Беседа у светој обитељи Благовести Пресвете Богородице, Ормилија, 21. августа 1978.

Болест је један од најбољих, најснажнијих и најважнијих дарова Божјих човеку, јер је то показатељ да нас је Бог приметио и посетио. Болест, нарочито она која доводи до смрти, јесте изузетан Божји дар палом човеку, да би кроз њу могао да се подигне и врати у оно првобитно стање у коме је створен. Онај који нема болести обично није подобан за Царство небеско, па чак ни за овај живот није дорастао – он је попут лађице која још није изашла на море и непознато је да ли ће издржати ударе таласа.

Осим што је болест Божји дар, она је и велики благослов, јер нам даје нека права пред Богом, чини нас посебно драгима као саучесницима Христових страдања, при том невољно. Јер када неко страда по својој вољи, то прилично лако подноси, али када страда невољно, то је теже.

Ево примера: неко је постао монах, а старац му упућује различите примедбе. Тада он, коме раније није ни падало на памет да се овде могу упућивати примедбе, излази ван себе: „Шта је ово! Зар смо дошли у манастир да стално слушамо примедбе – то не смеш, ово не смеш?“ Тако се монах љути и постаје јадно створење, узнемиривши се због ситнице. Да је био ожењен, мирно би примао жалбе супруге, разумевајући да у браку треба имати стрпљење. То јест, подигао би терет добровољно, што би га учинило лаким и природним.

Дакле, када неко чини нешто по својој вољи, то је лако. Али када нас бол затекне изненада, против воље, тада је то тешко. Нешто ме заболи, и ја одмах протестујем: зашто ми је Бог послао ову невољу. Овај протест показује дебљину нашег срца: иако знамо да нам Бог шаље болести да би нас приближио себи, ипак поново питамо – зашто. У ствари, то „зашто“ – зашто је Бог дао ову болест, или ову душевну тежину, или ову безразложну узнемиреност, глувоћу или слепоћу – не открива то што желимо да сазнамо узрок, већ то што не желимо да примимо искушења и зато се препиремо са Богом. То наше „зашто“ јесте у суштини неко тражење рачуна од Бога, када Га стављамо на оптуженичку клупу.

Да је наша болест, или било који други бол био добровољан, не бисмо се противили. Али управо зато што је невољна, Бог је прима као велику жртву и ставља је уз наше аскетске подвиге, и све то заједно нас уздиже к Њему.

Заиста, чудесна је постеља болесника! Већ то како лежи на њој показује какав је то човек. Болест је критеријум одличан и непогрешив. Овде се откривају вера и љубав према Богу, стрпљење, смерност, наша уверености да се уздижемо на небо. Или пак наше неверовање, неотесаност душе, заборав неба.

Погледајмо шта је карактеристично за болесника. Болестан човек обично је нестрпљив и нагао. Али ми ни у ком случају не смемо бити нагли. Журба, пренагљеност – јесу од овога света, све нагло – било који посао, одлука – обично је од лукавог, јер журба узбуркава душу, отима мир, а то значи да се Бог, који је у нама, губи, ми Га, испада тако, сами удаљујемо, затварамо. Пренагљеност је као огроман зид, она одваја од Бога, чини да се твој поглед негде закуцава, сав твој ум, сва мисао су тамо, више не можеш да мислиш о Богу. Нагао, нервозан човек не може бити Божји човек. У сваком случају у журби престаје да буде то. Он као да говори Богу: „Ти идеш одатле сада, мени хитно треба једно дело да обавим, а онда ћу Те поново позвати.“

Нормалан човек зна да је откако је људски род згрешио, заједно са грехом завладала и болест. Према томе, болест ни у ком случају не сме да нас доводи до нервозне унутрашње тежње да оздравимо. Нека нам буде познато да у том случају грешимо. Грешим ако по сваку цену желим да оздравим. Грешим када желим да болест прође. Грешим када идем лекару и надам се да ћу се излечити. Да, можеш у то да верујеш, али не сме да те брине резултат. Ако по сваку цену желиш да оздравиш, значи да те Бог не занима, није ти интересантно зашто ти је послао болест, шта жели да прошапће твоме срцу кроз тај бол.

Дакле, не треба журити када сте болесни. Ионако у свим случајевима уопште журба само смета, а тим више у болести, јер уместо да мислимо искључиво о Богу, о Његовој посети, ми ту посету одбацујемо. Ум и срце треба да се хране само Богом. То је као када седиш, на пример, и чекаш пријатеља. Задремао си, и одједном осетио додир и глас по којима га одмах препознајеш. Тако и болест јесте неки знак Божје посете. А ми шта? Заборављамо Бога и мислимо када ће доћи лекар или медицинска сестра. Мислимо о отoме зашто каснe.

Али дозволите – рећи ћете, мене боли. А зар Бог не зна да те боли? – Да, али могу и да умрем! А зар Бог то не зна? Ако Њему угодно, Он ће све уредити. Арханђели ће узети и довести лекара. Али да ли је потребан лекар? Зар сам арханђео Гаврило не може да те исцели? Или свети Дамјан, или свети Николај, или твој анђео чувар? Сваки човек има свог анђела – а зашто је то потребно, пита се човек? Да се са нама не би догодило ништа неочекивано и изненадно.

Пошто постоји анђео чувар, имамо гаранцију и сигурност да Господ и свети које призивамо у свако доба кроз анђела добијају извештаје. Та веза са Богом ради одлично, у свако време и на сваком месту, чак и када спавамо или се нечиме бавимо. Зашто – по вашем мишљењу – Црква тако чврсто инсистира на овом учењу да сваки човек има анђела чувара? Ми, међутим, трчимо лекару који, узгред, може бити неверан, уморан, може да греши итд. Нешто очекујемо од њега и заборављамо да анђео већ стоји поред нас заједно са Богом.

Још се претерана пренагљеност показује у томе када једва нешто да нам фали – већ позивамо лекара. Заболео је, на пример, стомак. Онда ти се чини као да се бол појачава. Нешто се десило – мислиш ти, и одмах позиваш лекара. Ех, стрпи се мало, ништа страшно се није десило. Не подижи на ноге цео манастир зато што ти се мало појачао или променио бол. Али ти звониш, зовеш некога поново и поново. Твоја нервоза говори о губитку Бога, барем у том тренутку. Остао си без Бога, па се зато убијаш. Дакле, да памтимо да је болест као огледало, и журба није добра.

Да, али ако умрем? Ако умреш – „да буде име Господње благословено одсада и довека“. Ниси рад? А апостол Павле и сви очеви Цркве кажу да ако нешто и желе у животу, то је смрт. Зато се и рађамо, да умремо и сретнемо се са Богом лицем у лице. То што доживљавамо овде – није то. Овде је за нас Бог невидљив, имамо незнање и неискуство. Овде је наша вера „без вида“, лице Христово не посматрамо, али тамо – дивићемо се Христу лицем у лице. Зато кажемо: „Боже мој, ако живимо, за Тебе живимо, и ако умиремо, ми смо исто тако Твоји“, чини са нама шта хоћеш, за добро Твоје Цркве. Ако се мој живот продужује ради добра Цркве, то је разумљиво, значи тако треба; али ако га продужавам зато да дуже поживим, у томе нема смисла.

Извор: Манастир Подмаине

Епархија захумско-херцеговачка на својој интернет страници најавила је београдско представљање Првог тома Сабраних дела проте Марка С. Поповића Родољуба. Након промоција у Пљевљима, Фочи, Новом Саду и Љубињу, пета промоција одржаће се у Београду, у Галерији 73, у уторак, 30. јуна, са почетком у 18:30 часова. Говориће аутор и приређивач протојереј Марко Гојачић и историчар др Милан Гулић. Галерија 73 се налази на Бановом брду у Пожешкој улици 83а.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

На празник Видовдан, у суботу 28. јуна, са почетком у 20 часова, у крушевачком клубу "Замајац" биће одржан први Православни фестивал алтернативне музике "Воанергес". Фестивал ће окупити бендове који кроз алтернативни музички израз сведоче Православну веру и хришћанске вредности. Публици ће се представити хришћански рок и метал бендови "Есхатон" (Београд), "Елевен" (Крушевац) и "Ставрос" (Крушевац), а један од организатора фестивала, теолог и музичар Хаџи Никола Мијовић, за наш Радио истиче да је ово само почетак манифестације чији садржај ћемо прилике да испратимо и у другим градовима широм Србије. Како наш саговорник истиче, сам назив фестивала - "Воанергес" - упућује на синтагму "Синови грома", којом је Господ Исус Христос ословио апостоле Јакова и Јована, а која указује на ревност у сведочењу вере. Организатори и први учесници овог фестивала, ту "громогласну и силовиту ревност" настоје да сведоче кроз музику и уметност: "Наше стваралаштво доживљавамо као мисионарски рад у 21. веку. Желимо да окупимо уметнике који кроз алтернативну музику сведоче веру, истину и наду, као и да подржимо младе ауторе и створимо простор за заједничко стваралаштво“, истакао је Хаџи Никола Мијовић за наш Радио.

Први фестивал Православне одржава се са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита крушевачког господина Давида. Циљ фестивала је да покаже да алтернативни музички израз може бити аутентичан начин сведочења Православног хришћанског етоса и да допринесе развоју савремене хришћанске културе. Организатори позивају све љубитеље музике, уметности и хришћанске културе да присуствују овом јединственом догађају и подрже почетак манифестације која настоји да постане традиционално место окупљања Православних музичара и стваралаца алтернативне музичке сцене.

У Галерији Матице српске у Новом Саду до 30. августа 2026. траје изложба „Урош Предић у Сентандреји“, на којој је први пут у Србији представљена Предићева икона-слика „Свети Георгије“, из 1902. године, саопштила је ова установа културе.

У власништво Музеја Српске православне епархије будимске, путем поклона, 2023. године доспело је једно изузетно вредно дело које се на особен начин везује за Сентандреју и њену историју. Ради се о слици једног од најистакнутијих српских сликара Уроша Предића са представом Светог Георгија која је настала 1902. године и коју је Предић поклонио сентандрејском трговцу Стевану Вујићу и његовој супрузи Олги поводом венчања и породичне славе.

За постојање овог Предићевог рада у научној јавности, све донедавно, није се ни знало, међутим, напорима Музеја у Сентандреји и захваљујући сарадњи са Галеријом Матице српске, ова слика први пут је изложена у Србији и доступна широј јавности.

Свако новопронађено дело Уроша Предића постаје основ за нову причу која, заснована на богатој архивској документацији и историјској грађи, надопуњује слику о српском грађанском животу крајем 19. и током прве половине 20. века. Слика са представом Светог Георгија, заједно са документарним фотографијама и материјалом, биће изложена у Соби за препуштање уметности до 30. августа 2026. године.

Извор: Галерија Матице српске

Матеј 6, 22-33. Зач. 18. Јеванђеље о чистоти ума

Од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се назива хришћанином. Јер хришћанину је Бог највише дао, па ће највише од њега и тражити. Народима, који су се удаљили од првобитног откровења Божијег, Бог је оставио природу и разум: природу као књигу и разум као вођу по тој књизи. Хришћанима пак, поред природе и разума, повраћено је првобитно откровење Божије и дато ново откровење истине кроз Господа Исуса Христа. Уз то хришћани имају и Цркву, која је чувар, тумач и вођ у оба та откровења; и најзад хришћани имају силу Духа Светога, који од почетка Цркву оживљава, и учи и води. И тако док нехришћани имају један једини талант, разум, који их води и учи на књизи природе, дотле хришћани имају пет таланата: разум, старо откровење, ново откровење, Цркву и силу Духа Светога.

Кад нехришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли само једна свећа, разум; кад Јеврејин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светле две свеће, разум и старо откровење; а кад хришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли пет свећа: разум, старо откровење, ново откровење, Црква и сила Духа Светога. Ко треба, дакле, да боље види и јасније чита: човек са једном свећом, или човек са две свеће, или човек са пет свећа? Несумњиво, да ће свак од њих знати донекле да чита, а још је несумњивије, да ће човек са пет свећа моћи даље видети и јасније читати него прва двојица. Кад се ономе, који је у пет пута већој светлости, погаси свих пет свећа, тада остаје он у већем мраку него онај, који ходи у светлости једне свеће, па му се та једна угаси. Јер кад у један исти мрак зађу два човека, мрачније бива пред очима онога, који је зашао у мрак са веће светлости. Но и они који ходе са једном једином свећом, тј. са чистим и непомраченим разумом својим, могу се пробити кроз мрачни кланац овога живота у велику светлост Божију; куд и камо је лакше онима, пред којима светли свећњак од пет свећа. И кад они, који ходе са једном свећом, неће имати изговора (Рим. 1, 20), ако скрену с пута и изгубе се у мраку, какав ће изговор имати пред Богом они, којима је Бог дао у руке пет свећа, па ипак скрену с пута и изгубе се у мраку? Заиста, од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се зове хришћанином.

Својим данашњим Јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати.

Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница.

Унутрашњи смисао ових речи намеће се сам по себи после идуће реченице, која гласи: ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! Не каже светлост на теби или пред тобом него у теби. Овим Господ целу слику о оку и телу окреће на унутрашњост човекову, на ум и на душу. Јер око је слика ума а тело слика душе. У Светом писму често се говори о видовитости ума као и о заслепљености ума. Апостол Павле жели Ефесцима да би им Бог дао: бистре очи ума (1, 18). А Псалмопевац моли Бога: отвори очи моје, да бих видео чудеса закона твога (Пс. 118, 18), мислећи овде на умне очи и унутрашњи вид, којим се једино и могу видети закони Божји. Ум је око целе душе. Ум је прозор душе према Богу. Док је ум чист, светао и отворен према Богу, дотле се на целу душу сипа светлост небеска, те се мисли наше правилно уздижу ка Богу; сви осећаји срца нашег сливају се у љубав према Богу и закону Његовом, све намере, све тежње, сва дела душе наше светла су, здрава и упућена служби Богу. Као осветљено поље, по коме стадо пасе и чобани се веселе, и у које вуци не смеју да уђу од светлости! Тек кад сунце зађе и тама падне, вуци се усуђују сићи у поље и тражити себи плен.

Осветљена чистим и здравим умом и душа је наша слободна од дивљих зверова порока и страсти, које на њу наваљују само онда када је покрије тама болеснога ума. (Авва Венијамин био се разболео пред смрт. Његови ученици и поштоваоци почели су с тугом молити крај његове постеље за његово оздрављење. Чувши старац, зашто они Бога моле, рекне им: „молите се ви, да се не разболи мој унутарњи човек; а од овога тела ја нисам видео вајде ни док је здраво било, нити пак сад, кад је болесно, осећам штете“. Алфавитни Патерик). Кад је ум чист све је чисто у души човековој, и цео је човек тада чист. А чистоме човеку опет све је чисто (Тит. 1, 15). Несумњиво да у сваком човеку пореди највеће чистоте има и нечистоте; но човек чиста ума неће да види нечистоту. Он управља свој ум, а ум целу душу, само на оно што је чисто како унутра у човеку тако и у спољашњем свету. И, управљајући свој ум само на оно што је чисто, човек се све више богати чистотом. Што год се ум наш више задржава на Господу Исусу Христу, као савршеној чистоти и светлости, то ум наш, а кроз ум и срце и душа, постају све чистији, осветљенији, зрачнији и видовитији.

Одврати ли се пак ум од Бога, откаже ли се од Бога и похули ли на Бога, тада је светилник душе угашен; тада је прозор на одаји зазидан; и вођ душе је склизнуо с пута и пао у јаму. („Не сабира се облак без дувања ветра, нити се страст рађа без помисли“, каже Марко Подвижник: в. Добротољубие, Помисли су пак као ветрови, који дувају из поколебаног ума, те узбуђују осећајну и вољну природу човекову). Колика тама тада тек душа постаје! Тада настаје забуна у души, и слепачко тапкање и пипање час по овом час по оном путу. Једна тренутна мисао истакне се за вођу душе, као једна вештачка искра, но брзо се гаси и предаје вођство једном тренутном осећању, које се смењује опет другим осећањем или другом мишљу, или једном и другом и трећом тежњом, док најзад човек не падне у таму људског очајања. Изнемоћала и помрачена душа тада се предаје потпуно вођству тела, које је сама тама и слепило без светлости душевне. И тело постаје вођ. И слепац почиње да води слепца, док неминовно оба не падну у јаму.

Још се горње речи Христове односе на родитеље и учитеље, на вође народне и на свештенике Цркве Божје. Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици, како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су свештеници Божји нечисти, како ће верни бити чисти? Тада ће се на свима њима обистинити речи пророчке, које су се безброј пута обистиниле на народу израиљском: очима ће гледати а неће видети (Мат. 13, 14; сравни Јов. 9, 39). То јест: гледаће телесним очима на духовне ствари и догађаје, и неће их видети; јер телесно око види оно што је телесно, али духовно око или ум, види оно што је духовно. Но пошто је код њих вид ума заслепљен, то све што је духовно на небу и на земљи остаје за њих невидљиво и непознато, пошто они гледају само телесним очима. А телесни човек не разуме што је од Духа Божија, јер му се чини лудост и не може оа разуме, јер треба духовно да се разгледа (I Кор. 2, 15).

Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном не ће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.

Нико не може два господара служити, говори даље Господ; јер или ће једнога мрзети а другога љубити, или ће се једног држати о другог презирати. Не можемо Богу служити и мамону. Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? („Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском“. Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети. Да би ту истину још више нагласио Господ је понавља само другим речима: или ће се једнога држати а другога презирати. Ако се један човек држи Бога, он се не може држати и непријатеља Божјег. А љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Бог тражи од нас цело срце, и зато нам нуди сву Своју помоћ и све дарове Своје. Јер очи Господње гледају по свој земљи, да би показивао силу своју према онима, којима је срце цело према њему (II Дневника 16, 9), цело – то јест чисто и испражњено од вере у свет, наде у свет, љубави према свету, а испуњено вером, надом и љубављу једино према Господу живом и бесмртном. Ко се држи Господа, тај уистини мора осећати презрење према свеколикој смртној, варљивој и трулежној сласти и дражи овога света. И обратно, ко се предао потпуно у наручје варљивих нада и обећања овога света, тај ће потпуно занемарити и презрети Бога. Али не варајте се, Бог се не да ружити (Еф. 6, 7). Јер ко се одрекне Бога, одрећи ће се и њега Бог, и Бог ће остати Бог, а онај ће бити избрисан из књиге живих у оба света. Зато буди постојан у преданости Богу, и не дели срце своје, него кад си метнуо једном руком на плуг у њиви Господњој, не обзири се натраг. И кад си једном почео да бежиш од содомске покварености овога света, не окрећи свога погледа за се, да се не би окаменио као жена Лотова, па не би могао ни напред ни назад. И кад си једном успео да се спасеш од црног фараона мисирског, не пожели више да се вратиш у ропство његово, ма на твоме путу ка спасењу стајале и препоне такве као мора, и пустиње, и глад, и жеђ, и безбројни непријатељи. Господ увек иде пред онима, који се спасавају од пожара греховнога огња, и Он им просеца пут и кроз мора, и кроз пешчане пустиње, и кроз густе редове непријатеља.

Не можете Богу служити и мамону. Опет Господ хоће да појача ону прву мисао: нико не може два господара служити. То јест два господара, који супротно мисле, супротно желе, супротно хоће. Праведни Аврам послужио је три господара (Пост. 18, 2), но та три господара били су у суштини и у духу један. И ми можемо служити тридесет ангела Божјих, или триста светитеља Божјих, но то нису ни тридесет ни триста господара, нису то чак ни два господара но један једини: то је Божја војска светлости, истина и правда која стоји под једним јединим господаром, Богом. Да се не би, дакле, мислило, да ми не можемо служити два добра и света човека, Господ зато објашњава прву своју мисао показујући, да Он мисли на два супротна господара, који ничега сличнога међу собом немају, као подне и поноћ. Бог и мамон – то су та два супротна господара, којима ми можемо да се предамо на службу: Богу за спасење и живот, а мамону, за пропаст и смрт. Мамон значи богатство. То је реч феничанска. Кажу, да су многобожачки Феничани имали и један кип под тим именом, коме су се клањали као божанству богатства. Зашто је Господ употребио страну реч за оно што је супротно Богу? Зато да покаже Своје дубоко презрење према обожавању богатства, према служењу и робовању богатству. Јер је корен свију зала среброљубље (I Тим. 6, 10).

Среброљубље означава не само страсну љубав према сребру него према сваком излишном и душегубном богатству. Господ је могао рећи: не можете служити Богу и лажи, јер Бог је истина. Он је исто тако могао рећи: не можете служити Богу и отмици, јер Бог је милост; ни Богу и блуду, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је безгрешан и противник греха. Зашто је Господ Исус ставио баш службу богатству као супротну службу Богу? Зато што служба богатству изазива, проузрокује и омогућава све остале грехе и пороке. Ко се прилепи свим срцем земном богатству, тај се неће моћи уздржати ни од лажи, ни од крађе, ни од отмице, ни од кривоклетства, па чак ни од убиства, само да би своје богатство сачувао и увећао. Нити ће се моћи уздржати од зависти и мржње према онима, који су богатији од њега. Поред тога, богатство ће му лако отворити капије свих осталих греха и порока: пијанства, картања, блуда, прељубе, и свих бешчинстава. А када увиди, да га се људи због богатства боје и клањају му се, он ће престати да се боји Бога и да се клања Богу; гледаће с презрењем на закон Божји и Цркву Божју, и убрзо ће постати крајњи богохулник и богоодрицатељ. Ето, дакле, зашто је Господ изабрао баш службу богатству – или мамону, демону богатства – као службу, која се највише противи служби Богу. Служба богатству води човека робовању богатству сасвим умртвљује душу у човеку. („Убог је онај ко много потребује; много потребовање пак ствара у животу ненаситост жеља. Разгорели огањ све гориво гута, и нико га не може задржати, док не сагори све. Тако и среброљупца – може ли ко задржати? Василије Велики: О среброљубљу.). Другом приликом Господ је рекао: каква је корист човеку ако сав свет добије а душу своју изгуби (Мат. 16, 26)? Свет је Божји и остаће Божји, а богаташ када умре остаће и без света и без душе, те ће на Суду Божјем бити сиромашнији од најсиромашнијих аргата и најамника својих у садашњем животу.

Зато вам кажем, говори даље Господ: не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тело од одела?

Зато вам кажем. Зашто? Зато што је богатство тако опасно по душу. Зато што служба мамону спречава вас, да служите Богу. Зато што желим, да ви будете господари свега света и свију ствари, нашто је Бог и наменио човека при стварању, а не да будете слуге слугу својих и робови робова својих. Зато нека вас не мори тешка брига о јелу и пићу и оделу. Теже је створити тело него ли снабдети га са јелом и оделом. Па Бог, који је учинио оно што је теже, учиниће и оно што је лакше. Зна отац ваш шта вама треба. Његово око непрестано стражари над вама и Његове препуне руке непрестано су пружене према вама. Не видимо ли на све стране око себе, како Створитељ храни и поји и одева сва створења Своја? Он храни мраве у прашини; Он храни зверове у планини; Он храни рибе у води. Кад настане студен Он упућује ласте и ждралове у топле пределе, где им даје храну зими; Он налази легало медведу, где ће да презими. Он поји дрвеће и траву. Он залева горе и ливаде. Он купа сву зелен и цвеће. Или, има ли који год створ на земљи, да га је Бог створио и пустио неодевана и гола? Ко одену лава и тигра, и вука и лисицу, ако не Он? Ко саши одело пауну и гаврану, и ко направи оклоп корњачи и крљушт риби, ако не Он? Ко даде вуну овци, и кострет кози, и чекињу свињи, и длаку волу, и гриву коњу, ако не Он? Ко навезе крила лептиру и плашт стршљену и кошуљу свакој бубици, што се крије у трави и лишћу, ако не Он? Ко обложи свако дрво кором, и струк кукуруза ко тако окити? Ко испреде и изатка одело цвећу у ливади, такво одело какво никад цареви земаљски не понесоше? Господ, Господ Живи, који их и створи. Па зар ће тај Господ гледати само на човека као на пасторка мећу створењима Својим? Зар Он, који храни и поји и одева дивље зверове у гори, и траву у пољу, и бубиње у трави – зар Он може оставити најславније Своје створење, човека, гладна и жедна и гола?

Погледајте на птице небеске, како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице. Па ко их храни? Храни их Отац ваш небески. Не каже Отац њихов него Отац ваш. Бог је за њих само Створитељ, а за вас је Он нешто више – Он је ваш Отац. Јер ви сте много претежнији од њих. Христос овим речима указује на несравњиво достојанство човеково над осталим створењима. Нисте ли ви претежнији од птица небеских? Па кад сте претежнији, зар ће премудри Бог нахранити Своја јефтинија и неважнија створења, а заборавити да нахрани Своја најдрагоценија и најважнија створења у свету, синове Своје? Уосталом сва ваша брига за јело и пиће не користи вам ништа, ако Бог не да Своје животне силе ономе, чиме се ви храните и појите. Јер не храни вас хлеб него вас храни Божја сила кроз хлеб; и не поји вас вода него Божја сила кроз воду. Ви ништа сами од себе не можете чинити: Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? То јест, ко од вас може кроз хиљаде брига учинити, да му тело порасте за један педал више? И ко од вас може продужити за један педао времена свој живот на земљи? Господе, говори цар Давид, ево с педи дао си ми дане (Пс. 39, 5)! Не умиру ли и они, који много једу и пију, као и они, који мало једу и пију? И не умиру ли брже прождрљивци него испосници? И да ли они, који много једу и пију, расту у висину за један педао више од других људи? Па кад не можеш свом својом бригом о јелу и пићу додати ни један педао своме телу у висину, нити пак можеш продужити живот свога тела за један педао времена на земљи, остави излишне бриге о телу, и предај се бризи о души, с којом ћеш, по распаду тела, поћи пред Бога.

И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем, да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих. Прво је Господ указао на птице, да њима застиди оне, који се сувише брину за јело. А сада указује на још нижа створења Божја, на цвеће у пољу, да њима застиди оне, који се сувише брину за одело. Но зашто Господ указује баш на кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту него ли кринове? Прво зато што кринови својом белином, која представља чистоту, издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле (Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и најславнији цар старога времена. И гле, мудри и богати цар Соломон, поред све своје бриге и труда да се што лепше обуче, није се могао обући тако како Бог може обући и бесловесну траву у пољу. Сва брига људска, дакле, не може учинити оно што учини Бог силом Својом. Па кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камо ли вас (неће), маловерни? И ако је крин тако красан, гле, он ништа друго није до обична трава, која данас цвета а сутра се огњем сагорева. О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну, бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите, што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!

И још једном понавља Господ заповест, да не бринемо, шта ћемо јести, и шта ћемо пити, и у што ћемо се оденути. Понавља зато, да би нас одучио од сувишних и излишних брига, које помрачују вид наш духовни, заслепљују ум наш, и остављају нас у мраку овога света, у рукама једног злог господара, мамона, удаљене и отуђене од Бога.

Кад имамо храну и одећу овим да будемо задовољни, говори апостол (I Тим. 6, 8). То јест, кад имамо само оно шта нам је најпотребније – а о чему се Бог стара – не тражимо више преко тога, јер брига о сувишном као и о сутрашњем дану гурнуће нас на крају крајева у службу ђаволу. И сам Господ учи, да тражимо од Бога у молитви само хлеб насушни, под којим се има разумети и хлеб духовни, којим људи управо и живе. Да не иштемо од Бога никакву раскош ни излишност за наше тело. Јер све ово незнабошци ишту. То јест они, који не знају за правога Бога и Његову неограничену моћ и љубав, нити за вредност бесмртне душе човекове, нити за красоту и сласт царства Божјега и Његове правде – они траже више него што им треба. И Бог им даје по њиховој жељи, и не остаје им дужан ништа ни у овом ни у оном животу. Сву своју плату они примају овде на земљи, као и птице небеске и цвеће пољско. Јер сва слава птица небеских састоји се у њиховом земаљском животу; и сва красота цвећа пољскога јесте тренутна красота у времену. Но Својим синовима Бог је приготовио царство небеско од постања света, и неизречену славу у том царству. Није, дакле, човеку слава у јелу и пићу и оделу. Јер да је у томе слава човекова, човек би био хиљаде пута боље и нахрањен и напојен и одевен у овоме животу него ли сва остала створења на земљи, у ваздуху и у води. Но зато је баш и сам цар Соломон у свој слави својој лошије одевен од кринова пољских, да људи виде, да није њихова слава у раскоши одела него у нечем вишем и трајнијем; те да би одвратили своје очи и своје срце од пролазне славе овога света и потражили за себе ону славу, која им је од Бога и намењена и обећана.

Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати. То јест: не иштите конаца од Онога, који вам може дати царску одежду; и не иштите просјачке мрве са стола Онога, који вас жели поставити за Своју царску трпезу. Он је Цар, а ви сте Његови синови. Иштите оно што доликује царским синовима; оно што сте негда имали, па сте грехом изгубили. Иштите благо, које мољци не једу, рђа не квари, нити лопови краду. Ако се удостојите, да добијете највеће, несумњиво ћете добити уз то и најмање. Иштите царства Божјега, у коме сам Бог седи на престолу и царује (Пс. 102, 19); царство благодати и сваке правде, у коме праведници сијају као сунце (Мат. 13, 43); и где нема болести, ни печали, ни уздисања, ни – смрти. Не будите као блудни син, који оделивши се од свога оца, пожели да једе свињску храну, него иштите да се само вратите из тућине у дом оца свог небеског, где царује правда и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Нити будите као Исав, који је своје достојанство продао за чанак сочива. Зар ћете и ви дати вечно царство и блаженство за чанак сочива, што вам овај свет нуди? Нека вас Господ Бог милошћу Својом сачува од тога срама и понижења. Нека Он сачува око ума вашег, да не потамни и не заведе се злим мамоном земаљске трулежи и обмане. Нека вас Он уразуми, да будете као царски синови, који су изгубили царство, али који ни о чем не мисле и не брину него о повратку у царство своје.

На једној цркви у Сирији, задужбини цара Јустинијана, стоје и данас написане речи, које је сам цар дао написати: Царство Твоје, Христе Боже, царство свих векова (Пс. 144, 13). Нека би нам Господ помогао, да ове речи испише наша чежња за Христом у срцима нашим. Све друго је споредно и неважно. Сва друга царства на земљи надживеће гроб и црв. И кад не буде било више ни земље ни земаљских царстава, певаће на небу радосно праведници с ангелима: Царство Твоје, Христе Боже, царство всих вјеков, и владичество Твоје во всјаком родје и родје. Зато нека је слава и хвала најслађем Учитељу под сунцем, Христу Богу, заједно са Богом Оцем и Богом Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

У току Петровданског поста поново се актуелизују питања смисла и значаја поста, као и његово правилно разумијевање као вишедимензионалног духовног подвига.

Тим поводом, гост емисије „Тема јутра“ Радија Светигора био је протојереј Слободан Лукић, парох будвански, који је слушаоцима говорио о историјату Апостолског поста, његовом значају, као и о исправном приступу уздржању у хришћанском животу.

Он је на почетку истакао да пост представља много више од одрицања од хране, наглашавајући његов дубоки духовни смисао и улогу у унутрашњем преображају човјека.

„Пост је уздржање од свега онога што нас на неки начин одваја од Бога и представља припрему за сусрет са Богом и обнову нашега бића. Ми живимо у свакодневици која је испуњена мноштвом садржаја који нас често одвлаче од дубљег сагледавања вјере, иако то понекад и не примјећујемо. Зато, када дође пост и када уронимо у ту духовну атмосферу, тек тада видимо колико смо заправо били удаљени. Пост је благословена прилика да се вратимо себи, да се вратимо ближњима и, наравно, да се вратимо Богу“, поручио је протојереј Слободан Лукић.

Говорећи о Апостолском посту, који се назива и Петровски или Петропавловски пост, отац Слободан је подсјетио на његово богословско и историјско утемељење, као и на његову повезаност са празником Педесетнице и празником Светих апостола Петра и Павла.

„Овај пост, који називамо и љетњим постом, почиње након Недеље свих светих, а траје до празника Светих апостола Петра и Павла. С једне стране он је подражавање апостолског живота, јер су апостоли, након што су примили благодат Светога Духа, кренули да проповједају Јеванђеље по цијелом свијету. И ми, по угледу на њих, након Педесетнице почињемо пост као начин живота који свједочи примљену благодат. Са друге стране, овај пост је и наша непосредна припрема за велики празник Светих апостола“, објаснио је он.

Додао је да пост има дубоке коријене већ у апостолском предању, као и у свједочанствима светих отаца Цркве.

„Постоје свједочанства још из апостолских установа да су хришћани у раној Цркви празновали одређене дане, а потом постили. Већ у четвртом вијеку налазимо јасна свједочанства црквених отаца и писаца да је овај пост био широко распрострањен. Од тада до данас, Црква га чува као благословену прилику да се вјерници подсјете дара Педесетнице и припреме за празник Светих апостола“, навео је отац Слободан.

Говорећи о вјери Светих апостола, он је нагласио да је она темељ цјелокупног живота Цркве и хришћанског предања.

„Вјера Светих апостола представља темељ на којем је изграђена вјера Цркве и хришћана кроз вијекове. Све оно што данас имамо у богословљу, у црквеној умјетности и предању, засновано је на њиховом свједочењу. Апостоли су били живи свједоци живога Бога — они који су видјели, чули и дотакли Христа. Али најважније је да су то што су видјели потврдили својим животом и мученичком смрћу. Њихова вјера је запечаћена крвљу, и зато она остаје темељ Цркве до данас“, поручио је он.

Говорећи о смислу поста, отац Слободан је указао да је ријеч о духовно-тјелесном подвигу који обухвата цјелокупног човјека, али и упозорио на опасност његовог свођења искључиво на формално уздржавање од хране.

„Веома је важно разумјети да пост није само уздржавање од хране, него има своју духовну димензију — уздржавање од свега што је гријех и што нас одваја од Бога. Међутим, у посљедње вријеме постоји опасност да се занемари тјелесни аспект поста. За почетника, тјелесни пост представља велики подвиг и напор, и не смијемо га потцијенити. Та жртва је важна и Бог је види и прима“, нагласио је он.

Осврћући се на оне који желе да посте, али одлажу почетак из страха или несигурности, поручио је да пост треба доживјети као радост, а не као терет.

„Постоји велики број људи који желе да посте, али то стално одлажу, као да се боје почетка. Пост не треба доживљавати као нешто тешко и тегобно, већ као радост. Не треба одмах постављати велике циљеве и строге подвиге, већ почети постепено, малим корацима. Важно је да човјек у себи носи радост, да стражи над собом, да се моли, да чита Свето писмо и учествује у Светим тајнама. Тада пост постаје лакши, а човјек радоснији“, рекао је он.

Он је додао да је суштина поста у припреми за најважније — сједињење са Богом у Светој тајни Причешћа.

„Пост није циљ сам по себи. Циљ је наше сједињење са Богом, а то се најпотпуније остварује у Светој тајни Причешћа. Пост нам помаже да се ослободимо страсти, гријеха и лоших навика, како бисмо очишћени могли дубље да доживимо ту тајну. Без тог испуњења у Причешћу, пост губи свој пуни смисао. Зато је важно да пост увијек посматрамо као средство које нас води ка Христу“, закључио је протојереј Слободан Лукић.

Комплетан разговор Невене Марић са протојерејем Слободаном Лукићем послушајте на сајту Радија Светигора.

Поводом прославе празника Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, доносимо препис разговора који су 2010. године колеге из Радија ”Искон” водиле са Митрополитом Амфилохијем, након освећења цркве Светог Јустина Философа и Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског у Врању.

Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је тада бесједио о оцу Јустину и на Свечаној академији, а наредног дана је гостовао у програму Радија ”Искон”, гдје је такође говорио о свом духовном оцу и учитељу – Преподобном Јустину Ћелијском.

***

Какво је Ваше лично осјећање и сјећање на оца Јустина?

Срео сам оца Јустина први пут као студент Богословског факултета 1959. године, не у манастиру Ћелијама, него на Новом гробљу у Београду, и од тог првог сусрета просто се уписао у моје срце, да не кажем, неизбрисивим словима.

Било је то вријеме веома тегобно за Цркву, вријеме великих распећа, посебно тешко за нас младе људе у једном атеистичком, комунистичком систему, у тренутку нашег личног сазријевања, трагања за Богом, за душом, за Црквом, за смислом. И у том тренутку, чини ми се, сам Господ нам га је послао, једном броју нас студената, да га видимо.

Чули смо о њему раније, чули смо о томе шта се с њим догађало, како је прогнан са Богословског факултета, како је био у затвору, како се потуцао и на крају савио своје гнијездо у манастиру Ћелије, благодарећи тадашњем Епископу шабачко-ваљевском Симеону и мати Сари, која је била настојатељица манастира Ћелије, али, ето, нијесмо имали прилике да га видимо.

Иако професор нашег факултета, он је био прогнан 1944/45. године и у таквом стању смо се затекли. То је била незаборавна сахрана једне благочестиве дворске даме, памтим јој име, Анка Барловић, која је била познаница и пријатељица оца Јустина из круга у којем се кретао између два рата – круга угледних личности у Београду.

У том кругу био је један добар дио познатих Руса, међу којима и потоњи професор Кипријан Керн. Био је ту и Георгије Флоровски, били су и Зернови – Николај и Софија – и други. Наравно, пошто је био наставник у Карловачкој богословији, био је у непосредном контакту са знаменитим митрополитом Антонијем Храповицким, првим предсједником Синода Заграничне руске цркве, као и са другим значајним људима тог времена.

Међу њима је, очевидно, била и Анка Барловић, и то је оно што га је подстакло да дође на њену сахрану. Сјећам се те сахране и сјећам се и данас његове потресне бесједе.

Прије свега, сјећам се како га је један свештеник забринуто питао шта ће ту сада бити и шта ће говорити отац Јустин, јер су се сви једноставно бојали његовог присуства. Питао га је: „Оче Јустине, колико ће трајати ваша бесједа?“

А он је одговорио:
„Одлично. Кад говорим о вјечности, заборавим на вријеме.“

Пресјекао га је и прекинуо сваку даљу причу. Није, наравно, одужио своју бесједу, али је оно што је рекао било потресно.

Тај први утисак о њему, већ сиједом човјеку који је тада имао шездесет и неку годину, остао ми је дубоко урезан. Поздрављао се са сестром Анком и преко ње поручивао небеској Србији да каже како је распет Свети Сава на свом београдском универзитету на Теразијама, како је његов народ кренуо беспућем.

Док је то говорио, сагињао се до земље, а сузе су текле из његових очију као два извора. Сви смо били просто скамењени његовим ликом и наступом.

Завршила се његова бесједа, завршила се сахрана. Не сјећам се да ли сам тада уопште могао да узмем благослов од њега, али се сјећам да је ту био садашњи владика Лаврентије. Он се усудио да га испрати, и то је био повод да му забране да добије пасош када је требало да иде у Грчку на постдипломске студије. Тако је изгубио то право, па ми и данас приговара. Каже: „Видиш, ти оде да студираш у Грчкој, а мене не дадоше због оца Јустина.“

То је био тај први сусрет и нешто што нас је касније подстакло. Потом је у монаштво ступио садашњи владика Атанасије, па смо били у Ћелијама. Он је завршио војску, а онда смо из Ћелија пјешке ишли у манастир Пустињу. Ту је већ услиједио непосреднији сусрет.

Сјећам се како смо ишли преко Лелића и спуштали се према Пустињи, тамо доље, не знам да ли се тај крај зове Поћута или некако другачије. А он иде – старац, али иде као огањ. Тако је био брз. Такав је, уосталом, остао све до свога упокојења.

Кад већ то помињем, да наведем једну епизоду приликом посјете оцу Јустину једног броја београдских књижевника, међу којима је био и Матија Бећковић, наш познати пјесник и академик, који га је тада први пут видио. Био је, ваљда, ту и Стева Раичковић, а не знам ко још.

Матија је желио да види оца Јустина, али му је мати Гликерија поручила да је болестан и да никога не прима. То је већ била 1978. година, можда годину дана прије његовог упокојења. Ипак, отац Јустин је рекао да они дођу.
И сада, како прича Матија, стоје они у дворишту и очекују – а Матија то умије да представи драматично – да ће изнијети неког старца на носилима. А он, каже, као кад се упали ватра на стрњици, силази одозго од конака и поздравља:

„Помаже Бог, браћо.“

„Ми га гледамо и мислимо: какав је то болесник? Ми смо били болесници, а не он“, причао је Матија.
Такав је био отац Јустин – сав богоусмјерен, испуњен молитвом, сабран у молитви и богоживљењу. Био је добар слушалац. Увијек је био спреман да слуша, не само да он говори, него и да му испричаш гдје си био, шта си видио у Светој Гори и слично.

Сјећам се да сам послије тог монашења оца Атанасија, током Великог поста 1960. године, био код њега са једним правником, Радмилом Крстићем. У то вријеме дошао је и покојни Димитрије Богдановић, његов рођак, који се спремао да постане монах. У Ћелијама му је већ била сашивена мантија, али су се касније појавила нека искушења, па није постао монах него се оженио, и то прилично несрећно. Но, ово је било прије тога.

Питам ја оца Јустина за једно мјесто из Јеванђеља, гдје ученици говоре Господу: „Ови не спадају у Твоје ученике, а иду за нама“, а Господ одговара: „Ко није против вас, са Мном је.“

Питао сам га како је могуће да не припадају ученицима, односно Цркви Божијој, а да су ипак уз Њега. Отац Јустин ми тада није дао одговор на то питање. Онда је покојни Димитрије почео, као интелектуалац, да даје нека своја објашњења која, морам признати, мене нијесу задовољила. Али отац Јустин је остао ћутљив. Оћутао је одговор на то питање.

Јесте то деликатно питање. Наравно, нема спасења без Цркве и без оних који су у Цркви, али шта је са онима који иду за Њим, а нијесу од Његових? И данас чекам тај одговор. Можда ће нам га авва јавити са небеса.
То су неки детаљи из контаката с њим, који свједоче о његовој мудрости и отворености за Тајну. Пред њим је вјечито била Тајна – света тајна васионе, света тајна Божија, света тајна Цркве Божије.

Када тумачи откривене истине Божије, увијек их тумачи у оквиру те велике Свете Тајне пред којом стоји и коју открива и у најмањем и у највећем од Божијих створења – почевши од цвијета, дјетета, дјечјег ока или ока јагњета, па све до сазвјежђа и свих свјетова, како је волио да каже.

С једне стране, он је, наравно, човјек богослужења и молитве. Одатле црпи своју снагу, а то се нарочито види у његовом трећем тому Догматике, који је сав заснован на богослужењу и богослужбеним текстовима.

Кажем ја њему:

„Авво, чини ми се да вам је од ова три тома Догматике овај трећи ипак најбољи.“
„Је ли?“, каже он. „Тако ти мислиш?“
„Па јесте“, рекох, „тако мислим.“

А видим да му је мило. Ипак је и сам знао да је то плод његовог животног искуства. Ту књигу је писао већ у позним годинама, тај трећи том. И много је таквих детаља, много сусрета, и преко његових списа, наравно, читаних и ишчитаваних, али и кроз тај дар Божији да се у оним дивљим, обезбоженим временима сретнемо са једним таквим Божијим човјеком.

Како је говорио Теофило Антиохијски: „Покажи ми твога човјека да ти покажем мога Бога.“

Дакле, човјек је најчудесније свједочанство и свједок Божијег постојања, али када је прави човјек.
Зашто пјевамо о Светом Николају да је он правило вјере и образ кротости? Управо зато што се преко њега и у њему открива и јавља тајна оваплоћеног Господа.

Тако је и наш отац Јустин био живо, ходеће Јеванђеље. Он је тако волио да говори за Светог владику Николаја или за неког другог светитеља, али сада, послије његовог упокојења и прослављења у Цркви, можемо мирне душе да кажемо да је и он био и остао живо, ходеће Јеванђеље.

И ово што смо се оволико сабрали у његовом Врању данас управо показује да тај његов миомир, тај његов духовни мирис и привлачност његове личности не престају. Они остају, као што је то било и са другим светим Божијим људима.

Они су често присутнији у историји, у Цркви и у људском памћењу послије свога упокојења него за вријеме свога земаљског живота.

Шта је то што једног човјека чини светитељем? Какав је био отац Јустин и чиме је заслужио да буде прибројан лику светих?

Е сад, кад бисмо употријебили његов језик, онда бисмо мирне душе рекли: није то ухватљиво, нити тако лако схватљиво. Свако створење, а поготово човјек, а нарочито такав човјек, прелази границе језика. Нешто можеш да дефинишеш, да схватиш, а има нешто што увијек остаје с оне стране ријечи. Тако је било и код њега.

С једне стране, то је био један потпуно обичан човјек. Рецимо, једна епизода из његовог живота. Негдје послије рата ишао је возом према овчарско-кабларским манастирима. Сјео је у купе и, по обичају, држао у рукама молитвеник. Долази неки официр Титове војске, видио га — калуђерчић, а он је заиста тако изгледао, један скромни калуђерчић — и почне да га малтретира, рачунајући да је то неки прости калуђер који ништа не зна и да може с њим како хоће.

Отац Јустин је једно вријеме трпио, трпио, а онда се на крају окренуо и рекао:

„Господине, одакле сте Ви?“
Овај одговори:
„Ја сам официр Југословенске војске.“
А отац Јустин га поново упита:
„Добро, али одакле сте?“
А овај каже:
„Ја сам Србин из Шумадије.“
Тада му отац Јустин одговори:
„Па и волови пасу шумадијску траву, па јесу ли и они Срби зато што пасу шумадијску траву? Какав си ти Србин кад се тако понашаш и такав однос имаш према Богу? Поричеш Бога и Светога Саву!“

Окрпио га је отац Јустин, а овај сиромах је, причало се, већ на првој наредној станици подвио реп и нестао.
Дакле, такав је он био. И у манастиру кад га видите, и на молитви. На молитви је био сав обузет молитвом. У олтару је, све до посљедњих дана свога живота, тешко било натјерати га да сједне. Рецимо, када се читају катизме, стоји као свијећа. Држи велики часни крст и прави равномјерне поклоне до земље. Онда га, када је већ био у годинама, сестре и мати Гликерија, опомену:

„Авво, сједите мало.“
А он каже:
„Добро, добро.“
Па мало сједне, а онда опет устане.

Или, рецимо, када служи Литургију, служи тихо, спокојно, финим гласом. Често се дешавало да за вријеме Литургије зарида. Али он гута сузе; види се само како му теку низ лице. По томе што је успорио, рецимо када изговара јектенију, могло се осјетити да рида. Ко то није знао, мислио би да је то нормално, да старац једноставно спорије говори молитве. А он је, у ствари, био сав обузет тим молитвеним жаром и тим духовним опитом, да не кажем и сусретом са Господом.

Тада препознаш да то ипак није баш сасвим обичан човјек. Иначе је разговарао потпуно нормално, без икакве наметљивости. Никада није био наметљив у свом говору и разговору. Више је волио да ћути, да послуша, па да понекад нешто каже, и то одлучно, ако је сматрао да је духовно корисно.

Иначе је волио лијепо да се нашали и слатко да се насмије.

Ево, данас је овдје била наша мати Антонина. Добро, неће нас она чути док ово причамо, пошто је кренула на пут за Ваљево. Она је сестра мати Гликерије, игуманије, а кћерка мајке Антусе, која је такође у манастиру окончала свој живот.

Мати Антонина је, по благослову оца Јустина, дошла у Грчку да учи иконопис. Тада, шездесетих и седамдесетих година, праве иконописце могли сте избројати на прсте. Практично није било ниједног истинског познаваоца древног византијског, односно православног иконописа у његовом изворном смислу. Зато је отац Јустин послао мати Антонину у Грчку.

Тамо смо били владика Атанасије и ја, а касније је дошао и владика Артемије. С њом је била и мати Јустина, дивна Божија душа, која је дванаест пута тајно долазила код оца Јустина, носећи наша писма њему и доносећи његова писма нама. Било је комунистичко вријеме, а ја сам тада био емигрант, бацио сам пасош и дванаест година био потпуни апатрид.

Причали су како су испраћали мати Антонину из Ћелија, а отац Јустин каже:

„Замисли сада, дође наша мати Антонина на жељезничку станицу у Атини, а нема никога да је дочека.“
Па се онда слатко насмије и дода:
„Шта ли ће наша мати Антонина тада да уради? Да видимо.“
Наравно, ми смо је чекали, али он је то тако њој говорио. Касније јој је, када се вратила, рекао:
„Благо теби, мати Антонина. Ти сада све ове светитеље које сликаш, они сви иду испред тебе на небесима. Па кад и ти дођеш код Господа, свеци ће рећи: ’То је она Антонина што је нас сликала. Господе, одмах њу у Рај!’“

Такав је био његов хумор — благ, топао и дубоко духовит.

То сам примјетио и код нашег Светог патријарха Павла, као и код старца Пајсија Светогорца. Ви га овдје у Врању познајете преко покојног старца Пајсија овдашњег. Тај хумор је благодатан. Увијек има свој смисао и поуку, али ненаметљиво. Не говори он то ради поуке, као неки учитељ који жели да покаже своје знање, него сама ријеч постаје поучна.

Тако је било и код оца Јустина. Иако је био универзитетски професор, није био човјек који жели да некоме попује или држи предавања. Када би Бог дао неку ријеч, он би је изговорио као своје најдубље осјећање и сазнање. А твоје је да ли ћеш је примити или нећеш.

Тако је било и у духовништву. Сви духовници могли би много да науче од оца Јустина. Никада није хтио да испитује човјека на исповијести. Ако би му неко нешто рекао, он би то чуо; ако не би, никада није наваљивао.
Тако је настала и његова чувена изрека:

„Свакој души треба приступати на голубијим ногама.“

Сјећам се да је било ријечи о једном нашем брату који је имао нека искушења. Ми смо о томе говорили оцу Јустину, а он нам каже:

„Дјецо, добро је што сте ми то рекли. Ја ћу се помолити Богу, али не могу о томе разговарати с њим ако ми он сам то не каже.“

Погледајте каква је ту деликатност односа. Јер, говорио је:

„Људска душа је као препелица. Ако јој не приђеш на прави начин — одлетјеће.“

То су неки детаљи који показују да се радило о заиста зрелом и искусном духовнику, молитвенику и човјеку велике љубави. Прије свега — христољубља. Христос је за њега био све и сва. И очигледно је да се још од младости био докопао Христа.

Као што нам је једном рекао. Шетали смо испред манастирског конака, доле у дворишту. Разговарали смо о философији, владика Атанасије, ја и још неки. Неко је поменуо философе, а он ће:

„Дјецо, да није било Господа Христа, ја бих био разбарушени луди Ниче. Али хвала Господу — Господ Исус Христос ме спасио.“

И одмах су му потекле сузе — два извора. Ту је он сав. У тим ријечима је сав његов живот и све његово унутрашње распеће. Ту је одједном избијала дубина његове вјере и дубина његовог духовног искуства. А ничега ту није било спољашњег ни намјештеног.

То је било његово основно својство.

Био је потпуно здрав Србин, здрав човјек, пун Духа Божијега, пун вјере и молитве, изнутра сав богоусмјерен. У њему ниси могао наћи ништа друго осим Господа и светих Божијих људи.

Стално је, и у бесједама и у разговорима, понављао: „Са свима светима.“

Наш живот у Цркви јесте живот у Христу са свима светима. Један светитељ се додаје другом светитељу. Тако је и писао житија светих и преводио их, оставивши нам непроцјењиво благо за нашу Цркву. Много би се још могло говорити о њему.

У сваком случају, ако поставимо питање у чему је његова светост, онда је одговор исти као и за све Божије људе: у томе што је Једини Свети био све и сва у њиховом животу.

Да ли српски народ може да се одужи таквом човјеку на било који начин?

Па не знам шта бих ту рекао. Што се њега тиче, не тражи он никакво одужење, нити је икада сматрао да је некога задужио. Он је тако живио, приносећи себе и сав свој живот као миомирну жртву Господу на дар.

И сада, оно једино што он, увјерен сам, и са неба очекује, а очекивао је и овдје међу нама, јесте да, ако нам је већ био примјер тиме што је био и како је живио, онда и ми мало погледамо на тај пут и потрудимо се. Може се то. Није лако, ја то знам и из свога искуства, али је то једино што приличи правом човјеку и правом народу. Па сада, колико нам Бог да снаге, толико и ми да кренемо за Христом, па ћемо видјети да је Христос заиста сладак. То је био његов израз. Управо се по таквим изразима може препознати његово унутрашње биће.

И вјерујем да би он рекао:

„Што се мене тиче, не морате ви ништа мени. Али дајте мало Господу послужите. То би било највеће одужење мени, ако мислите да сам вас нечим задужио.“

Приредила: Оливера Балабан/https://mitropolija.com

СПЦ у недељу, 14. јуна, молитвено прославља Преподобног Jустина Ћелијског и Врањског, доктора теологије, професора Београдског универзитета, ученика и професора Богословије Светог Саве у Београду, подвижника, великог духовника и чувеног беседника, нашег молитвеника пред Престолом Божјим. Овим поводом ће посебно свечано бити у Епархијама врањској и ваљевској. У Врању ће уочи празника бити одржана Свечана академија, а у недељу ће Светом Литургијом бити обележена епархијска слава. У Епархији ваљевској ће свечана прослава бити у манастиру Ћелије, крај моштију светога Јустина, где ће Владика Исихије служити Свету Литургију са почетком у 9 часова.

Опширније о прослави у поменутим епархијама на њиховим страницама:

Епархија врањска

Епархија ваљевска, Радио Источник - који доноси детаљан преглед и разговоре овим поводом

Извор: Радио Слово љубве

У овим актуелним временима под велом набујале економске кризе, ратова, разарања, промене старе парадигме и болног успостављана нове, можда више него икада, очекује нас борба за елементарну људскост. Неизвесна будућност људског друштва, промене које доносе нове технологије и наметнуте потребе за све већим трошењем, окивају човека, испражњеног од његове суштине, сводећи га на пуко средство за испуњење неких скривених и непојамних циљева.

Последњиух неколико векова, сва човекова делатност, нарочито европског човека, била је усмерена на освајање материје и космоса. Једном речју, фокус заједнице био је усмерен на освајање спољашњег простора.

Управо је та једностраност проузроковала отуђење човека од његовог унутрашњег, духовног простора, раздирући његово деловање, и на крају, целокупно биће. Данас смо сведоци глобалног процеса у коме је спољни свет прогутао дубину духовног бића човека.

Ради се о томе да је сам човек, по својој природи дубљи и шири од самог космоса у коме пребива, па отуда долази и његова незасите глад за схватањем дубине и ширине ове материјалне стварности. Времена кризе увек у себи носе и потребу за откривањем и усвајањем духовног живота, тражење мира и сабирање у Богу као једином извору истинског мира.

Са свих страна извештавају да је све већи јаз између богатих и сиромашних у свету. Неизвесне су последице таквог стања, а највише се појављују и објашњавају као економски и политички проблем. Али није само то у питању. Ради се ту о дубоким поремећајима, о екстремној моралној и духовној кризи.

Православна теологија на ове поремећаје гледа кроз призму греха, као нарушавање нормалног живота у заједници и изостанак хришћанске одговорности. Изнећу у најсажетијој форми неке од круцијалних ставова који се односе на проблем који посматрамо.

Савремена православна теологија јасно поручује да социјална правда није политичка идеологија, већ директна заповест Јеванђеља и израз љубави према ближњем. У православљу, идеја о људској заједници где су сви једнаки међу собом, представља саму срж православног живота центрираног око Свете Литургије. (Сам појам литургије има изворно значење: општенародно дело)

Када су у питању материјална добра, у православљу се не гледају као апсолутно власништво појединца. Човеку је само дато да управља земаљским добрима, те он не може бити њихов апсолутни власник, а на гомилање прекомерног богатства, гледа се као на грех против љубави. Један од највећих отаца Цркве, Јован Златоусти, критиковао је богаташе свог времена на следећи начин: „Не делити своје имање са сиромашнима је крађа од сиромашних и одузимање њиховог живота“.

Свети оци су упозоравали да економски системи који почивају на незаситој похлепи (плеонексија), и искоришћавању слабијих и сиромашних, директно негирају евхаристијски начин живота. То значи да је јасно наглашено да су ресурси намењени да се деле, а не да се гомилају и отуђују од већине.

Православље познаје проблем сиромаштва и посматра га двојако: као друштвену неправду или као духовно искушење. Црква прави јасну разлику између добровољног сиромаштва, као духовног монашког подвига и оног другог, наметнутог, бедног сиромаштва које унижава људско достојанство. Ово друго настаје најћешће као последица друштвене неправде, кварења друштва (корупције) и недостатка солидарности у заједници. Такво окружење може човека гурнути у очајање и отуђење што Црква осуђује.

У Јевањђељу по Матеју, (19:16-24 ), Христос се идентификује са гладнима, жеднима и сиромашнима. Суштински, однос друштва према сиромашнима показује и однос целокупног друштва према Богу: „ А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће богаташ тешко ући у царство небеско. И опет вам кажем, лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богаташу да уђе у царство Божије.”

У српском, светосавском православљу, (упркос увреженом приказивању средњевековља као “мрачног” периода, имамо светле примере:

У народној песми „Свети Саво и господа ‘ришћанска“, питали славног Немањића где је његов отац потрошио „седам кула гроша и дуката“, а он им одговара да их није трошио „на наџаке, ни на буздоване“, него на зидање цркава и манастира, (најпознатији је Хиландар), али и других задужбина – ћуприја и чесми. И, наравно, делио је „кљасту и слијепу“ да би „души мјесто у’ватио“.

Краљ Милутин је делио милостињу не само у Србији, него и у Јерусалиму. Подигао је болницу и странопријемницу поред манастира Св. Архангела Михаила и Гаврила у Светом Граду, као и болницу у Цариграду, вели Данило II у „Житију краља Милутина“)

Свети Стефан Дечански је, поред Дечана, подигао манастир у коме су неговани губавци.

Цар Душан је у манастиру Св. Архангела код Призрена такође подигао болницу, а кнез Лазар је то урадио у Раваници.

Деспот Стефан Лазаревић је болницу и странопријемницу подигао у Београду.

Милосрдни рад је, пре свега, био брига Цркве, и то је јасно дефинисано 29. чланом Душановог законика, у коме пише: „И по свим црквама да се хране сироти као што су ктитори заповедили. Ко их од митрополита, епископа или игумана не буде хранио, да се одлучи од чина“.

То су само неки од примера милосрђа и бриге за укрепљење духовности…

Тај моћни чинилац повезаности и заједништва јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Људе је опомињао страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, није значила свршетак живота занавек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Како је тај чинилац ослабио, наводи Владика Николај, онда су се у задругама (а то је архаични начин организовања заједничког живота фамилије), појавила су се она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу: непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но, мало помало, подлегле су, и остале у сећању народа као слатка вилинска прича…

Развој друштва, и промене које се сабирају у данашње време, испољавају се као растући глобални јаз међу људима када је у питању подела ресурса и добара. Ми сведочимо све опсесивнијој болести савременог човечанства која се испољава као похлепа и небрига, као егоцентрични изолационизам, уживање у суманутом трошењу и комфору, подизање невидљивих зидова око сопственог згрнутог богатства и наметање таквог модела живљења другима, као пожељно и једино могуће. Они у својој бескрупулозној изопачености не бирају начине за згртање богатства, тако да та логика коју следе, доноси развој који води масовним несрећама, ратовима, болестима, уништењу животног простора и живог света зарад њиховог себичног материјалног богаћења, заборављајући добробит свију на овој планети чији смо сви ми привремени гости.

Човек је биће коме је задато да се усавршава и егзистира као део заједнице. Он има дужност да се усавршава и Црква му нуди христолошко, јеванђеоско тумачење, дижући га на пиједестал боголиког човека. Савремена православна теолошка мисао јасно повлачи границу између истинске социјалне правде и пуког бацања ситниша просјацима (а и то је некад само начин за прање савести). Православље од нас захтева успостављање односа у друштву у којима се поштује богочовечанско достојанство сваког појединца (кроз право на образовање, рад, лечење и достојанствену старост). У том склопу, на рад се гледа као на органски елемент људског живота. Бог је створио рајски врт и у њему човека да ради и да га открива, али са отпадањем човека од Творца, рад је добио измењени карактер: „са знојем лица својега јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу из које си узет“.

Рад је временом губио стваралаштво као свој суштински део, тако да је рад за палога човека постао само начин да се неко што ефикасније домогне средстава за живот. Реч Божија обраћа пажњу и на ритам рада: шест дана ради, седми дан одмарај. Тај дан посвети Господу како те свакодневне бриге не би одвојиле од Творца. Упоредо с тим, треба испољавати милосрђе, кроз љубав и несебичну бригу према ближњима.

Удаљавање људи од овог модела, односно од Творца, усађивао је привидни осећај да ум тријумфује, те је из тога настајала идеја да се целокупни живот уреди без Бога. (Такве тежње су се кроз историју трагично завршавале.)

Са хришћанске тачке гледишта, рад није вредност сама по себи. Он је благословен кад је у сатрудништву са Господом, када служи за испуњење Његове замисли о свету и човеку. Рад није благословен када има егиостичне циљеве и интересе и када је усмерен на задовољавање грешних потреба духа и тела.

У Светом писму се наводе два морална подстицаја за рад: да прехраниш себе или да помогнеш онима којима је то неопходно.

Речи Св. Апостола Павла од‌јекују кроз векове: „Ако неко неће да ради, нека не једе.“ Наш Господ, Исус Христос помињао је разна занимања: сејаче, жетеоце, слуге, управитеље, трговце, домаћине, посленике у винограду итд… Такође, могуће је радом чинити подвиг, као што чине монаси у манастирима. Подвизавајући се, пружају пример за подражавање. Благословени рад нужно тражи и праведну расподелу материјалних добара за добробит свију, а то све је немогуће без унутрашње, духовне димензије људског бића.

Савремено доба донело је удаљавање људи од њихове унутрашње духовне димензије,претварајући их у ентитете испражњене од смисла, мира и људске радости. Читаве индустрије дају наметање и безочно пропагирање бесмислене забаве, игара без смисла, лењости и изолације, порока и греха. Те индустрије продају начине за задовољавање ниских страсти и лоших навика (подстичу: пијанство, коцкање, наркоманија, блуд и прељубу). Последица таквог стања, није само изопачење појединца, већ читавих друштава.

У актуелној ововековној кризи, насупрот овим мрачним тенденцијама, све јаче се пројављује потреба за откривањем и усвајањем начела духовног живота, тражењем мира, сабирањем у Богу као једином извору истинскога мира.

архимандрит Данило Љуботина

https://mitropolija.com/2026/06/11/arhimandrit-danilo-ljubotina-pravoslavni-pogled-na-siromastvo/

У времену када се путеви често мере успехом и положајем, Црква нас изнова подсећа да је истински пут – пут служења. Тај пут није увек лак нити видљив споља, али је испуњен смислом, јер води ка љубави која се потврђује жртвом. Наш саговорник, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин (Грабеж), управо је један од оних који су свој живот утемељили на таквом путу. Дуги низ година био је професор и васпитач у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, остављајући дубок и неизбрисив траг у животима многих генерација ученика. Његова реч, али још више његов лични пример, обликовали су младе богослове да препознају да знање без љубави остаје непотпуно, а служење без жртве недовршено.

Разговор је водио ђакон Предраг Владисављевић, координатор Новинарске секције Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу.

Ваше Преосвештенство, најпре Вам благодаримо што сте, упркос бројним обавезама, нашли времена за овај разговор и што сте пристали да говорите за часопис „Слово“ и ученике наше Богословије. Када данас погледате свој пут од богословских дана, преко педагошке службе, до епископског служења, шта у њему препознајете као нит која све повезује?

Размишљајући како да одговорим на Ваше веома инспиративно питање, а да одговор на њега не буде предуг, рекао бих да је то трагање за смислом. Приметићете да многи људи имају дубоко усађен осећај за преживљавањем, енергију која их вуче напред и жељу да све пробају, окусе, виде. Други о свему дубоко промишљају. Моја упитаност за све појаве и слике из раног детињства била је: зашто и како? У каснијем периоду питање је постало јасније: у чему је смисао свега, па и живота самог? Имао сам дар да одрастам у свештеничкој породици, дар раних утисака богослужбеног живота, слапова светлости који су падали на иконостас током недељних богослужења, дар присутности малобројних људи у тадашњем црквеном животу са њиховом дубоком и искреном вером, могућност приступа духовној литератури и учењу… У периоду промене избора студија, већ сам научио да воља Божија у мом животу претеже над мојим жељама и хтењима и само тако, у свакодневном искуству молитве „да буде воља Твоја“ проналазим нит о којој сте питали. То је служење Богу – према ономе што нам је дато, талентима које треба умножити и за њих дати одговор у сусрету са Богом, јер добили смо много, добили смо дах и Дух који треба потврдити својим животом, тако да печат крштења постане дар вечног живота.

Колико је за једну Богословију важно да буде више од образовне установе, да буде дом и духовна заједница? Колико је пример професора и васпитача важан?

Мислим да осећај припадности и заједништва треба да постоји у свакој школи, у сваком спортском клубу или хору, у уметничким ансамблима и школским секцијама. То се посебно односи на Богословије које су, у најделикатнијим годинама за сваког човека, а то је период адолесценције, преласка из детињства у одрасло доба, место где се живи и учи далеко од родитељског дома – то је место где се личност будућег кандидата за свештенички позив или позив вероучитеља, катихете, коначно оформи. Постоји дубока потреба у сваком бићу да буде прихваћено и ако се то не деси, у породици или у школи, настају и често остају дубоке последице у човековој души које се примећују и у одраслом добу. Зато је важно за педагога и професора да ствара дух заједништва, истовремено препознавајући у сваком ученику његов карактер, таленте, могућности, црте личности, те да му укаже на оно што се може исправити и на оно што треба неговати. Заједница није тек збир појединаца нити заједништво у нечему нечасном – то је дељење истог Духа и циља, љубави према Господу и не мање, љубави према ближњем. Пример сваког појединог ученика је важан, као и пример професора и васпитача, само што је одговорност професора и васпитача већа.

Колико је литургијски живот школе важан за формирање будућих пастира Цркве?

Рекао бих пресудан. Литургијски живот је, по речима о. Александра Шмемана, припрема за следећу Литургију и живљење од претходне. То је ход кроз дневне и недељне обавезе и изазове уз помоћ благодати и залога вечности. Усмереност на богослужење и учествовање у њему даје кандидату одговор на питање које, можда, још није ни поставио себи: да ли је пут пастира Цркве Христове његов лични пут? Само се на богослужењу добија одговор на ово питање, свака друга делатност коју пастир обавља током свог живота се може обављати и без свештеничке одоре. Осећати страх Божји пред почетак богослужења, служити са осећањем недостојности али и благослова изабраности, бити свестан одговорности службе коју обављаш, душа којима си пастир и путовођа, промишљати о својим слабостима и носити их, али носити и слабости других… а пастир добри је онај који, угледајући се на Христа, „живот свој полаже за овце“ (Јн 10, 11). Управо ово полагање сопственог живота за друге чини свештеничку, али и епископску службу мером којом бивамо подобни Христу: то је прихватање Крста Христовог, једнако као и Његовог Васкрсења.

Који моменти из живота Богословије су Вам остали урезани у сећање?

Рад у Богословији је моје рано искуство преношења знања које сам до тада стицао слушајући и читајући друге. Промена позиције у учионици је суштинска и верујем да су сећања свих наставника на период њихових почетака рада у Богословијама слична: предавања су сведочења не само нашег знања и умећа, него и сведочење наше вере и живота који живимо. Благодаран сам Богу што сам имао прилику да поучавајући друге и сам учим, да сазревам као педагог и као богослов, стекнем навику сталног и систематског рада на себи и прихватим, што сматрам веома важним, да свако од нас има свој пут ка Богу. Будући да је то време моје младости, са ове временске дистанце, памтим полет, енергију, бригу о добробити свих, колегијалност међу предавачима и васпитачима и ученике који су били пуни младалачке жеље за новим знањима.

Тема Ваше кандидатске дисертације на Московској духовној академији у Тројице-Сергијевој лаври бави се утицајем руског монаштва првог емиграционог таласа на духовни живот Србије – шта вас је подстакло да се определите управо за ту тему?

Избор теме којом ћемо се посвећено бавити у периоду стицања наших академских постигнућа, често је плод сарадње ментора и кандидата, или, уверење ментора да би кандидат могао да се одређеној теми посвети. Одлука да у животу будем монах у време док сам још био активни наставник у нашој Богословији, одредила је тему којом ћу се бавити читавог живота: то је монаштво – хришћански максимализам у служењу, живот по Јеванђељу, како је свети Василије Велики, сачинитељ Монашких правила и устројитељ монашког живота, написао. Период доласка руске емиграције после Октобарске револуције у тадашњу Краљевину СХС краља Александра, који их је здушно прихватио и бринуо се о њиховом животу у новој Отаџбини, био је недовољно обрађен и документован у претходно написаним радовима. Тада сам само слутио колики је утицај руске емиграције на готово све области нашег тадашњег друштва: на науку, културу, уметност и архитектуру, а посебно на развој, очување и унапређење монашког живота код нас. Монаси и монахиње који су дошли у наше крајеве, гоњени страхом од суровости атеизма и небројаних смрти које су несхватљиве људском уму и после толико деценија, били су квасац будућег монаштва и очувања наших светиња, онда када се сенка атеизма надвила и над нашим народом.

Коју духовну поуку из монашке традиције, којом сте се бавили у раду, сматрате посебно важном за савременог човека?

Ми живимо у времену сталне потребе за новим информацијама, путовањима, искуствима, па и „поукама“. Друштвене мреже су постале огледало наше присутности и наше делатности. Некадашња потреба за читањем духовне литературе, књижевних дела, научних радова, позоришних и других критичких осврта, интервјуа важних личности – замењена је кратким видеима, сумњивим психолошким коучингом, јетким и опорим реченицама са или без потписа аутора, неестетским религиозним честиткама о великим празницима и поукама о готово свему. Слушалац таквих поука се брзо одушеви. Као оно семе које је пало на каменита места, у причи о Сејачу и семену, „то је који слуша реч и одмах је са радошћу прима, али нема корена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају због речи, одмах се саблазни“ (Мт 13, 20–21). Ми сами постајемо „земља добра“, пријемчиви за сетву својом љубављу према Господу, својом духовном пажњом и моралним животом, смирењем, свако према ономе што му је дато и према подвигу који је живео и живи. У младости човек треба и мора да тражи себе и испитује свет Божији, да чита и учи – у зрелом периоду он мора да буде већ изграђена личност коју није неопходно стално поучавати како да живи. У зрелом добу човек већ треба да сведочи своје изборе, посебно да сведочи своју припадност Цркви и хришћанском животу. Дакле, главна поука коју сам препознао и њоме био усхићен пишући о утицају руског монаштва на духовни живот тадашње Србије је сведочење Христа својим животом, свуда и у свим животним искушењима.

Који савет бисте, као професор и васпитач наше Богословије, а сада и епископ, дали младим богословима, који тек започињу свој пут служења Цркви?

Хвала Вам на љубазном позиву да се, осим молитвено, наравно, укључим у делатност наше Богословије Светих Кирила и Методија, одговарајући на Ваша пажљиво бирана питања. Хтео бих, пре свега, да поздравим све младе богослове и професоре на челу са о. Дејаном, ректором и мојим некадашњим колегом, и да свима пожелим пуно успеха. Младим богословима желим да овај период проведен у Богословији Светих Кирила и Методија памте по добром, да стекну пријатеље за цео живот и да остану, без обзира на сва будућа искушења, она иста деца која су, са страхом Божијим ступила у учионице, да пронађу радост у служењу, да се изграђују и у другим областима и да доследно врше службе које им буду повераване у Цркви. У временима која долазе, а која извесно неће бити лака, треба бити, по речима Господњим, „со земљи“ и „светлост свету“, тако да се „светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16).

Слово, часопис ученикâ Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу (5/2026), стр. 5 – 7.

Извор и фото: eparhijabacka.info

Једног тмурног, кишовитог дана, пробудила сам се са неким чудним осјећајем. Устала сам из кревета и кренула да пожелим родитељима добро јутро.

Међутим, у дневној соби није било никога, што је било чудно јер су моји родитељи сваког дана ту пили своју јутарњу кафу. Помислила сам да су се тога јутра успавали те сам отишла до њихове собе. Када сам провирила корз мало одшкринута врата, видјела сам маму са главом заривеном у јастук. Уплашено сам је упитала да ли је добро и шта јој се десило. Умјесто одговора чула сам само њен тихи јецај. Будући да тата није био у кући схватила сам да се између њих десила нека свађа. Пошто никада раније нисам видјела да се свађају, помислила сам да је то нешто пролазно и одлучила да ништа не говорим. Спремила сам се и отишла у школу.

Киша је јако падала. Вода се сливала низ улице и правила мутне поточиће на крајевима коловоза. Све је било тмурно и невесело. Мислила сам да ћу, кад стигнем у школу, мало се развеселити са другарима. Отварајући врата своје учионице, очекивала сам уобичајени жамор и галаму. Међутим, овога пута била је тишина. Била сам јако зачуђена, сви су ме посматрали непријатним погледима и са пријекором. Наставница ме није ни погледала, само је ћутке исписивала лекцију на табли. Читав час нико није проговорио ни једну једину ријеч. Када се зачуло звоно за крај првог часа, изашли смо у ходник али умјесто уобичајених разговора, шала и договора, владала је тишина и свако је био сам. Никако нисам себи могла да објасним овакво стање. Исто се поновило и након преосталих часова. Када се завршила настава, сви смо у тишини кренули у школско двориште. Међу свим озбиљним и строгим лицима, угледала сам и лице своје најбоље другарице Ане. Потрчала сам ка њој, желећи да је загрлим. Али она ме само строго погледала и одгурнула од себе тако да сам пала на земљу. Нико није ни обратио пажњу на то што се десило, сви су ме заобилазили и прескакали. Устала сам са земље и бризнула у плач. На путу кући сјела сам на једну клупу под крошњом старе липе. Одједном је долетјела нека необична птица. Била је јако занимљива, такву никада раније нисам видјела. Залепршала је једним крилом и позвала ме да је пратим. Трчала сам за њом, напрежући се свом снагом да је не изгубим. Била сам сва мокра, а сузе су ми се стапале са капима кише на лицу. Птица ме одвела нигдје друго него у манастир. Ушла сам кроз врата манастирске цркве, пришла икони Васкрсења Господњег, поклонила се и цјеливала је. Одједном је настала потпуна тама. Као да је неко погасио сва свјетла на свијету. Али негдје горе изнад мене угледала сам мали трачак свјетлости који је постајао све већи и блиставији. Зачули су се звуци труба али не обични, већ као да су имали неку магију у себи. Трубе су свирале Божанску пјесму. Испред мене се нашло безброј анђела, неки су били са златним, неки са сребрним крилима. Око мене се отворила велика пољана са шареним цвијећем, а у даљини је стајао огроман дворац и изнад њега дуга. Испред мене су били моји родитељи, па сам им одмах потрчала у загрљај. Са свих страна су ме дозивали моји школски другари, међу којима је најгласнија и најрадоснија била моја другарица Ана. Радовала сам се као никада то тада. Опет сам подигла поглед у висину и угледала јарку свјетлост. Нисам јасно могла да распознам шта је била та свјетлост, али сам чула глас, и једну једину реченицу која је загрмјела попут муње: МИР ВАМ!

И пробудила сам се. То је био необичан и незабораван сан. Сан који сви, иако то понекад и не знамо, сањамо и чекамо његово остварење. Због тог сна смо се родили, живимо и постојимо. И тај сан ће постати јава, јасна као дан. То ће бити дан побједе над мржњом, тамом и злобом. Потребно је само да га стпрљиво чекамо, а до тада само да памтимо и чувамо једно: МИР ВАМ!

Исидора Лукић је ученица школе вјеронауке при Храму Свете Тројице у Будви

Рад је награђен на Васкршњем литерарном конкурсу Катихетског одбора МЦП

https://mitropolija.com/2026/06/10/mir-vam-isidora-lukic/

Од памтивијека, од првих прича, митова и епова, од „првог блеска свести“, како каже Иво Андрић, људе спаја потреба да њихов живот има смисао који превазилази страх, глад и пуки биолошки опстанак. Могло би се рећи да су све велике људске творевине — породица, култура, умјетност, народ, Црква, језик и књижевност — настале из потребе за таквим, вишим смислом. Без препознавања нечега што је веће од нас самих и што превазилази нашу појединачност, што нас обавезује на заједништво, тешко да бисмо опстали као врста. Бар су ствари тако изгледале у старом свијету, који дигитална ера ужурбано премјешта у регистар романтичних успомена.

Сада, очито, живимо кризу тог вишег смисла. Заједнице још постоје, можда их има више него икада, али је све мање онога што их надраста, што их држи на окупу. Као да је ослабило сâмо осјећање цјелине. Отуда се прибјежиште све чешће тражи у мањим и ужим формацијама, у круговима који пружају осјећај припадности, али ријетко успијевају да надомјесте изгубљени хоризонт заједничког смисла.

Миодраг Павловић у једној дивној пјесми, која носи наслов „Кантакузин“, каже:

Васељена није страшна

Ни огромна

Кад је цела.

У само три стиха пјесник износи нешто што бисмо могли назвати метафизиком заједнице. Страх се, дакле, не рађа из величине свијета, рађа се из његове распаднутости. Космички бескрај није страшан све док у њему препознајемо поредак и смисао. Тек када се цјелина распадне на неповезане фрагменте, свијет почиње да дјелује туђе и непријатељски. Човјек може поднијети величину васељене, али тешко подноси усамљеност властитог фрагмента.

Већ из самог наслова пјесме јасно је да Павловић призива средњовјековно искуство свијета, искуство Апсолута, пред којим човјек није случајни житељ космоса. Човјек је његова жива ћелија и икона. То је вертикално осјећање цјелине у којем човјек није сводљив на хоризонталне равни живота. Свијет се ту не доживљава као расута множина, јер у свијести класичне културе свијет се разумијева као поредак у којем све стоји у односу према свему — као „ланац миродржни“ из његошеве „Луче микрокозма“. На један готово духовит начин нешто од тог осјећања изразио је и митрополит Амфилохије када је рекао: „Мени је уска и васиона, а они би да ме смјесте у мали ДПС.“ Иза те шале крије се озбиљна мисао: човјек није створен за затворене идеолошке кавезе. Он тражи простор који га надилази — хоризонт вјечности, а не границе друштвено-политичког тренутка.

Чини се да је то осјећање, у различитим облицима, преживјело све до Првог свјетског рата, након којег почиње велико искуство фрагментације и отуђења. У новијем времену тај процес доводи до постепеног расапа готово свих традиционалних облика заједништва — од брака и породице до језика и нације. Насупрот томе, људи се данас окупљају око безброј различитих идентитета, интереса и симбола. У томе нема ничег нужно лошег. Напротив. Али сама та појава свједочи о нечему важном: потреба за припадањем није нестала. Човјек и даље тражи заједницу. Оно што је ослабило јесте способност да се појединачне припадности препознају као дијелови нечег ширег. Истовремено се намеће питање да ли савремени друштвени и економски модели подстичу управо такво уситњавање. Не као плод некакве завјере, већ као посљедицу логике система који лакше управља малим и зависним групама, а што онда сугерише да слабљење традиционалне потребе за снажним и самосвјесним заједницама није само некаква друштвена мода.

Да заиста живимо у времену дубоког потреса вриједности свједочи једна проста чињеница: све што нас спаја истовремено нас и раздваја. Тешко да за то постоји боља илустрација од Црне Горе. Споримо се око свега — вјере, језика, нације, историје, па чак и књижевности. И сам бих могао посвједочити колико раздора постоји унутар књижевног еснафа: десетине, ако не и стотине удружења, а готово да нема кровне организације нити истинског дијалога међу њима. То, најзад, доводи до закључка да проблем нашег времена није у томе што нема заједница. Очито их има на претек. Оно чега недостаје јесте осјећање цјелине која би различите припадности повезала у смислен поредак. Стога, изазов данашњице није стварање нових заједница, већ питање како створити амбијент унутар којег различите заједнице могу да егзистирају као дијелови исте цјелине.

Извор: РТНК

Светогорска пустиња је крајње неприступачна област на Атосу, што нарочито одговара испосницима за тиховање и строго подвизавање. Припада манастиру Велика Лавра, а првим монасима је настањена пре више од хиљаду година.

Каруља је најсуровији део светогорске пустиње. Уз стрму литицу десетинама метара изнад мора приљубљено је мноштво скромних монашких келија. Назив предела потиче од грчке речи за чекрк – карули, будући да пустињаци чекрком спуштају до мора своје рукотворине и заузврат од рибара и монаха из околних манастира и скитова примају намирнице за живот. Неколицини келија се може прићи искључиво помоћу ланаца или мердевина причвршћених за стену.

Катунакија се налази одмах изнад Каруље на стеновитом обронку и настањена је већим бројем монаха, који су познати по иконопису и појању (нарочито братство Данилејаца).

Светогорска пустиња не обилује вегетацијом; од вегетације овде претежно успева само кактус, тзв. франгостика, који је често и храна подвижника. Некада је ова атонска област бројала стотине монаха, док их данас има знатно мање, међу којима су и Срби.

Светогорци је често називају олтаром Свете Горе и местом где је лакше срести анђела него човека.

Извор и фото: Хиландар