Живе речи утехе: Живе речи утехе

Владика Јован: Рођење Пресвете Богомајке - почетак свих празника!

Mon, 23 Sep 2019 17:49:17 +0000

Рођење Пресвете Богородице као храмовна слава свечано и радосно прослављено је у Тополи. Својим присуством и служењем свете архијерејске Литургије славу је увеличао Преосвећени епископ шумадијски Господин Јован.

Звучни запис беседе

Саслуживали су: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник орашачки протојереј – ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор Рајко Стефановић, архијерејски намесник младеновачки протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Мирослав Поповић, протојереј – ставрофор Милун Алексић, протојереј – ставрофор Слободан Богојевић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесници Бранимир Товиловић и Слободан Радивојевић, јереј Никола Симић, јерођакон Силуан из манастира Григоријат са Свете Горе, протођакон Иван Гашић и ђакони Урош Костић, Александар Бабић и Стеван Илић.

Чтецирали су господин др Марко Петровић, Ђорђе Петровић и Милан Михаиловић. Певали су чланови Певачког друштва “Србски православни појци”.

Пред окупљеним верним народом и славским званицама у својој беседи владика Јован говорио је о важности и значају овог празника за сав људски род. Наиме, празник Рођења Пресвете Богородице је празник из кога су проистекли сви други празници јер нам је Пресвета Богомајка родила Спаситеља. “Од данас почиње Црква, јер је Црква у Христу, а Христос у Цркви,” рекао је владика и нагласио да је “Пресвета Богородица наша заштитница и наша молитвеница јер је Она Мајка Божија, али и мајка свих нас”. Зато је довољно да јој се обратимо кратким речима молитве: “Пресвета Богородице, спаси нас!” и Она ће нам помоћи. Смисао овог празника открићемо пажљивим читањем и слушањем речи тропара који се данас пева:

“Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост целоме свету, јер из Тебе сину Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни”.

Након Литургије Преосвећени владика, свештеници и верни народ кренули су у литију улицама Тополе. Испред Општине пресечен је славски колач, а затим код Споменика пострадалим војницима из Првог Светског рата одслужен је мали помен. Испред Карађорђеве цркве након тога пресечен је славски колач.

На Литургији владика Јован одликовао је Орденом Светих Новомученика крагујевачких Првог реда архијерејског намесника опленачког и в.д. намесника рачанског протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, који је на данашњи дан прославио јубилеје – 50 година брака са супругом Гвозденијом, 50 година матуре у карловачкој Богословији, 50 година од рукоположења (на Малу Госпојину у Саборном храму у Крагујевцу 1969. године проту је у свештенички чин рукоположио блаженопочивши епископ шумадијску Валеријан). Поред 50 година свештеничке службе, прота Миладин је и 38 година архијерејски намесник. Поводом црквене славе и ових јубилеја прота Миладин је са својом породицом ове године био домаћин црквене славе и за све госте припремио свечани ручак у ресторану “Излет” у Тополи.

Извор: Епархија шумадијска

Епископ нишки Арсеније по чину великог освећења освештао храм Рођења Пресвете Богородице у селу Крушевица

Mon, 23 Sep 2019 17:48:19 +0000

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице, на дан када молитвено прослављамо Свете Правдене Јоакима и Ану, у недељу, 22. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је чин великог освећења храма у селу Крушевица који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице, рекао је за Радио Глас јереј Душан Гагић, парох конџељски.

Звучни запис беседе

Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Младен Симић, Милан Рогљић и Милан Симић, свештеници у пензији, протојереј-ставрофор Ђукан Оровић, старешина храма Светих апостола Петра и Павла у Житорађи, протојереј Никола Илић, старешина храма Светог Прокопија у Прокупљу, протојереј Слободан Петровић, архијерејски намесник топлички, протојереј Драган Миленковић, парох пети прокупачки, јереј Драган Јевтић, парох други куршумлијски, јеромонах Нектарије (Ђурић) и протођакон Стеван Кричка.

Дан уочи освећења храма одржан је Сабор у овом храму, на дан када молитвено прослављамо Рођење Пресвете Богородице, у овом храму традиционално окупљају верници који живе у овом крају или из њега потичу. Ипак, дан касније, у овом историјском тренутку - Великом чину освећења храма - молитвено учешће узело је много верног народа, чак и више него претходног дана, потврдио је за радио јереј Душан Гагић.

У Часну трпезу на којој се служи Света Литургија, положене су мошти Светих мученика сурдуличких, који су пострадали током Првог светског рата.

Обраћајући се верном народу Владика нишки Арсеније започео је надахнуту беседу овим речима:

"Данас је историјски дан за ово мести и за овај храм који смо данас освештали"

Владика Арсеније је истакао да је су великим чином освећења или како то народ воли да каже "крштењем цркве" подарили овом крају храм у коме ће се ако Бог да народ окупљати, ако не чешће, а оно макар на дан Рођења Пресвете Богородице.

Владика је говорио и о Светим Праведним Јоакиму и Ани, родитељима Пресвете Богородице, које прослављамо дан након празника Рођења Пресвете Богородице, која је мајка Христова, мајка Цркве и мајка свих нас, рекао је Преосвећени подсетивши се речи Авве Јустина.

Извор: Радио Глас

Игуман хиландарски посетио Квинсленд

Mon, 23 Sep 2019 17:46:28 +0000

У оквиру јубиларних догађаја везаних за прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 70 година организованог црквеног живота на простору Митрополије аустралијско-новозеландске, Бризбејн и Златну Обалу је посетио епископ Силуан заједно са Епископом средњезападноамеричким Лонгином и игуманом Царске лавре манастира Хиландара архимандритом Методијем.

Дана 10. септембра 2019. на аеродрому у Бризбејну уприличен је свечани дочек за угледне госте и свечани ручак при храму Светог Николаја Мирликијског у Вулунгаби. Увече је служено празнично бденије. После бденија одржани су духовни разговори у препуној црквеној сали. Отац Методије је одговарао на питања везана за манастир, живот на Светој Гори и друге теме које су интересовале присутне.

Сутрадан, на празник Усековања главе Јована Крститеља, у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Вајколу светом архијерејском Литургијом је началствовао епископ Силуан уз саслуживање епископа Лонгина, архимандрита Методија и локалног свештенства.

У вечерњим сатима у храму Успења Пресвете Богородице на Златној Обали архимандрит Методије је служио акатист Пресветој Богородици пред иконом Богородице Тројеручице, одржао светосавску беседу и одговарао на питања верних. Богослужењу и духовном разговору присуствовала су и православна браћа из других јурисдикција који су чувши за долазак игумана дошли да приме благослов Свете Горе.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић: Одјенимо се у свадбено рухо достојно званица свадбе Божије!

Mon, 23 Sep 2019 17:45:38 +0000

Протојереј Љубомир Јовановић началствовао је Светом литургијом која је на празник Светих праведника Јоакима и Ане служена у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је протојереј-ставрофор Слободан Зековић који се сабранима обратио поучним словом на тему данашњег прочитаног Јеванђеља.

Тумачећи причу о свадби царевога сина, отац Слободан је подсјетио да је Цар из приче Бог Отац који припрема свадбу за Сина Свога јединороднога Господа нашега Исуса Христа спаситеља свијета. Свадбена дворана у којој се спрема трпеза јесте Црква Христова која је тијело Његово, а Господ Бог Отац шаље слуге своје да позивају званице на свадбу.

„Ови први који су били позвани то је изабрани народ Божији – јеврејски народ који је у мору незнабожачкога свијета једини задржао ту нит, копчу, са живим Богом истинитим и Њему се молио и клањао. Али је кроз историју своју, кроз историју спасења, често пута и скретао са тога пута. Често пута се и оглушавао о заповијести Божије. Те слуге цареве које иду да позивају званице јесу старозавјетни пророци, који су изабраном народу Божијем објављивали вољу Божију и позивали их да живе по заповијестима Божијим. „

Подсјетиоје отац Слободан да су многи од тих пророка и праведника старозавјетних били презрени, одбачени, а многи од њих, као што Господ и помиње у овој причи, и побијени:

„И када је дошла пуноћа времена, када је дошло до откривења те велике Свете тајне оваплоћења Сина Божијега, тада и Њега одбацише и презреше и убише. И каже Господ: Наљути се тада цар и каза свадба је готова, а званице не бјеху достојне. И онда шаље нове слуге по раскршћима и зле и добро да покупе и да се напуни свадбена дворана. Ове друге слуге које иду да позивају сада нове званице који најприје нису ни били позвани на свадбу, то су Свети апостоли који иду по свему свијету, који одлазе међу незнабошце и проповиједају им ријеч Божију.“

Мноштво незнабожаца, који су ту ријеч чули и прихватили са љубављу и од срца, одазваше се на позив царев. И напуни се свадбена дворана, истакао је прота и додао:

„И заиста, Господ преко својих Светих апостола и њихових ученика и наследника из читавога свијета и свих народа, призва слуге своје који уђоше у свадбену дворану, односно у Цркву Христову. Постадоше ученици и следбеници Христови. И напуни се Црква Божија по читавоме свијету. И нема кутка на земаљскоме шару гдје се није проповиједала Ријеч Божија и гдје не постоји данас Црква Христова света православна, у којој живећи и Богу се молећи ми предокушамо ону радост и утјеху и славу Царства небескога коју је Господ припремио од постања свијета онима који га воле и који му се моле. „

Али, видимо на крају ове приче да се ту појавио и неки човјек који је ушао у свадбену дворану, али не бијеше обучен у свадбено рухо, даље је бесједио отац Слбободан. Он је објаснио да иако смо ушли у свадбену дворану, Цркву Христову кроз Свето крштење и миропомазање, да није само то довољно, него треба да се трудимо да читав живот свој проводимо по заповијестима Божијим.

„Да себе одјенемо у свадбено рухо. А то свадбено рухо јесте врлински живот, на првом мјесту вјера и живот по вјери. Јесте љубав, нада, трпљење, милосрђе и све друге јеванђелске врлине које треба да красе свакога хришћанина. И то је оно свадбено рухо које нас чини достојним званицама свадбе Божије, свадбе Цареве.“

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поучио све сабране да треба да се трудимо и да то свадбено рухо на себи увијек обнављамо:

„Да оно увијек украшава наше душе и наша срца, да бисмо и ми били међу изабраним званицама које уђоше у радост Господара свога. Као што су то учинили кроз вијекове Свети људи Божији, угодници Божији, на које треба да се угледамо, како су то чинили и данашњи Свети и праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Дјеве Богородице које данас прослављамо.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Момир Васиљевић: Сузе радоснице

Mon, 23 Sep 2019 17:41:36 +0000

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“ издала је другу по реду збирку песама протојереја-ставрофора Момира Васиљевића из Чајнича под називом „Сузе радоснице.

Збирка представља теолошки карактер поезије у наслову и садржини, у контексту свештеног периода јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и Епархије дабарске (дабробосанске), у чијем се знаку и одштампа. Песник назначивши збирку овим насловом, као и претходном збирком „Сузе покајнице“, попут непознатог путника који пише стихове на Богородици Љевишкој, вапије Богородици Чајничкој и Тројеручици: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје.“

Танано сатканим стиховима илуструје сву патњу али и лепоту и радост живљења у Богу, са Богом и у Цркви Његовој. Неке од песама су: „Свитање“, „Богородичин врт“, „Хиландар“, „Милешева – Бели Анђео“, „Спаситељ“, „Сретење“, „Чајничка Красница“.

Технички уредник овог првог издања је ђакон Божидар Васиљевић, док је рецензију радила проф. Бранка Малинић Чугаљ.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Милутин на заклетви септембарске класе

Mon, 23 Sep 2019 17:38:20 +0000

У Касарни „Војвода Живојин Мишић“ данас је заклетву положило 280 војника (211 мушког и 69 женског пола), кадета Војне и Војно – медицинске академије, слушалаца курса за резервне официре и војника на служењу војног рока септембарске класе.

Честитајући полагање заклетве, министар одбране Републике Србије Александар Вулин рекао је да су војници данас учинили поносним своје претке и потомке. Он је захвалио родитељима што су својој држави предали на службу своју децу, оно највредније што се има на овом свету. Такође, министар Вулин истакао је да српски народ никада неће чинити злочине над другим народима какви су чињени над њим.

Будите сигурни да захвална Србија стоји уз вас! Поносна и сигурна, поносна и мирна. Јер, само јака Србија и њена јака војска јесу гарант мира на читавом Балкану. Када је Србија била јака и њена војска била јака, било је мира, сигурности и стабилности… Овако поносни и снажни, ми смо гаранција да ће наш народ живети у миру – рекао је министар Вулин, захваливши свима који су одабрали частан војни позив.

Војној свечаности традиционално је присуствовао Епископ ваљевски Г. Милутин, заменик команданта Команде за обуку, бригадни генерал Јелесије Радивојевић, начелник Управе за људске ресурсе, бригадни генерал Саво Иришкић, градоначелник Ваљева Слободан Гвозденовић, начелник Колубарског округа Горан Миливојевић, директор ХК „Крушик“ Владан Лукић, представници МУП –а Србије, просвете, културних и других јавних установа, као и чланови породица и пријатељи војника који су положили заклетву.

Извор: Епархија ваљевска

Епископи Иринеј и Исихије на освећењу заветног Храма преподобног Јустина Ћелијског

Sun, 22 Sep 2019 18:29:23 +0000

Епископ Иринеј: „Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас.“

Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења преподобног Јустина Поповића, у манастиру Ћелијама код Ваљева, 22. септембра 2019. године, освећена је троолтарна црква посвећена Светоме Сави, светом мученику Јустину Философу и преподобној Марији Египћанки.

Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је началствовао светом архијерејском Литургијом која је служена након освећења наведеног храма у манастиру Ћелијама. Митрополиту су саслуживали и Архиепископ берлински и све Немачке г. Марко (Руска Загранична Црква), као и Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Атанасије и Јован, свештенство и монаштво више епархија Српске Православне Цркве.

Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је казао да је преподобни Јустин Ћелијски духовни горостас који је на јединствен начин тумачио реч Божју и Јеванђеље. Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богослов. Он је те две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Звање и изабраност, свадбено рухо и радост свадбе Сина Божјега, он је посведочио свим својим бићем и свим богонадахнутим делима које је написао и оставио свима нама на назидање и спасење. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас. Преношење његових светих моштију у овај дивни храм, храм који је он завештао и за којим је чезнуо, велики је догађај и можемо га слободно назвати Празником Преноса моштију светога аве Јустина. Ми нисмо неки људи који се сећају давних личности и догађаја, који се сећају онога што је написано у Јеванђељима или у житијима светих, него смо њихови савременици у Цркви, нарочито на светој Литургији. Ми нисмо они који се сећају – макар и са најдубљим поштовањем и љубављу – лика и подвига светога аве Јустина. Ми смо и сада његови савременици, он је и сада са нама, и сада нас поучава, и сада нас Господ кроз њега облагодаћује и води ка обожењу. Тако ће бити и убудуће, навео је владика Иринеј.

Епископи бачки г. Иринеј и мохачки Исихије допутовали су у Ваљево у суботу, 21. септембра 2019. године, где их је, у храму Покрова Пресвете Богородице, дочекао Епископ ваљевски г. Милутин са свештенством Епархије ваљевске. У часној пратњи Владике Иринеја налазили су се и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, јеромонах Харитон, сабрат Светоархангелског манастира у Ковиљу и ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Владика Јустин: Молитва је центар нашег живота!

Sun, 22 Sep 2019 14:25:10 +0000

Дана 21. септембра лета Господњег 2019. године на Малу Госпојину, сестринство Манастира Каменца, који је прошле године јубиларно прославио шест векова постојања, је имало велику част да угости Епископа Јустина. Он је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су му архимандрит Јаков из Манастира Жиче, духовник каменачког сестринства, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Младен Стевановић, нови парох каменачки, и протођакон Александар Грујовић.

После читања Светог Јеванђеља Владика је одржао беседу у којој је говорио о томе да у животу треба да нам је најбитнија молитва, молитва за Царство небеско. Указао је на то да треба да се молимо Пресветој Богородици, чије рођење данас прослављамо, да нас “води и руководи“ и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Рекао је да не треба да се бојимо недаћа које нас сналазе и које нас чекају, већ да храбро уз Господа стојимо, јер кад смо уз Њега „никаква мука не може на нас“. Као прави духовни отац оснажио је своју паству речима Господњим: „ Не бојте се, ја сам победио овај свет.“ Нагласио је да је важно да опстанемо као добри људи, да ревнујемо и да свако својим трпљењем принесе жртву и труд „и за државу и за цркву и за народ у целини“, угледајући се на своје претке и настављајући оно, што су они „крвљу својом, жртвама својим и животом својим дали“.

Епископ је окончао беседу честитањем славе игуманији Марини и сестрама и подсетио нас да ове године Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности са централном прославом 06. октобра у Манастиру Жичи.

По завршетку Свете Литургије, Владика је пресекао славски колач, онда је уследио кратак културно-уметнички програм, који су добровољно припремили уметници, који су прошле јубиларне године учествовали у свечаној академији за прославу. Програм је осмислила наша драмска уметница Биљана Ђуровић.

Уз помоћ верног народа и вредних парохијана, сестре су припремиле и скромну трпезу љубави и угостиле верни народ.

За време трпезе, нови парох јереј Младен Стевановић, се обратио Епископу, пожелео му добродошлицу и захвалио на указаном поверењу. Позвао је Епископа, као домаћина ове светиње, да поново посети манастир и рекао да се нада да ће га следећи пут затећи у сваком послушању и благочешћу, уз речи: „Нека би моје послушање било на изградњу цркве и спасење свих и свега.“

Извор: Епархија жичка

Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Радујмо се малим стварима у животу!

Sun, 22 Sep 2019 14:22:51 +0000

У недјељу 14. по Педесетници, 22. септембра, на празник када наша Света црква прославља Свете Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Владичице Богородице, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин.

Звучни запис беседе

Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.

Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се сабрали да торжествено прославе недјељни дан – мали васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.

Отац Далибор је говорио о призиву и позиву Господњем да задобијамо Царство Божије у нама и да се учимо љубављу и заједништвом. Почетном дио свог обраћања отац Далибор је посветио ријечима Господњим којима позива сав род људски на најприсније заједништво, најприснији загрљај, а то је загрљај Евхаристије – загрљај Бога и човјека:

,,Господ је рекао: ,,Ко не једе Тијело Моје и не пије Крв Моју, не обитавам Ја у њему. И заиста је тако браћо и сестре. Ако човјек истински не узме Тијело и Крв Христову и ако се не сједини са Христом неће ићи путем, нити ући у живот бесмртни.“

Он је казао да данашње Јеванђеље, као и све јеванђелске поуке живе Ријечи Божије усмјерава нас на нашу истинску отаџбину – на Царство Божије, које требамо да стичемо и задобијамо још у овом земаљском животу, дакле, овдје и сада.

У даљем обраћању елаборирао је дубљи смисао прочитане јеванђелске приче наводећи да нас Господ на своју свечану трпезу љубави у заједништву са Њим призива од самог почетка наше земаљске историје, те да та трпеза љубав подразумјева да у њој узимамо учешћа у миру, слози, љубави и заједништу:

,,Ова јеванђелска прича, која говори о свадби, говори у ствари о оној радости и свечаности кроз коју нас Бог Отац кроз Сина Свога јединороднога позива на свадбу и трпезу Господњу коју нам је свима припремио. И кроз цијелу историју рода људскога још од стварања свијета, преко пророка и свих оних који су предсказивали и најављивали долазак Господа и Његов домострој спасења, па преко ученика Његових – апостола, светитеља, Божијих угодника, све до наших дана, непрестано се род људски позива на ту радосну и свечану трпезу Божанске љубави и истинског живота. Дакле, Господ нас призива на ту трпезу љубави у слози, заједништву и миру уз позив на подвиг и задобијање те љубави Божанске која треба по љубави и благодати Божијој да завлада у свима нама“, бесједио је прота Далибор.

Појаснио је да сви на крштењу примамо то свадбено рухо – одијело – одијевамо се у Христа у Домострој спасења Његов и примамо печат дара Духа Светога.

„И сви дајемо завјет пред Господом да ћемо се учити врлину и љубави и да ће они завладати у срцима нашим. А ако то не изградимо онда нећемо бити достојни те трпезе љубави и свадбе на коју нас Господ призива будући да је то свадба и призив Царства небескога и бескрајне љубави Божије коју нам преизобилно дарује овдје на Земљи“, истакао је отац Далибор.

На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је указао на битност имања благодарности према Богу, но, нагласио је да је битно посједовати и свијест и познање благодарности у малим стварима, што је спротно ономе што се у овом свијету подразумјева, а то није дух благодарности, већ дух неблагодарности, похлепе и вјечне незаситости:

,,Ми људи нисмо ни свјесни колико нам Бог излива своју милост, љубав и благодат. Треба да будемо задовољни и да се радујемо малим стварима, пошто кад човјек има благодарности и најмања ствар га може учинити срећним и поносним. Но, често вођени инстинктом похлепе, пале природе огреховљене, ми упорно и стално грабимо немајући мјере нити познања колико је заиста довољно у нашем животу и шта заиста човјека чини срећним.

Нека би нас Господ учинио достојним званицама Његовим, нека увијек будемо сватови Његови, да Њему Богу нашем тежимо, да к Њему идемо у све дане нашег живота сада и увијек и у вјекова вјекова. Амин“, пожелио је отац Далибор.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Милош Цицмил: Свједоци смо да нас на „царску свадбу“ увијек призива и Свети отац наш Василије!

Sun, 22 Sep 2019 14:21:35 +0000

Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице, началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Владимир и јереј Милош Цицмил, берански парох, као и јерођакон Зосима и свештенођакон Саво Лазић из Шапца.

Звучни запис беседе

Надахнут ријечима Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Милош, који је између осталог истакао да ова прича треба да нас поучи да не треба да будемо „свезаних руку и свезаних ногу“. – Не долази овдје само народ кад је болестан тијелом, када осјећа потребу да треба да се моли за тјелесно оздрављење. Заправо сви ми овдје признајемо да смо грешни и то је оно што сваки човјек мора да уради зарад свог исцјељења, и тјелесног и духовног. Када признамо да смо грешни и да нисмо изнад Бога и наших ближњих, има наде за наше спасење – казао је о. Милош и савјетовао да само они који су измирени са ближњима својим могу да се причешћују Тијелом и Крвљу Господњом.

Овдје сви долазимо да тражимо лијек од највеће болести данашњице, а то је свакако гријех, додао је о. Милош.

– Свака болест тјелесна која нас може задесити по допуштењу Божијем, јесте само посљедица непризнања гријеха. Зато, треба да се угледамо на све наше благочестиве оце, између осталог на Светог оца Василија Острошког – рекао је о. Милош.

Извор: Манастир Острог

Сутра је освећење храма са три олтара у манастиру Ћелијама - директан пренос пратите на таласима радија "Источник"

Sat, 21 Sep 2019 20:51:00 +0000

У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског.

Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови.

Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског

Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића.

Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика.

Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра.

Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа.

Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију.

Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота.

Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва.

По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата.

Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова.

Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати.

Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти.

Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“

Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике.

Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама.

Канонизација аве Јустина

Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих.

Пренос моштију аве Јустина

У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света.

О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела.

„Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко.

„Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј.

Кратак историјат манастира Ћелије

Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу.

Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир.

Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године.

Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу.

Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету.

Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info

Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит Амфилохије у Варни: Духовна храна је најважнија ствар у образовању!

Sat, 21 Sep 2019 20:50:30 +0000

У пленарној сали СО Варна 19. септембра тропарима Богородици и Пресветом крсту Господњем у извођењу хорова Катедралног храма и Цркве „Св. Атанасија“ свечано је отворена 21. Недеља православне књиге у Бугарској. На почетку је Његово високопреосвештенство Митрополит варненски и великопреславски г. Јован поздравио госте и све присутне и прочитао поздравно писмо које је скупу упутио Његова светост Митрополит Софије и Патријарх бугарски г. Неофит.

Затим је Високопреосвећени позвао дуго очекиваног госта „Недеље православне књиге“, Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Радовића), да се обрати присутнима. Књига Митрополита Амфилохија „Увод у православну филозофију образовања“ у издању Митрополије варненско- великопреславске, представљена је прошле године на Форуму књига у Варни.

Митрополит Амфилохије је сабранима говорио на тему овогодишње Недеље православне књиге: „Православно образовање младих“.

„Сваки напредак и свако достигнуће у образовању потпуно је бесмислено и непотребно, ако пропустимо најважније, да дамо деци знање о вечности. Духовна храна је најважнија храна у њиховом образовању“, истакао је Високопреовећени Митрополит Амфилохије.

Након што је Митрополит Амфилохије одговорио и на неколико питања публике, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, уредник Издавачко – информативне установе „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске (Црна Гора), представио је Сабрана дјела Митрополита Амфилохија, објављена на српском језику у тридесет књига.

Доц. др Свилен Тутеков са Теолошког факултета Универзитета „Св. Ћирило и Методије“ из Великог Трнова, који је током сусрета преводио, изазвао је будуће докторанте из Трнова, рекавши да је такав рад вредан проучавања, и изразио спремност да постави тему и буде научни вођа таквог доктората.

На крају вечери песникиња Елка Њаголова, представила је антологију „Хлеб наш насушни“ у којој је Митрополит Амфилохије такође заступљен.

У оквиру „Недељу православне књиге“, која се одржава од 19. до 25. септембра у Варни, биће представљени нови наслови и аутори, које су прошле године објавили православни издавачи у Бугарској. Такође, на форуму ће се водити разговори о актуелним темама у животу заједнице и Цркве, саопштили су организатори те традиционалне манифестације, Митрополија варненско- великопреславска и општина Варна.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Иринеј примио др Гидеона Грајфа

Sat, 21 Sep 2019 20:49:13 +0000

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у петак, 20. септембра 2019. године, професора др Гидеона Грајфа, израелског историчара, амбасадора др Љиљану Никшић, начелника Одсека за миграциону политику, дијаспору и социјалне споразуме, као и др Небојшу Кузмановића, директора Архива Војводине са сарадницима. Пријему су присуствовали протојереј Владан Симић, секретар Епископа бачког и ђакон Мирослав Николић, службеник Канцеларије Епископа бачког.

У Владичанском двору у Новом Саду саговорници су разговарали о конференцији одржаној у Јерусалиму која је била посвећена чињеницама о стравичној стварности у Јасеновцу, као и о неговању културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату.

Професор Грајф је даривао владици Иринеју књигу „Јасеновац: Auschwitz of the Balkans, усташка империја окрутности“. Мултидисциплинарна студија наведеног израелског историчара штампана је у Израелу на хебрејском, енглеском и српском језику, а у Матици српској представљена је у августу ове године.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Викарни Епископ диоклијски Методије: Сви следбеници Христови се угладу на Пресвету Богомајку, призвани смо и ми да ходимо тим путем!

Sat, 21 Sep 2019 20:48:07 +0000

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру поводом Рођења Пресвете Богородице храмовне славе ове светиње. У јеванђељској бесједи отац Игор Балабан је казао да је Богородица изузетна и да је данас прослављамо, јер није одбила Божији благослов и благодат: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој Боже!

„Тако Богородица постаје Богородица, не само Божијим промислом, наравно и Божијим промислом прије свега и изнад свега, него својим пристанком, стављањем читавога свога бића, онога најсветијега што свака жена има, мајчинске утробе, у Њеном случају дјевичанске утробе, на располагању Богу. Све то иако зна да може бити презрена и одбачена и од свога заручника Јосифа и читавога друштва.“

Тумачећи данашње Јеванђеље и ријечи Исусове „Марија је добри дио изабрала“, које говори Марти, која се труди да Га угости и љути на сестру Марију што само сједи и слуша Његову ријеч, отац Игор је рекао да нас Господ тиме подсјећа и на Марију – Своју Мајку:

„Марија, Његова мајка је, такође, добри дио изабрала. Није се бринула о томе да ли ће неко да помислио њој ово или оно, него је са повјерењем клекла пред ријечима Божијим које је анђео преносио и рекла: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој.“

Свештеник Игор Балабан је поручио да и ми, ако хоћемо да будемо Божји, можемо само ако будемо онакви каква је била Пресвета Богородица.

Послије Литургије освештан је и пререзан славски колач, а потом се вјернима обратио владика Методије који је казао да у овоме животу није битна наша припадност и гдје нас је Бог ставио да боравимо и да Му служимо, него оно да ли ћемо у ономе што нас у животу задеси одговорити као истински људи. Зато је Бог у наше вријеме послао човјека који је, као и Христово вријеме, био глас вапијућег у пустињи и говорио да се приправе стазе Господње, да се људи спреме за долазак Христов:

„У ово вријеме наше послао је човјека који је сличан Светом Јовану Крститељу, који је као он одрастао у пустињи без оца и мајке, и који је постао патријарх српски, блаженог спомена Патријарх Павле и који је вапио као у пустињи и говорио: Будимо људи, а никад, и ни по коју цијену, нељуди.“

Он је подсјетио на породицу и потомке Петра Зимоњића. Његов праунук је пострадао у рату 1992. године.

„Али, да иронија буде већа, Петар Зимоњић је пострадао у Хрватској од људи који су припадали хрватском народу, а његов праунук Горан је пострадао од људи који су припадали српскоме народу бранећи нејач од убице“.

Горанов отац је, иако и сам комуниста, био гоњен и затваран од комуниста, јер није хтио да свједочи лажно и због тога је провео 12 година у затвору, казао је владика и додао:

„Значи имамо једну линију, од Христоса до данашњега дана, гдје су прави истински људи страдали, било од комуниста, који данас говоре да су комунизам и социјализам једино добро у овоме свијету и једино право устројство за народ, или од оних који су били монархисти или ројалисти…“

На крају Пресовећени владика Методије је честитао празник Рођење Пресвете Богородице и пожелио свима да буде на помоћи Пресвета Богородица, која нам Својим животом и стањем у коме је са послушношћу, смирењем и љубављу примила све што јој Господ слао, и родила Сина који нас је спасао, свједочи какви треба да будемо.

„Сви преци и сљедбеници Христови и сви свети који су му угодили, говоре нам какви заправо треба да будемо, да се не хвалимо ониме што смо добили незаслужено и ништа нисмо томе допринели, него ониме што смо и како смо се поставили у овоме животу и приликама које нам Господ шаље.

Бог вас благословио и свако вам добро даровао и Мајка Божја – Пресвета Богородица, чије рођење прослављамо. Нека је на помоћ и на заштиту вама и свим вашим домашњима и на спасење и свим људима овога свијета с краја на крај васељене, и сада и у вијек вјекове вјекова, амин“, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије

Сабрање је настављено у порти манастира уз послужење које је припремило Милосрдно коло сестара „Краљица Милена“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска