Чланак Побједе, пренесен данас на порталу Аналитика (https://portalanalitika.me/clanak/353733/miris-kostiju-zadah-mrznje), аутора Драшка Ђурановића,  под насловом “Мирис костију, задах мржње”, поред говора мржње врви и од низа неистина, оцијенио је протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски, парох которски.

 

 

Чланак, у којем аутор на крају пита “Што нас очекује након трећег обредног изношења мошти свеца? “, говори о томе да су мошти Светог Василија ношене у Херцеговину два пута и да ће треће изношење бити 21. овог мјесеца у Никшићу.

 

„Први одлазак у Херцеговину 1990. једноставно није се догодио. Узгред Митрополит Амфилохије је постављен 30. децембра 1990. па није могао те године у мају ништа да организјуе у Црној Гори. Ђурановићу је очигледно била потребна 1990. због ратног контекста, али истина је другачија“, казао је отац Момчило Кривокапић, који свједочи као неко ко је учествовао 1996. од пресвлачења моштију 10. маја, пред пут у Херцеговину, до повратка у Никшић сјутрадан.

 

Зато отац Момчило истиче да Ђурановић лаже и када каже да су мошти Свеца ношене у Херцеговину 12. маја 1996. године.

 

„Стварно се догодило да су мошти Светог Василија пресвукли у нову одежду Патријарх Павле, Митрополит Амфиолохије и владика Атанасије, уз асистенцију нас неколико свештеника 10. маја 1996. рано ујутро. Ђурановић говори о неким костима, а мошти Светог Василија су буквално цијеле и нетрулежне и стварно миришу. Као учесник свега био сам и пратилац моштију до Херцеговине, које су иначе вожене на џипу, па сам тако био у непосредној близини Свеца и чудеса која су се успут дешавала, непојмљива безбожницима типа Ђурановића“, казао је отац Момчило Кривокапић.

 

Интересантно је нагласити, додаје Кривокапић,  и да је улога Радована Караџића, коју карикира Ђурановић, била да тада да као званични представник власти на граници између Црне Горе и Херцеговине сачека мошти Свеца и као нормалан православац приђе и да их цјелива. Присутвовао је свеноћном бденију у манастиру Тврдош, које се завршава Литургијом. За њега је било нормално да тада прочита Символ вјере и да се причести.

 

„Дакле, никакву политику није спроводио него је учествовао у Литургији као Србин, православни и причестио се. Затим, негдје послије Литургије кренули смо за Мркоњић, родно село Светог Василија у његову кућу на чијем мејсту се већ градила црква њему посвећена, гдје су тада крштени, један мали Василије и једна мала Василија. На гроб мајке Светог  Василија, Ане, у истом мјесту спуштене су мошти. Веома дирљива сцена, иако нисам неки сентименталац. Међутим, заиста мора да остави на вас утисак када гледате када спуштају мошти Светог Сина на гроб Свете мајке која га је васпитала. Након тога смо ишли до Величана гдје је чувена спомен црква у којој су мошти мученичке. Ђурановић каже да се ишло до Пребиловаца, што такође, није није тачно”, прича даље отац Момчило Кривокапић.

 

Када су мошти дошле у Никшић био је то 11. мај.

 

„Врло дуго мошти иду кроз град. Киша пада, нико не отвара кишобране. То је било нешто невјероватно. Народ кад наиђу мошти клекне, свако у своју бару. Митрополит је проговорио на једном мјесту о томе зашто ова киша пада: Вјероватно хоће да спере све оне страшне ствари које су се дешавале до сада у овом граду. По програму је требало да мошти већ око 8 увече буду у Острогу што апсолутно није било могуће. Народа је толико много… Горе у Острогу маса људи је чекало. Сви са упаљеним свијећама. Чаробна једна сцена и опет птице као у Херцеговини. Дочекују мошти радујући се што се Светитељ враћа у манастир”, присјетио се отац Момчило Кривокапић.

 

Закључује да је у поменутом било ријечи о нечему што је природна ствар зе људе који имају душу.

 

“Једном Владици који има душу, једном игуману који има душу, пало је на памет да предложе Миотрополту Амфилохију да мошти Светог Василија носе до Херцеговине да окријепе народ након страхота рата. Дакле, никава стратегија није ту била да се прави ово или оно. Значи, подмеће Ђурановић да је неко направио то да се народ забога пали и да се подсјећа на ране Другог свјетског рата, да би жешће нагазили. Лаже!“, поручио је отац Момчило Кривокапић.

 

Закључује и да је за вјерујуће људе овај потез Митрополита Амфилохија о изношењу моштију из манастира и доношења у Никшић на сабор 21. децембра поново очекиван, обзиром на пометњу коју је у вјерујућем народу изазвала намјера отимања црквене имовине, а најава ДПС-а да ће „обновити“ тзв. ЦПЦ.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је у суботу, 14. децембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у параклису Светих Отаца Атонских у манастиру у Ковиљу, а саслуживали су епископи осечкопољски и барањски Херувим и мохачки Исихије, архимандрити Прокопије (Тајар) и Нектарије (Самарџић), протопрезвитер-ставрофор Драгомир Живанић, као и ђакони епархијâ бачке и осечкопољске и барањске.

 

Звучни запис беседе Митрополита Порфирија

 

После малог входа на светој Литургији, искушеника Младена Живанића, докторанда Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, привео је његов духовни отац – Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а монашки постриг извршио је Митрополит загребачко-љубљански, давши му име Јустин.

 

Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, митрополит Порфирије је казао да је монах сведок Царства Божјега. Допринос монаха је да буде сведок Царства небескога, да својим постојањем и својим животом, а не својом речју, преображавајући себе преображава и свако место на којем се налази. Сваки монах треба да буде свестан да, испуњавајући оно што је обећао, треба да буде оно на шта га Господ позива – да буде свети, да иде ка светости и ка савршенству. Све што се у Цркви Христовој дешава увек се тиче читаве Цркве. Ова света Литургија, и монашење које смо у њој обавили, јесте дар за читаву Цркву. Сви се данас радујемо! Честитамо владици Иринеју као духовнику брата, монаха и оца Јустина, честитамо и оцу Јустину, али те честитке значе, пре свега, молитву да оно што је обећао држи, поручио је Митрополит загребачко-љубљански.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Митрополија црногорско-приморска позвала је данас све, па и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да у суботу, 21. децембра, дођу на братско сабрање у Никшићу, да нас Свети Василије сабере и уједини.

 

Прилог Радија Светигора

 

„Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини“, истиче се између осталог у саопштењу Митрополије црногорско-приморске поводом саопштења политичке партије ДПС на најаву црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу.

 

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: 

 

 

Обавјештавамо богољубиву јавност да смо запањени тоном и садржајем саопштења политичке партије ДПС, а поводом најаве црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу, у суботу 21. децембра. Управо је поменуто саопштење можда најбруталнији примјер како политичари владајуће странке покушавају да живот Цркве подредe дневно-политичкој идеологији. Излишно је подсјећати да то Устав ове земље изричито забрањује. Очигледно је да је исти онај антицрквени, али и антиуставни дух, који је понудио огољену дискриминацију у ”Закону о правном положају…”, потписао и последње оглашавање ДПС-а. Његов је основни циљ – застрашивање православних вјерника и спрјечавања избора и начина остваривања њихових духовних потреба. И све то чини политичка партија која је за ових тридесетак година (од посљедње литије са моштима Светога Василија Острошког, слава му и милост) промијенила више међусобно супротстављених идеологија, и све то само са једним циљем – да би опстала на власти и штитила своје интересе! Сходно томе, на штету друштва и његове будућности, неодговорно и нецивилизовано, они су успоставили однос према држави Црној Гори као ”фабрици пара”, и то не за њене грађане, већ искључиво за поједине људе на власти!

 

Црква нема системе репресије и уцјена, какве користе неке свјетовне организације, па је већ у том погледу уплитање ДПС-а и њихово тумачење вјерницима митрополитовог позива – излишно и мимо здравог разума. Датум, мјесто и карактер поменутог сабрања јесу теме које је Црква сама одабрала и процјенила као плодотоворне за живот и напредак Цркве, а да при том ни један сегмент тога скупа не нарушава правни поредак државе нити крши закон, нити дјелује негативно на јавни ред и мир.

 

Да ли се поменути долазак моштију Светог Василија Острошког, слава му и милост, може схватити негативно по било кога у овој земљи и на овом свијету – како то покушавају да представе наши уважени политичари? Је ли тај, иманентно црквени чин, веома распрострањен и уобичајен у православљу, па и у цијелом хришћанском свијету, на било који начин ”антицрногорски” и да ли се може схватити као ”злоупотреба” – како мисле у ДПС-у? Партија на власти поставља питање: шта је са прилозима из острошке светиње? Прије одговора на то, постављамо им питање: шта је са парама и стотинама предузећа које су они примили од претходне власти? Сви виде у Црној Гори да су предузећа опљачкана и приватизована, десетине хиљада људи и породица остало без хљеба, а мала група владајућих или блиских њима постали милионери, проглашавајући то као своје опредјељење за ”западне вриједности”. Новим законом о ”слободи вјерисповијести” предвиђају да то исто ураде са Црквом, њеним храмовима, нарочито са прилозима Светог Василија Острошког. Треба, међутим, да знају, како они, тако и други који мисле да се ту ради о баснословним сумама, да се од тих и других прилога хране стотине сиротињских породица у народним кухињама широм Црне Горе, а бројне породице избјеглица са Космета и шире и друга сиротиња, које је све више у Црној Гори, помажу се преко црквених добротворних организација. Тим средствима је, уз помоћ вјерног народа, обновљено око 700 храмова и манастира, од тога се одржавају све светиње, издржава се све бројније свештенство и монаштво, саграђени су нови храмови, највећи у историји Црне Горе (Храм Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару).

 

Иначе, подсјећамо оне који су вјерујући и који су икада нешто чули о црквеном животу, а упознајемо агностике и невјерујуће, са чињеницом да је литија (процесија) са моштима хришћанских светаца пракса која траје у Цркви – од кад она постоји на овој земљи. Пренос моштију појединих светитеља са једног мјеста на друго толико су важни догађаји у црквеној историји, како код православних, тако и код римокатолика, да су неки од њих уписани црвеним словима у црквени календар (погледајте 22. мај и празник Преноса моштију Светог Николе, дан који многи грађани Црне Горе и данас славе као своју славу или прислужбу).

 

Када су у питању мошти највећег чудотворца међу светитељима наше помјесне Цркве – Светог Василија Острошког, подужи је списак примјера када су оне изношене из Острога, а сваки пут из разлога велике бриге вјерног народа и потребе за општом свенародном молитвом. Први пут у 18. вијеку, па потом два пута у 19. вијеку. То се чинило уз благослов владике са Цетиња и ангажовање свештенства у Острогу и Цетињском манастиру. Свечеве мошти ношене су из Острога и доношене на Цетиње, па свечано враћане назад. Тако ће, ако Бог да, бити и 21. децембра у Никшићу. Мошти Светога Василија биће истога дана враћене у Острошки манастир.

 

У 20. вијеку, мошти су ношене из Острога први пут током Другог свјетског рата, из страха да не пострадају од ратног дејства окупаторских бомби, а други пут 1996. године као молитвена литија поводом управо окончаног крвавог ратног пира у Босни и Херцеговини, када су биле побожно и масовно дочекане и у Никшићу.

 

Ето таквог је, благословеног и миротворног карактера, и ова најава наше Цркве, да благословом ”Доброга пастира” у саборном храму њему посвећеном, у граду гдје је и сам столовао као Митрополит Херцеговачки Пећке Патријаршије, рукоположен и постављен од Светог Патријарха Пећког Пајсија Јањевца – узнесемо молитве Господу, за братски мир и помирењесвих и за уразумљење оних који владају, да не наносе штету овој држави и народу, доносећи законе који не само да урушавају правни поредак, већ што је много горе – распирују духове омразе због тешке дискриминације једног дијела црногорских грађана и традиционалних духовних институција у Црној Гори.

 

Зато је ”позив вјерницима да не насједају” – поводом нечега што вјерници врло добро разумију и већ одавно практикују – не само излишно, него и штетно, јер се може схватити као покушај политичког застрашивања тих истих вјерника. Застрашивања и пријетњи од стране оних који збиља имају и моћ и навику да то раде. Из тога разлога осјећамо потребу да поручимо владајућој партији у Црној Гори да се окане таквих порука, и да ради оно за шта је изабрана. Да чува слободу грађана на окупљање и манифестацију сопствених убјеђења.

 

Сваку политичку паролу тога дана у Никшићу, сваки излив национализма, било какво страначко обиљежје, или поруку уперену против било кога (против домаће или сусједне државе, против било које власти или опозиције) – сматраћемо директном провокацијом смишљеном од недобронамјених. Јер Цркви не пада на памет да се икада, а нарочито не тога дана, бави таквим стварима. Само нам је молитва Господу и позив на поштовање права и Устава ове земље – на хришћанском срцу.

 

У том смислу, позивамо и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да тога дана и они дођу да буду са нама. Јер светиња молитве и свечеве мошти, припадају свима који траже Божији благослов. Добро дошли су сви, сваки наш брат и свака наша сестра, па и римокатолици и муслимани који иначе долазе код Светог Василија. Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини. То сматрамо и хришћанским и оним традиционално црногорским, и знамо и вјерујемо да ће сви људи, којима смо се и обратили позивом, то и препознати.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На празник светог мученика Стефана Новог и светог новомученика Христоа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован принео је бескрвну Жртву под сводовима бресничког храма који је посвећен светом Јоаникију Девичком Чудотворцу.

 

Звучни запис беседе

 

Преосвећеном владици саслуживали су свештеници храма Светог Јоаникија: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, и јереј Милош Ђурић, као и протођакон Иван Гашић. Чтецирали су Стефан Радисављевић, вероучитељ, и Александар Цалић, студент Православног богословског факултет.

 

За певницом је појао протојереј Драгослав Милован који је руководио окупљеним верницима, како бресничких, тако и осталих крагујевачких парохија, који су одговарали на прозбе и славили васкрслог Господа у химнама и молитвама.

 

И овом приликом, наш владика није пропустио да окупљене вернике напоји речима вере, утехе и поуке тумачећи прочитани одељак Матејевог Јеванђеља. У својој беседи владика се осврнуо на значај човека у његовом личном спасењу нагласивши да Господ ништа неће учинити човеку за шта се он сам не труди. Тумачећи прочитано Јеванђеље владика је посебну пажњу посветио Јеванђељским речима које говоре о безазлености и мудрости нашој (Мт 10, 16). Епископ нас је подсетио да наша безазленост треба да се огледа у непрестаном исповедању Христа нашим речима и делима, баш као што су то и апостоли чинили, док наша мудрост треба да се огледа у томе да препознамо невољу и опасност и да се уклонимо од ње како би спасили себе, али и оног који нам невољу чини. 

 

“Ми као хришћани позвани смо на страдање, исповедање вере и мучеништво али не тако да га прижељкујемо, већ кад је оно зарад Истине да се од страдања не уклањамо. Наш пут треба да буде пут непрестаног идења за Христом, али не по нашим стандардима и сопственој науци, већ по учењу Цркве, Јеванђеља и светих отаца. Једино је тај пут спасоносан и он води у Царство Божије. На том путу човек се непрестано каје и исправља себе, уклањајући себе од греха и уклањајући грех из себе. Ма колико нам се чинило да ми данас не страдамо, ми итекако страдамо, ако не од видљивих непријатеља, онда од свих невидљивих недаћа које нас одвајају од Бога”, рекао је Преосвени. Владика је дао предивни пример нашег свакодневног страдања које морамо истрпети. 

 

Наиме, Епископ Јован је у својој беседи навео да ако одлучимо да читав дан или одређено време проведемо у молитви, наћи ћемо се у различитим искушењима која ће нас од молитве одвајати. Баш та искушења и та страдања човек треба да преброди јер од молитве као хране за душу која је невидљива и нематеријална не треба ништа, па чак ни телесна бол да нас одвоји. У наставку своје беседе владика нас је још једном подсетио на хришћанско разумевање сотириологије и значења Раја и пакла. Пакао је ништа друго до место на ком нема Бога, док је Рај наш живот са Богом. Човека у пакао баца он сам, не желећи да се покаје за своје грехе. Ма колико нам Господ времена и прилика давао да прихватимо спасење, ако се не покајемо и не преобратимо, спасење ћемо тешко достићи и тај непокајани грех ће нам бити камен спотицања.

 

У току Литургије причестио се велики број присутних верника који су кроз Свету Тајну потврдили своју веру, своје непрестано кајање и жељу за спасењем. На крају Литургије владика је поделио окупљеним верницима иконице, док га је свештенство храма упознало са грађевиским радовима обављеним на парохијском дому будући да је од последње посете епископа посађена жива ограда у порти храма, као и да су постављени прозори на поткровљу парохијског дома храма светог Јоаникија.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду.

 

 

О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу.

 

Целокупно обраћање професора др Драгана Станића:

 

По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима.

 

И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо.

 

Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“.

 

У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања.

 

Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић.

 

Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег.

 

Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете.

 

 

Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића

 

Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански.  

 

Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија

 

Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове. 

 

Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида

 

Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј.

 

Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја

 

Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Портал Митрополије и радио Светигору најавио је да ће мошти Светог Василија Острошког бити на црквено-народном Сабору у Никшићу 21. децембра. Митрополит је истакао да је личност Светог Василија  она која не дијели људе већ вјековима обједињује око својих светих моштију, не само православне, већ и све душе жедне и гладне Бога и љубави Божије. „Свети Василије ће поново доћи у Никшић, његове мошти ће бити на поклоњење у његовом храму у Никшићу.“

 

 

Митрополит је нарочито изразио забринутост због ситуације у којој се Црна Гора налази. Много је дубока и компликована прича у Црној Гори и не смије се дозволити да се будућност Црне Горе гради на богомржњи и братомржњи, већ на помирењу и братској слози.

 

„Позивамо све, без разлике, као што долазе у Острогу на поклоњење, да дођу и у Никшићу, јер Свети Василије не гледа ко је ко, ко је муслиман, ко је православац него све прима. Снимљен је и филм о једној муслиманки из Казахстана која је имала виђење Светог Василија и која је добила исцјељење у манастиру Острог, а скоро и неки римокатилици из Дубровника“, нагласио је Митрополит Амфилохије.

 

протопрезвитер  Никола Пејовић

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, члан Светог Архијерејског Синода задуженог за просвету, службено је посетио Богословију Светих Кирила и Методија у Нишу и извршио инспекцију рада и пословања те црквено-просветне установе.

 

 

У част високог госта, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније приредио је 5. децембра 2019. године свечану доксологију у Саборном храму у Нишу. Током наредна два дана, Митрополит је присуствовао професорским предавањима и ученичким одговарањима и посетио интернат ученика, библиотеку Богословије, као и њено економско одељење и кухињу.

 

На крају посете одржана је седница Наставничког савета током које је митрополит Хризостом изложио своје утиске и сугерисао управи Богословије и наставницима како побољшати наставу и рад Богословије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Празник Светог Мардарија љешанско-либертивилског и свеамериканског свечано је и молитвено прослављен у Цетињском манастиру и у Богословији Светог Петра Цетињског. Свечану вечерњу службу у Цетињском манастиру уочи празника служили су синоћ протосинђел Исак Симић и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије. Литургију су данас служили протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Јаков Нинковић и ђакон Благоје Рајковић.

 

Звучни запис беседе

 

Појали су ученици трећег разреда, ученици XXVI генерацијe обновљене Цетињске богословије (2017-2022) који Светог Мардарија прослављају као славу разреда, предвођени својим разредним старешином професором Александром Вујовићем.

 

Литургији је присуствовао и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Владика је ученицима трећег разреда честитао славу, говорећи им о великом јерарху и новојављеном светитељу Цркве Христове Светом Мардарију.

 

„Диван је Бог у светима својим, предиван је у малом Ивану Ускоковићу који је прије 115 година кренуо одавде са Цетиња, посјетивши прво Ловћен и поклонивши се Светом Петру Другом Ловћенском тајновидцу и цјеливајући овдје мошти Светога Петра Цетињског, у бијели свијет. И од малога Ивана добили смо Светога Мардарија љешанскога и свеамериканскога“, рекао је Владика Амфилохије.

 

Владика је говорио о најважнијим детаљима из светитељевог житија.

 

„Отишао је је, дакле, као дијете богочежњиво одавде, а вратио се као светац да буде један од дивних светитеља рођених у Црној Гори. Црна Гора је мала и сићушна, по много чему и обезбожена, нарочито послије Другог свјетског рата, али богата свецима“, казао је он.

 

Додао је да је због тога снага Црне Горе  у Господу и у светим Божјим људима.

 

„Зато ће у данима кад је наступило ново гоњење Цркве Божије у Црној Гори, нема никакве сумње, Црква побиједити, као што је побјеђивала кроз вјекове. Јер, сва историја Цркве је у знаку Христовог распећа, али и Христовог Васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски и ђацима трећег разреда Богословије честитао славу.

 

„Дивну сте славу одабрали – Светога Мардарија. Дај Боже и да ходите његовим путем“, казао је Митрополит Амфилохије.

 

Потом је у згради Богословије, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије благосиљао славски колач и славску трпезу љубави. Том приликом је истакао да гледајући икону Светог Мардарија, осјећа његово живо присуство и његову посебну радост што је међу цетињским богословцима:

 

„Ево видим га, осјећам избија радост из њега што се послије 105 година вратио на Цетиње, међу ђаке, одакле је и отишао као ђак. Радује се свему ономе што се са њим догодило последњих година и у Америци, у Либертвилу, али чини ми се да се највише радује управо овдашњем догађају. Нека нас Господ све укријепи његовим молитвама“, казао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве.

Негативне последице оваквог текста Закона  види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом.

„Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао,

„С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве.

Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу.

Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе.

протојереј Никола Пејовић

 

 

Дана 10. и 11. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, у пратњи душебрижника за затворенике јереја Радована Димитрића и ђакона Угљеше Пилингера, начинио је пастирску посјету православним затвореницима у казнионици Лепоглава и затвору Реметинец. Том приликом, Митрополит се сусрео са управницима и њиховим сарадницима који су га упознали са функционисањем затворског система и животом затвореника у том систему.

 

 

Послије сусрета са Управом, Митрополит је служио молебан Пресветој Богородици и поучавао затворенике говорећи им о значају Божићног поста и о дочеку најрадоснијег хришћанског празника у молитвеном расположењу.

 

Затвореници су изразили захвалност Митрополиту Порфирију за пастирску бригу и љубав према њима, те га замолили да их молитвено заступа у својим светим молитвама, изражавајући наду и вјеру да ће им то много помоћи у ограниченим условима живота.

 

На крају сусрета Митрополит је подијелио пригодне поклоне и архипастирски благослов свима окупљенима.

 

 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обишао је данас радове на изградњи Саборног храма Преподобне Мати Параскеве – Св. Петке, на Божовој главици у Даниловграду.

 

 

Претходно је у манастиру Ждребаоник, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије са свештенством служио Свету литургију, након које је и одржана сједница Одбора за изградњу Саборног храма Св. Петке.

 

По ријечима оца Жељка Ћалића, пароха даниловградског, Одбор је констатовао да ће се врло брзо (ових дана) почети са изградњом храма, с обзиром да су добијене све потребне дозволе и сагласности за његову градњу.

 

Камен темељац за Саборни храм Свете Петке, коју племе Бјелопавлића слави као крсну славу и своју заштитницу, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је 29. октобра 2017. године. Храм се гради по пројекту проф. др Светислава Поповића, декана Архитектонског фатултета у Подгорици, на плацу који је Црквеној општини поклонила Олга Беговић. У изградњи храма учествују Бјелопавлићи, али и сви други становници даниловградске општине.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Архијереји позивају православни вјерни народ да у суботу, 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени сабор у Никшићу, који ће започети светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Василија Острошког у 9 часова, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Вашој пажњи предочавамо неколико прилога васељенског Радија Светигоре: 

 

 

Тиват устаје против неправде: О. Петар Петровић очекује још више Тивћана у Никшићу него на Тројичинданском сабору

 

Будва устаје против неправде: О. Борис Радовић најавио масовни долаза Будвана на Сабор у Никшићу

 

Котор устаје против неправде: О. Момчило Кривокапић о организованом доласку на Сабор у Никшићу

 

Лепосавић: „Иновирани“ предлог Закона о слободи вјероисповијести не садржи главне препоруке Венецијанске комисије

 

 

Повезана вест: 

 

Прота Гојко Перовић: Доношење закона на начин како то најављују из Владе био би пораз демократије и слободе грађана у Црној Гори!

 

Прота Гојко Перовић: Први човјек државе најављује неуставну дјелатност да ће секуларна партија „обновити цркву“!

 

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Одупримо се понижавању Цркве!

 

Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић: Спрема се до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести!

 

 

Освештавши недавно школу у Слатини, Издвојено одељење ОШ „Свети Сава“ Памбуковица, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством призвао је Божји благослов на ову образовну установу у којој се, иако броји свега троје ученика, марљиво ради и следи светосавски пут. 

 

 

Приликом овог свечаног и за историју школе важног догађаја, Владика Милутин приметио је да школи недостаје пројектор, који би значајно допринео квалитету рада тамошњих наставника. Пројектор је убрзо купљен од стране Епархије ваљевске и Владика Милутин га је данас уручио учитељици Марији Јовановић у присуству  вероучитеља Илије Јокића, коју су му приредили срдачан дочек. Ученике школе Владика Милутин даривао је лепим иконама, што их је испунило посебном радошћу.

 

 

Извор: Епархија ваљевска