Ма, забога, је ли могуће? Лијепо сам својим очима данас видјела ковчег у којем рекоше да си ти спремљен. Цјеливах га. Видјех како се спушта у земљу из које смо сви настали. Рођеним ушима слушах молитве из уста и срдашаца под манастирским сводом. И моје срце промуца име твоје и задрхта, од те свечане љепоте.
Украсио си дан, град, гробље, Небо!
Небо ти је пјевало и гробље ти се радовало, јер ниси ти био само наш, иако смо ту твоју небоземну радост можда превише себично схватали. Твоје радосно лице, одраз наде и вјере предака, и богољубља утканог у твоје биће и твој универзум, припадало је једнако и оном и овом свијету. Отуда је данас и гробна тишина радосно одјекнула!
Чини ми се, да нисам била, не бих повјеровала.
Чини ми се, да нисам била, не би ме нико могао убиједити да и земља може да пјева и да се радује.
Како да не пјева, када је данас у своје груди примила једно дијете? Чисто срце дјечака жељно загрљаја Живога Бога и Његове неизрециве љубави у коју ће уронити све муке и слабости, промашаје, падове, стрепње и боли. И не само то. Урониће у Божији загрљај љубав којом је волио нас као: брат, отац, супруг, син, те тако и све нас опет и опет загрлити вјечним загрљајем у Господу.
Не могу да превалим преко језика и уста да ћеш нам недостајати. Човјек мора негдје да оде, да би овом другом недостајао, а гдје би ти уопште могао бити ако ниси са нама у: Цркви, на слави, академији, крштењу, вјенчању, кафи, планини, путу, трговини…
Прекратко је ово земно путовање да бисмо за тако кратко вријеме могли потрошити сво сјећање на пажњу којом си нас дочекивао, испраћао, позивао, обилазио, сретао…
А шта је данас у односу на сјутра? Сјећање. И сами себе се сјећамо данас у односу на јуче. Има ли тога међу нама ко сјећање на тебе тако радосног неће унијети у своје сјутра? Док га има и док нас има, а ми вјерујемо и надамо се да ћемо бити вјечно, ти си ту и чиниш радосним тај наш заједнички вјечнутак.
Жив је ђакон, умро није

Оливера Балабан на дан сахране протођакона Владимира Јарамаза

https://mitropolija.com/2023/01/23/radosni-vjecnutak/

Живимо у народу који је и поред све своје свијетле и мученичке историје и традиције, искрај свих свијетлих и мученичких примјера, од светог ђакона Авакума до светог Вукашина, ипак проциједио истину: свакоме је своја мука најтежа! И намјесто трпљења и ћутања, на ревере и чела, на пазариште таштине износимо своје “муке и своја мучениства”, своја “страдања”, говорећи о њима са пијететом самодивљења, са опијеношћу својим борама и мишицама – који и какав пут прелазимо, коју и колику муку носимо. Слоновска је мука на нашој кичми мрављој и овај свијет, овај народ канда више не стоји на три слона, већ на нама, на три мрава “вриједна свакога дивљења”: на величанству моје маленкости, на теби-мени равноме и на њему-нама блискоме. Три огледала, три истомишљеника, три достојна страдалника и ухогладитеља.

Али има оних којима своја мука није најтежа, који је носе као да не постоји и са њом трче, са њом се смију осмјесима, игром и гласом најмлађе младости, са њом на плећима, радују се људима и траже непосредност, задовољавају се никаквим или ситним пажњама и слушају мученике са својим “никад виђеним главобољама”. Искрено придржавају страдалнике са њиховим “слоновским теретима на плећима мрављим”.

Било је у том уредном и једром, и веселом дјечаку и појцу ангелскога гласа, било је прикривеног калуђерског јецаја и муке голготске коју не хтио да дијели, којом не хтио да оптерећује свијет мрављи, и тако крај мене, крај тебе, ипак оде као вук самотњак, патник и странац нам. Не хтје искати ни кап грешног сажаљења, ни сузу грешног окрепљења. Владимир, вазда прав, чист, староставан у хаљинама модерним, опеглан и миомирисан, тек у потоње вријеме не могао скрити подочњаке и одсутност. Тек, ево схватамо да то била је ивица крхке плоти по којој је ходио као пеливан – тек пред конац не могао одеждама ућуткати плот која га издаје. А ово најмање се очекивало од младића збринутога, дјечака одњегованога којем вазда довољан био ђаконски чин!!! Протођакон Владимир Јарамаз, одњегован у духу новога вијека, а одњихан у пјесмама свештеномучеништва свога рода, парадигма је Ракићевог поимања духовне жилавости којом прожет је нови наш век. Младићи и девојке за које кажу да пемперс су генерација, утјеху и штит налазе у Острошком Лазару херцеговачког камена, у Морачком Јасновидцу светогорске пустиње, у страдању свештеномученика Риста Јарамаза који, гле чуда, управо на Јовањдан пресретнут и страдао на путу Кнеж до – Петровићи.

Не ламентирам на јавном мјесту што нема Те ко, Лијепи Владимире, достојно оплакати. Напротив. Безброј је дивних очију које су те сагледале у дивној мушкој висини и још у неизмјерљивијим божанским безмјерним мјерама. Знам да је Никшић имао и да вазда ће имати људе, песнике и пророке који умјеће да упркос свим маглама овога свијета назру, сагледају и искажу све љепоте језерских врхова на којима си се Ти напајао, у којима си купао своју плот и карактер, у којима си видао своју бол до мјере непрепознавања, већ што желим да скинем капу пред твојим кољенима и поклоним се јавно твојим стопалима који газали су путевима Небеског Јерусалима од Црне Горе до Америке, Крилати Владимире.

На крају, нешто сасвим лично. Наши први, сада већ давни, младићки сусрети, били су оптерећени мојом кратковидошћу и неспособношћу да испод Твојих бијелих, чистих, испегланих и мирисних хаљина млађаног, заводљивог лоле, сагледам и чујем гугут бијелога Голуба који се већ у теби био раскрилио сасвим. На нашем посљедњем сусрету, и даље си могао Стигме да сакријеш од мојих очију, али ниси то могао од мог срца и душе које су стале и стасале уз Твоју Љубав!!! Хвала Ти велики Владико!!!

Очима ме питаш, видим, Владимире:

“Да л’ ће да се коси, или да умире”?!

Косићеш, брате, Владимире, ево,

Нисам Ти залуд ради лека пев’о.

И овај јануар добро је понио!

https://mitropolija.com/2023/01/22/bogic-i-bulatovic-krilati-vladimir/

Епархија источноамеричка известила је да је у недељу, 15. јануара 2023. године, у Нејплсу на Флориди, основана најновија парохија Српске Православне Цркве под окриљем Епархије источноамеричке. Тим поводом је свету Архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ истчноамерички г. Иринеј, под чијим омофором је основана мисионарска парохија, уз саслужење протопрезвитера Милана Јовановића, пароха мисије, а саслуживао је ђакон Дарко Трипковић, Епархијски финансијски секретар. Владика је пре почетка Литургије, по препоруци настојатеља проте Милана, постригао Мајкла Мекдоналда у чин чтеца.

Епископ Иринеј је беседио о значењу ове недеље која пада усред два Богојављења, односно две димензије истог Богојављења: Рођења, у којем се Христос открива у телу, и Богојављења, када Бог у Тројици открива на Крштењу Христовом, гласом Очевим и јављањем Светога Духа у виду голуба. Како је навео Преосвећени, дан, који следи после празника Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, као и Православне Нове године, говори о новини живота у Христу, који је за Себе рекао: „Ево, све стварам ново!” (Откривење 21:5). У светлу те исте новине, верници су се са својим свештеником окупили око свог архијереја, уједињени као породица, да отворе нову парохију у Нејплсу.

Посебан украс овом богослужењу су дали појци нејплске мисионарске парохије, вешто предвођени протиницом Жељком Јовановић, а после Богослужења, на којој су многи верници приступили Чаши да се причесте, славски новогодишњи ручак приредила су два локална угоститеља Александар Раденковић и Милош Љубеновић.

После славске трпезе о. Милан је сазвао нејплски сабор верних на рад. Његово Преосвештенство је молитвом отворио сабор и примио захтев за формирање нове парохије Епархије источно-америчке Српске Православне Цркве. Сабрању се придружио Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Милан Крстић, намесник мајамски, у чију надлежност спада мисионарска парохија у Нејплсу.

Епископ Иринеј је потом позвао о. Милана Јовановића да формално прочита наглас молбу за оснивање нове парохије и затражио да му се предочи списак подносилаца захтева, како би се утврдило да ли је постигнут уставом прописан број од 40 домаћинстава. На свеопште задовољство, преко дупло потребних потписа предато је Владици. У овом историјском тренутку Владика је нову парохију прогласио отвореном и објаснио који су следећи кораци да би се иста озваничила.

Епископ Иринеј је говорио о начину да се пронађе празник за именовање парохије и, као и увек, настојао је да укључи свакога у одлуци за избор имена парохије. Јер, како је и нагласио у својој беседи, све се треба чинити у слози и саборности што и чини парохију породицом. Владика је потом говорио о низу одговарајућих Слава које би ова Парохија могла да узме, детаљно објашњавајући значење сваке Славе, укључујући Св. Мардарија Либертивилског, празник Богојављења, празник Сретења Господњег и друге. Од присутних су добијени предлози као што су Св. Василије Велики, Св. Трифун, Света Три Јерарха. Већински избор је био празник Сретења Господњег, који је примљен са великим ентузијазмом и радосном овацијом!

Владика Иринеј је у свом обраћању навео и посебан историјски значај Сретења за српски народ, које се слави и као Дан државности Србије - на тај дан 1804. године подигнут је Први српски устанак против османских окупатора, а 1835. је на Сретење донет и први Устав независне Кнежевине Србије, познат као Сретењски устав. Тада је Владика позвао све да устану а прота Милан Крстић предводио је све у појању Тропара празника Сретења Господњег. После овог емотивног тренутка, Епископ Иринеј је казивао енглески превод Тропара и Сретењског кондака, а потом објаснио икону Сретења, сада већ и патроналне иконе нове мисионарке парохије у Нејплсу. Владика је позвао све присутне да се састанак заврши читањем Молитве Светог Симеона, који је у наручју држао Христа.

Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

Извор: Епархија источноамеричка

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља.

Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа.

Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално:

Бог се јави!

Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања.

И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи.

Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“.

Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост.

Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

Бог се јави!

Лазар Шћекић

Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету литургију и причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Господње.

Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица.

Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици.

У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године.

Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну.

Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова.

https://mitropolija.com/2023/01/21/o-nikola-pejovic-protodjakon-vladimir-jaramaz-svaki-susret-i-dogadjaj-je-pretvarao-u-radost/

Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије је данас послао распис свештенству Митрополије у којем је снажно препоручио и предложио да се, због ванредних временских услова, који представљају опасност по људске животе, сјутрадан, на празник Богојављења, не одрже пливања за Часним Крстом. Митрополит је нагласио да се ово особито односи на она мјеста гдје постоје реални и велики ризици за учеснике пливања, гдје се плива у хладним, набујалим ријекама и узбурканом мору, уз јаке и опасне водене струје.

Митрополит је додао да Црква овим уважава и чињеницу да су Директорат за заштиту и спасавање Министарства унутрашњих послова и други државни органи упозорили јавност на озбиљне ризике од екстремних временских услова: обилних киша, јаког вјетра, подизања нивоа мора, таласа и др.

Високопреосвећени је у свом обраћању свештенству навео да богослужбено благосиљање и освећење вода које Црква врши као свједочење благослова и благодати које је својим Оваплоћењем донио у свијет Господ наш Исус Христос на предањски начин уводи све вјерне у Божанску Тајну преображаја творевине из пролазне у непролазну, из смртне у бесмртну, којом Тајном Бог, како каже молитва Великог водоосвећења, обнавља водом и Духом „овешталу гријехом природу нашу“.

Владика је, стога, позвао да свештенство и вјерници сјутра испуне храмове и порте ради учешћа у светим богослужењима и чину Великог водоосвећења када ће имати прилику да узму богојављенску водицу за здравље душе и тијела и освећење својих домова.

Извор: Митрополија црногорско-приморска