Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством, у уторак 10. септембра 2019, у манастиру Ђурђеви Ступови, опијело породици Шутаковић  из Ђаковице, коју су 1999. године албански терористи киднаповали, а потом и убили.

 

 

Посмртни остаци чланова породице Шутаковић: Недељка (1936), његове супруге Даринке, рођене Јеврић (1941) и њихове дјеце Александра, Ђорђа и Радомана  пронађени су у јуну прошле године, у масовној гробници на периферији Ђаковице.

 

Коначна ДНК идентификација њихових посмртних остатака спроведена је, у марту 2019. којом је потврђен идентитет ових невиних жртава, које су, у јуну 1999. албански терористи киднаповали у њиховој породичној кући у Ђаковици, а потом и убили.

 

Преосвећеном Епископу Јоаникију у вршењу опијела саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије, а  молитвеном сабрању присуствала је родбина породице Шутаковић и вјерни народ беранског краја, окупљен у молитви за покој њихових душа.

По одслуженом опијелу, обратио се Владика Јоаникије, истакавши да је ово најстрашнија и најпотреснија сахрана за људске очи, посебно за ожалошћену родбину и све људе који имају савјести.

 

„Уочи Усјековања главе Светог Јована Крститеља, испраћамо посмртне остатке, кости давно побијених, побијених са намјером да се њихов спомен затре и да се њихове кости никад не нађу: Недељка, Даринке, Александра, Ђорђа, Радомана, цијеле породице Шутаковић из Ђаковице. Послије двадесет година и нешто више испраћамо њихове мученичке кости да нађу свој мир и починак“, рекао је Владика.

Њихова смрт и њихова судбина подсјећа нас, нагласио је Владика, на смрт праведног Авеља, првог који је пострадао од људске руке и смрт Светог Јована Крститеља, на смрт невине јагњади.

 

„Та смрт њихова нам говори много. Ово су Христолике жртве, на правди Бога, без своје кривице, родитељи и непунољетна дјеца побијени и то у вријеме када је међународна правда, тако да кажемо, дошла на Косово и Метохију. Та правда је дошла са намјером да штити Албанце од Срба, али по овоме видимо каква је то била правда и заштита те правде“, констатовао је Његово Преосвештенство, наводећи да су честити родитељи Недељко и Даринка са њиховом непунољетном дјецом, Радоман је имао око десет, а најстарији Александар, тек, 17 година, пострадали послије потписивања мировног споразума, када је свима била гарантована сигурност на Косову и Метохији.

 

„Управо тада су се догодили најстрашнији злочини, послије потписивања тог споразума, а страдање породице Шутаковић је дио једне много шире приче која нас директно уводи у најстрашнију причу, крајем 20. и почетком 21. вијека, о узимању органа, киднаповању, Жутој кући. И ово је дио приче о Жутој кући. Побијени су, дакле, од албанских терориста и бачени на најстрашније мјесто, на мјесто које подсјећа на пакао, да их тамо прекрије тама земље и тама заборава“, бесједио је Владика Јоаникије.

 

Захваљујући милости и човјекољубљу Божјем, мученичке кости породице Шутаковић изронише из земље и показа се њихово невино страдање, њихова правда, али се показало, указао је Преосвећени Епископ, и зло злочинаца, лице Велике Албаније која о којој се прича и која се прави више од сто година, раније уз подршку Турске, Беча, а данас најмоћнијих земаља НАТО пакта.

 

„Стално се цртају и објављују мапе Велике Албаније, али се не показује њено лице, него ми то лице видимо не само данас, видјели смо га много пута до сада кроз нашу историју, нарочито у последњих 200 година и од 1999. па до дана данашњег. То лице је Жута кућа, киднаповање и убијање ненаоружаних људи, жена, дјеце и стараца. Посебно дјеце и то, као што видимо, уопште није случајно, као што су, после породице Шутаковић, побијена дјеца у Гораждевцу, као што су побијени жетеоци по пољу Косову, као што су побијени многи, који су се враћали да обиђу и исплачу се над гробовима својих предака“, рекао је Владика Јоаникије.

 

Поручио је да данас, пред костима невино пострадале породице Шутаковић, не призивамо зло, нити освету.

 

„Само призивамо памет, и призивамо правду, призивамо закон, ако више правде и памети у овом свијету има. Све што се више и гласније прича о правди и о миру, све је мање и једног и другог“, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки, додајући:

 

„Ми се, имајући вјеру, гледајући на њихово невино страдање и у њима потомке праведног Авеља и Светог Јована Крститеља, гледајући како њихова правда свједочи, израња из земље и како је сам Господ показује, ми се, пред овим моштима мученичким, молимо за мир. Молимо да Господ дарује утјеху ожалошћеној породици, која данас добија утјеху, јер су, коначно, обрели кости својих најмилијих и могу их сахранити као људе, као хришћане и то са достојанством невиних жртава и мученика и са посрамљењем оних који су хтјели да их пошаљу у заборав и срамоту“.  

 

Владика је навео да треба, само, видјети мјесто на коме су нађени њихови посмртни остаци, мученичке кости њихове, па се ужаснути од тог злочина, од тог геноцида, јер је, сматра он, геноцид кад се убије невин човјек са злом намјером да се његов спомен истражи.

 

Упућујући ријечи утјехе ожалошћенима, Преосвећени Епископ је истакао да су њихове мученичке кости, давно, изашле пред лице Божје, а ми, који смо се са њима срели, смо свједоци тога.

 

„А како је, тек, било породицама које дуго нијесу знале да ли су њухови најмилији завршили у Жутој кући, ни да ли су живи, ни гдје су побијени. Живи су пред Богом и свијетле њихове жртве са Небеса и нека то буде правда њихова, која је данас засијала, нека буде утјеха и њиховим породицама, а ми да их, увијек, помињемо. До данас смо их помињали као жртве, невино побијене, а, убудуће, пошто су на правди Бога пострадали, вјерујемо да ће се они молити за нас који их данас испраћамо“, закључио је Владике будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

Посмртни остаци породице Шутаковић: Недељка, Даринке, Александра,Ђорђа и Радомана сахрањени су, потом, у Андријевици, одакле потиче покојна Даринка, рођена Јеврић. Превоз до Црне Горе и сахрану организовала је Наташа Раичевић, братанична покојне Даринке.

 

 

Наташа Раичевић је, овом приликом, дала прилог за изградњу Саборног храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама.

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

У уторак 10. септембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини старца Никодима из светогорског манастира Светог Павла. У пратњи старца су били монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна.

 

 

У срдачном разговору Епископ Фотије је упознао старца Никодима са историјатом Епархије зворничко-тузланске као и манастира који јој припадају. Старац Никодим је посебно био заинтересован за мисијску дјелатност у нашој епархији која се развија кроз нашу издавачку кућу ''Синај'', а Епископ Фотије је старцу на молитвено сјећање поклонио капитално издање Детлачког евхологиона и икону Светог Јована Златоустог.

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године биће служен у недељу 2/15. септембра 2019. године у свим храмовима у Епархији бачкој.

 

Преузмите летак кампање “Изабери веронауку”

 

Преузмите плакат кампање “Изабери веронауку”

 

 

Позивамо ученике, вероучитеље, катихете и остале просветне раднике хришћане, родитеље и целокупни благочестиви народ Божји да дођу у своје парохијске цркве на богослужење тога дана.
 

 

Дођите да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење!

 

 

Извор: Инфо служба Епархије бачке

 

У четвртак 5. септембра, у Пионир театру у Касл Хилу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Господина Силуана, одржана је свечана академија поводом 800 година самосталности и 70 година Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду.

 

 

Публика је са одушевљењем пратила програм у коме су учествовали: црквени хор цркве Светог кнеза Лазара из Александрије, Српско позориште Пилипенда, дечји хор Сиднејског намесништва, гуслар Ђорђије Копривица, фолклорни ансамбл при цркви Светог Саве у Монавејлу и деца из Црквених школа из Александрије и Монавејла.

 

Поред високих званица из црквеног и политичког живота Новог Јужног Велса, најуваженији гост вечери, био је високопреподобни архимандрит Методије, игуман Царске лавре Хиландара, који је у свом обраћању подсетио присутне на житије Светог Саве и истакао да су његова дела толико велика, да и после 8 векова на најудаљенијем континенту, убирамо плодове његовог рада и да празнујући овај велики јубилеј можемо да се поучимо од Светог Саве да сваком делу приступaмо са смирењем молећи се да наша дела буду у сагласности са вољом Божијом како би и наши животи били успешни као и наша дела.

 

Након презентације будућег Колеџа Светог Саве, који ће бити наша прва школа у Аустралији, присутнима се обратио и Епископ Силуан који је након историјског пресека наше цркве у Аустралији, указао да је једини начин напредовања наше заједнице кроз дух Светосавља, којим можемо да допринесемо и широј заједници, и изразио захвалност за долазак игумана Хиландара који нам доноси благослове Светог Саве и Тројеручице, нагласивши да идемо путем Светога Саве који је и пут наших предака и који је увек савремен, јер је Христова реч увек савремена и спасавајућа.

 

Након беседе Епископа, сви учесници су отпевали химну Светом Сави и на најсвечанији начин завршили академију којом је прослављен велики јубилеј наше Цркве.

 

 

Извор: Хиландар

 

Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји.

 

 

Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године.

 

Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године  разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике.

 

У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј.

 

Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка  Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други.

 

Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику.

 

У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице  Иване Жигон.

 

У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао:

 

-Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице,  објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.

 

Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо.

 

Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске  јавности пуних 50 и више година.

 

У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа.

 

Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика.

 

Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава.

 

У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски.

 

Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

Поводом почетка нове школске, 2019/2020. године, у дванаесту недељу по Педесетници, 8. септембра, у храму светог великомученика Пантелејмона у Старчеву у наставку свете Литургије, служен је молебан за благословену школску годину, за све ђаке, учитеље, наставнике и родитеље.

 

Посебној и делатној радости у оквиру наведене литургијске заједнице допринели су ученици Основне школе „Вук Стефановић Караџић“ са својом вероучитељицом Николином Новаковић, који су испунили храм и својим појањем молитвено учествовали у светој Литургији. Свештенство Светопантелејмонског храма је присутној деци пожелело срећан полазак у нове школске победе, наглашавајући значај школе за духовно узрастање и напредовање личности.  Оваква молитвена сабрања представљају најлепши и најрадоснији почетак школске године, којима се у ризницу духа придодају и умножавају нова знања и таленти.

 

Вероучитељица Николина Новаковић

 

 

 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Поводом освећења спомен-музеја мученицима старобродским пострадалим 1942. године, 7. септембра 2019. године служена је света архијерејска Литургија у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду.

 

 

Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја.

 

Саслуживало је многобројно свештенство епархија Дабробосанске, Београдско-карловачке, Будимљанско-никшићке и Зворничко-тузланске.

 

Беседу о страдању старобродских мученика одржао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом:

 

-Молитвено се сјећамо оних који великомученички пострадаше од руку хрватско-муслиманских усташких злочинаца 1942. године, оних чије су душе сабране у руци Господњој и који вапију: Дођи Господе!, оних чије страдање би императивно забрањено да се помиње. Комунистички режим за пуних 50 година био нам је наметнуо општи заборав на наше мученике, али Господ је рекао да ће све бити откривено и објављено. Ево дочекасмо, Богу хвала, не само да их се сјећамо, да се за њих молимо, већ и да им, захваљујући љубави добрих и племенити наших људи, наше браће, подигнемо спомен-музеј и да их, ако Бог да, ускоро предложимо нашем Светом Архијерејском Сабору за канонизацију и прибројавање Сабору светих мученика Цркве Христове. Ово је велики и историјски дан и догађај и позивамо вас да после ове свете Литургије сви кренемо ка Старом Броду да освештамо спомен-музеј.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

Четврти редовни сабор Митрополије аустралијско-новозеландске одржан је од 5. до 7. септембра 2019. године у просторијама при Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Сиднеј.

 

 

Сабор је отпочео призивом Светог Духа у храму, после чега се прешло у црквену салу где је започео радни део сабора у присуству великог броја свештенослужитеља, председника одбора Црквених општина и савета Мисионарских парохија, као и делегата из целе Митрополије.

 

Епископ Силуан је поздравио све учеснике сабора Митрополије и поделио радост што се сабор одржава у години великих јубилеја Српске Цркве. Први радни дан сабора завршен је свечаном академијом у Касл Хилу. Други радни дан сабора отпочео светом Литургијом. Уследиле су седнице на којима су поднети извештаји одбора и митрополијских помоћних организација. После преподневне седнице, епископи Лонгин и Силуан служили су опело протојереју-ставрофору Милану Збиљићу. У паузи између седница, приликом свечаног ручка, присутнима су се обратили епископ Лонгин и амбасадор г. Мирољуб Петровић који је захвалио на подршци и досадашњој сарадњи на пројектима који презентују српску заједницу у Аустралији. Сабор је завршен централном литургијском прославом 800 година аутокефалности и 70 година Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду на имању Колеџа Светог Саве.

 

Поздравно слово верном народу са сабора Српске Православне Митрополије аустралијско-новозеландске

 

Драга браћo и сестре, сабрани на овом важном састанку, на коме су представници свих црквених јединица разматрали важна питање из живота наше Митрополије, те после успешног саборовања, шаљемо вам заједничку поруку, коју почињемо речима Светог апостола Павла: „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Рим. 15,13). Сматрамо да нема бољег и лепшег поздрава од овога и то свима вама, члановима Свете Српске Православне Цркве, Цркве Бога Живога, коју нам је свима оставио у аманет највећи између светих у роду српскоме – Свети Сава I Архиепископ српски.

 

Нема сумње да је Свети Сава разумео још у оно давно време да је за наш народ, на балканској ветрометини, аутокефална Српска Православна Црква представљала гаранцију његовог опстанка. А он је, свети Божји човек, изобиловао у свим врлинама вере, а посебно у „нади силом Духа Светога“. Јер само заједница са Богом обезбеђује испуњење „сваком радошћу и миром у вјери“. Прихватајући аутокефалност Српске Цркве, од оца вере и нације, усвојили смо Христа као главу те Цркве и то заједништво, увек изнова утврђивано и освежавано Светим Савом, трајало је, траје и трајаће док је света и века.  

 

У ово време, ове године, када обележавамо 800 година аутокоефалности, обнављамо успомену на Светог Саву - највећег светитеља, кога је Бог подарио Србима и православљу, а који је постао и остао темељ те аутокефалности. Мислимо да нећемо погрешити ако кажемо да никакав озбиљан успех у нашем народу није постигнут изван наше Цркве односно ван њеног утицаја у последњих 800 година. Ми се, тога ради, сећамо осам векова живота са Христом, кога нам је Свети Сава приближио, кроз свој живот у Христу. Сви наши успони, наше врлинско живљење, наши успеси, наше преживљавање у вековима ропства, све је то било омогућено нашом Светосавском вером – вером у Христа, протумаченом од стране овог Божјег угодника.  

 

„Нема лепше вере од хришћанске“, говорио је Свети мученик ђакон Авакум. Свети мученик овде говори о српској вери – о вери православној, о вери, како рекоше Свети оци Седмог васељенског сабора, „која је утврдила васељену“. То је та вера која живот осмишљава, која даје духовну димензију, која оживотворава све, која је испуњена надом и осталим врлинама. Да, то је уистину српска вера, вера Светог Саве и свих Срба светитеља, који стоје око наднебеског престола Бога Вишњега. Због те вере Срби су изнедрили на хиљаде светитеља и мученика, и многих великих људи кроз сву своју дугу историју.  Зато је народни песник и могао да каже да Срби „украсише Небо са свецима“.

 

Велики је циљ, драга нам богољубива браћо и сестре, постављен испред нас. Циљ је да не разжалостимо наше светитеље, да не растужимо душе мученика, који су пали за „Крст часни и слбоду златну“. Од нас се не тражи у данашње време нека нарочита жртва, јер уживамо слободу ове благородне земље, али нас у тој слободи вреба озбиљна опасност. Наиме, веома је лако постати равнодушан, када је вера у питању. А без вере, ако је веровати историји Српске Православне Цркве и српскога народа у последњих 800 година, нема стварнога живота. Ако, дакле, разводнимо нашу веру, ако нам све постане свеједно, ако не-критички примамо законе и упуства, који се косе са нашом Вером и поретком у Цркви, удаљићемо се од Христа, што би било погубно за наше духовно живљење. А живимо у времену великих духовних изазова, па слободно можемо рећи и духовних лажи и обмана. Времену где се мењају свести, губе корени и одузимају људске вредности. Стога, посебно апелујемо на родитеље да васпитавају своју децу у вери, да их уче молитвама и јеванђелским врлинама. 

 

Велика је радост свима нама што нас је почаствовао својом посетом високопреподобни архимандрит Методије, игуман царске лавре – манастира Хиландара, јер је његовим присуством дат посебан печат прослави овог значајног догађаја, за кога су неодвојиво везани Свети Сава и Свети Симеон, оснивачи манастира Хиландара, нашег највећег светилишта. 

 

Наша Митрополија, поред овог значајног јубилеја, обележава и 70 година организованог парохијског и црквеног живота у Аустралији. Од 1949. године прошлога века до данас, много је архијереја бринуло о овим просторима, много свештеника и верног народа, који су, често са великим одрицањем, градили црквени и духовни простор у Аустралији и Новом Зеланду. Молимо се Господу да упокоји душе свих преминулих свештенослужитеља и верних чланова наше Цркве, а да садашње прегаоце, наследнике старије генерације, подржи и оснажи како би могли успешно наставити са овим одговорним послом око одржања црквеног живота на овим просторима.  

 

Једина истинска вредност у овоме свету јесте Христос, како то благовесте Свети Оци. Зато, „будимо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава – Христос“(Еф. 4,15). А када смо Христови онда смо и светосавски, свесрпски и свеправославни. „Чинимо“, дакле, „све да се Христос вјером усели у срца наша!“ (Еф. 3,17).

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

У понедељак, 9. септембра 2019. године, када Света Православна Црква слави спомен на Св. Пимена у манастиру Светог Великомученика Георгија на Липару Преосвећени Владика Господин Јован служио је Свету Литургију. На овaј дан Православна Црква слави и спомен на Светог Великомученика Фанурија који је пострадао у 2. веку за Христа.

 

Звучни запис беседе

 

Његов живот и страдање за Христа откривено је тек у 16. веку на острву Родосу приликом чишћења рушевина порушене цркве, када је на истом месту пронађена неоштећена икона овог светитеља. Због велике и брзе помоћи Св. Фанурија свима који му се са вером обрате, постао је много прослављани Светитељ најпре у Грчкој Православној црви, а сада све више и познат у Српској Православној Цркви.

 

Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереји Милан Радовић и Срђан Кандић, протонамесник Срђан Тешић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић.

 

У лепој беседи Преосвећени Владика је говорио о томе колико је штетно за спасење осуђивање других људи, а несагледавање свога срца, таме у свом срцу.

 

“Свети Апостол Јаков каже: “Не јадикујте једни на друге, да не будете осуђени, гле Судија стоји крај врата”. Човек суди другима јер себе не види и себи не суди. Господ ће нам судити према ономе како нас нађе. За један дан можемо задобити живот вечни и за један дан, трен можемо га изгубити. Било би добро да размишљамо да нам је Бог дао хиљаде и хиљаде дана да се определимо за своје спасење или за своју пропаст. Сад је дан спасења. Будимо будни, не мислећи да имамо времена. Број подвига и молитава нас не спасава већ Милост и Љубав Божија. Није нам дат живот да га узалуд трошимо већ да задобијемо живот вечни, а тај живот почиње сада. Рај је живот у Богу и живот са Богом, а пакао је не видети Лице Божије”.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

Вечерњим богослужењем у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду отпочело обележавање 77-годишњице страдања мученика код Старог Брода на Дрини.

 

 

Началствовао је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. После вечерње служен је парастос за жртвама усташког злочина над српским народом 22. марта 1942. године у Милошевићима и на Старом броду на Дрини.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

На данашњи дан, 10. септембра 1880. године рођен је Патријарх српски Варнава. Патријарх српски Варнава рођен је у Пљевљима. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица.

 

 

Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду (Русија). За вријеме турске управе у Старој Србији, стекао је нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свијести. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. У Првом свјетском рату је морао да напусти Јужну Србију, гдје је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. 

 

Послије рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. Године 1920. Варнава је изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске Православне Цркве изабран је априла 1930. године. На челу Српске Православне Цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх. Варнава је новим Уставом цркве и строгим правилима устројио Српску Православну Цркву на модеран начин и успио да је одвоји од државе. У његово вријеме активиран је црквени живот, те је почела изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на мјесту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За вријеме његове службе започете су градње многобројних храмова. 

 

Патријарх Варнава је живио у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Разлог одсуства попустљивости није био у томе што се начелно противио конкордату, већ зато што је сматрао да дати споразум фаворизује католичку и исламску вјероисповест на рачун других вјерских заједница у Југославији. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Све до данас није нити потврђено нити оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става према конкордату.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 79, (19, 16- 30) доноси нам разговор Господа Христа са младићем који жели да зна шта би требало да чини да заслужи Царство небеско. Гост емисије „Сведочења“ протонамесник Живојин Кнежевић примерима из живота светих отаца објаснио је смисао ових Спаситељевих речи, које су до данас применљиве сваком хришћанину.

 

Извор: Радио Источник

 

„Лепотица тамнавске равнице“ Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја у Врелу прославила је 6. септембра 2019. године 170 година трајања. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија Ваљевске и Шумадијске. 

 

 

Свој печат богослужењу дао је Црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом Милице Степановић – Бабамилкић. У току Литургије Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона Ивана Јовановића, свештенослужитеља при Храму Вазнесења Господњег у Убу. Прослављеног српског фудбалера и великог добротвора Немању Матића, родом из Врела, Владика Милутин одликовао је Орденом Светог Владике Николаја.

 

Пуних 170 година блиста и својом лепотом употпуњује лепоту питомих крајолика тамнавске равнице, дочекујући и испраћајући благочестиве домаћине кад чељад крштењу приносе, синове и кћери жене и удају, своје старе Господу испраћају. Дом молитве, радости и љубави за Господа, коме се увек радо притиче и у ком се гости радо дочекују. Тако је било и у част прославе јубилеја. Предвођени својим парохом, свештеником Небојшом Миливојевићем, врељански домаћини дочекали су бројни верни народ који је дошао из разних крајева да са њима прослави велики јубилеј њиховог храма, који носи име Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, по броју крсних слава најзаступљенијег светитеља у српском народу. Недеља је дан који Господу треба посветити. Шест дана имамо да обавимо све послове, а недеља је дан Васкрсења Христовог намењен одласку у храм на богослужење, посећивању болесних и свих сродника и пријатеља. Ако тако чинимо, биће благословено оно што стекнемо. И нама, и нашој деци, унуцима и целој српској земљи, беседио је Епископ Милутин на Светој Литургији у храму у Врелу. Ми смо данас у дому Божјем. Овде се чују само лепе речи. Овде смо сви блиски једни са другима, јер како би смели доћи у свети храм, ако мрзимо некога? Како бисмо смели доћи пред Сина Божјег, Који је на Голготи опростио грехе оних који су Га на крст подизали? Он је опростио, а ми за парче земље тужимо кума и пријатеља. Авај, каква је то туга у душама људским, констатовао је ваљевски архијереј.

 

Као да не знамо да ћемо сутра отићи пред Бога живог, Који је рекао:“Љубите непријатеље своје!“ Много мржње, нажалост, има у светосавској Србији. Зато често и страдамо више него они који немају веру, јер знамо заповести Божје да не смемо да мрзимо никог на овоме свету. Зато смо у цркви да се томе научимо. Овде смо поводом великог јубилеја. Браћо и сестре, 170 година је стар овај храм. За нас који меримо време, то је много. За вечност, то је секунд. Свети храм је нешто што је вама најдраже и најлепше. Овде је све благо и лепо. Овде све мирише на Христа. Ми смо хришћани, а често заборављамо откада бројимо године, а бројимо их од рођења Господа Христа. Велика револуција се догодила пре 2019 година. Време се рачуна од рођења Бога Логоса, Који је постао човек да човека уздигне до Бога и да човек постане Бог по благодати – беседио је Епископ Милутин.

 

„Локомотива смрти ишла је ка вечној пропасти, вечном паклу… Дошао је кочничар, Човек и Бог, Који зауставља локомотиву смрти и прави велику револуцију“, речи су Светог Владике Николаја на које је подсетио Епископ Милутин. Господ нас учи да праштамо и делимо све што имамо са другима. То је највећа револуција, коју свет никада није доживео до Христа Бога, Који је глава Цркве.

 

Браћо и сестре, треба да знамо да је Христос једина вредност и једина лепота, једина снага и бескрајна љубав. Његово име је љубав. Бог и човек – Исус Христос. Он се рађа да би умро на Голготи, а умире да се родимо ми. Нико из света то није урадио. То је та бескрајна љубав Његова. Богочовек је дошао у свет и укинуо смрт за све нас, да нам гроб не буде задња реч, него одмор телу које чека васкрсење, да се споји са душом, преобрази, и да уђемо у живот вечни. Тамо, где је бескрајна радост, где нема рата, мржње, имања, новца и свега за шта се свет бори, већ је само бескрајно Царство Христово – рекао је Владика Милутин.

 

На земљи нема ничег лепшег ни тајанственијег од Цркве. Сва мудрост је у Цркви, у којој живи Дух Свети и излива благодат и чува истине вере. Црква је тело Христово и Он ће васкрснути у последњи дан сваког ко у њој живи. Преподобни Отац Јустин са сузама је говорио о страдању Господа Христа и опомињао народ да му не сме од Бога ништа бити важније, јер све што имамо дар нам је од Њега. Честитајући јубилеј верном народу Врела, Владика Милутин подсетио је на значај светиње у животу народа и да увек имамо на уму поруку мајке Јевросиме „Беж’у цркву, Краљевићу Марко“. Поруку, која нас упућује на вечно уточиште, место сусретања са Богом и ближњима, у коме се моли и радује.

 

На Светој Литургији Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона при Храму Вазнесења Господњег у Убу Ивана Јовановића. Исповедно писмо којим се утврђује достојност новорукоположеног прочитао је исповедник архимандрит Михаило (Биковић), игуман манастира Јовања a Отац Иван Јовановић положио је свештеничку заклетву.

 

Света Литургија завршена је на изузетно узвишен и дирљив начин. Владика Милутин доделио је Орден Светог Владике Николаја прослављеном српском фудбалеру и првотимцу лондонског Манчестер јунајтеда Немањи Матићу, који је рођен и одрастао у Врелу, из кога срцем никада није отишао. Храм Преноса моштију Светог Оца Николаја за њега је најлепша грађевина на свету, с поносом истиче, носећи његову слику на својим штитницима. Помогао је обнову храма, школе и свега и све у завичају, као и којекуде где је помоћи требало. Међу зналцима фудбалске игре, важи за једног од најбољих на свету, а за доброту душе Немање Матића, сложиће се сви, тешко да има речи којима би се описати могла. Услед клупских обавеза, Немања Матић није био у могућности да данас буде у свом завичају и признање је примио његов отац Драган.

 

За трпезом љубави Културно – уметничко друштво „Тамнава“ извело је сплет игара из Србије. Парох врељански Небојша Миливојевић упознао је Владику Милутина са свиме што је учињено на обнови храма. У знак благодарја, уручене су Архипастирске грамате парохијанима који су учествовали у овом богоугодном делу, а Црквени одбор Црквене општине Врело даривао је Владику Милутина штапом.

 

 

Извор: Епархија ваљевска / Радио Источник

 

Темеље новоподигнутог храма, који је реплика цркве Светог Јована Канео на Охридском језеру, пре шест година је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Црква се налази у манастирском комплексу Светог владике Николаја Охридског и Жичког у Соко Граду. Од ње се пружа поглед на цркву Светог владике Николаја, Дом владике Николаја и Дом патријарха Павла. Цркву је живописао академски сликар и вајар Владимир Спасојевић.

 

 

Задужбинари велелепне цркве су угледни Шапчани: Радослав Веселиновић, власник компаније „Галеб“, са супругом Весном, децом Слободаном, Јанком,  Наташом, Александром и Јеленом, унучадима Стефаном, Игором, Ником, Ланом, Максимом, Страхињом и Луком, и пријатељима: др Милошем Ранковићем, анестезиологом, и његовом супругом др Зором и синовима др Немањом и др Стефаном - они су одлучили да саграде и дарују цркву Сабора српских светитеља Српској Православној Цркви и српском роду.

 

Иначе, Охридска црква Светог Јована Канео била је мила и владици Николају, тадашњем Епископу охридском, тамошњем народу, као и његовом синовцу епископу Јовану (Велимировићу), који је пре епископа Лаврентија био на трону Епархије шабачке. Архитекта Предраг Ристић учествовао је у самом почетку градње храма.

 

Чин освећења цркве обавио је у недељу 8. септембра 2019. године Епископ шабачки г. Лаврентије. У наставку је служена света Литургија. Саслуживали су архимандрити Нифонт (манастир Богородице Тројеручице у Богоштици) и Филимон (манастир Каона); протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; универзитетски др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске  управне канцеларије; старешина цркве у Линцу протојереј-ставрофор Драган Мићић, протојереј-ставрофор Велизар Живановић; протонамесник Никола Милошевић из Богатића, парох мајурски Александар Арсеновић, јереј Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Никола и Јован Јанчић и чтец г. Ђорђе Мијајловић.

 

Крупањски хор Света Три Јерарха, вођен диригентском руком Горана Андрића, допринео је својим велелепним пјенијем торжественој Литургији.

 

После свете Литургије епископ Лаврентије је осветио и преломио славски колач, а потом се обратио верном народу:

 

„На данашњи дан желим да се одужим мислима и молитвама, и срцем свима, онима који су целу протеклу годину били с нама у овој светој обитељи, решавали све њене проблеме, бдили над њом као над својом рођеном кућом и улагали у њу као у свој сопствени дом. Не зна се ко је више волео и ко више воли своју Цркву, али, међу нама су највише били и интересовање за ову светињу исказала два велика Србина: Мишко Ранковић и Раде Веселиновић. Црква их је више интересовала и више су живели о небу него о хлебу. Желим да истакнем њихов пример какав би требало да буде сваки Србин у очима своје Цркве."

 

На предлог Епископа шабачког Лаврентија, Свети Архијерејски Синод је донео одлуку о додели ордена Светог краља Милутина задужбинарима нове цркве на Соко Граду господи Радету Веселиновићу и Милошу Ранковићу. Одлуку о високим одликовањима Српске Православне Цркве потписао је Патријарх српски г. Иринеј.

 

После торжествене Литургије и ломљења славског колача обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић:

 

„Ваше Преосвештенсво, имамо незаслужену част да Вам у име Његове Светости Патријарха г. Иринеја, који из оправданих разлога није данас физички с нама, али молитвено јесте, честитамо 30 година на трону Епархије шабачке. Радујемо се и што је данас стигла и ова честитка с неба које је своје парче спустило овде, у Соко Град, подно њега, у манастир који сте Ви створили као образац задужбинарства и показали свима нама како се у пракси постаје задужбинар. Сабор српских светитеља, коме је посвећен овај храм, издвојио је Вашом заслугом на нашим просторима Светог владику Николаја кога сте нам Ви донели из Америке. Претходно сте нам доносили штампана дела Светог владике Николаја које сте са својим блиским сарадницима учинили доступним најширој читалачкој публици, у време док сте били епископ у Немачкој. Овај новоподигнути и освећени храм је такође дошао са владиком Николајем из Охрида, својом архитектуром, Светог Јована Канеа, и зато је овде, Свети владика Николај приближен нама више него другима. Дугујемо Вам, Преосвећени Владико, неизмерну захвалност."

 

Затим је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић прочитао одлуку Светог Архијерејског Синода о додели високог признања Српске Православне Цркве задужбинарима из Шапца за исказано добротољубље према Епархији шабачкој, нарочито показаном приликом изградње цркве Сабора српских светитеља. Епископ Лаврентије је уручио орден Светог краља Милутина господи Радославу Веселиновићу и Милошу Ранковићу, а верни народ са свештенством узвикивао је: Достојан!.

 

Богомоља је предата на коришћење Епархији шабачкој, а текст повеље која се чува као сведочанство о времену и учесницима градње и дану освећења прочитао је протојереј-ставрофор Мирко Вилотић. После чина уручења високих црквених признања, своју захвалност у име обојице ктитора исказао је г. Веселиновић, који је недавно је започео изградњу цркве у родном селу Церовцу код Шапца, чије је темеље освештао владика Лаврентије.

 

На предлог задужбинара, са благословом епископа Лаврентија, грамате су уручене господи Миливоју Пуцаревићу из Шапца, Драгољубу Милутиновићи из Варне, фрескописцу цркве Сабора српских светитеља г. Владимиру Спасојевићу и г. Ђукићу из Штитара.

 

За трпезом љубави обратио се и др Милош Ранковић.

 

Освећењу цркве Сабора српских светитеља присуствовали су верни из Републике Србије, као и из Републике Српске, српског расејања, свештенство и монаштво Епархије шабачке, представници локалних власти, историчар Сретен Цветојевић, директор Ризнице српске духовности Миле Пајић, уметник који је својим акварелима украсио Дом патријарха Павла, чланови Друштва пријатеља манастира Соко, многобројни сарадници, личности јавног и културног живота.

 

О свему се старао архијерејски намесник азбуковачки протојереј-ставрофор Драган Секулић са братијом свештеницима, настојатељем манастира Светог Николаја Српског јерејем Немањом Станојевићем и архијерејским намесником посавско-тамнавским протојерејем Зораном Ристивојевићем. За чин освећења, недељу дана су манастир украшавале и цео комплекс уређивале вредне руке жена из Љубовије, као и запослени у компанији Галеб груп. Трпеза љубави је приређена за шест стотина званица у неколико манастирских сала.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ