, као најстарији члан Светог Архијерејског Синода, замењивао патријарха Павла на његовим дужностима). Од тог тренутка почиње период у коме сам на пољу мисије Цркве био директно упућен на Митрополита.

Митрополит Амфилохије је редовно пратио Православни мисионар. Био сам одушевљен чињеницом да из броја у број примећује многе детаље, што му је изгледа била пракса за готово сву црквену периодику. Имао је нескривену жељу да Православни мисионар по свом квалитету и утицају буде по угледу на време када га је водио владика браничевски Хризостом (Војиновић) (1911-1989), човек чијим ликом и делом српска црквена историографија тек треба темељније да се позабави. Пред Редакцијом часописа је био озбиљан задатак јер је после редефинисања концепта и новог изгледа требало пронаћи и ауторе за текстове. Но једну веома важну подршку – митрополитову – већ на самом почетку смо сасвим недвосмислено добили.

Било је ту разних епизода – и занимљивих, и помало смешних, али и крајње проблематичних – као и увек када се нешто изнова покреће и када човек нема довољно искуства. Умео је митрополит Амфилохије и да се наљути на нас и да нас добро искритикује када би се поткрала нека озбиљнија грешка у раду. Са друге стране, имао је задивљујућу особину да брзо опрости и заборави сваки пропуст – већ сутрадан би се ишло даље без икаквог оптерећења. Тај његов квалитет – да није био злопамтљив човек шта год да је у питању – је нешто што треба посебно истаћи. Они који су га познавали обично наводе његову молитвеност, богословски дар, храброст, срчаност… и све је то несумњиво имао изобилно. Но рекло би се да његова особина незлопамтљивости и умеће опроштаја нису довољно истакнути у сведочењу савременика. Притом, имао је још један посебан квалитет – умео је сасвим спокојно да прихвати критички интонирану реч, ко год да му је упути. То могу и лично да посведочим на основу многих разговора које смо водили на тему мисије у време док сам био ђакон, поготово када о тим темама нисмо имали исто мишљење.

С времена на време, митрополит Амфилохије би питао за неки конкретан текст или се осврнуо на неки број Православног мисионара, редовно са себи својственом духовитошћу. Сећам се, примера ради, како је једном приликом духовито прокоментарисао: „Ђаконе, ти објави број [Православног мисионара] о православном монаштву, а ниједног монаха ниси имао за аутора текста!“. Ја га као одговор на то упитах шта мисли о насловној страни тог броја, која је била речитија од било ког текста (на њој је био блажене успомене архимандрит Јоил (Булатовић) (1940-2022) са гуслама у рукама). Митрополиту се одједном разгали лице и рече задовољно: „А, гуслара си ставио на насловну!“.

Све те његове духовите досетке када је реч о часопису су нам веома значиле – пред собом смо имали епископа који је жудео за унапређењем мисије наше Цркве, и притом нас је редовно охрабривао када бисмо наилазили на тешкоће у раду. Некада нас је бодрио саветом, некада подршком, а некада духовитом опаском. Тако, када сам му 2016. године, на састанку уредника штампаних и електронских гласила Информативне службе СПЦ, рекао сасвим отворено да сам после девет година вођења Православног мисионара схватио да српско свештенство највећим делом није заинтересовано за мисију Цркве (повод је била фрапантна чињеница да су неки централни београдски храмови поручивали само два-три примерка Православног мисионара, а да су неке приградске цркве по централној Србији поручивале вишеструко више), он ми је моментално, са осмехом и пред свима, одговорио: „Човјече, зар ти је девет година требало то да схватиш?!“. Те његове духовите опаске су подизале човека у тренуцима малодушности и давале нову снагу да се иде напред.

Да кажемо сада нешто и о новим мисијским пројектима које је митрополит покренуо, а у којима сам лично узео учешће од самог почетка њиховог осмишљавања и о којима могу да говорим сасвим референтно, као непосредни сведок. Средином 2008. године митрополиту је предложено да Архиепископија београдско-карловачка покрене организациону целину која би проучавала савремене технологије за потребе мисије Цркве, будући да је интернет већ тада постао главни комуникациони медијум. Притом, та организациона целина би била спремна не само за остваривање мисионарских шанси, већ и на систематичан одговор на технолошке изазове који су имали шире друштвене импликације. Црква је у периоду борбе за одбрану електронске приватности и слободе грађана Србије већ стекла озбиљну репутацију на пољу технолошких тема које утичу на човеков живот и било је право време да оформимо једно стручно тело које би озбиљно радило на том пољу, што би у посредном смислу отворило сасвим нови дијалог са српским интелектуалцима из техничке сфере. Када му је достављен детаљан елаборат за пројекат, митрополит га је прегледао, у назив додао једну корекцију и одмах доставио надлежним епархијским службама да га спроведу у дело! Тада сам се јасно осведочио да Митрополит Амфилохије није био човек бирократског духа – уколико би приметио мисионарски потенцијал неке идеје, одмах би гледао да је и реализује, без одуговлачења и сложених процедура којима црквена администрација понекад уме да буде склона. Благодарећи његовој доброј вољи, од 2008. године Архиепископија београдско-карловачка (а преко ње Српска Православна Црква) је добила Центар за проучавање и употребу савремених технологија, прво стручно тело те врсте у целом православном свету. Колико је поменути Центар био авангардан у своје време, сведочи и чињеница да су његови чланови били редовни учесници на десетинама домаћих и међународних стручних скупова на тему утицаја дигиталних технологија на живот савременог човека, а да је стручна експертиза Центра поводом новелирања Закона о заштити приватности читана чак и у српском парламенту као референтан документ. У међувремену, поменути Центар је због своје важности већ 2011. године постао синодално тело, у чијој традицији је до данас остало да га води свештеник који поред богословског има и информатичко образовање.

Други велики мисионарски искорак који је урађен уз директно залагање митрополита Амфилохија било је покретање синодалног Мисионарског одељења Српске Православне Цркве 2014. године. Слично претходном пројекту, и у овом случају је било довољно да се Митрополиту образложи потреба за таквом структуром (по угледу на сличне мисионарске структуре које деценијама пре нас има Московска патријаршија и Атинска архиепископија) и да му се достави на папиру детаљан стручни елаборат. Била је то одлична прилика да се искусни мисионари наше Цркве организационо обједине и да по први пут у својој историји приђемо стратешки теми спољашње мисије. Већ на првој следећој седници Светог Архијерејског Синода митрополит Амфилохије је, на основу стручног елабората који му је достављен, предложио оснивање Мисионарског одељења СПЦ и тако је донета синодална одлука о оснивању тог стратешки важног мисионарског тела. Нажалост, и поред ентузијазма чланова (међу којима је било прекаљених мисионара, попут архимандрита Гаврила Лепавинског, о. Душана Колунџића, о. Саве Јањића, о. Ивана Цветковића, Станоја Станковића…), побољшане координације између најбољих мисионарских пројеката (попут Поука, интернет портала Сведок верни и Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског) и почетних успеха на пољу спољашње мисије (о чему говори први историјски превод изабраних мисли владике Николаја на јапански језик, урађен у организацији Одељења, који је потом у виду штампане брошуре публиковала Јапанска Православна Црква), Мисионарско одељење СПЦ је после годину дана успешног рада из сасвим непознатих разлога прешло у својеврсни статус хибернације. Митрополит ту, нажалост, није могао пуно помоћи јер у то време више није био надлежан за поље мисије. Такав развој догађаја био је крајње обесхрабрујући за све нас који смо били чланови тог тела, но и у овом случају сам једну ствар научио од митрополита – каква год да је ситуација, човек не сме да се повлачи ако ствари не иду како треба, већ треба да се смирава и да чека пуноћу времена за остварење циља. Прекоран поглед и оштар одговор који сам једном приликом, у присуству старешине грочанске цркве, добио од митрополита на молбу да се повучем ми је и данас жив у сећању: „То си сада дошао са таквим предлогом и никад више. Немој да ми штетујеш! Поставио сам те за мисију и нема повлачења! Заборави на ту идеју слободно“. Никад више му такав предлог нисам поменуо.

Митрополит Амфилогије је здушно подржао још један важан синодални мисионарски пројекат. Реч је о Програму духовног вођења тренера борилачких вештина, који је покренут 2016. године. Идеја тог пројекта је била у томе да се искористи знање свештеникâ који су борилачки мајстори (а поготово искуство о. Воје Билбије), да би се из метода тренинга борилачких вештина у Србији временом искорениле медитативне технике Далеког истока и да би се, истовремено, тренери и вежбачи научили исихастичком начину молитве и борби против страсти, уз афирмацију српске борилачке традиције коју баштинимо од још од времена Светог деспота Стефана Лазаревића. Богу хвала, тај пројекат је (барем на територији Архиепископије београдско-карловачке) заживео и дао лепе резултате, кроз плодну сарадњу са неколико познатих борилачких клубова, међу којима је и једна интернационална аикидо академија. Поводом тог успешног пројекта сећам се још једне симпатичне епизоде са Митрополитом. Срели смо се неким поводом у Патријаршији убрзо после покретања тог Програма, а он је пришао и рекао: „Имаш ти занимљивих идеја. Неке ти прођу, неке ти не прођу [на Синоду]… Али ти само пиши и достављај предлоге, па шта буде“.

Три једноставне реченице, али су дале крила. Баш као и оно његово – „Реци соколе!“ – које ми данас недостаје више него икад кад размишљам о мисији наше помесне Цркве…

*

У закључку, дозволио бих себи да устврдим да је велика штета што митрополит Амфилохије Радовић, по узору на владику Николаја (Велимировића), није био нека врста сталног епископа одређеног за мисију. Узевши у обзир његову нескривену жељу да на мисионарском пољу многе ствари покрене, као и његову велику практичност и ефикасност када је доношење одлука у питању, верујем да бисмо на пољу спољашње мисије брзо стали раме уз раме са Русима, Грцима и Антиохијцима, а да би се на плану унутрашње мисије догодио неки нови богомољачки покрет. Но Промисао Божији је одредио другачије: да Митрополит Амфилохије своју мисионарску харизму у пракси покаже на територији своје епархије, а да на синодалном нивоу буде покретач више мисионарских пројеката, од којих су неки постали успешне мисионарске структуре, а неки чекају пуноћу времена за своју адекватну реализацију.

У свему, па и у домену мисије Цркве, митрополит Амфилохије Радовић је доследно следио логику Видовдана и косовских јунака. Ту логику – да се крсташ-барјак на духовном попришту ни по коју цену не испушта из руке – трудио се да пренесе и свима нама који смо га познавали и на њега били упућени у мисионарском домену. Нека би нам Господ Бог дао расуђивања, бодрости, снаге и храбрости да у свом мисионарском делању будемо достојни поменутог завештања које нам је Митрополит предао.

извор

У сусрет празнику Сабора светог архангела Михаила, Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанцковићˮ даривала је пакете са прехрамбеним и кондиторским производима вишедетним породицама на подручју града Новог Сада. Акција дељења пакета је реализована у суботу, 19. новембра 2022. године, у сарадњи са свештеницима на подручју града Новог Сада.

У припреми пакета су учествовале сестре из Кола српских сестара Епархије бачке, као и студенти из Новог Сада. Ова акција Добротворне установе Епархије бачке реализована је у оквиру пројекта „За добро ближњегˮ, који се реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.

Извор: Информативна служба Епархије бачке

У петак, 18. новембра 2022. године, организована је још једна подела хуманитарне помоћи од стране Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин". Овом приликом, посећена је Сијаринска Бања код Медвеђе, где су протонамесник Синиша Никитовић, координатор ВДС, и јереј Драган Илић, парох сијаринскобањски, поделили пакете са намирницама и хигијенским производима, припремљене за 25 угрожених породица из овог краја.

Извор: Епархија нишка

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило освештао је 13. новембра 2022. године први православни храм у Еквадору, известила је Митрополија црногорско-приморска. Владици су саслуживали часни оци архимандрит Рафаил, протојереј-ставрофор Данило из Патријаршије румунске, јеромонах Симеон из Патријаршије српске из Меделина, Колумбије и новорукоположени јереј Василије. У току Свете литургије Епископ Кирило је рукоположио ђакона Василија у чин свештеника и миропомазао седам нових чланова Цркве, које је крстио отац Рафаил.

Након Свете службе Божије Епископ Кирило се захвалио свима који су учествовали у изградњи овог храма и парохије.

Подсећамо, дом у којем се налази параклис купљен је благодарећи љубави блаженопочившг Митрополита Амфилохија.

Овом приликом уручено је неколико грамата и захвалница, а потом је о. Данило у име Румунске патријаршије поклонио икону Христа Господа Епископу Кирилу и архимандриту Рафаилу, као и неколико књига о парохијама Румунске патријаршије у две Америке. 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом друге годишњице од упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија, на дан његовог упокојења, 30. октобра 2022. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије началствовао је Светом архијерејском литургијом у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије из Православне цркве чешких и словачких земаља, Преосвећена господа Епископи: брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије, оци Теологос и Лука из манастира Григоријата, као и свештенство и монаштво из више Епархија Српске Православне Цркве у молитвеном присуству верног народа, известила је Весна Девић а пренела Митрополија црногорско-приморска.

У литургијској проповеди након прочитаног зачала из Јеванђеља сабранима се обратио отац Лука, из манастира Григоријата, који је заблагодарио Господу на прилици и Митрополиту на позиву, да буду присутни данас овде на овој Светој литургији и парастосу Митрополиту Амфилохију. “Благодат Светога Духа поплавила је у овом тренутку овај храм, као што испуњава сваки православни храм за време божанствене Литургије. Али такође поплавила је и благодат Божија овај храм у овом моменту зато што смо сви дошли овде данас да се помолимо за упокојење душе блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Дошли смо, такође, и једна мала делегација свештеног манастира Григоријата, зато што нас је личност Митрополита повезала са овим местом и генерално са српским народом”, беседио је отац Лука.

Објаснио је да повезаност ове обитељи са блаженопочившим Митрополитом потиче и од његове духовне везе, љубави и пријатељства, са блаженопочившим о. Георгијем, игуманом свештеног манастира Григоријата. Упознали су се 1970. године када су били на студијама на Теолошком факултету у Атини, а повезао их је Свети Јустин Поповић:

“Аскетски лик Светог Јустина Поповића, његова духовност и његова љубав за Христа, сјединила је ову двојицу људи. Митрополит Амфилохије, држећи се предања Светог Јустина, пројавио је предање Цркве у њеном континуитету и због таквога предања ми смо пратили нашег блаженопочившег игумана, а преко њега и Митрополита Амфилохија кога смо заволели и увек смо га волели и сада, када више није међу нама, највише га волимо.”

У наставку свог поучног слова отац Лука је казао да теологија која карактерише личност Светог Јустина, оце Амфилохија и Георгија је заправо једна свакодневна борба против човекоцентризма (хуманизма), односно филозофије живота без Христа, што је први грех човеков из кога проистичу сви други грехови људски. Даље је казао да нам Свето јеванђеље даје решење како да превазиђемо човекоцентризам и постанемо Божији људи. Овај храм, како је казао, један је од знакова постојања богочовечанства, подсетивши на Митрополитове речи, изговорене пре него што ће направити овај храм, да је један град без свештенога храма као тело без срца.Такође је подсетио на једну беседу Митрополитову, коју је написао на грчком језику, где каже да добротољубиви покрет на Балкану јесте заправо прави одговор на хуманизам који долази из Европе.

“Причињава нам велику радост зато што ви, благочестиви српски народ, не прихватате такве утицаје хуманизма, као што смо и недавно могли да чујемо у беседи Свјатјејшег Патријарха Порфирија. Свака наша лична одбојност према хуманизму, свака наша разумна дистанца од хуманизма јесте један принос Христу.”

На крају отац Лука је поручио да наша пала људска природа тражи да се понашамо човекоцентрично, али да нам је Господ показао прави пут којим треба да ходимо.

“Наш Бог је небески жетелац, баца свакога дана семе благодати на нас, бодри нас свакодневно да се боримо, да у нашим срцима изникне то семе које је Господ посејао, али да да свој плод не само у неком броју тридесет или четрдесет него у стотини. Тражим молитве Високопреосвећеног Митрополита и осталих светих архијереја, као и молитве побожног свештенства и вас благочестивог верног народа, да сви наставимо нашу борбу и истрајемо у обожењу, јер заправо учење Светог Јустина и наших светих отаца Амфилохија и Георгија, јесте заправо идење ка обожењу.”

На крају Свете службе Божије, одслужен је парастос светопочившем Митрополиту Амфилохију, а потом се сабранима обратио Високопреосвећени Владика Јоаникије, који је заблагодарио браћи саслужитељима, амбасадору Руске Федерације у Црној Гори, верном народу, што су се данас сабрали у великом броју на ову свету службу, да се заједнички Богу помоле и причесте Светим тајнама Христовим и посебно да се молитвено сете нашега Митрополита Амфилохија, велике личности васељенских размера.

“Када гледамо на његов живот од рођења па до упокојења, посебно када гледамо на његова дјела, можемо назрети Христа кроз његов лик, јер немогуће је да човјеку успије у овоме животу да остави тако дубоки траг, да учини тако велика дјела, не само што је подигао овај храм и храм у Бару и многе светиње по Црној Гори обновио, не само то што је сабрао дјецу и народ у храм Божији, што је привео Христу, него и то колико је претрпио од противника, који су на сваки могући начин гледали да спријече њега и његово дјело”, бесједио је Митрополит Јоаникије.

Додавши да је блаженопочивши прошао један трновити пут, али да је имао Христа у своме срцу и да се никада није жалио, Владика Јоаникије је казао да је он био апостол нашега доба и да се на њега може применити реч Светог апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје!

Подсећајући присутне на блаженопочившег Митрополита, истакао је да је он био неуморан те да га нико није могао пратити чак ни у последњим годинама његовога живота. Пред сами крај свога живота, када се разболео од корона вируса, говорио је: Бог ми је дао такву прилику да састрадавам са милионима људи који су заражени, а многи од њих и умиру. 

“Он је, драга браћо и сестре, запамћен у цијелој православној васељени као велики Христов јерарх. Пособно нам је драго што су га запамтили и са великом љубављу га помињу браћа Светогорци. Данас сте чули ријеч нашега драгог брата у Христу и великог пријатеља оца Луке из манастира Григоријата. То открива само да је и наш Митрополит био по духу Светогорац. А и како би могао издржати све тешкоће и свој трновити крстоносни пут са много оспоравања, како рекосмо, да није био човјек Духа Светога – Божији човјек”, рекао је Митрополит.

Истичући да блаженопочивши није марио ни за шта на овоме свету, чак ни за свој живот, само да Господу угоди и да се жртвује за своју Свету Цркву и свој народ, Владика Јоаникије је посведочио да је такав био свуда… и у Светом архијерејском сабору и на Сабору на Криту и на васељенском плану.

“Њега су све ране, све тешкоће свих хришћана, ако хоћете и сваког човјека, бољеле. Он је био састрадална душа која осјећа патње своје пастве и својих ближњих, на крају и свакога човјека”, казао је Високопреосвећени.

Подсетивши на његову жртву за Косово и Метохију, нагласио је да је он био као и Његош у свом времену, како је то Иво Андрић рекао, трагични јунак косовске мисли те да је продужио Његошеву и косовску и ловћенску мисао.

“На крају, због његове жртве, он се настанио у наручје Христово, али се истовремено настанио и у срцима и души свога народа и ту му је мјесто. Иако је отишао, али пошто пребива у души свога народа, он је и даље са нама и кријепи нас, не само својим примјером него и својим молитвама које узноси пред пријестолом Божјим за све нас. Нека би вас за ову љубав коју имате према своме љубљеноме блаженопочившему архипастиру, Бог обилно наградио и окријепио и правим путем руководио у све дане вашега живота. Да вас његов примјер увијек охрабрује, јер имамо доста тешкоћа и искушења у свим временима, па и данас, а биће их и убудуће. Али он нам је као Божији човјек показао прави пут, заправо сјединио нас са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом, који је Пут Истина и Живот”, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Потом су се архијереји и народ Божији сабрани у Христу помолили на гробу светопочившег Митрополита Амфилохија у крипти храма, тачније у параклису посвећеном Светом Амфилохију Иконијском по којем је светопочивши Митрополит и добио своје монашко име.

Данашњем молитвеном сабрању присуствовали су Његова Екселенција г. Владислав Маслеников, амбасадор Руске Федерације у Црној Гори, представници јавног и културног живота.

Звучне записе преноси радио "Светигора" на овом линку.

+++

У оквиру Дана Митрополита Амфилохија, који су почели 28. октобра, у крипти Саборног храма вечерас од 19 часова се одржава вече посвећено академику Матији Бећковићу, као и додела награде ,,Извиискра Његошева”. Током ове свечане вечери говориће Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, академик проф. др Јован Делић, председник жирија, проф. др Иван Негришорац, члан жирија и академик Матија Бећковић.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић) уснуо је у Господу 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Извор: Митрополија црногорско-приморска