Живе речи утехе: Живе речи утехе

Владика Методије: Свети новомученици јасеновачки нас позивају на љубав!

Mon, 09 Sep 2019 18:33:47 +0000

У оквиру Дана Светих новомученика јасеновачких, који су почели у петак 6. септембра, научним скупом „Новомученици: Полиперспектива V“ у Загребу, јуче је у манастиру Ораховица служена Света архијерејска литургија, док је централна прослава одржана у суботу 7. септембра у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу.

Светом архијерејском литургијом у манастиру Јасеновац началствовао је Његово преосвештенство Епископ марински и јургинског Инокентије из Руске православне цркве, уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства и вјерног народа Епархије пакрачко-славонске и сестринских епископија.

У својој бесједи владика Јован је говорио о величини и значају овог храма, као и светињама које се у њему налазе.

„Ево нас овдје окупљених над моштима Светих новомученика, не само јесеновачких, него и пребиловачких, јер они су једно у Царству небескоме, као и у српскоме крстоваскрсноме крсту, животу и судбини. Желим да захвалим нашој браћи Далматинцима, чуварима Гроба Христовога који су са нама овдје од првога дана. Они нису овдје по положају, нити су позвани или мољени, већ долазе, не као у своју кућу, већ на своју кућу, јер ово је исти Христов гроб као у Јерусалиму.“

Владика је истакао да је манастир Јасеновац кућа која се обнавља. Током Другог свјетског рата манастир је био разорен а послије 1945. године све до седамдесетих година прошлог вијека, комунисти нису дозвољавали његову обнову. Као парохијски храм је освештан тек 1984. године. Нажалост онда је доживио нову голготу, да би тек 2000. године био проглашен за манастир. Тада је у њему био само један калуђер.

„Хвала Богу васкрсао је. И ја вас молим да се молите Богу за мати Серафиму и њено сестринство које чувају и обнављају манастир, нашу највећу светињу послије Косова и Метохије.“

Преосвећени владика је најавио да ће се 22. априла идуће године обавити освећење параклиса Светих новомученика јесновачких, који се налази на мјесту њиховог мучеништва и страдалништва. Такође, 15. и 16. новембра ове године у Кућанцима, родном селу Светог Патријарха Павла, биће освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла, који је срушен 1992. године само зато што је у њему 1914. године крштен свете успомене Патријарх српски Павле.

Након Литургије у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља на хумци код Каменог цвијета благосиљани су славски приноси.

По завршетку молитвословља, окупљеном народу јеванђељске ријечи је упутио викарни Епископ диоклијски Методије. Он је своју бесједу почео стиховима који, по његовим ријечима, најбоље осликавају и изражавају судбину нашег народа, поготово оног који је овдје принио себе на жртву Христу Богу нашем: Слиједујући Богу и прецима населисмо небо са свецима и нахранисмо земљу херојима, још мирно идемо за њима да и себе на жртвеник дамо. Од тог пута бољи пут не знамо.

„Свети мученици јасеновачки су, као што се каже њиховом у кондаку, као чисти, чедни, дивни кринови принешени Богу на дар и унешени у овај дивни обновљени Храм рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, као што су и са Косова Поља у Грачаницу унешени божури косовски.“

Преосвећни владика Методије је казао да је једно од највећих чуда Божијих стварање овога свијета и наше увођење из небића у биће, а још веће чудо је оно које се данас десило овдје на Светој литургији: претварање хљеба и вина у Тијело и Крв Христову којом смо се причестили. Он је казао да ништа мање чудо није то да се на оваквом мјесту бола, ужаса и страдања превали преко језика и усвоји својим срцем, и то у животу своме испуни на дјелима, заповјест Христова о љубави: Љуби ближњега свога као самога себе.

„И управо та заповијест о љубави на коју нас Христос призива говори нам да ми немамо другога непријатеља осим гријеха смрти и ђавола“, бесједио је владика.

Љубав на коју нас Христос позива је она која изгони страх и која све лијечи, поручио је Епископ диоклијски г. Методије:

„На то нас позивају и Мученици јасеновачки јер ћемо бити њихови истински сродници само ако будемо сродници у духу с њима, а не само у крви и тијелу. И нека нас данашњи празник научи љубави Христовој. Оно што је највеће чудо је то да се у овој долини овдје, као и у цијелој земаљској долини, проповиједа Христова љубав и заповијест. Нека нас то оснажи и изведе на пут оних које данас прослављамо, да славимо Христа Бога нашега са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин! “

У оквиру празновања Светих новомученика јасеновачких у петак 6. септембра, по пети пут, одржан је научни скуп „Новомученици: Полиперспектива V“ у Српској православној општој гимназији у Загребу.

Након Симпосиона, у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу служена је вечерња служба.

Дани Светих новомученика јасеновачких завршиће се у сриједу 11. септембра, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, када ће се у обновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима служити Света архијерејска литургија.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Никодим: Господ је центар нашега живота!

Mon, 09 Sep 2019 18:31:53 +0000

Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 8. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у шибенском храму Светог Спаса. Сабрање верног народа улепшала је духовна радост рукоположења ђакона Далибора Цвијановића који ће пошто буде примио чин свештеника постати имотски парох.

-У данашњем Јеванђељу чули смо шта треба да радимо да бисмо наследили Царство небеско. Господ каже како треба да испуњавамо законе Његове, да се одрекнемо свог богатства и следимо Господа. На то смо, драга браћо и сесетре, сви ми позвани, а то подразумева, на првом месту, да треба да се одричемо своје воље, да се бринемо о другима и волимо једни друге, беседио је Владика и додао:

-Исто тако, потребно је да Господ буде центар нашега живота, а у наше, савремено доба то подразумева управо сабрања попут овог нашег данашњег, када се сабирамо на светој Литургији и учествујемо у светим тајнама. Када смо у Цркви ми смо позвани да занемаримо све наше бриге, да мислимо на Господа и сјединимо се да Њим.

Извор: Инфо служба СПЦ

Владика Херувим: Господ нам на Литургији отвара очи за будуће Царство које је припремио за нас!

Mon, 09 Sep 2019 18:30:50 +0000

У недељу 12. по Педесетници, дана 08. септембра 2019. године, када Црква слави свете мученике Адријана и Наталију, свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.

Његовом Преосвештенству су у капели Преображења Господњег саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља.

Преосвећени Владика изговорио је овом приликом следећу беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у нашем манастиру, у капели Преображења Господњега која нас увек позива на преображење наше душе и нашега живота. Речи којима почињемо служити свету Литургију: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа” – позивају нас на преображење душе и целокупног живота.

У прочитаном данашњем Апостолу и Јеванђељу могли смо чути о Тајни вечнога живота. У посланици светог апостола Павла чули смо о Тајни Васкрсења која је суштина нашега живота, док смо из светог Јеванђељу чули причу о богатом младићу. Богатог младића је занимало шта треба да уради како би задобио Царство Небеско. Свеблаги Господ одговара на питање и можемо чути како набраја Божје заповести дате Мојсију, међутим то младићи не беше довољно. Одважни младић хтео је чинити још и тада чујемо свима нам познате Христове речи: ”Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.” Чувши ове речи младић се растужио јер му је срце било везано за имање које је поседовао.

Испуњење Закона датог на Синају лежи у овим речима јер нам откривају дубину Божје љубави према нама и уче нас правој љубави коју требамо имати према Господу. Христос открива наше сладострашће, везаност за материјално које нас окружује и које је нашем разуму пријемчивије од невидљивих ствари и реалног духовног света. Господ нам отвара очи за будуће Царство које је припремио за нас, али које је ту већ сада, сваки пут када служимо свету Литургију.

Господ Исус Христос нам говори да је тешко богатоме човеку ући у Царство Небеско говорећи нам тако да је наша везаност за пролазне ствари заправо наша слабост која нас раздваја од Господа и Царства које нам је припремљено.

Ако будемо живели по Јеванђелским истинама и Тајнама које нам се на светој Литургији увек изнова откривају, бићемо на Христовом путу, на путу светих апостола, Божјих угодника и наших светих предака који су веру у Господа Исуса Христа својим животима посведочили.

Нека сте срећни и благословени, нека нам Господ да снаге, вере и храбрости да преображавамо себе благодаћу Светога Духа у људе савршене као што је савршен Отац наш Небески! Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Владика Максим: Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима!

Sun, 08 Sep 2019 18:49:13 +0000

Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…?

Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића).

У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално.

Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци.

Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили?

-Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве.

„Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом.

Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија.

И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви.

Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе.

Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама?

-Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова.

Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере.

Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.

Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква…

-Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.

Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД?

Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“.

Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци?

-Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија.

Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину.

Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету.

Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина?

-То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. .

Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално.

Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД

Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986).

Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин.

Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“?

-На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања.

Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином.

Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем

Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива?

-Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио.

Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”.

Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности?

-По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета.

Извор: Serbiantimes.info

ТВ Храм: Централна прослава празника Светих Новомученика Јасеновачких

Sun, 08 Sep 2019 18:38:10 +0000

Прослављено десет векова Рашке епархије и осам векова самосталности СПЦ

Sun, 08 Sep 2019 15:22:00 +0000

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас, 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве.

Повезане вести:

Митрополит Амфилохије: Стари Рас је коријен нашега духовнога бића!

Епископ жички др Јустин: Радујући се заједници са Господом и свима светима, призвани смо да умножимо хришћанску љубав и постанемо деца светлости!

Владика Теодосије: „Да никад не заборавимо косовски завет, не одрекнемо се најсветијег!“

У Петровој цркви почела прослава хиљаду година Епархије рашко-призренске и осам векова аутокефалности СПЦ

Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и вјерним народом.

У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао.

Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити.

Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом:

„То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет.

Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу.

„Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“

Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога:

„То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин.

Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, вјерном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тијело Христово – Црква Божија и да овдје потврдимо свој завјет Богу да смо народ опредјељен за вјечни живот.

Владика је посебну благодарност исказао Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју који је имао намјеру, али није могао данас да буде овдје, на овом светом мјесту, као и Митрополиту Амфилохију који их, како је истакао, „стално посјећује, кријепи, утврђује на путу једином који води ка Христу, вјечном животу“.

„Данас нас је овдје сабрао Свети Сава да прославимо Србе светитеље и просветитеље, оне који су најбољи из рода нашега, који су живјели Свето јеванђеље и подвигом просијали, мученички пострадали, али који су стекли и оставили нам ово непроцјењиво благо“, казао је владика Теодосије.

Нагласио је да су нам свети преци предали то благо да га сачувамо и предамо нашој дјеци, подсјетивши да управо све што имамо њима и дугујемо. Подсјетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталност СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко вријеме у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову ријеч и заповјести – Свето јеванђеље.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз вјекове. Подсјетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за вријеме Светога Симеона и Светога Саву, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовјенчани и дјеца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг.

Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз вјекове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене.

„Ово је најстарији сабор који сабира у себе све саборе нашег народа кроз вјекове и ја се надам и убудуће. Ако Бог да, овдје ће бити сабор, на којем ће бити и Његова светост наш Патријарх и сви архијереји наше Цркве, сличан оном, и још већи, од онога који је био за вријеме Светога Симеона и Светога Саве.“

Владика је казао да иако понекад заборавимо, Стари Рас је коријен нашега духовнога бића, јер је овдје епископ, у вријеме Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје:

„Не само 1000 година, него 1500 и више година, то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је владика Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља онда су одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја вјекове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсјећајући на дјела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године:

„Није био ни краљ Никола, као ни они прије њега, не само у Црној Гори, него широм нашег народа, који су се одрицали КиМ, као што то чине безбожници обољели од брозоморе, моји монтенегрински садашњи владари који су се одрекли и признали тзв. независно Косово. То је нешто најсрамније што се догодило у историји Црне Горе!“

Додао је да и србијански предсједник говори и траже нешто, и ако им нешто дају, они ће издати Косово и Метохију, и да је то срамота и за њега и свакога другога који се одриче свога бића и памћења, своје историје и светиња.

„Нека би Бог дао да овај сабор древни, настави да буде свесрпски и свеправославни сабор управо код овога Светог храма. Нека благослов Божји, благослов овог сабора буде на свом нашем роду и народу. На многаја и благаја љета“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу.

Прослава 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве у Старом Расу, који је колијевка српске државе, почела је јуче у Цркви Светих апостола Петра и Павла, вечерњом службом коју је служио Епископ Теодосије са више архијереја наше Цркве, након чега је одржана свечана академија.

* * *

Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану.

После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Стари Рас је коријен нашега духовнога бића!

Sun, 08 Sep 2019 15:21:32 +0000

Извор: Телевизија Храм

Епископ жички др Јустин: Радујући се заједници са Господом и свима светима, призвани смо да умножимо хришћанску љубав и постанемо деца светлости!

Sun, 08 Sep 2019 14:09:38 +0000

Извор: Телевизија Храм

Владика Теодосије: „Да никад не заборавимо косовски завет, не одрекнемо се најсветијег!“

Sun, 08 Sep 2019 14:08:33 +0000

„Током историје било је успона и падова и наше државе. Било је слободе и ропства наше цркве, нашег народа али смо увек усправно гледали и корачали вођени Св. Савом и Св. Немањом, родоначелницима српског рода. И пре светог Саве, овај храм најбоље сведочи,“ рекао је вечерас владика Теодосије у беседи на обележавању миленијума од првог писаног трага о постојању данашње Епархије рашко-призренске, и 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије.

У најстаријој српској цркви апостола Петра и Павла код Новог Пазара, окупили су се вечерас српски архијереји, уз монаштво и сестринство рашко-призренске епархије, и вернике, који су уз началствовање владике захумско-херцеговачког Димитрија служили прво бденије, а потом је одржана и свечана академија.

Уз црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, призренске богослове и остали део културно-уметничког програма беседе су одржали владика Теодосије и егзарх пећког трона, митрополит црногорски Амфилохије.

Владика Теодосије је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду.

„Ми овде сабрани, поред храма древних апостола Петра и Павла, прослављамо још један велики јубилеј – хиљаду година, миленијум од првог писаног спомена рашке и призренске епископије“, нагласио је владика Теодосије.

Каже да се српски народ још у раном хришћанству, „определио за православље и исток“, те да Срби, са тим у вези, „никада нису били у дилеми“.

„Због тога смо много и страдали, како наш народ, тако и наше светиње, али у том страдању смо бивали прочишћени и поново се враћали Господу, светиње се обнављале и ево пуних 1000 година, овде на овом месту, рашка епископија и пре тога сигурно“, истакао је владика, додавши да се захваљују за све што добијају – „како страдањем, тако и за обнову и васкрсење“.

Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља.

„Да ходећи земљом, гледамо у Небо и да никада не заборавимо наш косовски завет утемељен на светом Јеванђељу, потврђен крвљу, страдањем, мучењем. Да се никада не одрекнемо оног што је најсветије у српском роду, већ зато да живимо, ако треба и да страдамо, јер то је једини пут – Христов, крсни пут, али пут који води у живот вечни.“

Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је захвалио Владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили.

„Ово је мајка црква свих српских цркава. Да није било Петрове цркве, не би било ни жиче ни Студенице, а ни Мораче“, рекао је Митрополит.

„Овде је рођен косовски завет и косовско опредељење, из Новог Завета овде се опипљиво осећа читаво распеће и искушења кроз која пролази Црква, али увек претрајава и носећи силу Христовог Васкрсења изнова васкрсава. Тако, благодарећи овом светом предању, мајци цркви и Светом Симеону, даће Бог да васкрсне Косово и Метохија, да васкрсне Рашка, па се надамо да ће и цела Србија и, а напослетку и Црна Гора васкрснути.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прота Миливој: „Надамо се и верујемо да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни!“

Sun, 08 Sep 2019 14:07:27 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма.

Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи.

Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма.

Извор: Инфо служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Ко ближњег не воли, не може ни Бога истински вољети!

Sun, 08 Sep 2019 14:05:54 +0000

У недјељу дванаесту, 8. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су овом приликом саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.нТоком Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.

Звучни запис беседе

Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче приближавајући њен смисао.

Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да нам је Господ дао један од највећих дарова, а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје, те је нагласио да увијек будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни:

,,Даровао нам је Господ љубав, даровао нам је да волимо Њега и да волимо ближње своје. А то је највећи дар Божији који смо могли примити. А највећа круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца - троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује."

,,Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот." - нагласио је он.

Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења:

,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети."

,,Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али, није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав - спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога - себе тим милосрђем и том жртвом спашава." - појаснио је отац Далибор.

Он је напослијетку навео да требамо имати свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у живота нашим требамо да узвратимо Господу и тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте:

,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе.

То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте." - закључио је тиме своје пастирско обраћање отац Далибор.

Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Епископ источноамерички Иринеј прославио имендан

Sat, 07 Sep 2019 20:40:24 +0000

Његово Преосвештенсто Епископ источноамерички г. Иринеј прославио је 5. септембра 2019. године, на празник Свештеномученика Иринеја Лионског, имендан у храму Светог Елефтерија у Њујорку.

Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Иринеј, уз саслужење свештенослужитеља Епархије источноамеричке.

У беседи по читању зачала из светог Јеванђеља, епископ Иринеј је истакао ревност и љубав која је красила личност Светог Свештеномученика Иринеја Лионског. -У историји Цркве Христове Иринеј Лионски је символ бескомпромисне борбе против јереси. Правилно исповедање вере је, заправо, толико испунило његову душу да је лично ишао у Рим да се увери да је учење епископа римског (Елефтерија) исправно. Свети Иринеј је својим примером истицао да поред љубави према Богу, сваки човек треба да покаже самилост према људима и да чини добра дела, истакао је епископ Иринеј.

Кроз чињење добрих дела, остварује се учење Цркве о спасењу у пракси. Говорећи о богословском доприносу Иринеја Лионског епископ Иринеј је додао да се код Свештеномученика Иринеја истичу три темеља исправног учења: Свето писмо, Свето Предање које нам је предато од Светих Апостола, и учење које су нам предали Свети Оци. Учење премудрог Иринеја Лионског је веома цењено због списа ’’Против јереси’’, које је значајно утицало на исправан развој богословске мисли код Светих Отаца ране Цркве.

После ломљења славског колача, владика Иринеј је примио на поклон честицу моштију Свештеномученика Иринеја Лионског из руку протојереја-ставрофора Зорана Радовића, пароха цркве Светог великомученика Георгија у Елизабету.

После свете Литургије, епископ Иринеј је у сали цркве Светог Елефтерија угостио све присутне послуживши трпезу љубави, захваливши свима на честиткама и пажњи поводом прославе имендана.

Извор: Инфо служба СПЦ

Епископ тимочки Иларион освештао нову продавницу - сувенирницу у Зајечару

Sat, 07 Sep 2019 20:24:56 +0000

После одслуженог акатиста Пресветој Богородици у Саборном храму у Зајечару, Епископ тимочки г. Иларион је освештао новоподигнуту продавницу-сувенирницу која се налази у порти овог храма.

На свечаном отварању продавнице-сувенирнице Епископ је истакао да ће она, заједно са Саборним храмом и Гостопримницом красити град Зајечар и пружити духовну корист онима који прихватају од њеног изобиља. Продавница-сувенирница ће бити отворена од понедељка до суботе од 7:30 до 19 часова, а недељом од 7:30 до 14 часова. У добро опремљеној продавници-сувенирници могу се наћи разноврсне књиге и иконе, ствари потребне сваком хришћанском дому, свеће и производи из манастира Букова (вина, ракије, чајеви и мед).

Извор: Епархија тимочка

Молитвени почетак школске године у Богословији Светих Василија острошког и Петра дабробосанског

Sat, 07 Sep 2019 20:23:58 +0000

Поводом почетка нове шк. 2019/20. године у Богословији ''Светих Василија острошког и Петра дабробосанског'' у Фочи данас је у понедјељак, 2. септембра 2019. године, служена света литургија и чин призива Светога Духа на почетку школске године. Свету архијерејски литургију служио је Високопреосвећени митрополит дабробосански Господин Хризостом, а уз саслужење: протојереја Александра Видаковића, економа богословије, јереја Љубомира Пријовића, в.д. ректора односне богословеије, јереја Милоша Јањића, проф. приправника, јереја Ранка Ковача, проф. приправника и ђакона Будимира Гардовића. Литургији и призиву Духа Светога присутвовао је и начелник општине Фоча Господин Машић.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Честитајући почетак нове 2019/20. шк. године Високопреосвећени је бесједио о божанској науци која се у богословији предаје и учи, те о благословеном времену као дару божијем које треба искористити да се савлада наука, али и достигне задани ниво духовног узрастања. ''..... добар почетак пола посла је свршено! Трудите се да што више радећи учите, а све оно што не будете могли Бог ће молитвама и св. Василија острошког и св. Петра дабробосанског надодати. Важно је да Бог види вашу добру вољу, ваш труд и рад, и онда ће Он Господ и Бог наш све наше недостатке надокнадити. Битно је да се увијек молимо Богу и непрестано Га славимо .....'' истакао је митрополит.

Извор: Митрополија дабробосанска