Епархија браничевска тематским научним богословским скупом обележава јубилеје Српске Православне Цркве и манастира Тумана.

 

 

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске, манастир Тумане и Институт за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду организују 14. септембра 2019. године у манастиру Тумане једнодневни тематски научни богословски скуп Видјехом свјет истиниј: Исихазам у животу Цркве Српских и поморских земаља.

 

 

Епархија браничевска ове године прославља значајне јубилеје - осам векова организације живота Цркве у српским и поморским земљама и 630 година оснивања манастира Тумане. Тим поводом, са благословом Епископа браничевског проф. др Игнатија (Мидића), декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, манастир Тумане, Одбор за просвету и културу Епархије и Институт за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду организују једнодневни богословски научни скуп који има за циљ промишљање широке и изазовне теме исихазма у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву.

 

Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, организатори су предвидели као оквирни предлог следеће аналитичке опсеге проучавања:

 

библијске претпоставке исихазма;

исихастички покрет и синаити у историји Цркве;

исихазам у светоотачком Предању;

исихазам и Евхаристија Цркве;

сотириолошки аспекти исихазма;

молитвени подвиг у новом социолошком контексту.

 

Предавачи:

 

епископ проф. др Игнатије (Мидић), декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду

митрополит проф. др Амфилохије (Радовић)

проф. др Родољуб Кубат

проф. др Предраг Драгутиновић

проф. др Раде Кисић

протођакон проф. др Предраг Петровић

ђакон проф. др Здравко Јовановић

доц. др Драган Каран

јереј доц. др Александар Ђаковац

ђакон доц. др Драган Радић

доц. др Јелена Фемић-Касапис

доц. др Андреј Јевтић

протођакон доц. др Златко Матић

протођакон доц. др Сава Милин

јереј доц. др Вукашин Милићевић

научни сарадник др Милош Миловановић

јереј асистент маст. теол. Миле Суботић

дипл. историчар Вук Бачановић

 

 

Извор: Саборност

 

Из дубоких духовних потреба, међу запосленима у Казнено Поправном Заводу за малолетнике у Ваљеву, изнедрила се замисао о посети Свете Горе и манастира Хиландар. Уз помоћ и пожртвовање духовника завода, свештеника Дејана Трипковића, од Епископа ваљевског Господна Милутина и манастира Хиландар, добијен је благослов, те је посета одређена за празник Велике Госпојине. Након молитве у цркви Св. Нектарија, за мирно путовање, у недељу 25. августа, на пут су, осим свештенка Дејана, кренули и архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић, парох бабинолучки Никола Петровић и једанаест поклоника и запослених у КПЗ за малолетнике.

 

 

    Прво поклоничко стајање начинили смо у Аспровалти (Струмички залив, Грчка), нешто пре 7 сати изјутра, како би посетили манастир посвећен Светој Лидији из Тиајтре, и која је прва европљанка која је примила хришћанство, а како нас је отац Дејан упутио, помиње се и у Делима Апостолским (Д. Ап. 16, 12-15). 

 

Манастир Св. Лидије, је женски манастир и најпознатији је по свом хуманитарном и мисионарском раду. У оквиру овог манастира постоји и штампарија, у којој се, како сазнајемо, штампају и издања из Хиландара. Осим поменутог, мисионарство се огледа и у радио станици „Лидија Филипија“ као и телевизијској станици „4Е“ а све у организацији манастира. Такође, у његовом склопу постоји објекат са смештајним капацитетом око 400 кревета и да су исти више пута посетила и деца из Србије, посебно са Косова и Републике Српске. Након обиласка и окрепљења у манастирској трпезарији, опростили смо се од монахиње, са надом у срцу да ћемо и ми једног дана достићи такву мирноћу и доброту, као што је она има.

 

    Пут смо наставили до Јерисоса, који је од Аспровалте удаљен 55 км и где смо нашли преноћиште. На 8 км пре Јерисоса, направили смо паузу у метоху манастира Хиландар, манастиру Какову. Манастир Каково или Мило Арсеница, који је у поседу манастира Хиланадар, први пут се помиње почетком 16. века у турским документима. Величина овог поседа, током протока времена, варирала је од 10000 па до данашњих 2000 хектара, а које је, како нам је гостопримац испричао, дато као поклон од стране турког вазала који је уз помоћ Лозе Симеонове, добио сина, а којег је обећао замонашити а којег су монаси отпустили видевши превелику тугу његовог оца. Манастир Каково поседује пилану и столарску радионицу, вештачко језеро-рибњак, маслињак, два конака, цркву посвећеној Богородици Живоносном Источнику (изградњу цркве 1959. год., преузео архимандрит Никонор, родом из Диваца), књижару и продавницу литературе и монашких рукотворина. По доласку у Јерисос, остатак дана је искоришћен за обилазак места и одмарање на оближњој плажи.

 

    У јутро 27. августа, кренули смо у Уранополис где смо преузели дозволу за боравак на Светој Гори, тј. ДИАМОНИТИРИОН, и где смо купили карту за брод на који смо се укрцали око 09.30 часова. Пут трајектом до Свете земље и луке Јовањица, током којег смо више били загледани у себе него у лепоте око нас, трајао је непун сат. По искрцавању, манастирским аутобусом смо се одвезли до Хиландара.

 

    Дочекани усрдно и са освежењем, упућени смо у спаваоне где смо обавештени о правилима понашања, времену обедовања и службама на којима смо обавезни. Позвани смо на одговорност и поштовање места где се налазимо. По кратком одмору, упутили смо се ка манастиру Есфигмен, око 3 км удаљеног од Хиландара. По пријатном дочеку и окрепљењу у трпезарији, вратили смо се у Хиландар како би присуствовали служби и ручку. 

 

    До краја дана присуствовали смо празничном бдењу које је трајало од 21.00ч па до 02.30ч сутрадан. По поноћи смо приступили Светој Тајни Исповести. Осим крајње неописивог осећаја током Литургије, велики утисак на све нас, оставило је „њихање полијелеја“ а које има трајање од пре раскола у хришћанству и које ствара невероватну игру светлости и рефлексије на злату олтара, уводећи нас тако, у неке нове висине.

 

Изјутра 28. августа, присуствовали смо Светој Литургији посвећеној Успењу Пресвете Богородице, (Велика Госпојина) и причешћу. Након завршетка службе, уследила је празнична трпеза, током које је читана беседа о последњим земаљским данима Мати Божије. Када се огласило звоно за крај обеда, за нас је то значило да се опраштамо од манастира, до наредне прилике.

 

Последњи поздрав учинили смо унутрашњим видом посматрајући манастирски комплекс који по средини пресецају кипариси (врста чемпреса) Св. Саве и Св. Симеона, који као да представљају место где се све душе могу усидрити.

 

По повратку из Богоридичиног врта, поново смо се обрели у Јерисосу што смо искористили за одмор и сабирање утисака пред полазак за Ваљево.

 

У рано јутро 29. августа, кренули смо ка Солуну и успут, у области између насеља Ватопеди и Ормилија, посетили смо женски манастир Благовести Пресвете Богородице, познатији као манастир Ормилија, који броји преко 100 монахиња. У склопу манастира, посетили смо и место где је сахрањен архимандрит Емилијан, који је био духовни отац и вођа манастирским сестрама. На километар од манастира основан је и „Центар за духовну и социјалну подршку“, медицинског и социјалног карактера, пружајући народу из околине подршку и лечење а посебно преко програма за превенцију рака и АИДС-а. Монахиње у центру, служе људима духовно и телесно, преко савремених  одељења патологије, стоматологије, микробиолошких лабораторија и хала за духовне скупове и научне симпозијуме.

 

По завршеној посети, упутили смо се ка Зејтинлику, нашој последњој, за овај пут, станици, пред одлазак у Ваљево. Тамо нас је, са стиховима на маузолеју, дочекао Војислав Илић Млађи, и који нас додатно учвршћује у нашој вери, подсећајући нас на српско страдање.

 

Овај покушај описа путешествија до Нашег Изворишта, најбоље могу описати речи Светог Владике Николаја Велимировића: „Кад сам био дечак веровао сам у Бога, али сад не морам да више верујем, јер знам да Бог постоји.“. 

 

 

 

Никола Савић

МА социолог, васпитач у КПЗ за малолетнике у Ваљеву

 

 

 

 

За Поуке.орг:

презвитер Дејан Трипковић

 

Саборност је једно од основних својстава Цркве Божије. Сви чланови Цркве су, по ријечима Светог Јустина Поповића, међусобно повезани богочовјечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме. 

 

 

Црква и јесте сабирање, окупљање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу, саборовање са Богом и свима Светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. Јер, Христос је рекао: Гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја с њима (Мт. 18,20). Стога су сабрања, сабирања, окупљања битан аспект црквене мисије и живота. Једно од таквих сабрања је Православни дјечији сабор на Цетињу који сваког љета, пред почетак школске године окупи преко хиљаду дјеце поред кивота Светог Петра Цетињског.

 

Све је почело прије двадесет година, када су, благословом Митрополита Амфилохија, трудољубиви вјероучитељи организовали прво сабрање полазника вјеронауке у Цетињском манастиру. Данас, кроз Дјечији сабор ми беремо најљепше плодове које су они засијали својим ентузјазмом и преданошћу прије двадесет љета. Ако ми вјероучитељи током године учимо наше ђаке истинама вјере и црквеног живота, на Сабору су они наши учитељи од којих ми учимо како да се те истине отјелотворе. Уче нас како да се дружимо, како да се радујемо, пјевамо, играмо, слушамо…како да се здраво надмећемо. Довољно је посматрати дјецу док играју фудбал: рукују се пред почетак утакмице, честитају једни другима сваки добар потез у току утакмице, а по завршетку честитају побједнику – путоказ и правило како и ми одрасли да играмо наше “утакмице“. Једном ријечју, на Сабору нас дјеца уче како да постанемо као они јер је то заправо и основни услов за улазак у Царство Божије – да се повратимо и будемо као дјеца (Мт. 18,3). Кад Господа нису прихватили и препознали великаши, кнежеви, књижевници, препознала су Га и објавила мала дјеца. Зато Господ и тражи дјечије особине код својих сљедбеника јер је Царство небеско намијењено онима који задрже дјечије врлине: незлобивост, смиреност, чедност, послушност…

 

Дјечији сабор је на један начин и круна годишњег рада на пољу вјерске наставе јер се тада сагледа и оцијени постигнуто а сам Сабор својим духом јесте награда за уложен труд. Зато је Дјечији Сабор истински празник вјеронауке јер је он сусрет оног најврједнијег и најчистијег што имамо, а то су наша дјеца. Црква и јесте сабрање око Дјетета Младог и око оних који су прославили Дијете. Сабирајући се са дјецом у крилу Цетињског манастира – новог Витлејема, како рече Митрополит Амфилохије, ми настављамо дјело наших предака, пјевајући с њима: Отроча младо, предвјечни Бог.

 

Наша обавеза и одговорност је да дјецу приводимо Богу, да чувамо Христов лик у њима како би се сутра на прави начин сусрели се са свијетом “одраслих“, носећи у себи свјетлост и чистоту православне вјере. Ако у томе успијемо онда можемо да кажемо да смо испунили и смисао нашег постојања и Христову заповиијест: Пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско (Мт. 19,14). Пустимо дјецу ка Господу и сјећајмо се ријечи Аве Јустина да ће нас управо они – дјеца и цвијеће – оправдати пред Богом.

 

 

Јереј Слободан Лукић

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У издању Катихетског одбора Српске Православне Цркве за ученике седмог и осмог разреда основне школе у Републици Српској изашао је из штампе Бибилијски атлас, Стари и Нови завет, аутора Младена Стругара. 

 

 

Аутор је на 22 карте Старог завета и 11 карата Новог завета приказао готово све најважније догађаје и факте библијске историје, тако да су тематски садржаји јасно одвојени у засебне целине и хронолошки прате историју Старог и Новог завета. На стручан и конструктиван начин извршена је селекција старозаветних и новозавјетних догађаја, тако да је кроз географске карте јасно представљена не само историја Богоизабраног народа, већ и положај великих царстава у Старом завету (нпр. Вавилонског, Персијског, Римског царства итд.), од којих је неодвојива историја јеврејског народа.

 

Са друге стране новозаветне карте приказује живот и проповед Господа Исуса Христа, од Његовог рођења, до Његових јављања, по Васрсењу, али и описују мисионарска путовања Светог апостола Павла, тако да се Атлас завршава са картом седам Цркава Мале Азије.  Дакле, овај Атлас представља тематску збирку историографско-библијских карата које по свом територијалном захвату обухватају мање и веће просторе Блиског истока, Медитерана и Европе. Карте поседују све математичко-картографске елементе, рељеф је приказан на тај начин да се лако уочавају све географске карактеристике терена, а места и догађаји су прецизно убицирани. Сваку карта прати краћи наратив који је описује и даје ученику основне информације о њој, па ученик не треба да тражи додатна појашњења и информације. Аутор је такође кроз карте представио и алтернативне правце или места библијских догађаја, чиме је понудио читаоцу да прати различите приступе при опису библијских догађаја. Ово указује да аутор одлично познаје и разумије Стари и Нови завет, тј. не само религијске, већ и друштвене, културолошке и социјалне прилике тог времена. 

 

Техничи, Атлас је професионално уређен, тако да оставља упечатљив визуелни утисак. Такође, Атлас следи савремену картографску делатност и на јасан и модеран начин, картографским знаковима и дизајном, оставља могућност лаког праћења и сналажења у њему. Употреба Библијског атласа: Стари и Нови завет у настави православне веронауке као обавезног наставног средства подићи ће квалитет реализације наставе православне вјеронауке на виши ниво, а часови ће ученицима постати интересантнији, динамичнији и конструктивнији.

 

др Славољуб Лукић

 

 

Извор: Српска Православна Црква

 

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог пророка Самуила са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је и Самуило, последњи пророк из Старог завјета, као и Јован Крститељ после њега – рођен од нероткиње.

 

Звучни запис беседе

 

„На молитве његове мајке и напаје њеног срца Бог јој је послао утјеху и радост, али не само њој него је послао живога свједока свога и истине своје овдје на земљу – Светога Самуила“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Додао је да је Самуило остао да свједочи долазак Бога у овај свијет и да буде благослов за изабрани Божји народ.

 

„А у исто вријеме, да по Божјем знамењу, благослови првога цара изабранога Божјега народа Саула. А онда, послије њега, такође, пошто је и Саул скренуо са пута Божјега, пошто га је одбацио Господ, онда је изабрао Давида, оно дијете Божје које је у Витлејему чувало стада, па га је удостојио Бог да буде у оној пећини и да га спасе сила Божја од змије отровнице“, казао је он.

 

Рекао је да су дивни Божји пророци и прије и послије Самуила.

 

„Сви су они посвједочили истину Божју. Међу њима пророк Самуило заиста заузима једно изузетно мјесто. Заиста је он онај слуга испуњен огњем и вјере и богољубља и ббратољубља. И као такав остао је свједок Христов до наших времена, свједок да сви они који иду путем Божјим, и који ходе за Господом и испуњавају Његов закон задобијају благослов Божји. А оне који су имали благослов, али су га погазили, Господ одбацује као што је одбацио Саула и многе Сауле до наших времена“, закључио је Митрополит Амфилохије.

 

На данашњој Литургији Митрополиту Амфилохију је саслуживало свештенство из Боке, из архијерејских протопрезвитеријата: бококоторског, будванског и херцегновског.

 

Након Литургије Владика је са свештенством ових протопрезвитеријата одржао састанак.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У недељу једанаесту по Духовима, на празник Светог Андреја Стратилата, дана 01. септембра текуће године у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијскога у Карловцу торжествено је прослављена дуго очекивана свечаност у Епархији горњокарловачкој. Новоподигнути Епархијски двор и црквеноопштинска сала у порти Саборног храма окупио је велики број верног народ Епископије горњокарловачке али и са свих других крајева, затим представнике културног и политичког живота како Републике Хрватске тако и Републике Србије и Републике Српске.

 

Повезана вест:

 

Свечано вечерње у карловачком Саборном храму

 

 

Прослава је започела Литургијским сабрањем којем је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са Високопреосвећеним митрополитом саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим и домаћин, Епископом горњокарловачки г. Герасим као и бројно свештенство Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.

 

После завршетка Свете Литургије, епископ г. Герасим обратио се верницима благодарећи Богу за овај дан и уступио реч митрополиту г. Порфирију. Митрополит г. Порфирије обратио се беседом у којој је нагалсио да је „епископ Герасим одговорио на дарове Божије тако што се целим својим бићем предао Богу“ и приметио да враћањем православној вери народа овог краја, долази до свеукупног преображаја о чему и овај катедрални храм као и новоподигнути епархијски центар сведоче. Осврћући се на речи Светог Јеванђеља, митрополит г. Порфирије осврнуо се на саживот истакавши да је „тајна царства небеског у нашим међусобном односима те да без опроштаја сво наше постојање бива обесмишљено.“

 

Након беседе мтрополита г. Порфирија, епископ г. Фотије освештао је зграду новог епархијског центра и црквеноопштинске сале. У порти храма уприличен је ручак за уважене госте и верни народ, око чега се у својству доброг домаћина побринуо епископ г. Герасим. У току агапијског обеда, у свом архипастриском обраћању присутнима епископ г. Герасим је истакао да је „мали труд живота нашега а велико и бесконачно добро које за собом оставља, те непосустајући, истрајавамо са православнима овог краја. Наше постојање није пасивно, оно није немо и посматрачко, него ткалачки фактор у свим сферама јавнога живота и као Црква Христова градили смо на темењу који је Истина, на крајугаоном камену који је Христос.“ 

 

Епископу г. Герасиму се пред окупљенима обратили и господин Бранко Ружић министар државне управе и локалне самоуправе у Влади Републике Србије, и господин Петар Ђокић, министар индустрије, енергетике и рударства у Влади Републике Српске, честитајући епископу г. Герасиму овај велики историјски дан за Епархију горњокарловачку.

 

 

Извор: Епархија горњокарловачка

 

Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“.

 

 

Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква.

 

“Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор.

 

На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,.

 

“Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он,

 

Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти.

 

“Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он.

 

Додаје да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори.

 

“Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске.

 

На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ.

 

“То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он.

 

Подсјетио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих траже да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије.

 

“Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У петак, 30. августа 2019. године, извршена је примопредаја дужности ректора Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Досадашњи ректор протојереј-ставрофор Јован Петковић, који је по молби пензионисан, предао је дужност новопостављеном в.д. ректора протојереју Јовану Милановићу. Примопредају је извршио члан Светог Архијерејског Синода задужен за просвету Митрополит дабробосански г. Хризостом.

 

 

Митрополит Хризостом је, у име Светог Архијерејског Синода, захвалио досадашњем ректору проти Јовану Петковићу на његовом немерљивом доприносу средњошколском образовању и примерном управљању Богословијом и истовремено пожелео новом в.д. ректору протојереју Јовану Милановићу успешан и плодотворан рад у руковођењу славном и историјском Богословијом.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови.

 

Звучни запис беседе

 

У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити.

 

„Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика.

 

Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања.

 

„Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“.

 

„Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије.

У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив.

 

„Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије.

 

На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити.

 

„Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“.

 

„Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног.

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма. Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године.

 

 

Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема.

 

Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима.

 

Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати.

 

 

По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан.

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, са епархијским свештенством и свештеномонаштвом, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Георгија у Латковићу. 

 

 

Том приликом, он је осветио палионицу свећа при храму. Свечани догађај употпунио је културно – уметнички програм и трпеза љубави на крају сабрања. „Како се међу собом поздрављамо на разним местима, поштујући нека правила опхођења, тако би недељом требало да дођемо у дом Божји, сусретнемо се са Богом и обратимо Му се“, рекао је у беседи Епископ Млутин који је тумачио јеванђељску причу о цару који се прерачунава ко му шта дугује, наилази на човека који му дугује велики новац и, на његову молбу, опрашта му. Човек коме је опроштено, пак, одбија да опрости пријатељу који му дугује много мање. „Цар је Господ Христос. 

 

Свети оци кажу да је овај свет једна велика учионица у којој се учимо колико је Бог милостив и даје свима, и злима и добрима, да им сија сунце. Како је узвишена та школа… Где год погледамо, видимо чудо до чуда, лепоту до лепоте.Тешко онима коју ту школу не уче. То су безбожници и противници Христови, а ми и у малом цвету видимо лепоту и доброту Божју, рекао је ваљевски архијереј. Сабрање је завршено свечаном трпезом на којој је четворо заслужних верника, који помажу рад Црквене општине Латковић, награђено Архипастирским граматама. 

 

 

Извор: Радио Источник

 

У недељу, 1. септембра 2019. године, у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром поводом почетка нове школске године свето евхаристијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј Небојша Ракић, протонамесник Дејан Марковић, протонамесник Иван Антонијевић, јереј Бојан Чоловић, јереј Владан Костадиновић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су певали ученици Богословије на челу са професором Немањом Старовлахом.

 

Звучни запис беседе

 

Молитвом да се “отвори ум, срца и уста слугу Твојих, да би усвајали силу закона Твога и са успехом схватали корисне науке које им се предају”, призван је Дух Утешитељ, Дух Свети Који надахњује сву твар и изграђује Цркву.

 

По благослову Преосвећеног Владике, ректор је произнео беседу у којој је нагасио да се наш живот непрестано налази на неким почецима и завршецима. У образовном систему се ово потврђује јер нова генерација данас је први пут литургијски започела школовање. За њих почиње нови живот. Ректор је у име епископа, професора, запослених и чланова црквене општине пожелео добродошлицу говорећи у наставку о циљу нашег живота. “Између почетка и краја налази се време које морамо искористити јер ће оно брзо проћи. Један од циљеа нашег образовања јесте да спознамо све аспекте Божијег откровења. Хришћани верују у Бога кога познају, који је личност. Бог је са планом створио свет, што такође показује да постоји почетак и крај, и сви смо позвани да будемо сарадници у остварењу Божијег плана, и то је задатак нашег живота и школовања. Шта значи бити сарадник Божији? Ми смо на крштењу прихватили да будемо Божији сарадници, а речено речником савременог човека, потписали смо уговор са Богом. Господ је склопио два савеза са човеком, један Стари на Синајској гори, а други у крви Сина Свога. Саки савез даје одређена права, али и одређене обавезе. Млади савремени човек сматра да ништа није дужан, ни својим родитељима, ни својој отаџбини, а то није хришћански став. Постоји још један ниво, ниво љубави, и за њега нема оцене, а без тог нивоа нећете бити хршћани. Када говоримо о љубави, разликујемо љубав према Христу, а Свети Дух отвара наша срца и омогућава нам љубав према Христу. На данашњој Литургији ми призивамо Светог Духа. Да учите предано и да отварате ваше срце. Током школства можете постати професионалци у свом послу, али ако немате љубави, ништа немате”, поручио је ректор др Зоран Крстић.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У недељу једанаесту по Педесетници, 1. септембра 2019. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на светог Андреја Стратилата, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у храму Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. 

 

Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Недељко Зубовић, протопрезвитер Предраг Толимир и презвитер Велимир Врућинић, пароси при телепском храму. Благољепију литургијског сабрања допринели су и ђакони: Мирослав Николић и Бранко Бандобрански. У славу Божју, једним устима и једним срцем, појали су полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.

 

 

Након прочитане еванђелске перикопе, прота Миливој беседио је о спасоносном значају праштања. Архијерејски намесник новосадски први посебно је нагласио да није довољно само говорити о праштању и очекивати да други нама опросте. Као хришћани, позвани смо да реч о праштању пројавимо и потврдимо делатно, следујући речима молитве Господње и следујући поуци данашње еванђелске приче, истакао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов.

 

 

Након прочитане заамвоне молитве, архијерејски намесник новосадски први је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о постављењу новорукоположеног ђакона Бранка Бандобранског за парохијског ђакона при храму на Телепу. Спроводећи у дело наведену одлуку надлежног Архијереја, прота Миливој је истакао да новопостављеног ђакона красе многобројне врлине – озбиљност и одговорност у служби, али и велика љубав према богослужењу Цркве.

 

 

Презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма, исказао је срдачну благодарност проти Миливоју, који је пренео радосну вест и благослов владике Иринеја. Не кријући емоције и радост, отац Велимир је упутио речи добродошлице ђакону Бранку, полажући наду на Господа да ће заједничко служење Цркви и народу Божјем бити свима на духовну корист и радост.

 

 

 

На крају, сабранима се обратио и новопостављени ђакон, који је заблагодарио Епископу бачком на указаној части и благослову да служи при велелепном храму на Телепу, уз обећање да ће указану част оправдати преданим служењем. Речи благодарности ђакон Бранко је упутио и сабраним свештеницима, као и верном народу Божјем.

 

 

 

Извор: Инфо служба Епархије бачке

 

У недељу, 1. септембра 2019. године у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу служена је Света архијерејска Литургија са прозбама и молитвама за благословен почетак нове школске године.

 

Звучни запис беседе

 

Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, парохâ пријепољских протојереја Бранислава Стојановића и протонамесника Влада Лазића, и ђакона Горана Крстића. За певницом је одговарао црквени хор Свети краљ Владислав из Пријепоља.

 

Мноштво деце са својим родитељима, наставницима и вероучитељима сабрало се у храм да узму учешћа у богослужењу и добију благодат Духа Светога да би испуњени силом Божијом успешно савладали све препреке које их буду чекале у предстојећој школској години, како би били понос својој Светој Православној Цркви. И сви су преклонивши колена, предвођени својим Епископом, узнели молитву да Дух Свети укрепи, оснажи и пошаље мудрости и љубави у предстојећем периоду свима који хоће да узрастају у познању Бога.

 

Упућујући речи охрабрења свој сабраној дечици, на добром путу којим су кренули, Епископ Атанасије је позвао све присутне, и младе али и оне мало старије да омекшају своја срца и душе како би могли примити сва добра учења која им се буду давала у предстојећем периоду: – Ми смо на почетку једног доброг дела, на почетку школске године, али и на завршетку једног времена које је прошло. Веома важно умеће од кога зависи цео наш живот је како се односити и према једном и према другом. Према оном што је прошло односимо се критички, настојимо да дамо оцену како смо се односили према Божијим даровима које смо имали. Бог нам је дао време и дао шансу да будемо учесници времена. Дао нам је и простор и способности да можемо да обликујемо простор и овај живот и свет. Бог је планирао, кад је стварао свет, да људи буду Његови сарадници, и у томе се највише и показује Његова љубав. Дао нам је шансу да будемо Његови пријатељи и да овај свет са Њим заједно обликујемо. Колико смо од тога свега урадили свако ће за себе морати одговорити.

 

– Овај тренутак искористимо макар за то да Богу заблагодаримо на ономе што нам је дао. Бог нам је дао и тај таленат да можемо себе оцењивати, процењивати и поправљати. Тешко нама ако нас други поправљају а благо нама кад сами себе поправљамо. Благодарећи Богу на ономе што нам је дао ми гледамо преда се, школска година је пред нама, нове шансе су ту. Сви ћемо бити ђаци, и они који себе називају ђаци и они који кажу да су другима учитељи. Учење се наставља до последњег момента живота. Ко другачије схвата учење није добро научио јер учење траје непрестано.

 

– Ми смо се Богу обратили да деци додаје дарове, додаје способности, да их усмерава у добром правцу. Знања су разна и њихова примена није увек на корист. Има знања која су за изграђивање али има знања која ако се примене су штетна. Зато се ми учимо која су то знања која доприносе добром функционисању личности и заједнице и учимо се како их примењивати, поучио је Епископ Атанасије присутне.

 

Многа од присутне деце су исказала своју решеност да кроз живот иду уз Христа и са Христом причешћујући се животворним Телом и Крвљу Његовом.

 

Владика је на крају све присутне благосиљао кропећи их освештаном водицом док су свештеници делили нафору, бомбоне и скромне поклоне школарцима.

 

 

Извор: Епархија милешевска