Поводом прославе празника Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, доносимо препис разговора који су 2010. године колеге из Радија ”Искон” водиле са Митрополитом Амфилохијем, након освећења цркве Светог Јустина Философа и Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског у Врању.

Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је тада бесједио о оцу Јустину и на Свечаној академији, а наредног дана је гостовао у програму Радија ”Искон”, гдје је такође говорио о свом духовном оцу и учитељу – Преподобном Јустину Ћелијском.

***

Какво је Ваше лично осјећање и сјећање на оца Јустина?

Срео сам оца Јустина први пут као студент Богословског факултета 1959. године, не у манастиру Ћелијама, него на Новом гробљу у Београду, и од тог првог сусрета просто се уписао у моје срце, да не кажем, неизбрисивим словима.

Било је то вријеме веома тегобно за Цркву, вријеме великих распећа, посебно тешко за нас младе људе у једном атеистичком, комунистичком систему, у тренутку нашег личног сазријевања, трагања за Богом, за душом, за Црквом, за смислом. И у том тренутку, чини ми се, сам Господ нам га је послао, једном броју нас студената, да га видимо.

Чули смо о њему раније, чули смо о томе шта се с њим догађало, како је прогнан са Богословског факултета, како је био у затвору, како се потуцао и на крају савио своје гнијездо у манастиру Ћелије, благодарећи тадашњем Епископу шабачко-ваљевском Симеону и мати Сари, која је била настојатељица манастира Ћелије, али, ето, нијесмо имали прилике да га видимо.

Иако професор нашег факултета, он је био прогнан 1944/45. године и у таквом стању смо се затекли. То је била незаборавна сахрана једне благочестиве дворске даме, памтим јој име, Анка Барловић, која је била познаница и пријатељица оца Јустина из круга у којем се кретао између два рата – круга угледних личности у Београду.

У том кругу био је један добар дио познатих Руса, међу којима и потоњи професор Кипријан Керн. Био је ту и Георгије Флоровски, били су и Зернови – Николај и Софија – и други. Наравно, пошто је био наставник у Карловачкој богословији, био је у непосредном контакту са знаменитим митрополитом Антонијем Храповицким, првим предсједником Синода Заграничне руске цркве, као и са другим значајним људима тог времена.

Међу њима је, очевидно, била и Анка Барловић, и то је оно што га је подстакло да дође на њену сахрану. Сјећам се те сахране и сјећам се и данас његове потресне бесједе.

Прије свега, сјећам се како га је један свештеник забринуто питао шта ће ту сада бити и шта ће говорити отац Јустин, јер су се сви једноставно бојали његовог присуства. Питао га је: „Оче Јустине, колико ће трајати ваша бесједа?“

А он је одговорио:
„Одлично. Кад говорим о вјечности, заборавим на вријеме.“

Пресјекао га је и прекинуо сваку даљу причу. Није, наравно, одужио своју бесједу, али је оно што је рекао било потресно.

Тај први утисак о њему, већ сиједом човјеку који је тада имао шездесет и неку годину, остао ми је дубоко урезан. Поздрављао се са сестром Анком и преко ње поручивао небеској Србији да каже како је распет Свети Сава на свом београдском универзитету на Теразијама, како је његов народ кренуо беспућем.

Док је то говорио, сагињао се до земље, а сузе су текле из његових очију као два извора. Сви смо били просто скамењени његовим ликом и наступом.

Завршила се његова бесједа, завршила се сахрана. Не сјећам се да ли сам тада уопште могао да узмем благослов од њега, али се сјећам да је ту био садашњи владика Лаврентије. Он се усудио да га испрати, и то је био повод да му забране да добије пасош када је требало да иде у Грчку на постдипломске студије. Тако је изгубио то право, па ми и данас приговара. Каже: „Видиш, ти оде да студираш у Грчкој, а мене не дадоше због оца Јустина.“

То је био тај први сусрет и нешто што нас је касније подстакло. Потом је у монаштво ступио садашњи владика Атанасије, па смо били у Ћелијама. Он је завршио војску, а онда смо из Ћелија пјешке ишли у манастир Пустињу. Ту је већ услиједио непосреднији сусрет.

Сјећам се како смо ишли преко Лелића и спуштали се према Пустињи, тамо доље, не знам да ли се тај крај зове Поћута или некако другачије. А он иде – старац, али иде као огањ. Тако је био брз. Такав је, уосталом, остао све до свога упокојења.

Кад већ то помињем, да наведем једну епизоду приликом посјете оцу Јустину једног броја београдских књижевника, међу којима је био и Матија Бећковић, наш познати пјесник и академик, који га је тада први пут видио. Био је, ваљда, ту и Стева Раичковић, а не знам ко још.

Матија је желио да види оца Јустина, али му је мати Гликерија поручила да је болестан и да никога не прима. То је већ била 1978. година, можда годину дана прије његовог упокојења. Ипак, отац Јустин је рекао да они дођу.
И сада, како прича Матија, стоје они у дворишту и очекују – а Матија то умије да представи драматично – да ће изнијети неког старца на носилима. А он, каже, као кад се упали ватра на стрњици, силази одозго од конака и поздравља:

„Помаже Бог, браћо.“

„Ми га гледамо и мислимо: какав је то болесник? Ми смо били болесници, а не он“, причао је Матија.
Такав је био отац Јустин – сав богоусмјерен, испуњен молитвом, сабран у молитви и богоживљењу. Био је добар слушалац. Увијек је био спреман да слуша, не само да он говори, него и да му испричаш гдје си био, шта си видио у Светој Гори и слично.

Сјећам се да сам послије тог монашења оца Атанасија, током Великог поста 1960. године, био код њега са једним правником, Радмилом Крстићем. У то вријеме дошао је и покојни Димитрије Богдановић, његов рођак, који се спремао да постане монах. У Ћелијама му је већ била сашивена мантија, али су се касније појавила нека искушења, па није постао монах него се оженио, и то прилично несрећно. Но, ово је било прије тога.

Питам ја оца Јустина за једно мјесто из Јеванђеља, гдје ученици говоре Господу: „Ови не спадају у Твоје ученике, а иду за нама“, а Господ одговара: „Ко није против вас, са Мном је.“

Питао сам га како је могуће да не припадају ученицима, односно Цркви Божијој, а да су ипак уз Њега. Отац Јустин ми тада није дао одговор на то питање. Онда је покојни Димитрије почео, као интелектуалац, да даје нека своја објашњења која, морам признати, мене нијесу задовољила. Али отац Јустин је остао ћутљив. Оћутао је одговор на то питање.

Јесте то деликатно питање. Наравно, нема спасења без Цркве и без оних који су у Цркви, али шта је са онима који иду за Њим, а нијесу од Његових? И данас чекам тај одговор. Можда ће нам га авва јавити са небеса.
То су неки детаљи из контаката с њим, који свједоче о његовој мудрости и отворености за Тајну. Пред њим је вјечито била Тајна – света тајна васионе, света тајна Божија, света тајна Цркве Божије.

Када тумачи откривене истине Божије, увијек их тумачи у оквиру те велике Свете Тајне пред којом стоји и коју открива и у најмањем и у највећем од Божијих створења – почевши од цвијета, дјетета, дјечјег ока или ока јагњета, па све до сазвјежђа и свих свјетова, како је волио да каже.

С једне стране, он је, наравно, човјек богослужења и молитве. Одатле црпи своју снагу, а то се нарочито види у његовом трећем тому Догматике, који је сав заснован на богослужењу и богослужбеним текстовима.

Кажем ја њему:

„Авво, чини ми се да вам је од ова три тома Догматике овај трећи ипак најбољи.“
„Је ли?“, каже он. „Тако ти мислиш?“
„Па јесте“, рекох, „тако мислим.“

А видим да му је мило. Ипак је и сам знао да је то плод његовог животног искуства. Ту књигу је писао већ у позним годинама, тај трећи том. И много је таквих детаља, много сусрета, и преко његових списа, наравно, читаних и ишчитаваних, али и кроз тај дар Божији да се у оним дивљим, обезбоженим временима сретнемо са једним таквим Божијим човјеком.

Како је говорио Теофило Антиохијски: „Покажи ми твога човјека да ти покажем мога Бога.“

Дакле, човјек је најчудесније свједочанство и свједок Божијег постојања, али када је прави човјек.
Зашто пјевамо о Светом Николају да је он правило вјере и образ кротости? Управо зато што се преко њега и у њему открива и јавља тајна оваплоћеног Господа.

Тако је и наш отац Јустин био живо, ходеће Јеванђеље. Он је тако волио да говори за Светог владику Николаја или за неког другог светитеља, али сада, послије његовог упокојења и прослављења у Цркви, можемо мирне душе да кажемо да је и он био и остао живо, ходеће Јеванђеље.

И ово што смо се оволико сабрали у његовом Врању данас управо показује да тај његов миомир, тај његов духовни мирис и привлачност његове личности не престају. Они остају, као што је то било и са другим светим Божијим људима.

Они су често присутнији у историји, у Цркви и у људском памћењу послије свога упокојења него за вријеме свога земаљског живота.

Шта је то што једног човјека чини светитељем? Какав је био отац Јустин и чиме је заслужио да буде прибројан лику светих?

Е сад, кад бисмо употријебили његов језик, онда бисмо мирне душе рекли: није то ухватљиво, нити тако лако схватљиво. Свако створење, а поготово човјек, а нарочито такав човјек, прелази границе језика. Нешто можеш да дефинишеш, да схватиш, а има нешто што увијек остаје с оне стране ријечи. Тако је било и код њега.

С једне стране, то је био један потпуно обичан човјек. Рецимо, једна епизода из његовог живота. Негдје послије рата ишао је возом према овчарско-кабларским манастирима. Сјео је у купе и, по обичају, држао у рукама молитвеник. Долази неки официр Титове војске, видио га — калуђерчић, а он је заиста тако изгледао, један скромни калуђерчић — и почне да га малтретира, рачунајући да је то неки прости калуђер који ништа не зна и да може с њим како хоће.

Отац Јустин је једно вријеме трпио, трпио, а онда се на крају окренуо и рекао:

„Господине, одакле сте Ви?“
Овај одговори:
„Ја сам официр Југословенске војске.“
А отац Јустин га поново упита:
„Добро, али одакле сте?“
А овај каже:
„Ја сам Србин из Шумадије.“
Тада му отац Јустин одговори:
„Па и волови пасу шумадијску траву, па јесу ли и они Срби зато што пасу шумадијску траву? Какав си ти Србин кад се тако понашаш и такав однос имаш према Богу? Поричеш Бога и Светога Саву!“

Окрпио га је отац Јустин, а овај сиромах је, причало се, већ на првој наредној станици подвио реп и нестао.
Дакле, такав је он био. И у манастиру кад га видите, и на молитви. На молитви је био сав обузет молитвом. У олтару је, све до посљедњих дана свога живота, тешко било натјерати га да сједне. Рецимо, када се читају катизме, стоји као свијећа. Држи велики часни крст и прави равномјерне поклоне до земље. Онда га, када је већ био у годинама, сестре и мати Гликерија, опомену:

„Авво, сједите мало.“
А он каже:
„Добро, добро.“
Па мало сједне, а онда опет устане.

Или, рецимо, када служи Литургију, служи тихо, спокојно, финим гласом. Често се дешавало да за вријеме Литургије зарида. Али он гута сузе; види се само како му теку низ лице. По томе што је успорио, рецимо када изговара јектенију, могло се осјетити да рида. Ко то није знао, мислио би да је то нормално, да старац једноставно спорије говори молитве. А он је, у ствари, био сав обузет тим молитвеним жаром и тим духовним опитом, да не кажем и сусретом са Господом.

Тада препознаш да то ипак није баш сасвим обичан човјек. Иначе је разговарао потпуно нормално, без икакве наметљивости. Никада није био наметљив у свом говору и разговору. Више је волио да ћути, да послуша, па да понекад нешто каже, и то одлучно, ако је сматрао да је духовно корисно.

Иначе је волио лијепо да се нашали и слатко да се насмије.

Ево, данас је овдје била наша мати Антонина. Добро, неће нас она чути док ово причамо, пошто је кренула на пут за Ваљево. Она је сестра мати Гликерије, игуманије, а кћерка мајке Антусе, која је такође у манастиру окончала свој живот.

Мати Антонина је, по благослову оца Јустина, дошла у Грчку да учи иконопис. Тада, шездесетих и седамдесетих година, праве иконописце могли сте избројати на прсте. Практично није било ниједног истинског познаваоца древног византијског, односно православног иконописа у његовом изворном смислу. Зато је отац Јустин послао мати Антонину у Грчку.

Тамо смо били владика Атанасије и ја, а касније је дошао и владика Артемије. С њом је била и мати Јустина, дивна Божија душа, која је дванаест пута тајно долазила код оца Јустина, носећи наша писма њему и доносећи његова писма нама. Било је комунистичко вријеме, а ја сам тада био емигрант, бацио сам пасош и дванаест година био потпуни апатрид.

Причали су како су испраћали мати Антонину из Ћелија, а отац Јустин каже:

„Замисли сада, дође наша мати Антонина на жељезничку станицу у Атини, а нема никога да је дочека.“
Па се онда слатко насмије и дода:
„Шта ли ће наша мати Антонина тада да уради? Да видимо.“
Наравно, ми смо је чекали, али он је то тако њој говорио. Касније јој је, када се вратила, рекао:
„Благо теби, мати Антонина. Ти сада све ове светитеље које сликаш, они сви иду испред тебе на небесима. Па кад и ти дођеш код Господа, свеци ће рећи: ’То је она Антонина што је нас сликала. Господе, одмах њу у Рај!’“

Такав је био његов хумор — благ, топао и дубоко духовит.

То сам примјетио и код нашег Светог патријарха Павла, као и код старца Пајсија Светогорца. Ви га овдје у Врању познајете преко покојног старца Пајсија овдашњег. Тај хумор је благодатан. Увијек има свој смисао и поуку, али ненаметљиво. Не говори он то ради поуке, као неки учитељ који жели да покаже своје знање, него сама ријеч постаје поучна.

Тако је било и код оца Јустина. Иако је био универзитетски професор, није био човјек који жели да некоме попује или држи предавања. Када би Бог дао неку ријеч, он би је изговорио као своје најдубље осјећање и сазнање. А твоје је да ли ћеш је примити или нећеш.

Тако је било и у духовништву. Сви духовници могли би много да науче од оца Јустина. Никада није хтио да испитује човјека на исповијести. Ако би му неко нешто рекао, он би то чуо; ако не би, никада није наваљивао.
Тако је настала и његова чувена изрека:

„Свакој души треба приступати на голубијим ногама.“

Сјећам се да је било ријечи о једном нашем брату који је имао нека искушења. Ми смо о томе говорили оцу Јустину, а он нам каже:

„Дјецо, добро је што сте ми то рекли. Ја ћу се помолити Богу, али не могу о томе разговарати с њим ако ми он сам то не каже.“

Погледајте каква је ту деликатност односа. Јер, говорио је:

„Људска душа је као препелица. Ако јој не приђеш на прави начин — одлетјеће.“

То су неки детаљи који показују да се радило о заиста зрелом и искусном духовнику, молитвенику и човјеку велике љубави. Прије свега — христољубља. Христос је за њега био све и сва. И очигледно је да се још од младости био докопао Христа.

Као што нам је једном рекао. Шетали смо испред манастирског конака, доле у дворишту. Разговарали смо о философији, владика Атанасије, ја и још неки. Неко је поменуо философе, а он ће:

„Дјецо, да није било Господа Христа, ја бих био разбарушени луди Ниче. Али хвала Господу — Господ Исус Христос ме спасио.“

И одмах су му потекле сузе — два извора. Ту је он сав. У тим ријечима је сав његов живот и све његово унутрашње распеће. Ту је одједном избијала дубина његове вјере и дубина његовог духовног искуства. А ничега ту није било спољашњег ни намјештеног.

То је било његово основно својство.

Био је потпуно здрав Србин, здрав човјек, пун Духа Божијега, пун вјере и молитве, изнутра сав богоусмјерен. У њему ниси могао наћи ништа друго осим Господа и светих Божијих људи.

Стално је, и у бесједама и у разговорима, понављао: „Са свима светима.“

Наш живот у Цркви јесте живот у Христу са свима светима. Један светитељ се додаје другом светитељу. Тако је и писао житија светих и преводио их, оставивши нам непроцјењиво благо за нашу Цркву. Много би се још могло говорити о њему.

У сваком случају, ако поставимо питање у чему је његова светост, онда је одговор исти као и за све Божије људе: у томе што је Једини Свети био све и сва у њиховом животу.

Да ли српски народ може да се одужи таквом човјеку на било који начин?

Па не знам шта бих ту рекао. Што се њега тиче, не тражи он никакво одужење, нити је икада сматрао да је некога задужио. Он је тако живио, приносећи себе и сав свој живот као миомирну жртву Господу на дар.

И сада, оно једино што он, увјерен сам, и са неба очекује, а очекивао је и овдје међу нама, јесте да, ако нам је већ био примјер тиме што је био и како је живио, онда и ми мало погледамо на тај пут и потрудимо се. Може се то. Није лако, ја то знам и из свога искуства, али је то једино што приличи правом човјеку и правом народу. Па сада, колико нам Бог да снаге, толико и ми да кренемо за Христом, па ћемо видјети да је Христос заиста сладак. То је био његов израз. Управо се по таквим изразима може препознати његово унутрашње биће.

И вјерујем да би он рекао:

„Што се мене тиче, не морате ви ништа мени. Али дајте мало Господу послужите. То би било највеће одужење мени, ако мислите да сам вас нечим задужио.“

Приредила: Оливера Балабан/https://mitropolija.com

СПЦ у недељу, 14. јуна, молитвено прославља Преподобног Jустина Ћелијског и Врањског, доктора теологије, професора Београдског универзитета, ученика и професора Богословије Светог Саве у Београду, подвижника, великог духовника и чувеног беседника, нашег молитвеника пред Престолом Божјим. Овим поводом ће посебно свечано бити у Епархијама врањској и ваљевској. У Врању ће уочи празника бити одржана Свечана академија, а у недељу ће Светом Литургијом бити обележена епархијска слава. У Епархији ваљевској ће свечана прослава бити у манастиру Ћелије, крај моштију светога Јустина, где ће Владика Исихије служити Свету Литургију са почетком у 9 часова.

Опширније о прослави у поменутим епархијама на њиховим страницама:

Епархија врањска

Епархија ваљевска, Радио Источник - који доноси детаљан преглед и разговоре овим поводом

Извор: Радио Слово љубве

У овим актуелним временима под велом набујале економске кризе, ратова, разарања, промене старе парадигме и болног успостављана нове, можда више него икада, очекује нас борба за елементарну људскост. Неизвесна будућност људског друштва, промене које доносе нове технологије и наметнуте потребе за све већим трошењем, окивају човека, испражњеног од његове суштине, сводећи га на пуко средство за испуњење неких скривених и непојамних циљева.

Последњиух неколико векова, сва човекова делатност, нарочито европског човека, била је усмерена на освајање материје и космоса. Једном речју, фокус заједнице био је усмерен на освајање спољашњег простора.

Управо је та једностраност проузроковала отуђење човека од његовог унутрашњег, духовног простора, раздирући његово деловање, и на крају, целокупно биће. Данас смо сведоци глобалног процеса у коме је спољни свет прогутао дубину духовног бића човека.

Ради се о томе да је сам човек, по својој природи дубљи и шири од самог космоса у коме пребива, па отуда долази и његова незасите глад за схватањем дубине и ширине ове материјалне стварности. Времена кризе увек у себи носе и потребу за откривањем и усвајањем духовног живота, тражење мира и сабирање у Богу као једином извору истинског мира.

Са свих страна извештавају да је све већи јаз између богатих и сиромашних у свету. Неизвесне су последице таквог стања, а највише се појављују и објашњавају као економски и политички проблем. Али није само то у питању. Ради се ту о дубоким поремећајима, о екстремној моралној и духовној кризи.

Православна теологија на ове поремећаје гледа кроз призму греха, као нарушавање нормалног живота у заједници и изостанак хришћанске одговорности. Изнећу у најсажетијој форми неке од круцијалних ставова који се односе на проблем који посматрамо.

Савремена православна теологија јасно поручује да социјална правда није политичка идеологија, већ директна заповест Јеванђеља и израз љубави према ближњем. У православљу, идеја о људској заједници где су сви једнаки међу собом, представља саму срж православног живота центрираног око Свете Литургије. (Сам појам литургије има изворно значење: општенародно дело)

Када су у питању материјална добра, у православљу се не гледају као апсолутно власништво појединца. Човеку је само дато да управља земаљским добрима, те он не може бити њихов апсолутни власник, а на гомилање прекомерног богатства, гледа се као на грех против љубави. Један од највећих отаца Цркве, Јован Златоусти, критиковао је богаташе свог времена на следећи начин: „Не делити своје имање са сиромашнима је крађа од сиромашних и одузимање њиховог живота“.

Свети оци су упозоравали да економски системи који почивају на незаситој похлепи (плеонексија), и искоришћавању слабијих и сиромашних, директно негирају евхаристијски начин живота. То значи да је јасно наглашено да су ресурси намењени да се деле, а не да се гомилају и отуђују од већине.

Православље познаје проблем сиромаштва и посматра га двојако: као друштвену неправду или као духовно искушење. Црква прави јасну разлику између добровољног сиромаштва, као духовног монашког подвига и оног другог, наметнутог, бедног сиромаштва које унижава људско достојанство. Ово друго настаје најћешће као последица друштвене неправде, кварења друштва (корупције) и недостатка солидарности у заједници. Такво окружење може човека гурнути у очајање и отуђење што Црква осуђује.

У Јевањђељу по Матеју, (19:16-24 ), Христос се идентификује са гладнима, жеднима и сиромашнима. Суштински, однос друштва према сиромашнима показује и однос целокупног друштва према Богу: „ А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће богаташ тешко ући у царство небеско. И опет вам кажем, лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богаташу да уђе у царство Божије.”

У српском, светосавском православљу, (упркос увреженом приказивању средњевековља као “мрачног” периода, имамо светле примере:

У народној песми „Свети Саво и господа ‘ришћанска“, питали славног Немањића где је његов отац потрошио „седам кула гроша и дуката“, а он им одговара да их није трошио „на наџаке, ни на буздоване“, него на зидање цркава и манастира, (најпознатији је Хиландар), али и других задужбина – ћуприја и чесми. И, наравно, делио је „кљасту и слијепу“ да би „души мјесто у’ватио“.

Краљ Милутин је делио милостињу не само у Србији, него и у Јерусалиму. Подигао је болницу и странопријемницу поред манастира Св. Архангела Михаила и Гаврила у Светом Граду, као и болницу у Цариграду, вели Данило II у „Житију краља Милутина“)

Свети Стефан Дечански је, поред Дечана, подигао манастир у коме су неговани губавци.

Цар Душан је у манастиру Св. Архангела код Призрена такође подигао болницу, а кнез Лазар је то урадио у Раваници.

Деспот Стефан Лазаревић је болницу и странопријемницу подигао у Београду.

Милосрдни рад је, пре свега, био брига Цркве, и то је јасно дефинисано 29. чланом Душановог законика, у коме пише: „И по свим црквама да се хране сироти као што су ктитори заповедили. Ко их од митрополита, епископа или игумана не буде хранио, да се одлучи од чина“.

То су само неки од примера милосрђа и бриге за укрепљење духовности…

Тај моћни чинилац повезаности и заједништва јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Људе је опомињао страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, није значила свршетак живота занавек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Како је тај чинилац ослабио, наводи Владика Николај, онда су се у задругама (а то је архаични начин организовања заједничког живота фамилије), појавила су се она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу: непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но, мало помало, подлегле су, и остале у сећању народа као слатка вилинска прича…

Развој друштва, и промене које се сабирају у данашње време, испољавају се као растући глобални јаз међу људима када је у питању подела ресурса и добара. Ми сведочимо све опсесивнијој болести савременог човечанства која се испољава као похлепа и небрига, као егоцентрични изолационизам, уживање у суманутом трошењу и комфору, подизање невидљивих зидова око сопственог згрнутог богатства и наметање таквог модела живљења другима, као пожељно и једино могуће. Они у својој бескрупулозној изопачености не бирају начине за згртање богатства, тако да та логика коју следе, доноси развој који води масовним несрећама, ратовима, болестима, уништењу животног простора и живог света зарад њиховог себичног материјалног богаћења, заборављајући добробит свију на овој планети чији смо сви ми привремени гости.

Човек је биће коме је задато да се усавршава и егзистира као део заједнице. Он има дужност да се усавршава и Црква му нуди христолошко, јеванђеоско тумачење, дижући га на пиједестал боголиког човека. Савремена православна теолошка мисао јасно повлачи границу између истинске социјалне правде и пуког бацања ситниша просјацима (а и то је некад само начин за прање савести). Православље од нас захтева успостављање односа у друштву у којима се поштује богочовечанско достојанство сваког појединца (кроз право на образовање, рад, лечење и достојанствену старост). У том склопу, на рад се гледа као на органски елемент људског живота. Бог је створио рајски врт и у њему човека да ради и да га открива, али са отпадањем човека од Творца, рад је добио измењени карактер: „са знојем лица својега јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу из које си узет“.

Рад је временом губио стваралаштво као свој суштински део, тако да је рад за палога човека постао само начин да се неко што ефикасније домогне средстава за живот. Реч Божија обраћа пажњу и на ритам рада: шест дана ради, седми дан одмарај. Тај дан посвети Господу како те свакодневне бриге не би одвојиле од Творца. Упоредо с тим, треба испољавати милосрђе, кроз љубав и несебичну бригу према ближњима.

Удаљавање људи од овог модела, односно од Творца, усађивао је привидни осећај да ум тријумфује, те је из тога настајала идеја да се целокупни живот уреди без Бога. (Такве тежње су се кроз историју трагично завршавале.)

Са хришћанске тачке гледишта, рад није вредност сама по себи. Он је благословен кад је у сатрудништву са Господом, када служи за испуњење Његове замисли о свету и човеку. Рад није благословен када има егиостичне циљеве и интересе и када је усмерен на задовољавање грешних потреба духа и тела.

У Светом писму се наводе два морална подстицаја за рад: да прехраниш себе или да помогнеш онима којима је то неопходно.

Речи Св. Апостола Павла од‌јекују кроз векове: „Ако неко неће да ради, нека не једе.“ Наш Господ, Исус Христос помињао је разна занимања: сејаче, жетеоце, слуге, управитеље, трговце, домаћине, посленике у винограду итд… Такође, могуће је радом чинити подвиг, као што чине монаси у манастирима. Подвизавајући се, пружају пример за подражавање. Благословени рад нужно тражи и праведну расподелу материјалних добара за добробит свију, а то све је немогуће без унутрашње, духовне димензије људског бића.

Савремено доба донело је удаљавање људи од њихове унутрашње духовне димензије,претварајући их у ентитете испражњене од смисла, мира и људске радости. Читаве индустрије дају наметање и безочно пропагирање бесмислене забаве, игара без смисла, лењости и изолације, порока и греха. Те индустрије продају начине за задовољавање ниских страсти и лоших навика (подстичу: пијанство, коцкање, наркоманија, блуд и прељубу). Последица таквог стања, није само изопачење појединца, већ читавих друштава.

У актуелној ововековној кризи, насупрот овим мрачним тенденцијама, све јаче се пројављује потреба за откривањем и усвајањем начела духовног живота, тражењем мира, сабирањем у Богу као једином извору истинскога мира.

архимандрит Данило Љуботина

https://mitropolija.com/2026/06/11/arhimandrit-danilo-ljubotina-pravoslavni-pogled-na-siromastvo/

У времену када се путеви често мере успехом и положајем, Црква нас изнова подсећа да је истински пут – пут служења. Тај пут није увек лак нити видљив споља, али је испуњен смислом, јер води ка љубави која се потврђује жртвом. Наш саговорник, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин (Грабеж), управо је један од оних који су свој живот утемељили на таквом путу. Дуги низ година био је професор и васпитач у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, остављајући дубок и неизбрисив траг у животима многих генерација ученика. Његова реч, али још више његов лични пример, обликовали су младе богослове да препознају да знање без љубави остаје непотпуно, а служење без жртве недовршено.

Разговор је водио ђакон Предраг Владисављевић, координатор Новинарске секције Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу.

Ваше Преосвештенство, најпре Вам благодаримо што сте, упркос бројним обавезама, нашли времена за овај разговор и што сте пристали да говорите за часопис „Слово“ и ученике наше Богословије. Када данас погледате свој пут од богословских дана, преко педагошке службе, до епископског служења, шта у њему препознајете као нит која све повезује?

Размишљајући како да одговорим на Ваше веома инспиративно питање, а да одговор на њега не буде предуг, рекао бих да је то трагање за смислом. Приметићете да многи људи имају дубоко усађен осећај за преживљавањем, енергију која их вуче напред и жељу да све пробају, окусе, виде. Други о свему дубоко промишљају. Моја упитаност за све појаве и слике из раног детињства била је: зашто и како? У каснијем периоду питање је постало јасније: у чему је смисао свега, па и живота самог? Имао сам дар да одрастам у свештеничкој породици, дар раних утисака богослужбеног живота, слапова светлости који су падали на иконостас током недељних богослужења, дар присутности малобројних људи у тадашњем црквеном животу са њиховом дубоком и искреном вером, могућност приступа духовној литератури и учењу… У периоду промене избора студија, већ сам научио да воља Божија у мом животу претеже над мојим жељама и хтењима и само тако, у свакодневном искуству молитве „да буде воља Твоја“ проналазим нит о којој сте питали. То је служење Богу – према ономе што нам је дато, талентима које треба умножити и за њих дати одговор у сусрету са Богом, јер добили смо много, добили смо дах и Дух који треба потврдити својим животом, тако да печат крштења постане дар вечног живота.

Колико је за једну Богословију важно да буде више од образовне установе, да буде дом и духовна заједница? Колико је пример професора и васпитача важан?

Мислим да осећај припадности и заједништва треба да постоји у свакој школи, у сваком спортском клубу или хору, у уметничким ансамблима и школским секцијама. То се посебно односи на Богословије које су, у најделикатнијим годинама за сваког човека, а то је период адолесценције, преласка из детињства у одрасло доба, место где се живи и учи далеко од родитељског дома – то је место где се личност будућег кандидата за свештенички позив или позив вероучитеља, катихете, коначно оформи. Постоји дубока потреба у сваком бићу да буде прихваћено и ако се то не деси, у породици или у школи, настају и често остају дубоке последице у човековој души које се примећују и у одраслом добу. Зато је важно за педагога и професора да ствара дух заједништва, истовремено препознавајући у сваком ученику његов карактер, таленте, могућности, црте личности, те да му укаже на оно што се може исправити и на оно што треба неговати. Заједница није тек збир појединаца нити заједништво у нечему нечасном – то је дељење истог Духа и циља, љубави према Господу и не мање, љубави према ближњем. Пример сваког појединог ученика је важан, као и пример професора и васпитача, само што је одговорност професора и васпитача већа.

Колико је литургијски живот школе важан за формирање будућих пастира Цркве?

Рекао бих пресудан. Литургијски живот је, по речима о. Александра Шмемана, припрема за следећу Литургију и живљење од претходне. То је ход кроз дневне и недељне обавезе и изазове уз помоћ благодати и залога вечности. Усмереност на богослужење и учествовање у њему даје кандидату одговор на питање које, можда, још није ни поставио себи: да ли је пут пастира Цркве Христове његов лични пут? Само се на богослужењу добија одговор на ово питање, свака друга делатност коју пастир обавља током свог живота се може обављати и без свештеничке одоре. Осећати страх Божји пред почетак богослужења, служити са осећањем недостојности али и благослова изабраности, бити свестан одговорности службе коју обављаш, душа којима си пастир и путовођа, промишљати о својим слабостима и носити их, али носити и слабости других… а пастир добри је онај који, угледајући се на Христа, „живот свој полаже за овце“ (Јн 10, 11). Управо ово полагање сопственог живота за друге чини свештеничку, али и епископску службу мером којом бивамо подобни Христу: то је прихватање Крста Христовог, једнако као и Његовог Васкрсења.

Који моменти из живота Богословије су Вам остали урезани у сећање?

Рад у Богословији је моје рано искуство преношења знања које сам до тада стицао слушајући и читајући друге. Промена позиције у учионици је суштинска и верујем да су сећања свих наставника на период њихових почетака рада у Богословијама слична: предавања су сведочења не само нашег знања и умећа, него и сведочење наше вере и живота који живимо. Благодаран сам Богу што сам имао прилику да поучавајући друге и сам учим, да сазревам као педагог и као богослов, стекнем навику сталног и систематског рада на себи и прихватим, што сматрам веома важним, да свако од нас има свој пут ка Богу. Будући да је то време моје младости, са ове временске дистанце, памтим полет, енергију, бригу о добробити свих, колегијалност међу предавачима и васпитачима и ученике који су били пуни младалачке жеље за новим знањима.

Тема Ваше кандидатске дисертације на Московској духовној академији у Тројице-Сергијевој лаври бави се утицајем руског монаштва првог емиграционог таласа на духовни живот Србије – шта вас је подстакло да се определите управо за ту тему?

Избор теме којом ћемо се посвећено бавити у периоду стицања наших академских постигнућа, често је плод сарадње ментора и кандидата, или, уверење ментора да би кандидат могао да се одређеној теми посвети. Одлука да у животу будем монах у време док сам још био активни наставник у нашој Богословији, одредила је тему којом ћу се бавити читавог живота: то је монаштво – хришћански максимализам у служењу, живот по Јеванђељу, како је свети Василије Велики, сачинитељ Монашких правила и устројитељ монашког живота, написао. Период доласка руске емиграције после Октобарске револуције у тадашњу Краљевину СХС краља Александра, који их је здушно прихватио и бринуо се о њиховом животу у новој Отаџбини, био је недовољно обрађен и документован у претходно написаним радовима. Тада сам само слутио колики је утицај руске емиграције на готово све области нашег тадашњег друштва: на науку, културу, уметност и архитектуру, а посебно на развој, очување и унапређење монашког живота код нас. Монаси и монахиње који су дошли у наше крајеве, гоњени страхом од суровости атеизма и небројаних смрти које су несхватљиве људском уму и после толико деценија, били су квасац будућег монаштва и очувања наших светиња, онда када се сенка атеизма надвила и над нашим народом.

Коју духовну поуку из монашке традиције, којом сте се бавили у раду, сматрате посебно важном за савременог човека?

Ми живимо у времену сталне потребе за новим информацијама, путовањима, искуствима, па и „поукама“. Друштвене мреже су постале огледало наше присутности и наше делатности. Некадашња потреба за читањем духовне литературе, књижевних дела, научних радова, позоришних и других критичких осврта, интервјуа важних личности – замењена је кратким видеима, сумњивим психолошким коучингом, јетким и опорим реченицама са или без потписа аутора, неестетским религиозним честиткама о великим празницима и поукама о готово свему. Слушалац таквих поука се брзо одушеви. Као оно семе које је пало на каменита места, у причи о Сејачу и семену, „то је који слуша реч и одмах је са радошћу прима, али нема корена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају због речи, одмах се саблазни“ (Мт 13, 20–21). Ми сами постајемо „земља добра“, пријемчиви за сетву својом љубављу према Господу, својом духовном пажњом и моралним животом, смирењем, свако према ономе што му је дато и према подвигу који је живео и живи. У младости човек треба и мора да тражи себе и испитује свет Божији, да чита и учи – у зрелом периоду он мора да буде већ изграђена личност коју није неопходно стално поучавати како да живи. У зрелом добу човек већ треба да сведочи своје изборе, посебно да сведочи своју припадност Цркви и хришћанском животу. Дакле, главна поука коју сам препознао и њоме био усхићен пишући о утицају руског монаштва на духовни живот тадашње Србије је сведочење Христа својим животом, свуда и у свим животним искушењима.

Који савет бисте, као професор и васпитач наше Богословије, а сада и епископ, дали младим богословима, који тек започињу свој пут служења Цркви?

Хвала Вам на љубазном позиву да се, осим молитвено, наравно, укључим у делатност наше Богословије Светих Кирила и Методија, одговарајући на Ваша пажљиво бирана питања. Хтео бих, пре свега, да поздравим све младе богослове и професоре на челу са о. Дејаном, ректором и мојим некадашњим колегом, и да свима пожелим пуно успеха. Младим богословима желим да овај период проведен у Богословији Светих Кирила и Методија памте по добром, да стекну пријатеље за цео живот и да остану, без обзира на сва будућа искушења, она иста деца која су, са страхом Божијим ступила у учионице, да пронађу радост у служењу, да се изграђују и у другим областима и да доследно врше службе које им буду повераване у Цркви. У временима која долазе, а која извесно неће бити лака, треба бити, по речима Господњим, „со земљи“ и „светлост свету“, тако да се „светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16).

Слово, часопис ученикâ Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу (5/2026), стр. 5 – 7.

Извор и фото: eparhijabacka.info

Једног тмурног, кишовитог дана, пробудила сам се са неким чудним осјећајем. Устала сам из кревета и кренула да пожелим родитељима добро јутро.

Међутим, у дневној соби није било никога, што је било чудно јер су моји родитељи сваког дана ту пили своју јутарњу кафу. Помислила сам да су се тога јутра успавали те сам отишла до њихове собе. Када сам провирила корз мало одшкринута врата, видјела сам маму са главом заривеном у јастук. Уплашено сам је упитала да ли је добро и шта јој се десило. Умјесто одговора чула сам само њен тихи јецај. Будући да тата није био у кући схватила сам да се између њих десила нека свађа. Пошто никада раније нисам видјела да се свађају, помислила сам да је то нешто пролазно и одлучила да ништа не говорим. Спремила сам се и отишла у школу.

Киша је јако падала. Вода се сливала низ улице и правила мутне поточиће на крајевима коловоза. Све је било тмурно и невесело. Мислила сам да ћу, кад стигнем у школу, мало се развеселити са другарима. Отварајући врата своје учионице, очекивала сам уобичајени жамор и галаму. Међутим, овога пута била је тишина. Била сам јако зачуђена, сви су ме посматрали непријатним погледима и са пријекором. Наставница ме није ни погледала, само је ћутке исписивала лекцију на табли. Читав час нико није проговорио ни једну једину ријеч. Када се зачуло звоно за крај првог часа, изашли смо у ходник али умјесто уобичајених разговора, шала и договора, владала је тишина и свако је био сам. Никако нисам себи могла да објасним овакво стање. Исто се поновило и након преосталих часова. Када се завршила настава, сви смо у тишини кренули у школско двориште. Међу свим озбиљним и строгим лицима, угледала сам и лице своје најбоље другарице Ане. Потрчала сам ка њој, желећи да је загрлим. Али она ме само строго погледала и одгурнула од себе тако да сам пала на земљу. Нико није ни обратио пажњу на то што се десило, сви су ме заобилазили и прескакали. Устала сам са земље и бризнула у плач. На путу кући сјела сам на једну клупу под крошњом старе липе. Одједном је долетјела нека необична птица. Била је јако занимљива, такву никада раније нисам видјела. Залепршала је једним крилом и позвала ме да је пратим. Трчала сам за њом, напрежући се свом снагом да је не изгубим. Била сам сва мокра, а сузе су ми се стапале са капима кише на лицу. Птица ме одвела нигдје друго него у манастир. Ушла сам кроз врата манастирске цркве, пришла икони Васкрсења Господњег, поклонила се и цјеливала је. Одједном је настала потпуна тама. Као да је неко погасио сва свјетла на свијету. Али негдје горе изнад мене угледала сам мали трачак свјетлости који је постајао све већи и блиставији. Зачули су се звуци труба али не обични, већ као да су имали неку магију у себи. Трубе су свирале Божанску пјесму. Испред мене се нашло безброј анђела, неки су били са златним, неки са сребрним крилима. Око мене се отворила велика пољана са шареним цвијећем, а у даљини је стајао огроман дворац и изнад њега дуга. Испред мене су били моји родитељи, па сам им одмах потрчала у загрљај. Са свих страна су ме дозивали моји школски другари, међу којима је најгласнија и најрадоснија била моја другарица Ана. Радовала сам се као никада то тада. Опет сам подигла поглед у висину и угледала јарку свјетлост. Нисам јасно могла да распознам шта је била та свјетлост, али сам чула глас, и једну једину реченицу која је загрмјела попут муње: МИР ВАМ!

И пробудила сам се. То је био необичан и незабораван сан. Сан који сви, иако то понекад и не знамо, сањамо и чекамо његово остварење. Због тог сна смо се родили, живимо и постојимо. И тај сан ће постати јава, јасна као дан. То ће бити дан побједе над мржњом, тамом и злобом. Потребно је само да га стпрљиво чекамо, а до тада само да памтимо и чувамо једно: МИР ВАМ!

Исидора Лукић је ученица школе вјеронауке при Храму Свете Тројице у Будви

Рад је награђен на Васкршњем литерарном конкурсу Катихетског одбора МЦП

https://mitropolija.com/2026/06/10/mir-vam-isidora-lukic/

Од памтивијека, од првих прича, митова и епова, од „првог блеска свести“, како каже Иво Андрић, људе спаја потреба да њихов живот има смисао који превазилази страх, глад и пуки биолошки опстанак. Могло би се рећи да су све велике људске творевине — породица, култура, умјетност, народ, Црква, језик и књижевност — настале из потребе за таквим, вишим смислом. Без препознавања нечега што је веће од нас самих и што превазилази нашу појединачност, што нас обавезује на заједништво, тешко да бисмо опстали као врста. Бар су ствари тако изгледале у старом свијету, који дигитална ера ужурбано премјешта у регистар романтичних успомена.

Сада, очито, живимо кризу тог вишег смисла. Заједнице још постоје, можда их има више него икада, али је све мање онога што их надраста, што их држи на окупу. Као да је ослабило сâмо осјећање цјелине. Отуда се прибјежиште све чешће тражи у мањим и ужим формацијама, у круговима који пружају осјећај припадности, али ријетко успијевају да надомјесте изгубљени хоризонт заједничког смисла.

Миодраг Павловић у једној дивној пјесми, која носи наслов „Кантакузин“, каже:

Васељена није страшна

Ни огромна

Кад је цела.

У само три стиха пјесник износи нешто што бисмо могли назвати метафизиком заједнице. Страх се, дакле, не рађа из величине свијета, рађа се из његове распаднутости. Космички бескрај није страшан све док у њему препознајемо поредак и смисао. Тек када се цјелина распадне на неповезане фрагменте, свијет почиње да дјелује туђе и непријатељски. Човјек може поднијети величину васељене, али тешко подноси усамљеност властитог фрагмента.

Већ из самог наслова пјесме јасно је да Павловић призива средњовјековно искуство свијета, искуство Апсолута, пред којим човјек није случајни житељ космоса. Човјек је његова жива ћелија и икона. То је вертикално осјећање цјелине у којем човјек није сводљив на хоризонталне равни живота. Свијет се ту не доживљава као расута множина, јер у свијести класичне културе свијет се разумијева као поредак у којем све стоји у односу према свему — као „ланац миродржни“ из његошеве „Луче микрокозма“. На један готово духовит начин нешто од тог осјећања изразио је и митрополит Амфилохије када је рекао: „Мени је уска и васиона, а они би да ме смјесте у мали ДПС.“ Иза те шале крије се озбиљна мисао: човјек није створен за затворене идеолошке кавезе. Он тражи простор који га надилази — хоризонт вјечности, а не границе друштвено-политичког тренутка.

Чини се да је то осјећање, у различитим облицима, преживјело све до Првог свјетског рата, након којег почиње велико искуство фрагментације и отуђења. У новијем времену тај процес доводи до постепеног расапа готово свих традиционалних облика заједништва — од брака и породице до језика и нације. Насупрот томе, људи се данас окупљају око безброј различитих идентитета, интереса и симбола. У томе нема ничег нужно лошег. Напротив. Али сама та појава свједочи о нечему важном: потреба за припадањем није нестала. Човјек и даље тражи заједницу. Оно што је ослабило јесте способност да се појединачне припадности препознају као дијелови нечег ширег. Истовремено се намеће питање да ли савремени друштвени и економски модели подстичу управо такво уситњавање. Не као плод некакве завјере, већ као посљедицу логике система који лакше управља малим и зависним групама, а што онда сугерише да слабљење традиционалне потребе за снажним и самосвјесним заједницама није само некаква друштвена мода.

Да заиста живимо у времену дубоког потреса вриједности свједочи једна проста чињеница: све што нас спаја истовремено нас и раздваја. Тешко да за то постоји боља илустрација од Црне Горе. Споримо се око свега — вјере, језика, нације, историје, па чак и књижевности. И сам бих могао посвједочити колико раздора постоји унутар књижевног еснафа: десетине, ако не и стотине удружења, а готово да нема кровне организације нити истинског дијалога међу њима. То, најзад, доводи до закључка да проблем нашег времена није у томе што нема заједница. Очито их има на претек. Оно чега недостаје јесте осјећање цјелине која би различите припадности повезала у смислен поредак. Стога, изазов данашњице није стварање нових заједница, већ питање како створити амбијент унутар којег различите заједнице могу да егзистирају као дијелови исте цјелине.

Извор: РТНК

Светогорска пустиња је крајње неприступачна област на Атосу, што нарочито одговара испосницима за тиховање и строго подвизавање. Припада манастиру Велика Лавра, а првим монасима је настањена пре више од хиљаду година.

Каруља је најсуровији део светогорске пустиње. Уз стрму литицу десетинама метара изнад мора приљубљено је мноштво скромних монашких келија. Назив предела потиче од грчке речи за чекрк – карули, будући да пустињаци чекрком спуштају до мора своје рукотворине и заузврат од рибара и монаха из околних манастира и скитова примају намирнице за живот. Неколицини келија се може прићи искључиво помоћу ланаца или мердевина причвршћених за стену.

Катунакија се налази одмах изнад Каруље на стеновитом обронку и настањена је већим бројем монаха, који су познати по иконопису и појању (нарочито братство Данилејаца).

Светогорска пустиња не обилује вегетацијом; од вегетације овде претежно успева само кактус, тзв. франгостика, који је често и храна подвижника. Некада је ова атонска област бројала стотине монаха, док их данас има знатно мање, међу којима су и Срби.

Светогорци је често називају олтаром Свете Горе и местом где је лакше срести анђела него човека.

Извор и фото: Хиландар

Свети Јован Владимир свој кратки земни живот и своју кратку владалачку епоху и своје дјело утемељио је на ономе што је вјечно и што је непролазно. Његов темељ и његова основа је живи и истинити Бог Христос Господ распети, Онај који је себе жртвовао за живот свијета и васкрсли из мртвих, који је подарио сјеме, квасац вјечнога живота; својом свјетлошћу божанском, вјечном свјетлошћу обасјао све оне који су Њега примали као свога Бога и свога Господа кроз вјекове. Свети Јован Владимир је велики и биће запамћен управо по томе што није темељио на пијеску свој дом, своју грађевину, свој народ и његов живот и своју државу. Него је темељио на тврдом камену станцу, на оном камену који обично зидари овога свијета одбацују, али он увјек изнова постаје камен темељац грађевине човјечанства, грађевине рода људскога и грађевине свеукупне творевине.

Свети Јован Владимир се уградио у наше биће историјско, духовно и морално; он је један од живих свједока Божије вјечне, непролазне свјетлости. Видио је Божију свјетлост и њом се просвијетлио и кренуо путем који води у живот вјечни – путем Христовим. Знао је велику истину коју је изрекао после њега један њему сличан велики државник – Свети Алекандар Невски: да Бог није у сили него у правди и да правда држи земљу и градове. Зато је за правду Божију, за живога Бога и истину Његову, за љубав према Богу и љубав према народу своме и ближњима жртвовао свој живот. Он је један од оних који нијесу себи, својим интересима, својим идолима и својим лажним идеалима жртвовали друге, него је самога себе, попут Христа Господа, жртвовао за друге. …

Дакле, тамо гдје сјеме Божије буде посијано, оно што ниче из сјемена Божијега – то остаје неуништиво. Свети Јован Владимир је сијао то сјеме, сјеме вјере у живога Бога, сјеме вјере у Христа Распетога и Васкрслога, сјеме жртвовања за оно што је вјечно и што је непролазно, жртвовања себе за ближње своје и за народ свој, и зато је природно што је и данас тако жив, и што му се радујемо као његови савременици.

А ево горе, видјели сте мало прије на Румији (Румија значи „хришћанка“, у Цариграду гдје је Патријаршија васељенска зове се рум патрикане), коју је освештао Свети Јован Владимир и Часни крст његов, ону малу црквицу: бијели се као лабуд горе! Обновили смо је, обновивши њоме име Бога Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави: да загрли одозго Бог љубави својим вјечним загрљајем и ближње и даљње, и православне и католике и муслимане, и крштене и некрштене. Неки кажу да је тиме тобож овдје у Бару поремећен мир међу вјерама. Може ли бити поремећен мир љубављу, божанском љубављу, божанским загрљајем свакога бића, свакога створења, а симбол свега тога је она црквица горе на Румији? Љубав божанска коју је посвједочио Свети Јован Владимир, име Бога љубави засијало је горе и сија као голуб, ено горе изнад Бара. И призива свакога који овдје живи на ту и такву љубав према ономе што је вјечно, што је непролазно и према ближњима својим, на начин на који је заволио овај свијет Свети Јован Владимир. Зато Барани добри, кад год ујутро устанете, окрените се горе према оној светој цркви Свете Тројице, окрените се горе и прекрстите се и кажите: Љубави Божија, милости Божија, доброто Божија помилуј нас, све нас загрли собом и испуни нас твојом истином, твојом свјетлошћу, твојом мудрошћу, твојом добротом! И овај нови храм је у знаку Часнога крста, на врх њега је крст Светог Јована Владимира. У знаку вертикале, дакле, љубави према ономе што је вјечно и непролазно и хоризонтале – грљења свега онога што је са лијеве и десне стране, са истока и запада, сјевера и југа.

Зато се ми радујемо данас, јер се сјећамо не неког владара безименог, његове власти и властољубља и частољубља, него се сјећамо онога који је своју власт, свој ум и своје срце и своје биће жртвовао за истину Божију вјечну и за ближње своје. Нека нам остане путеводитељ истини и путу који води у живот вјечни. Њега прослављајући ми прослављамо Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Дио бесједе Митрополита Амфилохија изговорене на празник Св. Јована Владимира 2016. г. у Бару

https://mitropolija.com/2026/06/04/mitropolit-amfilohije-sveti-jovan-vladimir-se-ugradio-u-nase-bice-istorijsko-duhovno-i-moralno/

Празник Свете Тројице, који у православној традицији називамо и Духови или Педесетница, представља један од најдубљих и најзначајнијих догађаја у домостроју спасења. Ако је Божић откривење оваплоћеног Сина Божијег, ако је Васкрс победа над смрћу, онда су Духови коначно откривање тајне Свете Тројице и почетак историјског живота Цркве.

Педесетница није само успомена на један догађај из прошлости. Она је непрестана стварност Цркве. Свети Дух није дошао и отишао; Он остаје у Цркви, освећује је и чини Телом Христовим кроз векове. Због тога се празник Духова може разумети као празник присуства Бога у свету.

У Јеванђељу по Јовану Христос више пута најављује долазак Утешитеља:

„А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене“ (Јн 15, 26).

Христово дело није потпуно без силаска Светога Духа. Свети Атанасије Велики наглашава да је Син постао човек да би човек могао примити Духа Божијег и постати заједничар божанске природе.

У том смислу, Педесетница није нешто одвојено од Васкрса, већ наставак домостроја спасења. Васкрсли Христос шаље Духа Светога који од Оца исходи. Оно што је Христос извршио у своме Телу, Свети Дух сада остварује у телу Цркве.

Свети Иринеј Лионски назива Сина и Духа „двема рукама Оца“. Кроз Сина се открива Отац, а кроз Духа човек постаје способан да прими то откривење.

Стари Завет открива Бога као једног. Нови Завет открива да тај један Бог постоји као заједница три Лица.

На Јордану се први пут јасно јављају све три личности Свете Тројице: Син се крштава, Отац сведочи са небеса, а Дух силази у виду голуба.

Међутим, тек на Педесетницу ова тајна постаје живот Цркве. Свети Григорије Богослов пише да се Божије откривење одвијало постепено: Отац је јасно откривен у Старом Завету, Син у Новом Завету, а Дух Свети после Вазнесења.

Педесетница је стога празник тројичног откривења.

Бог није усамљени апсолут. Бог је вечна љубав. Отац као начело у вечности рађа Сина и вечно исходи Духа Светога. У самом бићу Божијем постоји савршена заједница љубави.

Зато хришћанство није вера у апстрактног бога него у Свету Тројицу.

Дела апостолска описују долазак Духа кроз ветар и огњене језике:

„И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих“ (Дап 2, 3).

Овај огањ није материјални огањ. Он не уништава него надопуњује и усавршава.

Свети Григорије Ниски истиче да је Божански огањ сила која чисти људску природу од греха. Исти тај огањ је горео у несагоривој купини коју је видео Мојсије. Он просвећује, али не уништава.

У православној аскетској традицији благодат се често описује као огањ срца. Свети Симеон Нови Богослов говори о светлости Светога Духа која обасјава целог човека и претвара његово биће у храм Божији.

Педесетница представља супротност Вавилонској кули. У Вавилону је људска гордост довела до поделе језика. На Педесетницу различити народи чују једну и исту истину на својим језицима.

Свети Јован Златоусти наглашава да Дух Свети не уништава различитости народа него их преображава у јединство вере.

Јединство Цркве није само једнообразност. Оно није брисање личности. Напротив, свака личност остаје непоновљива, али све постају једно у Христу. Ово је суштински тројични принцип: јединство у различитости.

Због тога Свети Оци Педесетницу називају рођенданом Цркве.

Црква није настала као организација људи који деле исте идеје. Она је настала силаском Светога Духа.

Црква постоји зато што Дух Свети сабира многе у једно Тело Христово. Црква није социолошка категорија него евхаристијска заједница.

Свако литургијско сабрање је нова Педесетница.

Када свештеник призива Светога Духа да сиђе на Дарове и на народ, дешава се исти онај догађај који се догодио у Јерусалиму.

Зато се православна еклисиологија не може разумети без Педесетнице.

Најдубљи циљ силаска Светога Духа јесте обожење човека.

Према Светом Василију Великом, Дух Свети је онај кроз кога се човек враћа Богу. Он просвећује разум, освећује срце и чини човека причасником божанског живота.

Свети Григорије Палама учи да човек не постаје учесник Божије суштине, јер је она неприступна, али постаје учесник Божијих нестворених енергија и причасник велног живота.

То је смисао духовног живота.

Хришћанин није позван само да буде морално бољи човек. Позван је да постане „бог по благодати“.

Педесетница зато није само празник Цркве него и празник људског призвања.

Апостол Павле пише: „Где је Дух Господњи, онде је слобода“ (2 Кор 3, 17).

Слобода коју доноси Дух није политичка нити психолошка категорија. То је слобода од греха, страха и смрти.

Човек без Духа остаје затворен у себе. Човек испуњен Духом постаје способан за љубав.

Свети Максим Исповедник учи да је истинска слобода способност да човек живи у складу са својом природом створеном за заједницу са Богом.

Педесетница је зато ослобођење човека од самоће и повратак истинском животу.

Празник Свете Тројице представља врхунац Божијег откривења и почетак живота Цркве. У њему се открива да је Бог заједница љубави, да је човек створен за учешће у тој заједници и да се спасење остварује кроз живот у Светом Духу.

Духови нас подсећају да хришћанство није идеологија, морални систем или философска школа. Оно је живот у Светој Тројици.

Свети Дух и данас силази на Цркву, сабира расејане, просвећује умове, освећује срца и води творевину ка њеном коначном преображењу у Царству Божијем.

Зато Црква непрестано понавља древну молитву:

„Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.“

протосинђел Варнава Кнежевић

Ансамбл "Фенечки бисери" и Појци Храма св. Апостола Матеја у Сурчину, позивају вас на добротворни концерт у порти ове нове београдске светиње, који ће бити одржан вечерас од 19 часова. Цена улазнице је 2000 динара, а сав приход сакупљен вечерас биће усмерен за завршетак ове велелепне светиње на ободу Београда. Карте се могу купити у црквеној продавници, или путем Инстаграм налога храма, а више детаља на фотографији уз ову вест. Добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

Прва литургијска прослава Светог свештеномученика Илије трубарског, који је на предлог Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија и одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2025. године уписан у Диптих Светих, одржана је на дан његовог молитвеног помена, 9. маја 2026. године, у Храму Светог Саве у Дрвару.

Празновање је почело дочеком иконе свештеномученика Илије и вечерњим богослужењем које је 8. маја служио Епископ Сергије са више свештенослужитеља међу којима је био и јереј Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), потомак Светог свештеномученика Илије, а богослужење су појањем украсили ученици Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.

На дан празника, 9. маја 2026. године, на Светој литургији је по заамвоној молитви извршено благосиљање славских приноса и прочитана грамата Светог архијерејског сабора о проглашењу Светог свештеномученика Илије трубарског, после чега, је поздрављајући сроднике и поштоваоце Светог Илије трубарског, владика Сергије беседио о томе да су на Литургији сабрани потомци „оних који су пре 85 година упалили бакљу слободе дижући се на устанак против оних који су нам везали гајтан око врата и који су нас бацали у јаме, да би нас нестало из наших села и градова заувек“.

„Устанички пламен захватио је сва српска села и вароши у обе Крајине, јер да не би биолошки нестао и да би опстао, народ је морао да се диже на устанке. А иако настао из исте ватре, слободарски пламен поделио се на два дела, ослабио ватру и спржио чак и оне који су слободи дали све. У том братском сукобу, на жалост, пострадао је и онај кога данас прослављамо, Свети свештеномученик Илија трубарски, из племена Родића, из честитог Трибара, пастир стада Христовог и слуга Божјег олтара“, рекао је владика Сергије.

Подсетивши да из истог краја потиче велики војвода Голуб Бабић „који је у своје време учинио све што је могао да би његов народ живео достојанствено, слободно и у вери својих предака“, владика је указао да је свештеник Илија на свој начин чинио исто, „али братска мржња, на жалост, његових супарника учинила га је жртвом, а његова мученичка смрт априла 1942. године, винула га је у небо светих, одакле нас верујемо благосиља, молећи се Свемогућем Господу за своје духовне и биолошке наследнике“.

Отац Илија није хтео да напусти свој народ иако је знао да су му дани били одбројани, јер га је братска а не окупаторска рука, бацила у једну од трубарских јама, у Васкршњу среду, подсетио је Епископ Сергије и нагласио: „Његова канонизација данас није атак на било коју зараћену страни током Другог светског рата, било она партизанска или четничка, већ позив на земаљско измирење оних који на небесима сасвим сигурно заједно поју Творцу и Господу нашем Исусу Христу, Спаситељу и Сведржитељу. Нека би молитве Светог свештеномученика Илије обновиле братску љубав међу нама, исцељујући ране из не тако давне прошлости и нека би дао Господ да благослов оца Илије обнови животом знаменити Трубар, који је увек рађао хероје и јунаке, а свима вама драга браћо и сестре нека свештеномученик Илија буде и остане молитвени покровитељ и небески заштитник од дана данашњег и до краја света и времена“, закључио је владика Сергије.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког, сабранима се обратио јереј Никола Радованчевић, потомак Светог свештеномученика Илије трубарског, клирик Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, старешина Храма Светог Николе у Јужном Милвокију, у насељу Кадахи, који је позив да каже више о свом деди „примио као велики благослов али и као веома тежак задатак“. Говорећи о деди кога никада није упознао а који је био одувек средишња личност његовог одрастања и живота, отац Никола је са сабранима поделио сећања своје мајке, ујака и других чланова породице на оца Илију и рекао да је „до данас јасно да сви још увек покушавамо да разумемо не само појединости, него суштину и истину онога што се догодило у тим тешким и болним данима“. Бол због дубоког и неправедног губитка је и после деценија остао превише жив и тежак за децу оца Илије, а када је његова покојна мајка Дара говорила о оцу, „више је говорила о утисцима, него о сећањима“, јер је била сувише мала када је он пострадао, бачен у бездну јаму. „Увек је говорила о осећају да је била вољена од свог оца, а неки људи имају читав живот испуњен сећањима, али на жалост никада не осећају да су били вољени“, додао је отац Никола.

Исповедајући да га је у гнев младости према неправди, тиранији и угњетавању довео у искушење да мрзи оне који су убили његовог деду и да размишља о томе како да их приведе правди, отац Никола је испричао сабранима догађај који је учинио да тај гнев ишчезне. Наиме, пре много година му је једна особа открила име човека из његове духовне заједнице, који је био умешан у хапшење, мучење и погубљење оца Илије. Јавило се осећање гнева и жеље за осветом, а помислио је и на иронију „оних који су издали Бога и веру, који су учествовали у уништењу другог човека, свештенослужитеља Божјег“, али, онда се сетио и деце – унука тог човека. „Шта год да се догодило у прошлости – то није био њихов грех“, рекао је отац Никола, који је тој честитој и доброј дечици предавао веронауку. „Тада се открило дело Божје: унук коме је било ускраћено чак и познанство са сопственим дедом, сада је делио животворно благо са унуцима онога који је био мучитељ, помажући им да ходе путем спасења“, нагласио је отац Никола, који је у томе видео „тајанствени пут Божји, Његову дубоку љубав и Његову надземаљску правду“.

„Правда Божја и љубав Божја се не могу раздвојити. У животу нема случајности, нема ни добре или зле среће, већ постоји само непрестано и промислитељно дејство Божјег промисла који допушта да нас снађе све што је потребно за нас и за наше спасење“, подвукао је отац Никола и истакао: „Као што се некада ђаво радовао кад је брат устајао на брата, тако сада рида док брат брату прашта и док се сабирамо да се сетимо нашег вољеног и никада заборављеног претка, новопрослављеног свештеномученика Илије трубарског“. На крају је отац Никола поменуо све директне потомке свештеномученика Илије, посебно заблагодарио Преосвећеном Епископу Сергију „без чије непоколобиве подршке и труда ово прослављење не би можда било остварено са ове стране небеске завесе“, али и свештеницима Саши, Зорану, Синиши са породицама и заједници у Дрвару и Трубару на гостопримству и на томе „што настављају храбро и неуморно дело служења Господу Исусу Христу у овим прелепим и страдалним крајевима“.

Додајмо да су на предлог Преосвећеног Епископа Сергија, на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2025. године, поред Светог свештеномученика Илије Родића, пароха трубарског, у Диптих Светих унесени преподобномученици и мученици рмањски, са датумом празновања 10. септембра и мученици гаравички и бихаћко-петровачки, са датумом празновања 27. јула.

Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић), протојереји-ставрофори Петар Салмас (из Цариградске патријаршије) и Синиша Сердар; протојереј Зоран Миловац, јеромонах Ангеларије (Гаврић), јереји Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), Ђорђе Милидраг (из Епархије сремске) и Николај Чернов (Руске православне цркве); протођакон Немања Рељић и ђакон Дарко Бубњевић.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Епархија захумско-херцеговачка и приморска најавила је свечано обиљежавање првог литургијског спомена и годишњице од уношења Свете и Блажене Ане, мајке Светог Василија Острошког, у Диптихе светих Православне цркве.

Свечаност ће бити одржана 13. маја, на празник Свете и Блажене Ане, дан након празника Светог Василија Острошког, у његовом родном мјесту – Мркоњићи.

Уз позив вјерном народу да узме учешће у овом сабрању, из Епархије су саопштили да ће прослава бити обиљежена Светом литургијом, коју ће поред светих моштију Свете Ане, мајке Светог Василија Острошког, служити више архијереја Српске православне цркве.

”Прославимо ону која га је украшена чистотом, чедношћу и стидом као најљепшим хаљинама своје душе и тијела родила, васпитала и прва Господу нашем Исусу Христу мајчинском молитвом, трудом и љубављу привела, како бисмо сви скупа примили благослов, изнад свега и кроза све славећи, благодарећи и хвалећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, јединога Бога нашег, Дивнога у Светима Својим”, наводи се у обавјештењу.

Света архијерејска литургија ће се служити у Манастиру Мркоњићи с почетком у 9 часова.

О. Б.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Поводом прославе празника Светог Василије Острошког и Тврдошког, Епархија захумско-херцеговачка и приморска организује „Дане Светог Василија“ у постојбини Светог Василија Тврдошког и Острошког.

Дани ће се одржати од 8. до 17. маја.

Отварање је сјутра, у петак, 8. маја, у 19.30 часова, у требињском Саборном храму, гдје ће на тему „Заборављени архијереји Српске Цркве — савременици Светог Василија“ говорити др Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ. Поздравно слово ће, благословом Митрополита Димитрија, упутити протојереј-ставрофор Борис Бандука.

У недјељу, 10. маја, у 18 часова, у Музеју Херцеговине биће отворена изложба Зорана Чалије „Визура Есхатона“.

У навечерје празника Светог Василија, у понедјељак, 11. маја, у Манастиру Мркоњићи служиће се вечерње богослужење са почетком у 18.30 часова, а у наставку, са почетком у 19.30 часова, одржаће се приредба ОШ „Свети Василије Тврдошки и Острошки“.

У уторак, на сам дан празника, у Манастиру Мркоњићи служиће се јутрење с почетком у 7 часова, а Света литургија с почетком у 8 часова. Тога дана, у 11 часова, планирано је отварање базара рукотворина. У 19 часова служиће се празнично вечерње богослужење са петохљебницом.

У сриједу, 13. маја, у Манастиру Мркоњићи јутрење ће се служити с почетком у 8 часова, а Света архијерејска литургија у 9 часова.

У Културном центру Требиње, у четвртак, 14. маја, у 19.30 часова, глумац Небојша Дугалић извешће монодраму „Речи о Свечовеку“.

У петак, 15. маја, такође у требињском Културном центру, у 19.30 часова, одржаће се представљање књиге „Укрштене речи“ Зорана Костића Цанета.

Истог дана, у Културном центру у Билећи, у 20 часова, глумац Небојша Дугалић извешће монодраму „Речи о Свечовеку“.

У требињском Културном центру у суботу, 16. маја, у 12 часова, биће проглашен побједник Дјечијег музичког конкурса, те додијељене награде и дипломе.

Истог дана, у 19.30 часова, у невесињском Културном центру, монодраму „Речи о Свечовеку“ извешће Небојша Дугалић.

У недјељу, 17. маја, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу прославиће се слава хора „Свети Василије Острошки“. Тога дана у Саборном храму служиће се јутрење у 8 часова, а Света литургија у 9 часова.