Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је новинарима у Пећкој патријаршији да велики број архијереја СПЦ није сагласан са одлуком Светог архијерејског синода да  орден Светог Саве на 800. годишњицу аутокефалности СПЦ додијели предсједнику Србије Александру Вучићу.

 

 

„Морам то да кажем, што се мене лично тиче, а вјерујем и један добар дио наших архијерја нису тиме задовољни. То је одлука Његове Светостии и чланова Синода, али, прије свега, ово није била ни прилика за тако нешто. Овдје је било присустно и остаје оно што обједињује и сједињује и Цркву и народ“, казао је Владика Амфилохије.

 

Објаснио је да је Александар Вучић, као и сви предсједници, моментално и привремено предсједник Србије.

 

„И то је за поштовање. Али он није предсједник српског народа. А СПЦ је не само србијанска. Црква је жижа свеукупног нашег народа у читавом свијету. Према томе, Сабор је такав да не може да се оријентише партијски, уз сво поштовање према свима и свакоме. То је моје мишљење и могу да га кажем јавно и отворено. И нисам само ја који тако мисли. И један добар дио наших архијереја то исто мисли“, прецизирао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Додао је да је „један добар дио епископа“ предложио да у склопу овог сабрања архијереја поводом прославе 800 година аутокефалности буде и јесење засједање Светог архијерејског сабора СПЦ.

 

„То је предвиђено и на сабору у мају мјесецу – да буде јесењи сабор који би био посвећен просвети. Е сад, наравно, од тада до данас се наметнуло још толико животних тема које су теме управо за сабор. И један број наших епископа то је и предложио. Сад ћемо видјети како ће то бити. И за вријеме блаженог спомена Патријарха Германа, на 750. годишњицу аутокефалности, био је ванредни сабор, па зашто не би и сада био“, рекао је он.

 

На питање шта ће поручити српском народу на КиМ, Митрополит Амфилохије је рекао да тај народ он цјелива.

 

„Он чува своју душу, своје биће, своју дјецу, чува ћивоте светих архиепископа пећких, чува ћивот Светога краља, остаје вјеран Светоме краљу Стефану Дечанском и, наравно, Лазару Косовском. То је најбољи дио нашег народа. И надамо се да ће он издржати и ово распеће. Бог нека га благослови и умножи“, поручио је он.

 

Митрополит Амфилохије је рекао да данас у српском народу постоје и интелектуалци који косовски завјет називају митологијом.

 

„Не знам да ли садашњи предсједник тако мисли. Митологија – то значи да је Свети Стефан Дечански мит, архиепископи пећки су мит, цар Лазар је мит, и његово жртвовање за вјеру и отачаство и жртвовање овога народа, његово ношење Часнога Крста Христовога осам вјекова… Је ли то мит или је то исконско животно опредјељење једног народа. То је оно чиме је овај народ себе уписао међу зреле историјске народе. Он тиме опстаје међу њима и опстаће благодарећи ономе што називамо косовским завјетом“, истакао је Митрополит Амфилохије.

 

Митрополит Амфилохије је објаснио зашто Патријарх Иринеј није дошао у Пећку патријаршију.

 

„Старац је, деведест година… И хвала Богу да је био јуче у Жичи. И ја сам изузетно благодаран, и цијела Црна Гора, што је био код нас у Грбљу. И он је схватио, кад је био у Грбљу, колика је огромна љубав постоји према њему као Патријарху српском у Црној Гори. Власт црногорска сад иде неким својим путевима, али Црна Гора Светог Јована Владимира, Црна Гора Балшића и Црнојевића, Црна Гора Петровића посебно, зна се гдје је била и којим путем је ходила. И данас она наставља тај свој пут и природно је посебно везана за Пећку патријаршију“, казао је Митрополит Амфилохије.

 

Казао је да ћивоти светих архиепископа пећких и мошти Светога краља Стефана Дечанског свједоче да смо и као Црква и као народ на Косову и Метохији присутни вјековима.

 

„И да смо и данас присутни ништа мање и да ћемо бити присутни, ја сам увјерен, и наредних осам вјекова. А после како Бог буде хтио“, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Игуман манастира Хиландара архимандрит Методије посетио је 1. октобра седиште Удружења грађана „CarGo” у Београду и том приликом у знак захвалности за пружену подршку „Кампу пријатељства”, који организује Манастир, уручио је „Хиландарску споменицу” и копију иконе Богородице Тројеручице.

 

 

 

Игуман Методије захвалио је Удружењу грађана „CarGO“ на помоћи и подршци „Кампу пријатељства“ и изразио наду за даљу сарадњу на пољу добротворног рада.

 

„Манастир Хиландар додељује споменицу, али и наш највећи благослов и највећу светињу икону Богородице Тројеручице, да вам помогне у раду и напредовању, као што и нама помаже“, изјавио је игуман Методије.

 

Александар Вучић, председник Удружења грађана „CarGo” истакао је да је веома почаствован због прилике да угости игумана манастира Хиландар, који је вековна кућа хуманости, културе и образовања.

 

Вучић је додао да се радо одазвао позиву манастира Хиландар да CarGo учествује у „Кампу пријатељства” у покривању трошкова смештаја и превоза деце слабијег материјалног статуса из целог региона током њиховог боравка у Београду.

 

„Лично сам дочекао 350 деце и не могу да вам опишем њихове осмехе и срећу. Зато захваљујемо Хиландару – што су нам омогућили да поделимо дечију радост, да помогнемо и будемо део заједнице која дарује“, рекао је Вучић.

 

Александар Вучић истакао је да је ова хуманитарна акција била прекретница у укључивању CarGo-а у хуманитарним мисијама и да су у плану бројне доброчинитељске активности.

 

 

Извор: Хиландар

 

Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора.

 

 

Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…

 

Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору.

 

Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Празник Зачећа Светог Јована Крститеља Пророка и Претече Господњег молитвено је прослављен у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић, као и гости: протојереј Павел Сердјук из Минска, протојереј Николај Лишћењук из Вороњешке епархије Руске православне цркве и јереј Јарослав Јерофејев из Уваровка.

 

 

 

На Литургији је одговарао хор Свети Јован Владимир под диригентском палицом магистра Маје Басараб, обогаћен бројним гостима из Русије а Апостола је читао Василије Ускоковић.

 

Након прочитаног Јеванђеља отац Слободан Зековић је подсјетио на велики и диван празник који данас прослављамо, један од многих који су у години посвећени Светом Јовану Крститељу Пророку и Претечи Господњем:

 

„Данас молитвено прослављамо дан његовог зачећа. Читав живот Светога Јована Крститеља заиста јесте чудесан и посебан. Почевши од овога данашњега дана, од дана његовога зачећа. А видјели смо да је то био чудесни догађај. Да је његово рођење објавио Свети Архангел Божији Гаврило који ће се неколико мјесеци касније јавити и Пресветој Дјеви Марији и Њој такође саопштити благу вијест да ће се преко Ње оваплотити Јединородни Син Божији, Спаситељ свијета. Када Бог хоће, побјеђују се закони природе. То је на много мјеста у Светоме писму потврђено, а једно од тих јесте и ово данашње Јеванђеље које смо чули. „

 

Отац Слободана је објаснио да се Свети Јован Претеча рађа од старих и бездјетних родитеља који су били, како каже Јеванђелиста, у поодмаклим годинама и већ по законима природе нису више могли имати дјецу. Али то дијете које ће се од њих родити није било обично дијете, него је био Претеча Господњи:

 

„Пророк и Крститељ кога су старозавјетни пророци најављивали, који је последњи велики пророк који најављује долазак Христов, а такође и први пророк, и можемо рећи и апостол, који је својом руком показао на Спаситеља свијета рекавши: Ево Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. „

 

Даље је подсјетио прота Слободан да је Захарија посумњао у ријеч Архангела Гаврила, размишљајући људски умом својим, да је то просто немогуће, и да му је Архангел Гаврило рекао да ће пошто није повјеровао бити нијем до рођења Св. Јована и тако би. Када се родио Свети Јован, Захарија је проговорио и објавио надахнут Духом Светим какво се дијете родило и колико ће он бити велики пред Господом.

 

„Заједно са Мајком Божијом најближе Престолу Божијем стоји управо Свети Јован Крститељ, за кога и сам Господ, на другом мјесту у Јеванђељу, каже да се није од рођених од жене појавио већи од Светога Јована Крститеља. Нека би нас његове молитве увијек пратиле, а ми да се трудимо да подражавамо и њему и другим угодницима Божијим који су се изнад свега трудили да живот свој проводе у страху Божијем, творећи заповијести Божије. Да сву своју наду полажемо на Господа, да Њему отворимо своје срце.“

 

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поручио да треба да се трудимо да својим животом будемо пријемчиви за примање благодатних дарова Божијих, који су бескрајни. Нагласио је да те дарове Божије, које нам Господ обилато даје, користимо на добро, на наше спасење, као што су то радиле мудре слуге у данашњем Јеванђељу, а не као онај неблагодарни слуга да дарове Божије закопавамо и да они у нама труну и пропадају.

 

„Јер ако се будемо трудили да себе изграђујемо у врлинском животу, да умножавамо дарове које нам је Господ подарио, онда ћемо и ми чути онај благословени глас које чуше и оне мудре и вјерне слуге: Уђи у радост господара својега. У маломе си ми био вјеран, на многима ћу те поставити“.

 

Своју бесједу отац Слободан Зековић је завршио ријечима:

 

„Користим ову прилику да свим данашњим свечарима, а има доста породица у нашем народу које данашњи празник Зачеће Светог Јована Крститеља славе као своју крсну славу, да честитам свима. Да Господ, молитвама Светог Јована Крститеља, благослови њих и њихове домове, њихове породице. Да им подари доброга здравља и свакога напретка. Богу нашем који је диван у Светима Својим, који је предиван у Светоме Јовану Пророку Претечи и Крститељу, нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин.“

 

Светом причешћу приступио је велики број вјерника.

 

Након завршетка Свете литургије свештеници су освештали и пререзали славске колаче данашњих свечара. Сабрање је настављено у крипти храма.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У Недјељу 16. по Педесетници, 6. октобра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.

 

Звучни запис беседе

 

Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и своју славу - зачеће Светог Јована Крститеља, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић.

 

Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на призив и позив Господњи да умножавамо повјерене нам дарове - таленте и да се кроз ту и такву жртву и труд учимо љубављу и заједништву.

 

Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио самој тајни стварања и саздања човјека, будући да нема два иста човјека, већ је свако од нас непоновљива личност и свако од нас има различите дарове:

 

,,Господ дијели свакоме од нас таланте, дарове. Неко је добио пет, неко је пак добио два, а неко један талант. Свједоци смо да смо сви ми непоновљива личности Божије и да сви имамо различите дарове и да је толико много неједнакости међу нама у овоме свијету. Па се често можемо запитати, како и откуд то, да неко има, а неко нема, да неко има више, да неко има мање не мислећи притом само на оно материјалне, већ првенствено на духовне дарове."-казао је он.

 

Отац Бранко је додао да управо са тим различитостима и различитим даровима ми јесмо даровани једни другима у благословеној заједници са ближњима и Богом да се међусобно спашавамо служећи једни другима у трпљењу и љубави:

 

"Можемо видјети да Господ све то премудро уређује, да свакоме даје различито, јер служећи једни другима, користећи те духовне дарове не само за своје спасење већ и за спасење наших ближњих значи да се ми сви заједно у заједници у којој једино има спасења, са тим даровима међусобно различитим спашавамо и да се том службом и служењем у жртвеној љубави уграђујемо за вјечни и непролазни живот."

 

"Различити су дарови, али, један је Дух Свети, различити су дарови, али, један је Бог." - подсјетио је он.

 

Отац Бранко се у свом даљем излагању дотакао и самог нуклеуса јеванђелске поуке која нам јасно показује два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа и који нам недвосмислено показују да смо позвани на умножавање дарова љубави и милосрђа, смирења, послушности, као и свих оних духовних дарова које нам Бог дарује, а које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима:

 

"Но, што нам још казује данашња јеванђелска прича?

 

Казује нам, открива нам да су се једни потрудили око умножавања дарова, а неки нису. Онај који је добио највише, како видимо из приче, он се највише и трудио, радио је и умножавао је дарове на спасење своје и на спасење ближњих, тако је радио и онај што је добио два таланта, и ако видно мање, он је то што је имао умножио својим трудом, и на примјеру ова два човјека видимо да су они чули од Господа оне благословене ријечи: ,,Добри и вјерни слуго,  у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога." А ова прича из Јеванђеља се као и увијек тиче свакога човјека, свакога од нас. 

 

И дакле, шта нам Господ овдје поручује?

 

Поручује нам да ове ријечи значе да је онај ко их чује на добро и корист и себе и ближњих умножио своје дарове и да је тим трудом животним и жртвом таква душа приправна за Царство Божије и Царство вјечно.

 

Како Свети апостол Павле казује: ,,Оно што ухо наше не чу, што руке наше не опипаше, што очи наше не видјеше, а у срце наше не стаде, то је Бог уготовио онима који га љубе." А ова два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа нам јасно показују да су умножавали дарове љубави и милосрђа, смирења, послушности и све оне духовне дарове које нам Бог дарује, које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима." - нагласио је отац Бранко.

 

Он је на самом крају свог пастирског обраћања подвукао и примјер трћег човјека који није служио другима, Богу и ближњима већ само себи, бивајући закључан у своју клијет од самољубља и довољности:

 

"Међутим, има и онај трећи човјек, поред ове двојице, који се такође помиње у овој јеванђелским причи, а то је онај који је добио један талант, а за кога Господ каже: ,,Зли и лијени слуго!"

 

А ко је тај човјек?

 

То је онај човјек који је закопао свој талант у земљу самољубља свога, не служећи другима, не служећи Господу. Зато, затворивши се у своју себичност и самодовољност, презирући тај Божији дар, тај човјек није могао ни да воли Бога, а самим тим ни ближње своје.

 

Зато, што је још то што нам ова прича открива?

 

Ова нам прича открива да није само довољно у животу ако имамо дар и није довољно само да се чувамо од гријеха не чинећи га, што свакако требамо чинити, али, талант и дар којим нас је Бог обдарио дужни смо да га умножимо, дужни смо да те дарове које нам је Господ даривао по доброти и љубави и ревности, умножавамо на радост нашу, наших ближњих и на радост Бога нашега!" - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања.

 

Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након свете Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су претходно принијели свечари у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Јована Крститеља.

 

Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима вјернима и свим свечарима срећан и благословен празник и срећну славу.

 

 

Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

 

Њихово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су прослави поводом 800. годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве у манастиру Жича где је Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј, наводи се у саопштењу из Канцеларије Престолонаследника и подсећа: 

 

 

"У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве". Још је у саопштењу каже: "Ово је битна и света прослава. Вера у Христа је оно што је одржало наш народ током тешких момената у историји. Верујем да ће наши потомци славити наредних 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, такође”, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

ВИДЕО ЗАПИС ПРОСЛАВЕ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧИ:

 

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

УСКОРО ДЕТАЉНИЈА ВЕСТ НА НАШЕМ ПОРТАЛУ!

 

Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву.

 

 

У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо.

 

 

Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм.

 

 

Извор: Епархија жичка

 

-Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици-

 

Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић.

 

Звучни запис беседе Владике Методија

 

Повезана вест:

 

Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења

 

Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи:

 

,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити.

 

Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела."

 

Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена:

 

,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу.

Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност."

 

Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. 

 

,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане  будућности.''

 

Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици:

 

,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав.

 

Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове.

 

 

Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да  васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио.  

Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија.

 

Он је додао да  оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу:

 

,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим  Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он.

 

 

,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије.

 

Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић.

 

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина.

 

 

Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору.

 

 

Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

 

У петак, 4. октобра 2019. године, када наша Црква празнује Оданије Воздвижења Часнога Крста, као и светог апостола Кодрата, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епиксопу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић.

 

Звучни запис беседе

 

Након прочитаног Јеванђеља у којем је описан догађај како је Господ нахранио четири хиљаде људи, Владика је беседио о милосрђу Божијем истакавши врлине које би требало да красе сваког православног хришћанина. “Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам о другом храњењу хлебом народа Божијег од стране Господа нашег Исуса Христа. Да се подсетимо, прво храњење је било са оних пет хлебова када је Господ нахранио пет хиљада људи осим жена и деце. 

 

Ово друго храњење јесте храњење од седам хлебова од којих је јело четири хиљаде људи. Господ није увек хранио народ, иако су Га људи стално пратили, из разлога да не би противници Његови, а то су фарисеји, садукеји и књижевници, рекли како народ иде за Њим само због хлеба. Из данашњег Јеванђеља видимо како је Господ милостив и сажаљив, а те две врлине би требало да красе сваког хришћанина, дакле сваког човека који се у Христа крстио и сваког човека који се у Христа обукао. Када читамо Јеванђеље, видимо како Господ лечи болеснике, исцељује, васкрсава мртве, чисти и теши оне који од Њега траже исцељење, и не само то, него и то како Господ мисли на изнемоглост људи који су три дана и три ноћи ишли за Њим и слушали Га. Господ мисли о немоћи људској и исцрпљености и зато каже: “Жао ми беше народа”. 

 

Он зато каже ученицима да им дају хлеб, а ученици, још увек непросвећени Духом Светим, питају се како нахранити толико људи. Апостоли су заборавили на оно претходно храњење и зато су рекли Христу да немају толико хране. Овим чудом, храњењем четири хиљаде људи, Господ показује да је питање хлеба заправо Божије питање. Господ својом љубављу и самосажаљењем показује да је то главна побуда, љубав Божија према народу, љубав која се манифестује не само исцељењима него и храњењем људи. За ове нахрањене људе најважније је било да буду уз Христа, да слушају речи Његове и да ишту оно што је најпотребније, а то је Царство Небеско. Господ узима ту бригу на себе, као што је узео на себе и наше грехе и нашу невољу и нашу муку. Наша поука је да прво тражимо Царство Божије и правду Његову, а друго ће Господ све да да ако ми живимо од Речи Божије. Прави хришћани ишту најпре Царство Небеско, а самилостиви Спаситељ када види да се човек са тим тражењем одвојио од земље, да гледа горе, е Господ њих награђује том храном. Само је потребно да се човек преда Богу. 

 

Али да би се човек предао Богу, он мора да заборави на себе. Господ нам овим данашњим Јеванђељем открива тајну да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Тело човеково тражи телесну храну, и треба му је дати, док душа човекова, срце, ум и биће човеково траже небеску храну, а та небеска храна је Христос. Зато и ми данас, сабрани на овој светој Литургији, да потражимо од Господа ту Његову храну од које се никад не огладни, и да потражимо то пиће Његово од којег се никад не ожедни, а то су Тело и Крв Господња. Да потражимо снагу да не малаксамо на овој земљи, јер смо ми овде само пролазници. Нека нам Господ помогне да ми, браћо и сестре, сећајући се ових двеју Христових врлина – милостивости и сажаљивости, да и ми те врлине упражњавамо у животу, па ће онда доћи смирење, а преко смирења и спасење. Бог вас благословио”, поучио је вернике Епископ Јован у виноградском храму.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У петак, 4. октобра, 2019. године, Епархију крушевачку је посетио директор Канцеларије за вере, господин Милета Радојевић са сарадницима. Дочекао их је Епископ крушевачки Господин др Давид такође са својим сарадницима.

 

 

После кратког задржавања у епископском двору, господин Милета је са Владиком Давидом посетио неколико храмова у изградњи (у Васпитно-поправном Дому, у насељу Уједињене Нације у Крушевцу, храм у Александровцу и манастир Дренчу. Изградњу свих ових храмова помогла је и наша држава Србија кроз Канцеларију за вере, на чему смо веома благодарни.

 

У манастиру Дренчи придружио се и председник општине Александровац господин др Мирко Михајловић. Сви су били веома задовољни са оним што је до сада урађено. Обилазак светиња и дружење је завршено трпезом љубави у “ВИНО ЖУПИ”, на којој су се чуле лепе здравице и молитвене жеље, да све што је  започето буде ускоро и завршено, уз Божју помоћ и помоћ добрих људи.

 

 

Секретар Епископа крушевачког 

протојереј-ставрофор Драги Вешковац

 

 

Извор: Епархија крушевачка

 

Ове године навршава се пуних осам векова од догађаја који се 1219. године десио у Никеји. Тада је хиландарски монах Сава од Васељенског Патријарха Манојла Првог Сарантена добио аутокефалност за Српску Цркву. Први архиепископ је постао светитељ Сава. 

 

 

У овом броју нашег часописа пред читаоце доносимо извод из књиге Живот Светог Саве, где Свети Владика Николај догађај добијања аутокефалности описује напомињући да се Свети Сава извињавао и молио да некога другог изаберу за архиепископа, наглашавајући своју недостојност за тако узвишен чин. По жељи Патријарха, Цара, али и свих монаха из пратње Светог Саве, ипак је изабран саглашавајући се са вољом Божијом. Уследила је велика посвећеност око организације нове архиепископије на просторима српских земаља.

 

Ту је и текст Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, који представља уводник у импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић.

 

Текстови Епископа др Јована (Пурића), ђакона Александра Пејовића, дипл. историчара Александра Пауновића расветљавају важне аспекте лика и дела првог српског Архиепископа.

 

Ђакон Стефан Милошевски је са енглеског језика превео текст Џима Фореста, под насловом “Сећање на митрополита Антонија Блума“, где нас упознаје са занимљивим детељама из живота овог угледног црквеног великодостојника и богослова.

 

Ђакон Саво Величковић је написао текст “Света Тајна Исповести и њен однос према Светој Литургији“, где ову веома важну тему анализира са богословског становишта уз критичке осврте на поједине моменте савремене праксе.

 

Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту “Замена теза – О две секуларизације“ износи одређене моменте из црквеног живота и практиковања обичаја, које сагледава у ширем контексту изазовне друштвене теме о секуларизацији.

 

Протонамесник Дејан Марковић на “Страници православног хумора“ доноси нове хумористичне приче.

 

У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић нам кроз текст “Припадати земљи; О поезији Владимира Јагличића“, представља овогодишњег добитника награде Жичка хрисовуља.

 

Песме Лазара Хамовића сведоче о сусрету даровитог дечака са лепотом и узвишеношћу Православља, што свој израз проналази у стиховима који сведоче да песници и даље расту међу нама.

 

У рубрици Прикази налази се текст Радмиле Мишев, посвећен књизи за децу “Мала прича о великој Жичи“, аутора Милоја Радовића. Књига је изашла са благословом Епископа жичког Г. др Јустина, а илустрације је радио даровити краљевачки сликар Бојан Миљковић. Књига древну Жичу приближава срцима најмлађих, али је поучна и онима који нису заборавили да буду деца.

 

Ђорђе Чоловић нам доноси приказ књиге “Приче из Великог рата“, посвећене сећањима чачанских свештеника који су били сведоци ратних дешавања у току Великог рата, рата који је требало да оконча све ратове. Велики труд и жеља вероучитеља Милоша Живановића да од потпуног заборава спаси ове вредне и непроцењиве приче о страдању нашег човека, народа, и цркве овековечена је у овој вредној књизи.

 

Рубрика Веронаука доноси текст Драгане Ђурић и Ане Црепуљаревић под насловом “Жички светионик знања – О.Ш. Живан Маричић у Жичи“. Историја Манастира Жиче и школе у насељу Жича приказују испреплетаност наше просвете и духовности.

 

Марко Јоргић у тексту под насловом “Вероучитељи у улози филмског редитеља и глумца“, извештава о догађају у Основној школи ,,Вук Kараџић” у Kраљеву, где је покренут едукативни серијал епизода на тему паметног и безбедног коришћења мобилних телефона, тј. о њиховој употреби и злоупотреби са којом се сусрећу младе генерације. Циљ овог серијала је едукација младих, подизање свести о функционисању савремене технологије у свакодневном животу, њеним добробитима, као и злоупотребама истих. У овом серијалу поред ученика седмог разреда улоге су имали и наставници, и то наставник верске наставе Михајло Живковић, наставник српског језика Јасмина Стоисављевић и Марија Радосављевић, наставник ликовне културе. „Фокус генерација“ ушла је у финале КРЕФ такмичења у борби за ,,Просветни оскар“, које се одржава од 4. до 6. октобра.

 

Протођакон Александар М. Грујовић нас упознаје са богослужбеним активностима Епископа жичког Г. др Јустина у претходном периоду.

 

Протонамесник Александар Р. Јевтић,

уредник часописа

 

 

Извор: Епархија жичка