Живе речи утехе: Живе речи утехе

Беседа јеромонаха Петра (Драгојловића) на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Јерусалимске

Fri, 25 Oct 2019 14:34:46 +0000

По предању, Јерусалимску икону Пресвете Дјеве Марије насликао је Свети Јеванђелист Лука, 48 г. од Рођења Христова, односно, у години када је дошло до Њеног Славног Успенија. До дана данашњега сачувано је неколико њених верних копија. Датум прослављења Јерусалимске иконе је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару.

FILE-14a3808686863aa0c36d1e11a8b8ced8.mp4

ПРВА ИКОНА

Цар Грка, Лав Велики ову икону је 463. г. пренео из Јерусалима у Константинопољ, где је пребивала скоро пола века у храму Богородице Пиги, тј. Источника.

Међутим, нападом Скита на Цариград, икона пројављује своје заступништво – када свенародним молитвом град бива сачуван од уништења; отуда се за време цара Ираклија (575-641) икона преноси у Влахернску цркву у Константинопољ, где остаје око 3 вијека – све до владавине цара Лава VI Филозофа.

Крајем 10. вијека, тачније 998. г. константинопољски цар, Василије II предаје ову чудотворну икону на дар Св. Равноапостолном кнезу Владимиру – по примању Свете тајне крштења, женидбе са царевом сестром Аном и освајањем Херсона (Корсуна).

Међутим, светиња се ни ту не задржава; кнез је носи са собом у Кијев и дарује је новгородском народу као уздарје – по њиховом масовном обраћењу у хришћанство.

Икона се у то име, свечано поставља у Софијски новгородски Сабор и ту почива наредна 4 вијека, све до освајања Новгорода од стране Ивана Грозног – који ће светињу пренети 1571. г. у московски Успењски Сабор.

Ту је почивала све до времена Наполеонових освајања – 1812. г. – када је из Успењског Сабора украдена и однета у Париз, где је све до почетка 20. вијека пребивала у катедрали Нотр-Дам.

A на месту где је стајала у Успењском Сабору, постављена је њена верна копија, која је узета из московске цркве Рождества Богородице. На тој икони у медаљонима су насликани Свети Апостоли: Петар и Павле, Јован, Лука, Симон, Филип, Матеј, Марко, Јаков, Вартоломеј и Св.мученици Прокопије, Георгије и Меркурије; овде не заборавимо – да је управо Она била онај светли облак који је управљао првим корацима новостворене Цркве, бивајући утеха и радост Апостола и свих верујућих људи.

ДРУГА ИКОНА

Јерусалимска у Исмајловском сиротишту

Благодатна икона у Покровској цркви у Исмајловском сиротишту је заправо копија чудотворне иконе Јерусалимске Богоматере из Успењског Сабора – која је била послана у Цариград 453. г., на дар, великом кнезу Св. Владимиру.

Приликом разорења Покровске цркве неколико икона је остало сачувано, међу којима је била и Јерусалимска икона Богоматере, која се отуда преноси у храм Рођења Христовог (који безбожничке власти никада нису затварале) у Исмајлову (Ру).

Након обновљења Покровскога сабора икона је 1932. враћена из храма Рождества Христовог.

ТРЕЋА ИКОНА

Овај Јерусалимски образ Приснодјеве Марије пред којом се молила Марија Египћанка, донет је у Цариград и постављен у храму Премудрости Божије у данашњем Константинопољу – где је почивао од 12. вијека па све до 15. вијека.

У житију Св. Марије Египатске које је написао Јерусалимски Патријарх Софроније, каже се да се ради о оној чудотворној икони која је била постављена над улазом у Јерусалимски храм, посвећен Вазнесењу Христовом.

Овој Јерусалимској икони која је почивала у храму Премудрости Божије, 1429. г. поклонио се руски старац Зосима – знајући да је то управо она икона, пред којом се молила Св. Марија Египћанка.

Такође, остали су подаци да су се ђакон Игњатије и дијак Александар поклонили овој икони ,,на великијех вратах Св. Софије“, а да је ходочасник Данило у Јерусалиму видео празно место, на коме је почивала ова икона.

ЧЕТВРТА ИКОНА

Јерусалимска Нило Сорска

Налази се у Саборној цркви Покрова Пресвете Богородице у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Положена је у кивоту који се спушта над олтарским дверима, на широкој врпци од кадифе, по којој је извезен тропар.

На унутрашњој страни иконе налазе се следећи натписи: ,,Посвећује се Руском Светогорском манастиру света икона ова, благовољењем Пресвете Богородице „.

Такође, и натпис: ,,Ова света икона, коју је насликао 1825.г. од оваплоћења Бога Логоса, у Великој Русији, у Кривојезерском општежитељном манастиру, грешни јеромонах Никон, који се и данас налази у Нило-Сорском манастиру, који се и усрдно залаже, под посебним утицајем Провиђења Божијега, да ову икону, благодати учесницу, добије Свети Руски манастир Св. Великомученика Христовог и исцелитеља Пантелејмона, који се налази на Светој Гори Атонској, као вечно наслеђе, благовољењем Оца и Пресвете Богородице. Амин.“

Лета 1850. месеца новембра, осмога дана, као што видимо, ово је потписао убоги старац Нило – Сорског манастира, јеромонах Никон.

Иза тих натписа налази се портрет о. Никона са свитком у руци на коме је написано: ,,Спомени ме о Владичице Богородице, у усуду Твоме, слугу Својега, Никона !“

И на крају трећи натпис:,,Погледај, Владичице, на усрдно испуњење воље Твоје; благовољењем Твојим удостој ме недостојног судбине оних који ће бити спасени, мајчински за то молећи Твога Сина и свих Творца !“

Из манастира је било послато писмо јеромонаху Никону уз молбу да он по могућности објасни: какав је посебан утицај и благовољење Бога и Царице Небеске постојао у преношењу Свете иконе у манастир ?

Отац Никон, у писму од 12. децембра 1852, објашњава:Ту Свету икону Владичице је сликала моја маленкост пре 30 г., када сам ја био још јерођакон и боравио у Кривојезерском малом манастиру (у Костромској губернији), где се налази чудотворна икона Мајке Божије – Јерусалимске, коју сам се ја, недостојан, удостојио да обновим. Због многих чудотворних дејстава, која се до данас дешавају од те иконе, ја сам, немоћи својом, а са свеколиком ревношћу и вером, почео да сликам тачну (осим величине) копију те Чудотворне иконе; и уз помоћ Владичице сам је завршио. Током самог освештавања њеног, десило се знамење и неко је нешто о њој прорекао, што се већ тачно и десило. После тога су се дешавала многа благодатна дејства…

Када сам се ја, убоги човек, преселио у манастир преподобног Нила, чудотворца Сорског, који је био скоро сасвим запуштен, – и та света икона је свуда била неодвојива од моје маленкости; а за време искушеништва мога у Иверском манастиру (Новгогорске губерније) то је било једино моје уточиште и једино успокојење за неког ко је био мучен таласима патњи, мелем за срце и душу. Али, шта вреди много причати ? Видео сам ја силу благодатну, која је очигледно пратила ту свету икону – глас, говор… исцељење од болести, спасење од огња и друга чудеса. Ја никада ни на који начин нисам намеравао да се до краја живота растанем са тим спасоносним благом; али Провиђење Бога и Пресвете Мајке Његове учинило је другачије. Верујте, оци свети, и не сумњајте да је та света икона за ваш манастир дарована Провиђењем Божијим и благовољењем Царице Небеске, а подробнији опис тога од моје маленкости немојте тражити. Али, да вас не бих увредио, још мало ћу о томе нешто рећи…

Два месеца и нешто више пре преношења иконе, како ми се чини, у полусну сам ја видео, мислим, Свету Гору Атонску. Ја и неко други смо, тобоже, почели да се пењемо на њу. Тај други, који је био са мном, био је мој водич; јер он је, како је говорио, већ боравио на Светој Гори. Дакле, приближавали смо се ми каменитој планини, која се састојала од литица; са каквом смо се муком ми пели на њу – немам ни речи да то опишем. Мој друг се успињао брзо, с неком невероватном лакоћом; док сам се ја, са страхопоштовањем и тешкоћама га пратећи, пео за њим. Најзад смо се домогли неке ивице, и ту је мој руководилац постао невидљив. (Ја претпостављам да је то био мој Свети старац – преподобни Нил Сорски, који је како је то познато из његовог житија, боравио на Светој Гори довољно дуго и са Атоса је скитско Законоправило пренео у Русију, чији је зачетник био у Сорском манастиру.) У томе је и подвиг и страх: изгледало је да уопште није могуће попети се по каменим литицама, међутим ја сам се одлучио да се попењем, и некако сам се брзо нашао на равнини крај врата храма. Радост, помешана са страхом и страхопоштовањем, преплавила је моју душу и срце. Ту сам ја непосредно угледао, пре свега, Жену необичне лепоте, која је седела на престолу близу самог улаза. Она је била обучена у одећу белу као снег. Њен поглед је био крајње љубазан и умилан. Она је, видевши ме, рекла: „Прими ово, потребно ти је; ти си се изморио“. Укус пријатне сладости не могу вам дочарати. Ту је и рекла Божанска Жена оно необјашњиво и наредила да се уради оно, што и јесте учињено (благовољено и наређено је да се света икона пошаље у Руски манастир Св. Пантелејмона… и остало, што се и десило). Објашњење иде до ове границе… Ту сам ја још видео врх Атоса; до његовог краја није остало још тако много, али је било изузетно стрмо, и голи камен.

Пошто је света икона послата на Атос, десило се оно што је обећала благодат Владичице, а тачније:

Скит Нило-Сорски је постао самосталан;

Црква, у част Светог Претече, која се налази на месту становања преподобног Нила, а која је неосвештана стајала 10 година, освештана је;

моја данашња жеља, везано за свету схиму и боравак при храму Претече, где се налазила келија преподобног Нила, на чудесан начин се испунила; и све остало се десило убрзо, благодатном силом и милосрдним Промислом Божије Мајке.

На свеноћним бденијима на Богородичине празнике и недељом, после завршетка вечерњег Богослужења, Јерусалимска икона, са почастима која јој приличе, спушта се пред олтарска врата и испред ње се чита Акатист, а по завршетку братија прилазе светој икони по чину, и начинивши метаније, са страхопоштовањем целивају Ону – Која је на њој насликана, тражећи у молитвама од Ње, мајчинско посредовање пред престолом Сина Њеног и Бога.

ПЕТА ИКОНА

Гетсиманска

Ово је Њеном лику највернији приказ који је изобразио Свети Апостол Лука.

Налази се у Јерусалиму у Гетсиманском врту, на обронцима Маслинске горе. Тачније, у пећинском храму на месту иза гроба, где је било положено Њено Пречистој Тело по Уснућу и Вазнесењу к Сину и Богу Њеном.

Свима је знано да реке поклоника већ вековима хрле не само ка Голготи већ и у храм Успења Богомајке, где почива ова икона (у овом пећинском храму положени су телесни остаци Њених родитеља, Јоакима и Ане и Обручника Јосифа).

Управо ту, у породичној гробници у којој је погребена Пресвета Дјева Марија, хришћани су подигли подземни храм до ког води 50 степеника. У овом храму почива Јерусалимски образ Богоматере који најверније дочарава Њен спољњи изглед. Сам храм има облик крста: у центру је Богородичин Гроб (са два улаза), а на крају пећине је олтар. У каменом кивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске – исклесан грчким словима.

Чуда

Пред овом иконом верни се моле за благословено породично устројство, за здравље и помоћ при рођењу детета, у различитим тегобама и тугама, такође, у ратним опасностима, тескобама и братској неслози.

Када се у августу 1866. г. појавила колера у подмосковским селима, житељи су осетили потребу за заједничким молитвама – као јединим средством за избављењем од ове пошасти. Многобројне групе људи су пошле у Исмајлову (Ру) на поклоњење Јерусалимској икони. Време је било лепо и све је погодовало литији око села и до сваког дома. Сви су се једнодушно и усрдно молили да се избаве од убитачне болести, тако да је молитва била услишена а после литије, колера се повукла.

Изображење

Преподобни старац Пајсије Светогорац говорећи својим блиским ученицима о Мајци Божијој, Коју се он удостојио по Њеном благовољењу неколико пута видети – имајући од тада стално у уму Лик Пречисти Њен – говорио им је да Је Она – управо таква – као што је изображена на Јерусалимској икони, која почива у Гетсиманском врту.

Тај доживљај узвишене светости и величине Богомајке који нам је Св. Апостол Лука дао кроз ово изображење, верно описују Св. Епифаније и Никифор Калист, који кажу:

,,Била је раста мало изнад средњег. Боја њеног лица је била као цвет зрна пшеничног, коса Јој је била светло смеђе боје, донекле златаста; очи тамно плаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине; обрве су јој биле мало спуштене и црне; нос издужен;усне сличне цвету руже, пуне љубазних речи; лице ни округло, ни преуско, али мало издужено, руке и прсти дугачки.“

Сви подаци напред наведени, верно приказују Образ Њен, нараштајима који ће иза Ње доћи. Приметно је да јој је одежда сва у злату, да је просто ‘окупана’ светлошћу са ореолом од белога злата. Стога сав овај спољашњи сјај заправо упућује на савршену смерност и једноставност која исијава из самог погледа Њеног.

По даљим наводима Св. Никифора и Епифанија – Њена одећа је увек била скромна; корак јој је био величанствен и чврст; поглед озбиљан и пријатан; реч кротка, изливала се право из срца које није знало за зло; понашање без извештаченост и једноставно.

Код Јерусалимске Нило-Сорске иконе коју је изобразио јеромонах Никон приказани су Св. Богооци Јоаким и Ана који као да посматрају славу своје благословене кћери, удостојене да постане Мајка Господа Својег и да Га држи у Свом наручју. Икона је насликана у духу традиционалног староруског начина сликања.

Икона је типа Богородице са Христом на руци – у потпуности пресвучена плавом нијансом ; као што је и одежда Богомајке, за коју се иначе сматра да је боја Пресвете Дјеве Марије. По ободима извезени су златни поруби украшени драгим камењем.

Овде видимо да се заправо сва лепота Њене божанске душе одсликавала на Њеном лицу, али и да је та спољашња лепота била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте Њеног разума и душе.

Тропар, глас 4

Богодарована Владичице, препрослављена Мати препуна човекољубља, свемилостива Путеводитељко целог света ! Приљежно слуге твоје к Твоме заступништву припадамо и к пречудесноме образу Твојему с умилењем, припадамо, молећи се: молитву топлу Сину Твоме и Богу нашему сотвори, о Свесвета Царице Богородице, од свих болести и туга нас Тебе ради избави, и од грехова сваких ослободи, Царства Свога Небескога наследницима нас покажи… и неизречено као Мати која к Њему има слободу и може све измолити, једина у векове преблагословена.

Тропар, глас 3

Уверење Твога представљења и јављање милосрђа Твога икона Јерусалимска, нам Владичице, показа, пред којом из душе наше молитве изливамо и верно Теби вапијемо: погледај, Милосрдна, на људе Твоје, све невоље и туге наше ублажи, утешење благо у срца наша пошаљи и спасење вечно душама нашим, Пречиста, испроси.

Фото и звучни запис: Манастир Пиносава

Текст: Митрополија црногорско-приморска

Прослава 800 година самосталности Српске Православне Цркве у Епархији милешевској

Fri, 25 Oct 2019 13:20:23 +0000

Издавачка установа Епархије бачке на Сајму књига у Београду

Fri, 25 Oct 2019 13:15:44 +0000

Издавачка установа Епархије бачке Беседа, поводом Сајма књига у Београду (од 20. до 27. октобра 2019. године), нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Хиландар, Бернар и Отачник.

На штанду Издавачке установе Епархије бачке доступна су нова издања: Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, као и двотомно издање дела Ареопагитски списи са Схолијама Светога Максима Исповедника.

Докторска дисертација Епископа бачког г. Иринеја доступна је на Сајму књига уз попуст од 30%. Књиге по сајамском попусту можете купити у Галерији Беседа у Новом Саду и у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и у Суботици.

На овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, на штанду Издавачке установе Епархије бачке Беседа у понуди су црквени предмети за богослужбену употребу, свештене одежде и производи манастирâ Епархије бачке.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит Порфирије: Ова књига је продужено јеванђеље Христово!

Fri, 25 Oct 2019 13:14:48 +0000

Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, представљена је у четвртак, 24. октобра 2019. године, на Међународном сајму књига у Београду.

Звучни запис представљања

Свечаност у дворани Иво Андрић (Хала 1А) отворио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, а добродошлицу присутнима пожелео је др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије.

Поздравивши присутне, Епископ крушевачки г. Давид је рекао да постоје многи аспекти ове књиге, која је одраз речи богословске и Отаца кроз векове. Доживљавамо је као поруку Отаца која се не да заробити временом, не да се заробити маниром, не да се ухватити одређеним временом, јер је свевремена. Нашем аутору је пошло за руком не само да наведе сва важна и најважнија дела, него да их методолошки истражи, а то ће рећи не да описује постојеће списе и студије, и да их тумачи, него да изнутра – преко рашчитавања рукописних књига и списа светога Марка, познатога као Атлант Православља – ухвати нит и корак са чудесним ликом светога Марка, који не престаје да привлачи нашу пажњу, истакао је владика Давид.

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије истакао је да докторска дисертација владике Иринеја показује важност Предања Цркве. Показује да изван Предања нема истинске вере, а изван тог Предања истинске вере нема ни аутентичног и правог живота. Ова књига је канон и параметар како се може користити научни апарат у свој својој разноврсности, али како се мора у исто време – када говоримо богословски – остати веран вери Отаца, веран вери Предања Цркве. Ова књига је продужено Јеванђеље Христово, а владика Иринеј је, нека опрости, у правом смислу те речи – богослов, нагласио је митрополит Порфирије.

Високопреосвећени митрополит Амфилохије казао је да је докторска дисертација владике Иринеја једно изузетно дело о светоме Марку Ефеском. Од свих књига и дела која су написана о светоме Марку Ефеском Евгенику – а писана су и код Јелинâ и код Русâ, и на Западу – сматрам да је ово најбоље дело које је написано о светоме Марку Ефеском и о суштини његовог богословског учења, поручио је митрополит Амфилохије.

Епископ бачки г. Иринеј изразио је радост што су се учесници у представљању дела бавили суштином, садржајем књиге, и што то није био само разговор са упућивањем незаслужених атрибута, епитета и суперлатива. Ако у томе делу има неке вредности – она не потиче од мене, него од садржаја. Творци тог садржаја су свети Оци Цркве, Учитељи наши. Права теологија постоји само унутар Цркве и ради Цркве, и бива само благодаћу Духа Светога, а не као плод нашег умовања, казао је владика Иринеј. Преосвећени је заблагодарио свима који су допринели настанку књиге под насловом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, а особито Патријаршијској библиотеци – инспиратору и организатору сабрања, Матици српској – саиздавачу, г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, и многим другима.

Свечаности у дворани Иво Андрић присуствовали су Преосвећена господа епископи: нишки Арсеније, далматински Никодим, као и умировљени епископ канадски Георгије, многобројни поштоваоци лика и дела уваженог Епископа бачког г. Иринеја. Организатор представљања докторске дисертације Преосвећеног владике Иринеја била је Телевизијска продукција Епархије бачке, а саорганизатор Патријаршијска библиотека.

Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светом Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.

Међународни сајам књига у Београду ће трајати до 27. октобра. Издања Српске Православне Цркве доступна су на штандовима у Хали 1 и у Хали 4. Ове године, Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организовала је представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Награда за Изабрана дела митрополита Амфилохија

Fri, 25 Oct 2019 13:13:52 +0000

Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ добила је награду на 64. међународном саму књига у Београду за изабрана дела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у 36 томова. Награду је у име издавача примио монах др Павле (Кондић), сарадник на издању.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ рибински Венијамин посетио Подгорицу и Цетиње

Fri, 25 Oct 2019 13:12:13 +0000

Преосвећени Владика Венијамин се ових дана налази у званичној вишедневној посети Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој.

Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици 24. октобра 2019. године посетио је Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски Руске Православне Цркве г. Венијамин.

Уваженог госта срдачно је дочекало свештено братство Саборног храма: настојатељ храма протојереј–ставрофор Драган Митровић, секретар храма протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протојереј Предраг Шћепановић.

На празник Светог апостола Филипа и Светог Теодора Начертаног, Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски г. Венијамин посетио је седиште Митрополије црногорско-приморске и Цетињски манастир.

Епископ Венијамин се у Цетињском манастиру са пратњом поклонио моштима Светог Петра Цетињског, десној руци Светог Јована Крститеља и Претече и делу Часног и Животворног Крста Господњег, и уписао се у свето Јеванђеље.

Владику Венијамина дочекали су монаси Цетињског манастира и свештеник Анђелко Боричић, који га је упознао са историјатом Митрополије црногорско-приморске, Цетињског манастира и поставком манастирске ризнице.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Представљена сабрана дјела Митрополита Амфилохија

Fri, 25 Oct 2019 13:09:00 +0000

У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ на 64. Међународном сајму књига у Београду, издавачка кућа Митрополије црногорско–приморске „Светигора“ у сриједу 23. октобра, представила је Изабрана дјела сабрана у 36 књига Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.

На промоцији су говорили Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, протојереј–ставрофор Радомир Никчевић, директор ИИУ „Светигора”, академик Матија Бећковић, др Богољуб Шијаковић, професор Православног богословског факултета и Драган Лакићевић, књижевник. На крају скупа присутне је благословио и поздравио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Представљању сабраних дела Митрополита Амфилохија присуствовали су бројни свештеници и монаси из више епархија СПЦ, културни посланици и вјерни народ.

Протојереј Радомир Никчевић говорећи о разлозима издавања ових сабраних дијела, указао на њихову свеукупну важност за српску теолошко мисао:

„Објављена дијела, непоколебљиво и у доброј намјери окренута према савременом човјеку, будећи у њему наду и свјетлост, сума су теологије, философије, поезије, својеврсна и суптилна анализа друштво нашег времена, морално-етички кодекс, велико свједочанство непрекидне борбе за достизање вјечног живота и слика личног стремљења и сусрета са Богом.“

На промоцији академик Матија Бећковић је говорио своју пјесму посвећену Митрополиту Амфилохију: И у време јагме за значке и прње, своје голо тело обуче у трње и купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени.

Преосвећени Епископ Кирило је своје излагање отпочео не као читалац митрополитових дјела, већ као његово духовно чедо, указујући при томе да су сва написана митрополитова дјела продужетак његовог вишедеценијског пастирско рада и старања.

„Не може се укратко говорити о личности и дјелу Митрополита Амфилохија па тако ни о његовом писаном дјелу. Ми вјерујемо да ће то дјело тек у будућности послужити за писање многих научних и књижевних радова“, казао је владика и изнио, како је истакао, само нека запажања о томе што би требало да има на уму читалац ових књига.

По његовом мишљењу иако писана ријеч Митрополита Амфилохија има и своју теолошку, педагошко-васпитну, социолошку, филозофску то јест научну, исто тако има и своју књижевно вриједност. Ипак се тиме не исцрпљујује сав смисао тог дијелајер је дјело изникло из једног светотајинског живог служења слову, односно логосу, и није плод академског односа према појмовима који су њему помињу.

„Иза сваке ријечи стоји читав он, читава личност Митрополит Амфилохија, стоји његов светотајински живот у Христу. Да би учинио дјелатном своју ријеч, да би је уподобио ријечи која је било у почетку, Митрополит је знао да мора да се кроз подвиг врати кроз вријеме Ономе који је био прије времена и да зарони у Тајну Свете Тројице одакле је изронило и увире сво наше биће. Ту Тајну Свете Тројице Митрополит сагледава кроз призму Светог Григорија Паламе.“

Владика Кирило је нагласио да је епископско служење Митрополита Амфилохије уродило бројним и добрим плодовима, управо због тога што је он кроз подвиге и светотајински живот нашао ту равнотежу или кореспонденцију између свог унутрашњег стања и своје ријечи. По његовом мишљењу укупно дијело владике Амфилохија, не само писано, могло би се дефинисати насловом књиге из ове збирке Изаабраних дјела: Литургија и подвижништво. Када говори о Христу, као квасцу живота, којим се наша пала природа преображава, исцјељује, владика Кирило подсјећа да Митрополит посебно воли да употребљава ријечи Јагње Божије и Хлеб живота:

„Тако су у књизи На свадби јагњетовој, која је такође у овим изабраним дјелима, налази бесједа са монашења Кирила, Методија и Давида којом је Митрополит Амфилохије призвао нас тројицу на свадбу јагњетову, јер у јагњету је спас каже наслов једне од ретких књига Митрополитове поезије“, истакао је преосвећени додавши да аутор и у малом јагњету види извор бесконачног живота.

Следујући Светом Игњатију Богоносцу аутор говори о Светом причешћу као лијеку бесмртности, као Христов човјек, човјек Христоподобан Митрополит је и свечовјек, тако да за њега не постоје границе народа и свјетова, али опет је он дубоко укоријењен у мисли и завјетном предању свога народа.

„Наравно увијек сагледавјући завјете свог народа у свјетлости Христовој и не затварајући се у уске национални оквире. Дакле не само да на личном плану Митрополит трага за етосом Христовим, него том етосу упућује и повјерени му народ.“

Говорећи о Светом Сави и Светосавско завјету као маслини која стољећима даје свете плодове, Епископ Кирило је нагласио да аутор говори да је пут којим је ишао Свети Сава и који је отворио свим покољењима рода свога, пут Господњи. И о Косовском завјету Митрополит говори као о христоликој косовској рани.

„Као што је Нови завјет савез са Богом у крви Јагњета закланог за живот свијета, тако је из њега произрасли Косовски завјет савез са Христом и христочежњиво опредјељења читавог једног хришћанског народа за Царство Његово које није од овога свијета, пише аутор. И опет је то животни опит, а не академско или филозофско расуђивање“.

Преосвећени Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило подсјећа да је Митрополит и сам дотакао ту косовску Христову рану што свједоче и најпотресније двије књиге ове едиције Љетопис косовског распећа, живо и потресно свједочанство пуно вјере и наде у Божију правду о трагичним збивањима у наше дане на нашој светој и косовско-метохијској земљи и закључује:

„Дјело Митрополита Амфилохије је животно дјело надахнуто божанским енергијама кроз светотајински подвижнички живот његовог аутора и оно је родило и убудуће ће рађати многе примјере Христоподобног чојства и јунаштва.“

Веома је тешко забиљежити сву Митрополитову у пастирску дјелатност, али додао је књижевник Драган Лакићевић Митрополит Амфилохије са невјероватном лакоћом комбинује пастирску дјелатности са професорским позивом, црквеног бесједника са молитвеником, пламеног вјерника са рационалним научником, и све се то може видјети у овим сабраним дјелима:

„Митрополит Амфилохије је најприје теолог, епископ, човјек вјере и Цркве. Али његова служба Цркви и вјери подразумјева још много дарова, метода, дисциплина. Ту су наука, филозофија, историја, етика, и политика и поезија. На највишој висини вјера прелази у поезију, у свом успењу поезија постаје вјера. Бог му је дао ријеч богонадахнуту, рекао би он, и та ријеч дјелује на ум, на срце, на слух, свијест и савјест, гдје год да је служио и бјеседио.“

Дјела Митрополита Амфилохија представљају праву ризницу не само теолошких промишљања, него она у најдубљем смислу откривају однос филозофије и теологије, као и сазнања, или знања, и вјере нагласио је професор Шијаковић:

„Његово дјело не само да рефлектује своје комплексне контексте него и само дјело, по свом обиму и квалитету, гради особени контекст за савремену српску теологију која његово дјело као свој контекст мора рефлектовати уколико хоће да има самосвјест. То је нарочито важно када је у питању однос теологије и философије и уопште однос вјере и знања.“

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да су све позитивно у њему уградили други и да је имао ту срећу да се у свом земаљском животу сретне са изузетним личностима:

„Прије свега то је био и мој отац од кога су тражили у оним послератним временима да буде наставник, пошто су побили многе професоре и свештенике, што је он одбио ријечима да неће да учи дјецу безбожништву. Благодарећи њему, на неки начин, кренуо сам овим путем, иако није било једноставно.“

Подијелио је Митрополит са присутнима сјећање на те дане, на први, као и остале сусрете са старцем Јустином, упознавање са дјелима владике Николаја….

„Отац Јустин каже да је богочовјек мјерило свих ствари и у нашим временима нико није тако дубоко сагледао ту најдубљу истину и хришћанства и живота“, рекао је владика Амфилохије.

Подсјетио је на свој боравак у Грчкој гдје се срео са изузетним људима нашег времена упознавши исконско предање јелинског народа, за кога је о. Јустин говорио да смо вјечити дужници, тврдећи да смо све што имамо примили преко јелинског рода.

Сретнеш људе који знају Бога, који су Га видјели, срели, тим ријечима Митрополит описује Божије угоднике које је током свог живота упознао и који су утицали на његов живот и дјело.

„Ти дивни људи које сам упознао сада су прибројани лику светих: о. Јустин, о. Пајсије, о. Амфилохије, о. Порфирије, о. Јефрем, старац Никанон Хиландарац…..Кад сретнеш такве људе, онда оно што кажеш је њихово, моје је онолико колико сам га примио“, казао је Митрополит и испричао низ анегдота из свог живота и сусрета са њима.

Благодарећи свима који су учествовали у уређивању ових Изабраних дјела, Митрополит је истакао посебно о. Радомира Никчевића и попадију Весну, као и све друге сараднике чијим трудом је сабрано на стотине бесједа, предавања, записа….

„То би све остало расијано да није било њиховог труда. Хвала им од срца, нарочито мом куму Матеју који се, рекао бих, највише потрудио. Благодарим нашим Светигорцима“, казао је владика и подсјетио да је ова издавачка кућа (као и часопис и радио), назив добила по водопаду Светигора који извире из манастира Морача.

Говорећи о својим дјелима, Митрополит је истакао да је њихов значај јер су у тим записима и свједочанствима присутне изузетне личности са којима се срео у животу, почевши од оца Јустина, владике Николаја преко његових списа, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца…..Своје поздравно слово завршио је освртом на Лучу микрокозму, истичући то да је Његош говорећи о настанку свијета – логос кроз кога је све постало што је постало, стварајући само биће ни из чега, ставио искру васкрсења:

„Основна искра у бићу је искра васкрсења а завршава Лучу са Христовим васкрсењем. У знаку Христовог васкресења је и свеукупна Божија творевина, Бог је створио као такву, а онда је у исто вријеме Бог и открио и пуноћу тога васкрсења кроз Своје рођење, распеће и васкрсење. Тиме је он схватио и Косовски завјет кога се данас неки одричу“, казао је Митрополит и додао да се, иако се неки љуте што изражава бојазан да неко не изда, прода Косова и Метохије, нада да предсједник Србије неће тај злочин направити, ни он, ни било ко други ко има памети, док су се Монтегрини КиМ већ одрекли признавши „независно Косово“:

„Моја Црна Гора је Црна Гора краља Николе којој припада Пећка патријаршија и Дечани, ја чувам њихове кључеве у ћивоту Светога Петра које је Митрополит Гаврило Дожић добио од краља Николе када је ослобођена Пећка патријаршија и Дечани.“

Изабрана дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског др Амфилохија у издању Светигоре, представљају комплет 30 наслова у 36 књига којима се читаоцима вјерно предочава Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање. У његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана су нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.

Овај темељни издавачки и духовни подухват ИИУ „Светигора” заједничко је дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу. У њиховом настајању учествовали су владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком будимљанско-никшићким г. Јоаникијем на челу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ шумадијски Јован: Стадо да се моли за пастира, и пастир да се моли за стадо!

Fri, 25 Oct 2019 13:08:15 +0000

У четвртак 24. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу.

Звучни запис беседе

Беседећи на 50. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је казао да: “Ако човек мисли да може сам без Бога, онда ће га његове мисли сурвати до ада. Зато је Господ послао ученике своје да проповедају Јеванђеље. Људи су уплашени, сметени без духовних пастира који штите своје стадо.

Јеванђеље говори да је Христос пастир који иде испред свог стада. Сви који су у Цркви биће спасени. У Цркви се живи Јеванђељем и молитвом. Жетве је много, а посленика је мало. Господ нам поручује да се молимо да нам пошаље своје посленике и пастире који ће нас водити и научити да се молимо и за непријатеље своје, јер молитва је разговор, додир и сусрет са Богом”, била је поука Владике Јована.

Извор: Епархија шумадијска

Навршило се 43. године од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана

Fri, 25 Oct 2019 13:07:20 +0000

У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану.

Звучни запис беседе

У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено.

Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога.

Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак.

На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео.

У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели.

Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”.

Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.

Извор: Епархија шумадијска

Матуранти карловачке богословије посетили Будимпешту и Темишвар

Fri, 25 Oct 2019 13:02:51 +0000

Уз песму и неописиву радост, генерација 2015-2020. матураната Карловачке богословије предвођена разредним старешином, презвитером Станком Лакетићем, и проф. Ненадом Стојановићем, у рану зору 8. октобра 2019. године кренула је на матурску екскурзију у Мађарску и Румунију.

После доручка који нам је при црквеној општини на Палићу приредио тамошњи парох, презвитер Вељко Васиљев, прешли смо мађарску границу и посетили бању Морахалом где смо провели већи део дана. У поподневним часовима упутили смо се ка Будимпешти, престоници Мађарске. После смештаја и вечере у хотелу пошли смо на једночасовно крстарење Дунавом и уживали у ноћном погледу на Будим и Пешту. Уз стручног водича гђу Душанку Недељковић започели смо упознавање са богатом историјом и културом дивног града, које ће се наставити и кроз наредна три дана. Најјачи утисак на нас те вечери засигурно је оставила велелепна зграда мађарског Парламента. Пролазећи испод бројних мостова кроз само језгро града, научили смо много тога о њима и другим грађавинама које су красиле две обале Дунава. Највише нам се допао „Ланчани мост“, први који је изграђен ради повезивања Будима и Пеште. Осим њега, Арпадов мост, Краљевска палата, стара зграда економског факултета, бројни храмови, те Гелертово брдо одакле се пружа прелеп поглед на сам град, дуго ће остати у лепом сећању ове генерације матураната.

Сутрадан смо са нашим водичем најпре посетили српску цркву у Пешти, посвећену Светом великомученику Георгију, у којој смо имали благослов и да целивамо делић моштију овог великог светитеља. Овде су нам гостопримство и љубав указали пароси поменутог храма, Зоран Остојић и Никола Почуча, обојица свршени ученици наше Богословије. Са њима смо обишли и чувени Текелијанум. Потом се шетали кроз Ваци улицу, где смо поред старе Градске куће могли да видимо импозантну зграду Српске православне црквене општине пештанске, а преко пута истих зграду Ангелијанума, где су некада боравиле српске девојке које су у овој европској метрополи стицале своје образовање. Након тога посетили смо велелепну базилику Светог Иштвана (тј. Стефана, првог краља средњевековне Угарске), највећи храм у Будимпешти, где се чува и десна рука овог светитеља. Иако нисмо очекивали, добили смо дозволу да као ученици Богословије нешто отпевамо. Наше карловачко „Возбраној“ изазвало је велику пажњу туриста који су нас одушевљено гледали и снимали. Након тога смо преко „Ланчаног моста“ прешли на будимску страну где смо обишли Табан, место у подножју Краљевске палате где се некада налазила катедрална црква Епархије будимске, двор будимских епископа и читаво српско насеље. Нажалост, ништа од овога данас не постоји, јер су и двор и саборни храм Светог Димитрија срушени од стране комунистичке власти на Стаљинов рођендан 1948. године. Једино што и даље постоји јесте кафана „Код златног јелена“ где су се у славна времена окупљали бројни српски интелектуалци, књижевници и боеми. Поново се вративши у Пешту, посетили смо Трг хероја илити Трг миленијума, где су раскошним споменицима представљене све значајније личности из историје мађарског народа. Трг окружују познати музеји, Галерија уметности и парк са зоолошким вртом.

Следећег јутра упутили смо се у Сент Андреју где смо упознали владику будимског Лукијана који нас је лепо угостио, одржао поздравно слово у Саборном храму, а потом нас спровео кроз тамошњи новоотворени музеј Српске цркве. Ту смо се уверили у богатство наше црквене уметности које се тамо са успехом негује и одолева вековима. Након посете Музеју, обилазили смо остале храмове и тргове овог прелепог места, које нас је умногоме подсетило на наше Сремске Карловце. Након Сент Андреје наставили смо даље ка северу и посетили древну мађарску престоницу Естергом, град који се налази на десној обали Дунава, док се са његове леве стране налази Словачка. У овом граду се налази и највећи римокатолички храм у Мађарској, базилика посвећена Пресветој Богородици „Заштитници Мађара“, висока стотину метара. Имали смо прилику да се попнемо на врх њене куполе одакле се као на длану пружа поглед на словачки град Штурово.

Последњег дана нашег боравка у Будимпешти посетили смо наш манастир Српски Ковин (мађ. Rackeve) посвећен Успењу Пресвете Богородице. Како игуман Андреј због болести није присутан у манастиру, примио нас је један мирски ђакон мађарског порекла који служи при овом манастиру. Ово је наш најстарији манастир у Епархији будимској, саграђен у 13. веку у готском стилу, по чему је јединствен у нашој Цркви. С друге стране, његова унутрашњост је комплетно живописана у византијском стилу. Након манастира посетили смо оближње село звано Ловра, једино место у Мађарској где Срби још увек чине већинско становништво. У цркви посвећеној Преносу моштију Светог Николаја дочекао нас је надлежни парох, отац Радован Савић, који нас је упознао са историјом парохије, а потом нас и угостио за обилном трпезом. Остатак дана провели смо у тржном центру Кампона, где смо обишли чувени Тропикаријум, место где смо могли да видимо многе рибе, гмизавце, инсекте и друге животиње тропког света.

Петог дана нашег путешествија, напустили смо Будимпешту кренувши ка Темишвару. Успут смо посетили Сегедин и нашу тамошњу цркву Светог Николаја, где смо уживали гостопримство оца Далибора Миленковића. Потом смо посетили и оближњу бању Мако, да бисмо у вечерњим сатима стигли у Темишвар.

Шестог дана, у недељу, присуствовали смо Светој Литургији у Саборном храму Вазнесења Господњег, којом је началствовао отац Станко, наш разредни старешина, уз саслужење темишварског свештенства и наше појање. Протојереј Јоца Несторовић нас је у беседи поздравио и рекао како га је наше појање вратило у дане када је он био ученик наше школе. Потом нас је кроз епархијски музеј и центар Темишвара провео протонамесник др Саша Јашин, такође свршени ученик наше Богословије. Посебно треба истаћи да смо у румунској катедрали Света Три Јерарха имали прилику да се поклонимо моштима Светог Јосифа Темишварског, српског светитеља из 17. века. Увече смо кренули ка манастиру Светог Георгија на Брзави, где смо лепо примљени на конак и угошћени.

Сутрадан је био празник Покрова Пресвете Богородице, коме је и посвећен параклис ове обитељи. Отац Станко је служио Литургију са оцем Никоном, игуманом манастира, а ми смо појали. Након трпезе љубави кренули смо поново ка Темишвару, посетивши успут румунски манастир Шаг. У Темишвару смо обишли још и Музеј Баната, а по ручку кренусмо ка Србији. И тако смо се 14. октобра увече поново обрели у Сремским Карловцима, препуни лепих утисака и успомена које ћемо дуго памтити.

На крају нам остаје да заблагодаримо пре свега Господу на свему лепом што смо на овој екскурзији доживели, и потом и свим оним добрим људима који су нам помогли да се ово наше путовање без потешкоћа одржи.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Археолошко истраживање у манастиру Удриму

Fri, 25 Oct 2019 13:00:59 +0000

Остаци древног манастир Удрима (Гостовића) надомак Завидовића већ неколико месеци се стручно археолошки истражују. Радови су отпочели са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома и одобрењем Федералног завода за заштиту споменика кулуре.

Полагано, али стручно како то само занју знају радити археолози, до 15. октобра 2019. године урађено је много и на светлост дана изашли су многи непознати детаљи грдање и структуре храма манастира.

Управо 15. октобра 2019. године, дан пред прекид овогодишњих ископавања, Митрополит је посетио Гостовић, односно Удрим, и сусрео се са археолозима Добојског музеја који изводе археолошка истраживања, који ће зимски период од неколико месеци искористити да све пронађено стручно обраде, забележе и презентују како у Добојском музеју тако исто и у Митрополији у Сарајеву и другим надлежним институцијама.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Хиландарска издања на Београдском сајму књига

Fri, 25 Oct 2019 12:59:00 +0000

Задужбина манастира Хиландара из Београда и ове године на 64. Међународном београдском сајму књигу представља великим број наслова. Посебно се издвају дела руског мислиоца Ивина Иљина у издању Задужбине Хиландара. У оквиру изабраних дела објављенo су четири књиге: Појуће срце, Загледан у живот, Поглед у даљину, Наши задаци. У петој књизи се налази дело Александра Михаиловича Шарипова „Руски мислилац Иван Александрович Иљин“.

Извор: Манастир Хиландар

Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку

Wed, 23 Oct 2019 12:01:53 +0000

„Истина“ - Издавачка установа Епархије далматинске објавила је трећи наслов у оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“.

Књигом „Спиридон Алексијевић: Дела“ начињен је још један корак у мисији да се од заборава сачува овај део историје и стваралаштва далматинских Срба. Издавачка кућа „Истина“ тако је први пут у овом формату објединила изабрана дела Спиридона Алексијевића, која су до сада била само појединачно објављивана, или пак само у часописима, а верујемо да се још радова крије по разним, још неистраженим архивама. На почетку овог издања нашао се „Споменак Милорадов“, а поред ове својеврсне аутобиографије ту је и Алексијевићева песма „Молитва Господња“, „Житије блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крке“ и друга дела.

Монах Спиридон (Милорад) Алексијевић, родом из Житомислића, по свом књижевном и сликарском дару предствљао је један од најранијих просвећених гласова српског народа у Херцеговини и Далмацији с краја 18. и прве половине 19. века. Основну писменост стекао је у манастиру Житомислић, а школовао се даље у Мостару и Сарајеву, да би 1785. године у манастиру Завала био рукоположен у чин ђакона. Захваљујући неоспорном таленту, у врличкој цркви Светог Николе насликао је више икона, од којих су до данас очуване „Обрезање Господње“ и „Преображење Господње“, а као учитељ је радио у Врлици, Скрадину и Дрнишу. У Дрнишу је 1808. године рукоположен за свештеника, а наредне године борави у манастиру Крки, да би се 1810. као парох вратио у Дрниш. Исте године, по доласку Француза у Далмацију, постављен је за економа епископског Капитола српске православне епархије у Шибенику, као задарски парох службовао је од 1817. до 1823. године, а затим је све до средине 1829. био на функцији администратора или привременог викара Епархије далматинске. У марту 1835. године произведен је у чин синђела, а 1841. умро је у Задру од срчане болести.

Најзначаније дело Спиридона Алескијевића, „Споменак Милорадов“, настало је у форми дванаест писама упућених његовом пријатељу Милиславу, а оно, осим литерарне има и изузетну документарну вредност, јер веома аутентично и објективно приказује драматичне године покушаја унијаћења далматинских православних Срба у првим деценијама 19. века, а посебно у време управљања владике далматинског Венедикта Краљевића.

Свој допринос овом издању дали су др Жарко Војновић, као приређивач издања, али и, у оквиру предговора и поговора, др Горан Максимовић, др Бранко Чоловић и др Марко Синобад, који су нам сваки из свог угла осветлили и приближили дело Спиридона Алексијевића. Својим експертизама су потакли читаоце на размишљање о многобројним аспектима у којима је његово стваралаштво утицало на културно наслеђе далматинских Срба.

Ово издање први пут је доступно широј читалачкој јавности на 64. Међународном сајму књига у Београду, где ће посетиоцима од 20. до 27. октобра бити на располагању на штанду „Истине“, Издавачке куће Епархије далматинске.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Представљање докторске дисертације Епископа бачког г. Иринеја

Wed, 23 Oct 2019 07:37:04 +0000

Књига Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, аутора Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, биће представљена на Међународном сајму књига, 64. по реду, у Београду. Дело је објављено у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.

Поводом предстојећег представљања докторске дисертације Епископа бачког г. Иринеја, гост Радио-Беседе био је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија ће бити емитована у среду, 23. октобра 2019. године у 14 часова, као и у четвртак, 24. октобра, од 13 часова.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке