Епархија западноамеричка у наредним данима обележиће велики јубилеј Српске Православне Цркве - 8 векова њене аутокефалности. Тим поводом гости Западноамеричке Епархије и њеног надлежног Архијереја Епископа Максима су Преосвећена господа Епископи: бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и стобиски Давид.

 

 

У недељу, 25. августа, након прославе Храмовне славе у Сакраменту, Владика Максим је своје госте повео пут Џексона где су Епископи наше Свете Цркве посетили православну заједницу која живи у овом живописном калифорнијском градићу.

 

 

Управо овде, у Џексону, налази се најстарији српски храм у Америци - Црква Светог Саве која је саграђена далеке 1894. године.

 

Половином 19. века Срби су у ове крајеве дошли са "златном грозницом", трагајући за бољим животом. Најпре су стигли из Херцеговине и Боке Которске, потом и из Црне Горе, Далмације, Лике, Војводине... На обронцима брда око данашњег Џексона био је рудник злата, у ком су радили и наши сународници.

 

 

Пред крај 19. века у Џексону и околини живело је око 650 српских породица. Силно су желели да саграде своју цркву, да се у њој моле, крштавају, венчавају, држе помене... Тако су 1893. позвали јеромонаха Севастијана, до монашења Јована Дабовића, да крсти децу.  Он је, пак, одмах схватио да ту живи фина, многобројна заједница Срба, па им је предложио да подигну богомољу.

 

Иако сиромашни, овај "позив" одмах су прихватили. Само годину касније, 1894, Црква Светог Саве била је изграђена, налик српским црквама у Херцеговини и на приморју. Уз њу су, временом, подигнути парохијски дом са музејом и библиотеком, а, мало даље и летњи Светосавски камп за нашу децу са целе Западне обале.

 

 

Данас у Џексону живи шездесетак српских породица, које захваљујући овој светињи негују националну културу и обичаје. Посвећеношћу цркви и традицији, богољубљем и гостољубљем, задивили су и Американце, који из године у годину долазе да уживају у нашој прослави Божића, а све више их постаје део српске заједнице.

 

У Цркви Светог Саве у Џексону Епископи Максим, Сергије, Димитрије и Давид поклонили су се и моштима новоканонизованог српског светитеља Севастијана Џексонског - првог српског православног монаха рођеног на тлу Северне Америке. Био је дете српских досељеника из Сасовића код Херцег Новог. Верује се да је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере, а Свети владика Николај, Севастијанов велики пријатељ, називао га је "највећим српским мисионаром модерних времена". Промисао Божја је хтела да се Свети Севастијан упокоји баш у манастиру Жича 1940. године, где га је сахранио владика Николај. Његове свете мошти пренете су 2007. године у Џексон. Његовим моштима с великим поштовањем и љубављу, на целивање и молитву, притичу не само Срби са свих страна Америке, него и православни Руси, Грци, Румуни, Бугари, Арапи, Американци...

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

Црква Успења Пресвете Богородице у Сакраменту (Калифорнија) по 67. пут, прославила је своју храмовну славу а у оквиру обележавања јубилеја 8 векова аутокефалности Српске православне цркве.

 

 

Храмовна слава прослављена је три дана раније како би верни народ у што већем броју могао да прослави славу свога Храма заједно са својим епархијским архијерејем, Владиком западно америчким г-дином Максимом. 

 

 

Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ бихаћко-петровачки Сергије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: западно америчког Максима, захумско-херцеговачког Димитрија и стобиског Давида, као и бројног свештенства и свештеномонаштва Епархије западно америчке.

 

Епископи су у порти Храма Успења Пресвете Богородице дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа.

 

 

Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила.

 

Епископи су у порти Храма Успења Пресвете Богородице дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа.

 

 

Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила.

 

Уследила је свечана литија око Храма а потом и чин освећења и ломљења славског колача. Након што су се сви верници послужили житом и добили парче славског колача - уследила је трпеза љубави за све парохијане. Осим српских верника, ова Парохија за своје чланове има и православне других народности: руске, украјинске, румунске, бугарске и друге. Сви они су учествовали у овом јубилеју.

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

У уторак, 27. августа 2019. године, у периоду претпразништва Успенија Пресвете Богородице, када наша Црква слави светог пророка Михеја, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово. Епископу су саслуживали: протојереј Горан Ђерковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Урош Костић. Након прочитане јеванђелске приче у којој се Господ обраћао књижевницима, фарисејима и лицемерима, Епископ Јован је верницима протумачио Господње речи рекавши:

 

Звучни запис беседе

 

“Читајући Јеванђеље ми често, браћо и сестре, застанемо на некој речи јер нам се учини као да је никад нисмо прочитали, а у ствари јесмо. Данашње Јеванђеље нам говори да има људи различитих врста, у смислу да припадају овом табору или оном, како би рекао наш народ. У време Христа постојали су фарисеји, књижевници, садукеји, лицемери... Који су то људи? То су они који се пред другима претварају да су бољи него што јесу. У контексту овог данашњег Јеванђеља, видимо да су се ови људи увек позивали на неки закон, а прави закон је правда, милост и вера. Ово троје јесу душа закона. Као што је душа претежнија од тела, тако у закону је ово троје претежније од свега. Шта раде ови људи? Они проглашавају оно што је споредно за главно, а главно проглашавају за споредно. Зар ми не живимо у таквом времену? Зар не живимо у времену где су вредности обезвређене? Данашњи човек дозвољава да га неко води и најгоре је што такав човек тада не проверава себе. Ови људи - фарисеји, књижевници, лицемери, сврставају се у оне који неће да изваде брвно из ока свога, а хоће да ваде трн из ока другога. Лицемерје мери само лице споља, зато се такви људи зову лицемери, док “лепота кћери цареве је изнутра”, како каже премудри Соломон. И заиста, џабе нам је што се перемо споља ако се изнутра не чистимо. Онај који је очишћен изнутра, он нема потребу да се чисти споља. Зато је важно да схватимо да без божанске правде, без божанске милости, без божанске вере човек се претвара у пустош, у “леш човечности”, како каже један свети отац. А кроз правду, милост и веру, у човека силазе божанске силе које га непрестано обесмрћују и обожују. Речи данашњег Јеванђеља: “Вођи слепима који цедите комарца а прождирете камилу”, указују на то да лицемери оно што је ситно претварају у крупно, а мало претварају у велико. Мерила таквим људима су потпуно изврнута, изопачена. Ненормално узето је за оно што је нормално. Зато наш народ каже, браћо и сестре, “чега се паметан стиди тиме се луд поноси”. Четвородневни Лазар, којег је Господ васкрсао, се само једном насмејао у току свог живота и то када је видео како неки човек краде грнчарију. 

 

Када га је ђакон упитао зашто се насмејао, епископ Лазар је одговорио: “Зато што блато краде”. Свети Јустин за лицемере каже да такви људи иду на глави, а мисле ногама. А може ли нога да мисли? Не може. Данас када се каже да треба да се реформише човек и друштво, људи углавном помисле на спољне реформе, а шта вреди ако свест човека не реформишемо? Каква је корист од таквог закона? Дакле, све се то тако чини зато што се у суштини не познаје човек. Који човек? Боголики човек којег је Бог створио по лику и подобију своме. Зато, браћо и сестре,треба чешће да читамо Свето Писмо да молимо да нам Бог открије смисао тих Христових речи које су нам потребне у овом животу. Јеванђелски принцип гласи да се човек реформише изнутра, да би споља испао реформисан. Другим речима, човече, не претварај се да си другачији него што јеси, не заваравај друге јер друге можемо преварити, али Бога не можемо преварити. И сваки који тако покушава не зна да је прво преварио себе, да је прво обмануо себе. Е зато треба да се чистимо изнутра. “Џаба нам је прати чашу споља, кад је прљава изнутра”, како каже Господ у данашњем Јеванђељу. Човек не може да се чисти изнутра без љубави, труда, подвига, без смирења. Нема човека без дара Божијега, али је страшно када човек злоупотреби дарове Божије”, истакао је Епископ Јован.

 

“Зато се помолимо Господу да нас не сврста са овим књижевницима и фарисејима и лицемерима, него да нам каже: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога”. Е наш живот треба да буде такав да се трудимо да уђемо у радост Господа свога. Радост Божија кад уђе у човека она га носи, он је радостан што је у Богу и што има Бога у себи и што је Бог са њим. Бог вас благословио.”, закључио је Владика Јован благословивши верни народ.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

Храм Свете Тројице у граду Ресистенцији, чију је изградњу покренула најмлађа епархија Српске Православне Цркве, епархија Буеносајреска и Јужнo-централноамеричка, а по благослову тадашњег администратора епархије Митрополита Амфилохија, почео је да добија своје контуре. 

 

 

Наиме, овај храм чији пројекат у себи садржи као идејну основу триконхос древног храма на Златици – Подгорица, а који потписује локални архитекта Алехандро Рогановић (један од потомака митрополита  Илариона Рогановића), гради се на земљишту које је Српској Православној Цркви донирало Министарство образовања провинције Ћако и то на предлог градоначелника града Ресистенције, г. Хорхеа (Ђорђа) Капитанића. Декрет о додели земљишта за изграду цркве Свете Тројице је потписао гувернер провинције Доминго Пепо, пре нешто више од годину дана, и то на опште задовољство многобројних потомака наших исељеника из Црне Горе и Србије, као и удружења која окупљају потомке Грка, Украјинаца, Руса, Бугара и Антиохијаца.

 

У самом одбору за изградњу храма, а на чијем се челу налази Његово Преосвештенство, Епископ Буеносајрески, јужно и централно амерички, г. Кирило, налазе се поред локалног пароха, протојереја Бранка Станишића, и представници свих горе поменутих националних удружења. Њихов заједнички сан је да се у престоници провинције Ћако, након деценија несупелих покушаја, сазида храм у коме ће моћи да се крштавају, причешћују, венчавају и  сахрањују, као оно што су одувек били, потомци православних хришћана, који су стицајем околности остали дуго времена ускраћени за могућност да припадају словесном стаду Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, Цркве Православне. У њиховом заједничком раду, у коме нема никаквих подела по националном принципу, актуализована је  истинска и исконска идеја Цркве, а то је да сабира и уједињује народ Божији, водећи га ка једином истинитом, вечном и непролазном царству, а то је Царство Божије. Гал.3,28 ”Нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више мушког и женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу”.

 

Оно што свакако треба похвалити, јесте однос државе Аргентине према црквама и верским заједницама, а то је однос потпуне посвећености државе да помогне и олакша не само изградњу храмова, већ и њихово одржавање. Са тим у вези треба похвалити и најављене олакшице у висини од 50 посто, на плаћање струје, воде и комуналија, и то за све  цркве и верска удржења у читавој провинцији Ћако. Посебну радост за све православне вернике нашег порекла је и најава градоначелника Ресистенције, г. Капитанића, да ће ускоро бити изведени радови на асфалтирању и осветљењу улице у којој се гради црква Свете Тројице, те да ће она ускоро поносно носити име Николе Тесле, највећег научника који је наш народ подарио свету.

 

Одбор за изградњу храма Свете Тројице позива све људе добре воље, да се укључе у изградњу ове светиње и да помогну молитвено и материјално, како би се овај пројекат привео крају, а на славу Свете Тројице, Једнога у Тројици, Господа и Бога нашега, Оца, Сина и Светога Духа. 1 Пет.2,5 “И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа”

 

Заинтересовани за помоћ у изградњи, могу се обратити писменим путем на адресу електронске поште:

 

parroquiaortodoxasantatrinidad@gmail.com

 

или на адресу Епархије буеносаијреске и јужно-централноамеричке:

 

spc.buenosaires@gmail.com

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Анонимни дародавац је од јануара на подручју Епархије зворничко-тузланске уручио по 2.000 КМ за 104 брачна пара са трећим или четвртим дететом рођеним у овој години, чиме је завршена ова хуманитарна активност, рекао је Срни заступник дародавца г. Саша Живановић.

 

 

Он је подсетио да је у распису, који је крајем децембра 2018. године свештенству упутио Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, анонимни дародавац најавио поклон од 2.000 КМ родитељима трећег или четвртог детета рођеног у 2019. години на подручју те епархије. У распису је наведено да дародавац моли свештенике да у својим парохијама подстичу младе брачне парове на рађање деце.

 

 

 Извор: Инфо служба СПЦ

 

У понедељак једанаести по Духовима, када наша света Црква прославља оданије празника Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Преосвећени је по прочитаним одељцима из Светога Писма протумачио народу значење ових речи.

 

Звучни запис беседе

 

Свети апостол и јеванђелист Матеј нам доноси причу о цариницима и фарисејима који затварају другима Царство Небеско, а сами не улазе у њега. Преосвећени је истакао да Црква кроз богослужења припрема своје вернике за прославу одређених празника. “Сваки празник је догађај у историји спасења рода људскога. Ту припрему називамо предпразништво. Припрема коју ми треба да осетимо. Као када хоћемо да дочекамо неког госта ми умивамо себе и перемо себе. Када то чинимо споља итекако је неопходно да то чинимо изнутра, да чистимо своју душу и да чистимо своје срце како би управо кроз богослужење осетили радост и поруку празника који нам носи тај празник”. Преосвећени је појаснио начин прослављања празника у Цркви: “Црква жели да оно што су верни доживели самим празником да то што дуже задрже у сећању и то називамо попразништво и оданије. Одајемо славу и хвалу празнику, односно личностима који се прослављају тим празницима. Данас наша Црква прославља то оданије великог и светог празника Преображења Господњега. Празнујући то оданије ми одајемо славу и благодарност за све што је Господ наш Исус Христос учинио за наше спасење”.

 

Својим преображењем Господ нам је показао да је то пут нашег преображаја измене и освећења. “Преображење је, како кажу свети оци, потпуно Богојављење. Бог је постао човек и тело, али у исто време зрачи из тела. Ако читамо Свето Писмо ми ћемо видети шта се десило на гори Тавор. Он зрачи из тог тела да би показао да је и тело и материја за Господа. Он је постао човек да би собом као Богочовек и Црквом својом преобразио човека у благодатног Богочовека. У Преображењу на гори Тавору, видимо да се каже да је лице Христово засијало као сунце, а хаљине Његове биле су светлије од свакога белога снега. Шта се догодило на Тавору? Апостоли Петар, Јаков и Јован чули су разговор Христов са Илијом и Мојсејем. Чули да говоре о распећу и страдању. Апостоли су уплашени, посебно Петар. За њих је Господ све. Шта ће они сада? Чувши то и доживевши славу Преображења и лица Христовог, Петар као што каже: "Господе добро нам је овде бити". Другим речима, немој Господе ићи да страдаш, као када деца моле родитеља да не иде, јер су са њиме сигурнија. Шта ће они без Господа?".

 

Даље, објашњавајући тропар празника Преосвећени је рекао: “Апостоли су поднели славу онолико колико су могли да поднесу или да приме од те светлости божанске. Та светлост коју су апостоли видели јесте само део Његове праве божанске светлости”. Владика је подвукао и резимирао оно што се од нас очекује као људи у контексту празника Преображења "да сваки хришћанин треба да доживи светлост Христову. Христос се стално преображава. И Литургија је Преображење Господње. Управо се на крају сваке Литургије каже: "Примисмо Духа Светога, видесмо светлост истиниту". Та светлост је преображенска светлост коју човек треба да доживи кроз молитву, пост, љубав, веру, осећај лепоте самога богослужења и онога што оно носи и поручује. Нека би дао Бог, да ми током молитве доживимо ту везу са Господом да можемо рећи: "Господе добро нам је овде бити". Потребно је да нам се отвори и срце и ум да би светлост Христова која непрестано светли, која просвећује свакога човека који долази на свет, да нас та светлост снажи и крепи".

 

 

Наш храм је светлио посебном светлошћу овога дана због постављања полијејела са хоросом, који је неизоставни део богослужбеног поретка. Преосвећени је на крају Литургије благословио верни народ и поделио освећени хлеб, изразивши задовољство минулим радовима на унутрашњости нашег светог храма.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке.

 

Звучни запис беседе

 

Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке.

 

Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У десету недељу по Духовима, када наша Света, Саборна и Апостолска црква прославља свете мученике Аникиту и Фотија, у Саборном Храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началтвовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Присутном народу, након прочитаног Светог Јеванђеља, обратио се отац Слободан.

 

 

 

„Драга браћо и сестре, драга дјецо чули смо Свето јеванђеље у коме се по ко зна који пут појавила сила Божија, сила ријечи Божије, која изгони свако зло из овога свијета, која изгони зло из човјека. Господ, када се преобразио на гори Тавору, пред својим изабраним ученицима Петром, Јаковом и Јованом, сишао је са горе опет међу своје ученике који бијаху на окупу. И међу њима бјеше још људи и међу њима бјеше и овај несрећни човјек чији син бјеше много болестан од болести од које нема горе. Бјеше опсједнут злим демоном који га од дјетињства мучаше. И много пута, како он и каже иштући помоћи од Господа, много пута га бацаше и у ватру и у воду. И мучаше га љуто. И каже доведох га ученицима твојим и они га не могаше исцијелити. Не могаше га исцијелити, кажу Свети Оци, зато што овај човјек немаше довољно вјере. Бјеше маловјеран, а маловјерни у томе тренутку бијаху и ученици Христови. Па ни они не могаше, иако им је Господ дао сили у власт да изгоне зле духове, не могаше овог демона изагнати из болеснога младића. И зато их Господ и кори ријечима: „Роде невјерни и маловјерни докле ћу вас трпјети, докле ћу бити са вама?“ И Господ, као много пута што је до тада чинио, смиловавши се на молбу овога несрећног човјека, силом ријечи Своје Божанске изгони демона из овога младића који од тог тренутка постаде здрав. И касније га, када осташе насамо, уптаху ученици Његови: „Зашга га ми не могасмо истјерати?“ и Господ им рече: „За невјеровање ваше.“ И поред тога што је Господ пред њима толике тајне открио, толико чудеса својих пројавио, опет по слабости људској пројавило се код Његових ученика маловјерје које је и било разлог зашто они не могаше помоћи овоме несретном младићу. И Господ им онда каже: „Ако имате вјере колико зрно горушично, моћи ћете рећи овој гори премјести се одавде на друго мјесто и све ће вам бити по вашој вјери.“ А поред тога што Господ истиче колико је важна вјера и колико смо моћни и јаки када имамо вјеру у Њега, Господ нам још открива другу Свету Тајну, да се тај род демонски, нечисти, не може изагнати ничим, осим, поред вјере и постом и молитвом.

 

Дала је Света Црква и Свети Оци да се управо у ове дане када се и ми трудимо да се кроз пост и молитву очистимо од свакога гријеха и свакога греховног зла које обитава у нашим срцима, да се управо ово Свето Јеванђеље чита. Да нас Господ још једном опомене колико је важно да се држимо поста и молитве и сваке друге јеванђелске врлине којима преображавамо своја срца и своје душе и постајемо пријемчиви за примање благодати Божије.

 

Нека би нас ова Ријеч Господња коју смо прочитали данас надахнула и утврдила у вјери, а та вјера нека би породила у нашим срцима наду, нека би породила љубав, а из љубави нека би се родиле све остале јеванђелске врлине, које, нека би увијек биле, украс наших душа и наших срдаца“. Након ове заједничке молитве, Отац Слободан позвао је све присутне на недељно послужење у крипти храма.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У попразништву Празника Преображења Господњег, 25. августа 2019. године, у епархијском седишту у Пријепољу са благословом првопастира Епархије, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија уприличено је саборовање свештенослужитељâ Епархије милешевске.

 

 

Сабор је почео молитвено. У пријепољском Саборном храму служен је акатист Светом Василију Острошком, који је био образ врлине своме народу којег је Бог, видећи његову добру намеру, поставио за пастира своје Цркве и ревносног архијереја.

 

Сусрет епископа и свештенослужитељâ уприличен је ради заједничког сагледавања  Христовог Преображења на Тавору и трајног значаја тога догађаја за Цркву Христову, људску историју и појединачне, личне животе људи: – Преображење Господње нас упућује којим правцем треба ићи и како делати, како приступити нашим пастирским обавезама, послушањима, Богу и ближњима. На Тавору Господ је показао које су могућности људске природе, јер она Божанска светлост је постала светлост људске природе. Људска природа Христова је засијала оном светлошћу која је тако бљеснула да су апостоли пали ничице не могући гледати својим телесним очима, рекао је Владика у уводном делу свог пастирског слова и наставио: – Велики су задаци пред нама. Треба да прославимо осамстоти јубилеј светосавског манастира Милешеве и oсам стотина година организованог зрелог присуства Цркве Божије на овом нашем простору. За то су нам потребне велике снаге јер је ово заиста велики подвиг. Само у таворском искуству, благодатном, можемо адекватно одговорити на овај задатак. Морамо пре свега себе оспособити за испуњење овог задатка, правилно себе усмерити ка Богу. То од нас тражи да одмах себе проверимо јесмо ли сви правилно усмерени и јесмо ли усмерени целосно а не расуто.

 

– Црква живи као један организам, као једно биће. Унутар Цркве је утврђен апостолски правилник, постоји структура Цркве. Сви чланови Цркве живе у сагласности, у љубави, у добрим намерама једних према другима, а сви усмерени правилно ка Господу са истим циљем да се Црква Његова шири и да врши своје дело спасења. Искуство Цркве нам говори да је увек неопходно бити отворен ка Христу, ка Његовој благодати, Његовом Јеванђељу, и кроз ту отвореност стално сагледавати себе и узрастати, усвајати оно што је добро, што је врлинско. Када нисмо сви обједињени око Христа онда браћа престају бити браћа. Сва искушења се могу превазићи ако себе усмеримо ка Христу и око Христа се објединимо, поучио је Епископ браћу свештенослужитеље.

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и на његов позив, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј налази се на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Часну пратњу владике Иринеја чине: епископи моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког.

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

У суботу, 24. августа 2019. године, уочи празника Свих Валaамских светих, Епископ бачки молитвено је присуствовао бденију у храму Преображењског Валаaмског ставропигијалног манастира. На сâм дан празника, у недељу, 25. августа, владика Иринеј је началствовао светом архијерејском Литургијом у наведеном храму, уз саслужење епископâ: тројицког Панкратија, намесника Валaамског манастира, моравичког Антонија и мохачког Исихија, протопрезвитера Владана Симића, као и братства свете обитељи.

 

 

Преображењски Валаaмски ставропигијални манастир основан је почетком 14. века. Статус ставропигијалног (под управом Патријарха) стекао је 1991. године. Намесник манастира је Епископ тројицки г. Панкратије, викар поглавара Руске Православне Цркве. Многи православни подвижници потекли су управо из ове руске светиње: преподобни Александар Свирски, преподобни Саватије Соловецки, свети Герман Аљаски и многи други, а велику љубав према наведеном манастиру имао је и светитељ Игњатије Брјанчанинов.

 

 

 

Извор: Епархија бачка

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у 10. недјељу по Духовима, 25. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу. Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха, а у литургијском сабрању молитвено су учествовали бројни вјерници. Архипастирским словом обратио се Владика Јоаникије, говорећи о значају великих и нарочитих празника на које се сабира цијела православна васељена: Преображењу Христовом и Успенију Пресвете Богородице.

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

„Ако је Господ Исус Христос пројавио такву свјетлост свог божанства и ако је та свјетлост дотакла Његове ученике, осјетили су је, доживјели, упили својим бићем, срцем, душом, умом, онда је наша вјера свјетла, наша вјера није тама него свјетлост, наша вјера је радосна, па тако и наша дјела треба да буду свјетла, да и наше мисли буду свјетле и наше ријечи. То може да буде, ако су добре мисли то су свијетле мисли, ако су добра дјела то су свијетла дјела, ако су дјела која чинимо у славу Божју она добијају напролазну, вјечну вриједност“, рекао је Епископ Јоаникије.

 

Додао је да се у таквој вјери сабирамо и у храму у Павином Пољу, који је посвећен Успенију Пресвете Богородице. Ми, хришћани, понекад, се питамо како то да славимо дан када се неко упокојио, јер по логици овог свијета треба славити дан кад се неко роди.

„У хришћанству се слави мученичка смрт неког од мученика или успеније, уснуће, час смрти. Смрт праведника је потврда његовог живота и његове вјере, највећа потврда, печат. То је завршетак, круна његовог живота овдје на земљи. Као што у Светом писму пише: Спомен је праведника са похвалама или Чесна је пред Господом смрт светаца Његових. Они који су живјели у вјери, издржали до краја и упокојили се у вјери, то више хришћани не рачунају као обичну смрт него је то побједа над смрћу, зато што вјера има силу васкрсења. Као што је Христова смрт била преславна, живоносна, Христовом смрћу ми се ослободисмо од смрти“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки.

 

Навео је да је Пресвета Дјева Богородица отплатила дуг гријеху као ћерка Адамова, потомак Адамов, као сви ми људи. Њена смрт је била прелазак у нови живот.

 

„И то се показало неколико дана после, када је дошао апостол Тома, који није присуствовао сахрани. Отворили су гроб, није било тијела Пресвете Богородице и Свети Оци кажу: Како Она Која је носила у себи Живот божански, вјечни, Која је Христа родила да буде потчињена смрти? Како да Она Која је постала извор Живота буде потчињена смрти? Она се показала јачом од смрти, Њена смрт је била само враћање дуга Адамовог, иначе је прешла у нови живот, као што Свети пророк Давид пјева: Стаде Царица с десне стране Теби, а то значи стаде Царица с десне стране Сина свога. Пресвета Богородица је Царица. Наша вјера је таква, вјера у свјетлост Божју, у истину Божју, правду Божју, вјера у Васкрсење, вјера у посредништво Пресвете Богородице и Светих Божјих угодника према нама“, казао је Епископ Јоаникије.   

 

Подсјетио је на ријечи једног од Светих Отаца да су сви свети, и анђели и људи,  примили дјелимично светост од Бога Који је Извор светости, а Пресвета Дјева Богородица, Која је носила у својој дјевичанској утроби Спаситеља свијета и од Које се Господ Исус Христос оваплотио, Она је примила пуноћу освећења.

 

„Зато је Она узвишенија од анђела, од арханђела, пророка, апостола и од свих светих. Она је Царица над свима светима са Сином својим. Господ Исус Христос је Цар над царевима и Господар над господарима, а Његова Пресвета Мајка такође се назива Царицом. Она је брза Помоћница и Посредница свим хришћанима“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

И храм Успенија Пресвете Богородице у Павином Пољу свједочи о томе. По предању, навео је Владика, овдје је, још, у доба Немањића, била црква Успенија Пресвете Богородице, која је касније запустјела.

 

 

„Сабрали смо се данас овдје са нашим свештеницима, монаштвом и народом да се унапријед порадујемо слави која долази. Посебно поведите рачуна како славите храму овог светог храма, јер слава није у јелу, пићу и богатим трпезама, него је слава да, прво, прославимо име Божје, да се помолимо Богу и Пресветој Богородици, да се лијепо припремимо кад долазимо у храм, да приступимо Чаши Господњој и причестимо Светим Тајнама Христовим, па када се осветимо, кад осјетимо ту небеску радост у нашем срцу, онда ће нам све бити угодно“, поручио је Владика Јоаникије.

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

У недељу десету по Педесетници, 25. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Николаја Српског у Коловрату код Пријепоља. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, некадашњи парох коловратски протојереј-ставрофор Милован Пузовић и ђакон Горан Крстић.

 

Звучни запис беседе

 

Похваливши труд и љубав према светињи свих људи добре воље, коју исказују кроз помоћ на уређењу и довршењу храма у Коловрату, Епископ је додао да је такво усмерење душе ка Богу основ за добар у богоугодан живот на земљи: – Да би смо правили спољашњи поредак, укључујући у то и поредак око овог светог храма, неопходно је пре тога успоставити добар поредак у себи. Тек онда ћемо бити способни успоставити добар поредак у простору око себе. Најпре у својој души у срцу своме све довести на право место, усмерити се ка Богу, у добрим жељама, добрим намерама, добрим делима. Волети Бога и своје ближње, желети добро својим ближњима, избацити из себе све труло, све што је усмерено у погрешном правцу. Кад год видимо да у нечему не успевамо треба да се запитамо да ли је добар поредак у души свакога од нас, беседио је Епископ Атанасије присутнима.

 

Сви они који су се подвигом поста сједињеним са молитвом и добрим делима, спремали за свето причешће, на позив Епископа приступили су Светој Чаши, заједничарећи са Господом у Пречасним тајнама Његовим. Заједничарење у славу Божију и Његових светих угодника настављено је за трпезом љубави након Свете Литургије.

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

У недељу, 25. августа 2019. године у Саборној цркви светог великомученика и Победоносца Георгија у Крушевцу, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију  уз саслуживање Архијерејског намесника крушевачког протојереја- таврофора Будимира Којића и братства овог светог храма. 

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

Испуњени радошћу у попразнинству Преображења Господњег усугубили смо овонедељну радост сабрани око нашег Епископа, који је у својој беседи поучавајући духовну децу упутио очиске, пастирске речи о потреби молитве и појачаности исте, јер успостављањем молитве, васпоставља се благодат Божја и одмах нам бива јасно да свака унутрашња и спољашња промена је повезана са вером, са нашим слављењем Бога. Дакле, да бисмо избегли стања смрти потребно је да се непрестано сећамо најчовекољубивијих речи Господњих: молитве и поста, јер сведочећи славу Божју цео свет ће се саобразити и непријатељи ће постати ближњи.

 

 

Извор: Епархија крушевачка

 

Храм Успенија Пресвете Богородице у Сакраменту данас је прославила своју храмовну славу (три дана раније како би већи број верника могао да се окупи у свом Храму). Заједно са њиховим вољеним Епископом Максимом литургију су служили и Епископи бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и стобиски Давид. 

 

 

Епископи су дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила.

 

Никола Станковић