Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, члан Светог Архијерејског Синода задуженог за просвету, службено је посетио Богословију Светих Кирила и Методија у Нишу и извршио инспекцију рада и пословања те црквено-просветне установе.

 

 

У част високог госта, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније приредио је 5. децембра 2019. године свечану доксологију у Саборном храму у Нишу. Током наредна два дана, Митрополит је присуствовао професорским предавањима и ученичким одговарањима и посетио интернат ученика, библиотеку Богословије, као и њено економско одељење и кухињу.

 

На крају посете одржана је седница Наставничког савета током које је митрополит Хризостом изложио своје утиске и сугерисао управи Богословије и наставницима како побољшати наставу и рад Богословије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Празник Светог Мардарија љешанско-либертивилског и свеамериканског свечано је и молитвено прослављен у Цетињском манастиру и у Богословији Светог Петра Цетињског. Свечану вечерњу службу у Цетињском манастиру уочи празника служили су синоћ протосинђел Исак Симић и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије. Литургију су данас служили протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Јаков Нинковић и ђакон Благоје Рајковић.

 

Звучни запис беседе

 

Појали су ученици трећег разреда, ученици XXVI генерацијe обновљене Цетињске богословије (2017-2022) који Светог Мардарија прослављају као славу разреда, предвођени својим разредним старешином професором Александром Вујовићем.

 

Литургији је присуствовао и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Владика је ученицима трећег разреда честитао славу, говорећи им о великом јерарху и новојављеном светитељу Цркве Христове Светом Мардарију.

 

„Диван је Бог у светима својим, предиван је у малом Ивану Ускоковићу који је прије 115 година кренуо одавде са Цетиња, посјетивши прво Ловћен и поклонивши се Светом Петру Другом Ловћенском тајновидцу и цјеливајући овдје мошти Светога Петра Цетињског, у бијели свијет. И од малога Ивана добили смо Светога Мардарија љешанскога и свеамериканскога“, рекао је Владика Амфилохије.

 

Владика је говорио о најважнијим детаљима из светитељевог житија.

 

„Отишао је је, дакле, као дијете богочежњиво одавде, а вратио се као светац да буде један од дивних светитеља рођених у Црној Гори. Црна Гора је мала и сићушна, по много чему и обезбожена, нарочито послије Другог свјетског рата, али богата свецима“, казао је он.

 

Додао је да је због тога снага Црне Горе  у Господу и у светим Божјим људима.

 

„Зато ће у данима кад је наступило ново гоњење Цркве Божије у Црној Гори, нема никакве сумње, Црква побиједити, као што је побјеђивала кроз вјекове. Јер, сва историја Цркве је у знаку Христовог распећа, али и Христовог Васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски и ђацима трећег разреда Богословије честитао славу.

 

„Дивну сте славу одабрали – Светога Мардарија. Дај Боже и да ходите његовим путем“, казао је Митрополит Амфилохије.

 

Потом је у згради Богословије, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије благосиљао славски колач и славску трпезу љубави. Том приликом је истакао да гледајући икону Светог Мардарија, осјећа његово живо присуство и његову посебну радост што је међу цетињским богословцима:

 

„Ево видим га, осјећам избија радост из њега што се послије 105 година вратио на Цетиње, међу ђаке, одакле је и отишао као ђак. Радује се свему ономе што се са њим догодило последњих година и у Америци, у Либертвилу, али чини ми се да се највише радује управо овдашњем догађају. Нека нас Господ све укријепи његовим молитвама“, казао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве.

Негативне последице оваквог текста Закона  види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом.

„Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао,

„С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве.

Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу.

Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе.

протојереј Никола Пејовић

 

 

Дана 10. и 11. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, у пратњи душебрижника за затворенике јереја Радована Димитрића и ђакона Угљеше Пилингера, начинио је пастирску посјету православним затвореницима у казнионици Лепоглава и затвору Реметинец. Том приликом, Митрополит се сусрео са управницима и њиховим сарадницима који су га упознали са функционисањем затворског система и животом затвореника у том систему.

 

 

Послије сусрета са Управом, Митрополит је служио молебан Пресветој Богородици и поучавао затворенике говорећи им о значају Божићног поста и о дочеку најрадоснијег хришћанског празника у молитвеном расположењу.

 

Затвореници су изразили захвалност Митрополиту Порфирију за пастирску бригу и љубав према њима, те га замолили да их молитвено заступа у својим светим молитвама, изражавајући наду и вјеру да ће им то много помоћи у ограниченим условима живота.

 

На крају сусрета Митрополит је подијелио пригодне поклоне и архипастирски благослов свима окупљенима.

 

 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обишао је данас радове на изградњи Саборног храма Преподобне Мати Параскеве – Св. Петке, на Божовој главици у Даниловграду.

 

 

Претходно је у манастиру Ждребаоник, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије са свештенством служио Свету литургију, након које је и одржана сједница Одбора за изградњу Саборног храма Св. Петке.

 

По ријечима оца Жељка Ћалића, пароха даниловградског, Одбор је констатовао да ће се врло брзо (ових дана) почети са изградњом храма, с обзиром да су добијене све потребне дозволе и сагласности за његову градњу.

 

Камен темељац за Саборни храм Свете Петке, коју племе Бјелопавлића слави као крсну славу и своју заштитницу, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је 29. октобра 2017. године. Храм се гради по пројекту проф. др Светислава Поповића, декана Архитектонског фатултета у Подгорици, на плацу који је Црквеној општини поклонила Олга Беговић. У изградњи храма учествују Бјелопавлићи, али и сви други становници даниловградске општине.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Архијереји позивају православни вјерни народ да у суботу, 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени сабор у Никшићу, који ће започети светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Василија Острошког у 9 часова, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Вашој пажњи предочавамо неколико прилога васељенског Радија Светигоре: 

 

 

Тиват устаје против неправде: О. Петар Петровић очекује још више Тивћана у Никшићу него на Тројичинданском сабору

 

Будва устаје против неправде: О. Борис Радовић најавио масовни долаза Будвана на Сабор у Никшићу

 

Котор устаје против неправде: О. Момчило Кривокапић о организованом доласку на Сабор у Никшићу

 

Лепосавић: „Иновирани“ предлог Закона о слободи вјероисповијести не садржи главне препоруке Венецијанске комисије

 

 

Повезана вест: 

 

Прота Гојко Перовић: Доношење закона на начин како то најављују из Владе био би пораз демократије и слободе грађана у Црној Гори!

 

Прота Гојко Перовић: Први човјек државе најављује неуставну дјелатност да ће секуларна партија „обновити цркву“!

 

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Одупримо се понижавању Цркве!

 

Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић: Спрема се до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести!

 

 

Освештавши недавно школу у Слатини, Издвојено одељење ОШ „Свети Сава“ Памбуковица, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством призвао је Божји благослов на ову образовну установу у којој се, иако броји свега троје ученика, марљиво ради и следи светосавски пут. 

 

 

Приликом овог свечаног и за историју школе важног догађаја, Владика Милутин приметио је да школи недостаје пројектор, који би значајно допринео квалитету рада тамошњих наставника. Пројектор је убрзо купљен од стране Епархије ваљевске и Владика Милутин га је данас уручио учитељици Марији Јовановић у присуству  вероучитеља Илије Јокића, коју су му приредили срдачан дочек. Ученике школе Владика Милутин даривао је лепим иконама, што их је испунило посебном радошћу.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

У недељу 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, посетио је верни народ окупљен око парохије Сабора срба Светитеља при Црквеној општини у Тићину (Швајцарска). Преосвећеног Владику дочекао је велики број верника парохије у Тићину као и наших људи који живе и раде у региону италијанских градова Варезе и Милано.

 

 

Посета Епископа почела је акатисном службом Св. краљу Стефану Дечанском коју је служио Преосвећени Епископ. Некадашњи игуман Вискоких Дечана и истински слуга Светог краља узносио је молитве овом дивном српском Светитељу док је окупљени верни народ радосно одговарао „радуј се Свети краљу Стефане…“. По завршетку службе окупљенима се прво обратио надлежни парох јереј Марко Кнежевић. У надахнутој беседи пуној љубави и поштовања, у име свих присутних као и у име председника г. Миленка Спасојевића и осталих чланова Управног одбора парохије, пожелео је добродошлицу Епископу Теодосију. У кратким цртама изложио је монашки пут Преосвећеног Владике и честитао му јубилеј и 30-о годишњицу од монашког пострига. Као један од повода за молитвено сабрање и дружење са драгим Владиком, о. Марко је навео и промоцију капиталног издања Епархије рашко-призренске „Задужбине Косова и Метохије“.

 

Његово Преосвештенство је у својој беседи поздравио окупљени народ и похвалио њихову ревност и оданост цркви. Говорећи о књизи истако је заслуге блаженопочившег Патријарха Павла, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија и многих других у припреми ове битне књиге, тако важне у данима када се доводи у питање опстанак српског народа на Косову и Метохији. На крају се осврнуо на велике дане Божићњег поста у којима се налазимо и позвао присутни народ да што чешће долази на богослужења.

 

По завршетку обраћања верни народ је могао да купи изложене књиге и пошаље свој прилог својој цркви и сународницима на Косову и Метохији. Препуни утисака парохијани тићинске парохије су се поздравили са драгим Владиком уз молбу Преосвећеном да опет дође и са собом донесе благослове Свете српске земље – српског Јерусалима – Косова и Метохије.

 

 

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

 

Нови Управни одбор Фондације „Свети Вукашин“, која је основана одлуком Управног одбора Епархије Захумско-Херцеговачке и приморске 2011. године, конституисан је 27. 11. 2019. године. Тим поводом, Епископ ЗХиП Господин Димитрије организовао је, дана 4. 12. 2019. године, пријем за чланове претходног и новог сазива Управног одбора Фондације, као и за представнике општина и градова наше Епархије.  

 

 

Захваливши се посебно члановима претходног сазива Управног одбора Фондације, при том истичући  истрајност општине Калиновик и начелнице те општине, Гђе Милеве Комленовић у омогућавању и расподјели средстава за рад Фондације, те бројним донаторима, Владика Димитрије је истакао да Фондација наставља са радом проширујући своје дјелатности, а при том не заборављајући своју првобитну идеју – помоћ и подршка наталитету у Херцеговини. Тако би, како је истакао, фондација Свети Вукашин требала да буде „спона или нит која још боље повезује постојеће хуманитарне, човјекољубиве и здравствене институције у Херцеговини, не конкуришући им, ни у ком смислу, већ свима нама помажући да будемо човјекољубивији, милосрднији и пажљивији једни према другима.“

 

Позивајући све да у складу са својим могућностима дају допринос наставку хуманитарних активности, Владика је све присутне упутио на ријечи из Посланице Светог Апосотла Јакова:

 

„Каква је корист, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Ако ли ближњи твоји голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи.“

 

Са жељом да наша дјела буду слика животности наше вјере , присутни су се разишли обећавајући активно учешће и помоћ у раду Фондације.

 

 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

 

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише.

 

 

„То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења,

 

„Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он.

 

Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове.

 

„Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Ове године навршава се 25 година од препорода монашког живота у Сретењском манастиру. Покретач и организатор рада на обнављању обитељи, духовни васпитач браће, студената богословије и парохијана у току свих ових година био је владика Тихон (Шевкунов), тадашњи архимандрит и садашњи Митрополит псковски и порховски – намесник манастира у периоду 1994-2018. године. Владика Тихон нас ни данас не напушта својом молитвеном бригом, саветима и помоћи, на чему смо му дубоко захвални. Поводом значајног датума припремили смо мали избор цитата владике Тихона као извесну поуку, као духовне оријентире по којима хришћани данас треба да граде свој живот.

 

 

Кад смо започињали манастирски живот у Сретењској обитељи отац Јован (Крестјанкин) је рекао: „Сваки дан – Литургија!“ Сваки дан. Тада сам био сам. Испочетка ми се учинило да је овакав благослов претеран. Зашто сваки дан? Народ се неће окупити, сасвим је довољно служити два-три пута недељно, тим пре што стално треба да трчим и обављам разноразна економска питања и послове. Међутим, нисам се усудио да не послушам – и веома ми је драго што се нисам оглушио о очев благослов.

 

За манастир је врло важно да се свакодневно служи Света литургија. За парохију вероватно – више пута недељно. Литургија је темељ над темељима духовног живота, и заједнице, и свештеника.

 

***

 

Има једна стара руска пословица: „Две најтеже ствари на свету јесу да човек негује старе родитеље и да се моли Богу.“ Како је говорио један подвижник: „Молити се Богу значи крв проливати.“

 

Манастирски послови и дани

 

Сваки монах има потребу за осамљивањем, унутрашњим и спољашњим. Да ми је неко на почетку рекао да ћу се, побегавши из главног града и дошавши у манастир, поново наћи, не само у Москви, већ у њеном центру, вероватно бих се ужаснуо. Мислим да исто тако сви они који сањају о монаштву, не могу чак ни да претпоставе где ће се временом наћи и на каквим послушањима ће бити. Али Господ нас милостиво води Својим путевима ка ономе што треба да испунимо.

 

***

 

Живот свештеника је стални труд. У манастиру је сваки монах веома заузет од понедељка до суботе: сталне службе, осим тога послушања, а често их има по два-три. У суботу увече је бденије. У недељу су једна или две Литургије. Нема слободних дана.

 

***

 

Мислим да је за манастира исправно и корисно – између осталог, усудићу се да кажем и духовно корисно – кад монаси у већој мери или у потпуности сами издржавају своју обитељ.

 

***

 

 

Иако се Сретењски манастир налази у центру града и око нас има мало стамбених зграда, код нас на службе долазе људи из целе Москве, често долазе и из Подмосковља. Наравно, то нас веома радује, али је истовремено и велика одговорност.

 

Главни задатак манастира се састоји у томе да помогне монаху да остави свет и све што је у свету ради служења Богу и људима на спасење своје душе.

 

Ако се манастир по Божијем Промислу налази у центру великог града и ако је Господ довео монаха у њега он не треба да се одриче духовног и просветитељског служења, уколико га Црква позива на такво служење.

 

Савремени манастир у граду, у насељу, мора имати просветитељску мисију. И она је тесно повезана с путем личног спасења којим овде иде сваки сабрат – исто као што је пут спасења свештеника, духовника, нераскидиво повезан с људима који долазе код њега: Се, аз и дјети, јаже ми даде Бог (Ис. 8: 18).

 

Господ нас призива да градимо Христову Цркву

 

На шта Господ позива све нас, који смо се овде окупили да бисмо почели рад на Божијој њиви, на припрему за служење Богу? Шта у овом свету раде разни људи? – Научници граде науку, грађевинци граде зграде, политичари граде државу, лекари граде здравље људи.

 

А на шта смо ми позвани? – Само на једно: Господ нас позива да градимо Христову Цркву. Никога другог Бог није поставио на ова дела осим епископа, свештеника и ђакона.

 

Да приводимо људе Богу – то је посао за сву историју човечанства, за све генерације хришћана без изузетка. Да говоримо, да сведочимо својим животом, да благовестимо о Богу Који је Отац свих људи, Који васкрсава сваког човека, Који је за свакога припремио Своје бесконачно Царство.

 

Како треба говорити о томе? То је питање које се поставља сваком хришћанину. И свако треба и својим животом, и речју да одговори на њега, зато што је то Христова заповест. То је оно што је Он свима нама заповедио пре Свог одласка из света.

 

Свештенство је велики благослов Божији

 

Нека би дао Господ да предстојеће служење, предстојећи живот хришћанина и свештеника Бога Вишњег за вас представљају радосну свест о томе да је све то велики благослов Божији, да све то није ништа друго до посебан пут, пут божанске спознаје, с којим се ниједна спознаја не може упоредити. Нека би дао Господ да овај пут за вас буде пут Живота, пут у Царство Небеско, које је Господ Бог одредио за свакога ко иде за Њим.

 

***

 

У делу служења Цркви Божијој које вам предстоји све зависи само од сваког од вас. Да ли ћете моћи да схватите шта је потпуно поверење у Божији Промисао? Да ли ћете моћи да схватите шта је послушање, да схватите сву његову узвишеност, да схватите шта је самоодрицање, шта је смирење? Ако будете успели да стекнете ово разумевање, ловац на људске душе – ђаво – никад неће моћи тако да се дотакне нашег срца да га освоји. Ђаво ће прићи свакоме без изузетка, али смо упозорени на ово предстојеће искушење. И зато, уздајући се у силу Божију, смело идите овим дивним путем. И не заборавите: мало је оних које је Господ призвао да Му служе. И имајући то на уму, благодарите Богу. Још једном ћу поновити речи из Јеванђеља: Он је „призвао оне које је хтео“, апостоле и вас, њихове будуће наследнике. Он ће вам корак по корак откривати лепоту усхођења ка Богу и разумевање како да ка овој божанској висини водите људе које вам поверава.

 

Пришао ми је један младић који се спремао да постане свештеник и рекао да из све снаге, свом својом душом жели да се подвизава у стицању љубави према Богу и ближњем, да сву своју снагу жели да посвети управо томе. Упитао је да ли исправно чини. Одговорио сам му: „Боље је да своју снагу употребиш за стицање смирења. А Господ ће ти послати истинску и непролазну љубав, која се не подвргава никаквим променама, због тога што ћеш посветити свој труд стицању смирења, сазнаћеш шта је то.“

 

Пронаћи вољу Божију

 

Свештеник, духовник, има један задатак: да заједно с човеком који је дошао код свештеника као код духовника, тражи и пронађе вољу Божију за њега. Не да исхитрено каже: „Ево, то је воља Божија,“ већ да је постепено проналази у овим или оним човековим животним околностима. Самоуверено је у глупо кад човек тврди: „Откривена ми је воља Божија.“ Отац Јован (Крестјанкин), старац којем је по мом дубоком уверењу Господ заиста откривао вољу Божију о људима само ми је једном рекао: „То је воља Божија за тебе.“

 

У појединим животним околностима није нимало тешко пронаћи вољу Божију, зато што је врло јасно изложена у Јеванђељу. Међутим, понекад су околности тако замршене да је врло тешко схватити како човек треба да поступа.

 

Да, духовнику понекад није нимало лако да доведе човека до тога да схвати вољу Божију. Није случајно што су свети оци писали да је пастирско служење – „уметност над уметностима и наука над наукама“.

 

Моћ вере

 

Постоји највећа, и најсвемоћнија сила у човеку. То није моћ власти, то није снага убеђивања, није то моћ ума и није моћ новца. То је моћ вере. У човечанству не постоји ниједна већа сила. Али је то посебна вера. Вера која Самог Господа подстиче да учини оно за шта човек моли.

 

Господ нас води

 

Цео наш живот је учење и лекција, „наказаније“ на црквенословенском, зато што ове лекције понекад уопште нису тако лаке, већ су покаткад, напротив, болне, строге и тешке. Међутим, увек треба да имамо на уму да нам их, сваком човеку, Својој творевини, Свом чеду – увек даје Сам Господ Бог.

 

***

 

Пут хришћанина у Царство Небеско увек ступа у противречност, увек је у супротности с путем у овом свету. Управо то чини крст – пут у Царство Небеско и пут овог света. Управо то је наш крст. Управо то су оне неизбежне тешкоће, наш неизбежни нонконформизам, односно принципијелан поглед у којем нема никаквог пристајања на оно с чим се не слажеш, што је у супротности с твојим убеђењима – управо то чини наш крст. Заповести Божије и наше страсти и живот по законима овога света су наш крст свакога дана и свакога тренутка.

 

***

 

Нас, немоћне и раслабљене, подржавају, воде нас. Господ по Свом Промислу и преко Својих верних ученика – светаца, све у животу уређује тако да нас води ка спасењу. Само да не покваримо овај сопствени пут.

 

***

 

Господ свако пало биће, сваког од нас води кроз искушења, која јачају у нама веру, истину и духовну слободу. Међутим, не дозвољава да нас задесе искушења која превазилазе наше снаге. Он као Отац Који нас воли зна кад је дошло време да посрами наше греховне људске наде и слабе, немоћне снове. И зна кад постајемо спремни за то да се пред нама открију истине божанске љубави како бисмо видели бесконачно изобиље онога што је Бог припремио свакоме ко Га воли.

 

***

 

Мајка Божија је посебан, бесконачно свети и велики дар хришћанском свету. У животном искуству генерација и генерација хришћана, свих хришћанских народа, дошло је до спознаје особитог места Пресвете Богородице у животу хришћана и појединих људи – Христових ученика. Зато Јој се тако посебно молимо, зато се с таквим поверењем и уздањем односимо према молитвама упућеним Пресветој Богородици.

 

***

 

Шта је чудо? Чудо је кад Господ неправилно поступа. Уместо да тоне у води Он иде по њој. Уместо да пусти да жена мирно умре од крварења Он је исцељује. С тачке гледишта овог света оно што Бог чини је неправилно. С тачке гледишта света не треба окретати други образ својим личним непријатељима, већ им се треба окрутно осветити и тако даље. Али видимо како је дивно, праведно и савршено оно што Господ с тачке гледишта овог света чини неправилно.

 

Нека се љубав Божија одазива и у нашим срцима

 

Шта човека може да повезује с Богом? Само једно – љубав. Само њу Он очекује од нас.

 

 

Ако смо ученици Христови треба да имамо на уму да сва наша искушења нису ништа у поређењу с благодаћу и силом, свемоћи, милосрђем и љубављу Божијом.

 

Нека би дао Бог да овде, у Сретењском манастиру, међу братијом, студентима, сарадницима и парохијанима владају љубав, ватрена вера, искрена и жарка међусобна брига које нам је Христос заповедио. Да увек владају мир и радост у Христу. А за то је потребно само једно: да Господ Исус Христос, да верност Њему, испуњавање Његових заповести, буду главни циљ у животу и братије, и парохијана. Тада ће се све туђе, све завидљиво, зло и кушачко што се појављује на човековом животном путу, повући и неће имати никаквог битног значаја, претвориће се ни у шта – у пару, у маглу поред Исуса Христа Господа и Бога нашег.

 

Да знамо само Бога Господа Исуса Христа, да тежимо само ка Њему. И тек онда ће сви проблеми, невоље и потешкоће, сва искушења бити лако савладани.

 

Ми живимо у другим вредностима, у другим димензијама, живимо као једна породица. То ни из далека није савршена, земаљска породица. Да бисмо прошавши кроз искушења, кроз свест о греховима и покајање за њих постали потпуно другачија породица, породица светих, породица у којој постоји само једно осећање – љубави, захвалности, радости у Богу, и како би сва егоистична осећања и свака заблуда остали иза нас.

 

***

 

Бог показује Своју љубав у нади да ће се ова љубав одазвати и у нашим срцима. Љубав према људском роду до страдања и саме смрти.

 

Треба лако праштати

 

Праштати треба лако и с радошћу. С таквим душевним расположењем да нам у души остане светло осећање да смо, по милости Божијој напокон учинили нешто што је заиста веома потребно и важно и за нас саме, и за нашег ближњег. И јесте управо тако! Пустили смо, колико је од нас зависило, човека на слободу из вечне смрти. Исцелили смо, колико нам наше ограничене могућности допуштају, човека од вечне смрти и пакла.

 

Бојте се незахвалних људи! Родитељи, васпитавајте захвалност у деци. То је главна ствар коју можете да одгајите у њима. Не говорим о спољашњим знањима. Већ духовно васпитавајте у својој деци веру и захвалност, а све остало ће се придодати. Али ако се због неких околности збуњујете и сматрате да захвалност сама треба да никне у срцу вашег детета – тешко грешите: ђаво неће седети скрштених руку и почеће да насађује незахвалност, коју сам има, у срца ваше деце. А ви ћете пожњети плодове свог нерада и најстрашнијег људског порока – незахвалности, која ће у вама самима изазвати ужас и збуњеност.

 

Сви хришћани су задивљујуће стваралачки људи

 

Уметник украшава платно и доноси га људима на дар. Композитор ствара уметничко дело. А хришћанин покушава да очисти и преобрази своју душу и да је принесе Богу. То је најдивније и најзанимљивије стваралаштво од свих која постоје на земљи. Зато ми се чини да су сви хришћани задивљујуће стваралачки људи.

 

 

***

 

Онај који је узео пет талената и онај који је узео два талента од свог Господара двоструко су Му умножили ове таленте. Али их Господар није узео. Њему ови таленти нису потребни, опет их је дао... А шта Му треба? Потребно Му је стваралаштво, какво год било зато што су ове слуге створене по Његовом лику и подобију.

 

Моја генерација је, световним језиком речено, имала среће. А ако кажемо с црквене тачке гледишта, задесила нас је велика милост Божија: ми смо свештеници, монаси и епископи, удостојили смо се да обнављамо епархије, манастире и храмове. Ми смо срећни људи.

 

Лекције стараца

 

Пре свега, поуке нам је давао отац Јован (Крестјанкин), који је благословио да се оснује московско подворје. Недавно сам био у Печорама, отишао сам код њега на гроб, на један дан. После тога смо архимандрит Таврион, садашњи манастирски духовник, и ја стајали заједно у храму на служби, и он за време катизме одједном каже: „Слушај, сећаш ли се који је данас дан?“ – „Који?“ – „Празник „Иверске“ иконе Мајке Божије. Отац Јован нас је 1993. године, баш на овај дан благословио да оснујемо подворје Псково-Печерског манастира.“ Осетио сам велику топлину и радост кад сам чуо за ову значајну подудартност и ове речи. Заиста, управо пре седамнаест година, отац Јован ми је потпуно неочекивано, и за мене, и за све, одједном рекао: „Ти ћеш основати подворје Псково-Печерског манастира у Москви. Ничега се не бој!“ Кад је подворје почело да расте отац Јован је благословио да се оснује манастир који ће свеједно остати повезан с Псково-Печерским манастиром. Код нас коначе браћа из Печора, и ми често одлазимо код њих, и као и раније Псково-Печерски манастир, његова духовна традиција и духовни завети његових стараца умногоме одређују наш живот.

 

Отац Јован је врло много писао о уређењу манастирског живота, пратио је, посебно у првим годинама, како се манастир развија, пратио је сложену ситуацију у којој се подворје налазило због познатих догађаја 1994-1995. године у црквеном животу у Москви. И за нас је његова пажња, наравно, била од непроцењиве важности. Отац Јован нам није говорио у принципу ништа што би се разликовало од онога што је написано у његовим писмима о монаштву. Али су то биле његове скривене мисли, стечене у страдању и у искуству проверени путеви уређења монашког живота.

 

У књизи „Невести, а свети“ документовано се говори о свету који се налази поред нас. У непосредној близини нашег свакодневног и уобичајеног. Само што то ми у важним и испразним пословима не примећујемо овај свет. Док се не испостави да проведемо живот не примећујући главно.

 

Главна ствар о којој се говори у „Несветима, а светима“ јесте општење између Бога и човека и како се то дивно и прекрасно одвија.

 

***

 

Пошто сам слаб човек често ми је потребна утеха, између осталог, и у борби с помислима сумње, маловерја и чамотиње... Књигу „Несвети, а свети“ сам, између осталог, написао и за самог себе, како бих је поново читао и говорио себи: „Слушај, пријатељу, а да ли се сећаш каквих је било догађаја, какве догађаје ти је Господ слао у животу? И још се усуђујеш да нешто лупаш?!“

 

То је победа светих новомученика

 

Мисао о томе да изградимо храм и да га посветимо новомученицима у нама се родила одавно, практично од почетка препорода обитељи. Место на којем се манастир налази – Бољшаја Лубјанка – је место заточеништва, страдања и мученичке смрти многих исповедника, православних хришћана верних Богу – јерарха, свештеника и мирјана. За нас је био веома важан духовни задатак да подигнемо храм који прославља њихову верност, храброст, духовну лепоту и подвиг, да призовемо њихове молитве за нас.

 

 

***

 

На територији Сретењског манастира који је затворен 1920-их година такође су се налазиле јединице ЧК и НКВД-а. И овде је било каземата, и овде је било мучења. Ми за земљу Сретењског манастира кажемо да је антиминс.

 

У антиминс на којем се служи Света литургија – посебно платно које благосиља архијереј и које се ставља на престо у олтару, ушивају се мошти светих мученика. А земља на Бољшој Лубјанки је један велики антиминс.

 

***

 

 

Шта може бити боље за осмишљавање трагичних догађаја у нашој историји од храма Божијег? Речима се не може осмислити. Па, рећи ће правилне речи, изразиће правилне мисли, даће тачне оцене. Али је овде у питању нешто веће. Треба да постоји храм-споменик нашим новомученицима – дивно светао. Храм, чија идеја ће бити прелазак из патње у радост, из таме на светлост, од трулежног ка нетрулежном, од нашег времена ка оном стању кад, као што је Господ рекао, времена више неће бити – ка Царству Небеском.

 

Зар то није светао и радостан догађај? Победа светих новомученика!

 

Као епиграф би се могле навести речи оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да су дани које је провео у логору били најсрећније године у његовом животу, кад је Христос био поред њега.

 

Нови храм Сретењског манастира је назван у част свепобеђујућег Христовог Васкрсења и у част верних ученика Господа Исуса Христа – Његових светих новомученика и исповедника. Осмишљавамо пут који су прешли наша земља и народ, пажљиво слушамо лекције које треба да извучемо и схватамо главно: све је само у рукама Божијим. Господ свргава у пакао и изводи из њега. Управо то се десило нашој отаџбини, која је била свргнута у пакао и поново изведена ка Христовом Васкрсењу, ка васкрсењу живота у Богу за многе милионе наших сународника.

 

Треба да запамтимо: живимо у Светој Русији

 

Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!

 

 

Наравно, само ум пун предрасуда и злобе може да тврди да се у Русији ништа не дешава набоље, да су узалудне молитве новомученика. Сећам се покојног сабрата из Донског манастира, оца Данила, који се често чудио: „Како можете да не верујете у препород Русије? А молитве збора новомученика?! Оних који су пролили крв за Христа, који се сад моле пред престолом Божијим за нас, за нашу Русију, за нашу Цркву?!“ Говорио је: „Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!“

 

Поновићу, само пристрасан ум који не воли Русију може да тврди да се у Русији не дешава ништа позитивно. наравно да се дешава. У храмовима видимо већ нову генерацију омладине која је одгајена у православљу. Таквих младих људи има и има их много. Видимо мноштво људи који су стекли веру, који се спасавају и кају. Видимо и спољашњи препород.

 

Кад бисмо само позлаћивали куполе, а кад би Православна Црква духовно умрла, то би било ужасно. Али на срећу, Црква остаје верна свом Учитељу, Господу Исусу Христу. Она иде за Њим, она мноштво људи води у Царство Небеско.

 

Главни задатак Православне Цркве јесте да испраћа своје грађане у Царство Небеско.

 

 

Један светитељ који се упокојио у ХХ веку је рекао: „Не треба тражити свету Русију, треба живети у њој.“ И ми, по милости Божијој, живимо у њој, у светој Православној Цркви која једина може да нам дарује мир, утеху, смисао овог живота и вечно спасење.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету.

 

 

Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. У продаји је треће коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

 

 

Извор: Саборност

 

Прва препорука Влади Црне горе од стране Венецијанске комисије у вези са Предлогом Закона о слободи вјероисповијести јесте да је Влада дужна да успостави инклузивни, јавни, транспарентни и институционални дијалог са, прије свега субјектима вјерске слободе, а онда и са представницима цивилног сектора и правним експертима, представницима струке и науке и другим заинтересованим субјектима, казао је Телевизији Будва координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

 

 

У емисији „Дијалог“ ове телевизије он је рекао да онога што се у цивилизованим европским државама подразумијева под јавним, транспарентним и институционалним дијалогом државе са црквама и вјерским заједницама код нас није било. „Не можемо да један разговор или сусрет, који ја иначе поздрављам, између митрополита и премијера, који се догодио 24. септембра на митрополитов захтјев, окарактеришемо као дијалог о Предлогу Закона, нити, пак, сусрет који смо са потпредсједником Владе Зораном Пажином, министром Зенком и са још неколико њихових сарадника имали 26. новембра у Митрополији на њихов предлог“, казао је он.

 

Додао је да га је изјава потпредсједника Владе Зорана Пажина након утврђивања текста Предлога овога закона од стране Владе како Митрополија није жељела дијалог о препорукама Венецијанске комисије подсјетила на ријечи блаженопочившег Патријарха Павла да је од лажи гора само полуистина.

 

„То је једна брутална манипулација, јер није изречена истина до краја. Тог 26. новембра потпредсједник Владе и министар правде Пажин, са министром Зенком и другим сарадницима дошао је у Митрополију и, наравно, ми смо се одазвали. Митрополит Амфилохије је још у јулу мјесецу званично обавијестио премијера да је Митрополија спремна за дијалог, да Митрополија подржава дијалог, да захтијева дијалог и одређен је састав представника Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке за тај дијалог. Пажин је тога дана тражио да све буде затворено за јавност. Мој је утисак је да се на тај начин бјежи од аргументације Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке“, казао је отац Џомић.

 

По његовим ријечима, Пажин је на том састанку условљавао разговор искључиво на препоруке Венецијанске комисије. „А препоруке Венецијанске комисије су упућене Влади, а не нама. Дакле, те препоруке је тражила Влада, добила их је од Венецијанске комисије и она је надлежна да их инплементира. Ми смо рекли да можемо да причамо и о томе како мислимо да то треба да се инплементира, али да, међутим, то није једино питање које је важно у овом случају, јер свако ко иоле зна право, зна да се Венецијанска комисија изјашњава о неусаглашености или усаглашености одредби Предлога Закона са међународно-правним актима. Шта ћемо са неусаглашеношћу Предлога Закона са Уставом Црне Горе, шта ћемо са бројним другим питањима. И, наравно, поменули смо питање, не као услов него као један став, да ми, кад већ третирају питање црквене имовине у Црној Гори, желимо да се отвори дијалог и о реституцији и обештећењу за ону црквену имовину која је одузета од стране комунистичког режима после Другог свјетског рата“, објаснио је он.

 

Прота Џомић је нагласио да је Пажин суштинска питања важна за ову тему, попут питања статуса црквене имовине, питања вјеронауке у школама, правног убијања правних субјеката цркава и вјерских заједница које имају стечени правни субјективитет, прогласио за политичка питања. „Врло му је јасно речено да то нису политичка питања, да су то правна питања и да ми не можемо да прихватимо да су она политичка. Јер, то значи да она зависе од воље или једне партије, или двије партије, или пет партија, или једне власти. То је питање људских права“, прецизирао је отац Велибор.

 

На новинарско питање да ли је у иновираном Предлогу Закона избрисана ставка о ретроативној примјену права, отац Велибор је одговорио да није. „То је суштинска одредба овог текста. Ово је, заправо, једна таква вјешта игра иза које, без сумње, стоји господин Пажин, а њен циљ је да се међународној јавности замажу очи тиме што ће, рецимо, грађанину дати право да он сам вјерује у шта год хоће. То, наравно, нико и не доводи у питање. Онда су омогућили да тзв. нове вјерске заједнице са три члана добијају правни субјективитет у Црној Гори. А с друге стране, све оно што је било историјско биће Црне Горе, што јесте њена вјерска и историјска слика, што јесте социолошка чињеница данашње структуре становништва да имамо апсолутну већину православних хришћана, да имамо као вјерске мањине, али опет са значајном традиционалношћу, припаднике Исламске заједнице и Римокатоличке цркве – ту су једноставно уперили Закон само против Митрополије црногорско-приморске и осталих еапархија Српске православне цркве“, рекао је он.

 

Казао је да су Владини законописци људи који су научили Марксову дефиницију права да је право израз воље владајуће класе. „А данас је класа промијењена партијом или лидером или не знам каквим другим субјектом“, мишљења је он.

 

Отац Џомић је објаснио да је интенција била да ненадлежни орган прави попис вјерских објеката, да ту листу доставе Управи за катастар и да они то линеарно препишу на државу, без икаквих поступака. „Венецијанска комисија им је стриктно наложила да то не могу да буду ад хок поступци, при чему имате закон против једне Цркве, имате одредбе које су усмјерене само на Митрополију, имате јавне изјаве највиших функционера који су то бјелодано потврдили. Сада су, директно кршећи уставно начело да се не може два пута одлучивати по правоснажно окончаној ствари, прекршили уставну забрану ретроактивне примјене права и они сад намјеравају да поново воде већ правоснажно окончане управне поступке“, казао је координатор Правног савјета Митрополије.

 

Казао је да је најбруталнија лаж мантра која се понавља у црногорским медијима да су објекти Митрополије „уписани на Београдску патријаршију“. „Такође су спиновали како је то чињено фамозних деведесетих, као да ова Влада није била деведесетих. Суштина је у томе што Црна Гора, нажалост, није Швајцарска. И она није имала уређен катастар непокретности као што га данас има и у том једном законитом поступку, када је та Влада примјењивала тај закон који је донијела и који сада важи, сви субјекти, па и Митрополија и Римокатоличка црква и Исламска заједница су на исти начин и у истом поступку, јавном и врло познатом поступку, уписивали са решењима која су доносили ти државни органи. Може данас неко да у то сумња, свако има право да сумња у свашта. Али, једини пут и начин јесте суд. Ако су толико сигурни да је црквена имовима, коју и даље зову црквеном, а кажу да је била државна, била државна – изволите, господо, имате судове ове државе, спремите ту тако моћну аргументацију и документацију којом располажете, па на суд своје државе“, поручио је отац Велибор Џомић.

 

Упозорио је да, уколико буде усвојен у облику који је Влада предложила, овакав закон о слободи вјероисповијести може да остави озбиљне последице на друштво и на унутарправославном и на међуконфесионалном нивоу.

 

„Право да вам кажем, јако сам забринут за све ово што се ради, због начина на који се ради знајући менталитет овдашњих људи, колико мала искра може да заискри. Ми ћемо са своје стране све учинити да на један цивилизован начин, као што ћемо то урадити и 21. децембра у Никшићу на црквено-народном сабору, уз благослов моштију Светога Василија Острошког, искажемо свој протест. Да виде Влада и да виде чланови законодавног дома да је глас народа глас Божји“, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска