Митрополит Димитријаде и Алмируја г. Игњатије: Божанствена литургија у делима митрополита Амфилохија (Радовића)

Увод

Блаженопочивши митрополит црногорски Амфилохије (1938–2020), световним именом Ристо Радовић, био је једна од најсветлијих личности савременог Православља, не само у Србији већ и у читавом православном свету.

Био је полиглота, са блиставим студијама у многим европским земљама, као и у Грчкој, где је 1973. године стекао звање доктора и веома добро знање богословља Светих Отаца и црквеног искуства. Својим радовима ће значајно допринети развоју богословске књижевности. Један од његових најважнијих доприноса био је начин на који је доживљавао Божанствену Литургију – не само као обред и  део богослужења већ као тајну живе Божје присутности у свету. Својим делом, блаженопочивши Амфилохије је предлагао свеобухватно виђење Божанствене Литургије, али и целокупног хришћанског живота. У наставку ћемо сагледати неке од кључних аспеката његове теологије Литургије, онако како их је сам разрадио и живео.

Значај хлеба у Литургији

Полазећи од средишњег места које хлеб заузима у тајанственом животу Цркве, блаженопочивши Амфилохије истицао је кључну улогу Божанствене Литургије као израза и потврде саме тајне Цркве. Према његовим речима, тајна хлеба јесте тајна целокупног Христа, који улази у најдубље средиште људског живота и живота света. Божанствена Литургија није ништа друго до тајанствено продужење и понављање оне Тајне вечере кроз векове. Преламање хлеба – било да се назива Господња вечера, принос, призивање, или Литургија – одувек је остајало средиште живота црквене заједнице, најпотпунија и најуниверзалнија тајна Цркве.

Евхаристија као срце Цркве

Према блаженопочившем Амфилохију, Евхаристија представља само срце Цркве. Ако је Христос хлеб живота, а Црква Његово тело, онда Божанствена Литургија са Евхаристијом као њеним срцем објављује и остварује ово јединство Христа и Цркве. То се догађа зато што Божанствена Литургија, као најузвишенији чин и сабрање Цркве, у себи садржи све елементе које садржи и Саборна Црква: хлеб живота, то јест Христа, заједницу Божјег народа сабраног око епископа као своје главе и хлеб и вино, који представљају дарове читаве творевине. Полазећи од оваквог схватања, блаженопочивши Амфилохије органски повезује Божанствену Литургију – а тиме и целу Цркву – са троструком Тајном Бога, човека и све творевине.

Толико је средишње место, блаженопочивши Амфилохије, придавао Литургији, да бележи како све тајне и сви напори људи не треба да циљају ничем другом него остварењу евхаристијске заједнице свих у Христу, што открива дубину и узвишеност Божанствене Литургије.

Одређене карактеристике Божанствене Литургије

У својој посебној студији Значење Литургије, блаженопочивши Амфилохије разрађује одређена  темељна обележја која се односе на само средиште теолошког разумевања Божанствене Литургије.

Све што се догађа, како говори, током Божанствене Литургије је да се преко свих радњи и речи од стране свештеника и народа указује на Домострој Спаситељев, то јест на свеукупно дело Божијег спасења света, како то тумачи и Свети Никола Кабасила у свом познатом одређењу суштине Цркве.

Кроз све што се одвија у Литургији – песме, читања апостолских и еванђељских одломака, молитве које свештеник изговара – открива се у литургијском времену, а самим тим и у историји, читав низ спасоносних догађаја Божјег Домостроја. У томе блаженопочивши Амфилохије распознаје једну узајамност:

Не делује само Бог кроз благодат у Литургији нити се у њој само открива Божије дело спасења света, већ и верни који се сабирају учествују у тој освећујућој благодати, јер сама Божанствена Литургија остварује тај домострој спасења и уједињује све вернике. Кроз приношење хлеба и вина, представља се цели Божји Домострој – сви догађаји спасења којима се освећује живот и читава творевина.

Истог тренутка, како бележи блаженопочивши Амфилохије, приносећи наш принос Богу, значи приносећи хлеб и вино као евхаристију, жртву и мољење, притом знајући да је храна живот и да је цели свет створен као храна човеку. Ако је храна живот и ако је свет храна, онда ми, приносећи наше дарове, приносимо живот наш и свет Богу. И додаје да је управо овај принос принос јединства целокупног Тела Цркве, као што су се многа пшенична зрна сјединила и постала један хлеб, исто тако сви који су се причешћивали, причешћују и који ће да се причешћују од овог Једног Господњег Тела и Крви постају једно, значи постају једна Црква. За све нас који учествујемо у Литургији, постаје јасно и осећајно присутно стварно искуство и осећај најдубљег јединства свега, које из ње извире и у њој се остварује.

Заједничко учешће у Божанственој Литургији

 Блаженопочивши Амфилохије снажно је наглашавао да Божанствена Литургија није само обредна радња свештеника, већ заједничко дело – чин свештенства и народа заједно. Црква, како знамо, није скуп појединаца, већ Тело Христово – жива, телесна стварност у којој су сви чланови повезани нераскидивим духовним везама.

Сагласно са Њим: Бог не чује одвојене особе. Чује само Цркву, значи двоје или троје сабране у Његово Име. Живот унутар Цркве је заједница живота, вера – заједница вере, љубав – заједница љубави, светост – заједница светих, молитва –заједничка молитва, хлеб – заједнички хлеб, дарови – заједнички дарови…

Јасно је, сагласно са блаженопочившим Амфилохијем, све што се приноси у Божанственој Литургији односи се на оно што Црква има и што јесте. Не постоји нешто друго изван Божанствене Литургије. Упућује нашу пажњу на различита искривљена схватања и практике Божанствене Литургије, која се често схвата као приватни обред посвећења или као један писани, литерарни облик (на пример: литургија за сиромашне, за раднике…) или пак као пука прилика за богослужење, у којој се један део Христове тајне издваја из целовитог и католичког – то јест свеобухватног – садржаја вере, тајни и етоса Цркве, значи од њене саборне духовности. Такав приступ, упозорава Амфилохије, води искривљењу дубоког смисла не само Божанствене Литургије него и саме Цркве. Јер, како каже, свака појава индивидуализма у животу Цркве замагљује њено право значење и пуноћу. Па, према томе, истиче он, као што се Христос не дели, тако је немогуће и Црква да се подели, тако се и Божанствена Литургија, као сабрање и жртва, не сече, управо зато што у њој садржи хлеб живота, значи Христа и Његову Цркву, а она опстаје вечно, њено католичанско дело и пројава.

Теолошко наслеђе које је блаженопочивши Амфилохије Радовић оставио иза себе  огромно је и драгоцено.

Кроз своје дубоко теолошко дело, засновано на Светом Писму, предању Светих Отаца и, надасве, на евхаристијском искуству, он је настојао да покаже средишњу улогу Божанствене Литургије – као центра света, осовине око које се окреће сав живот Цркве и места где се догађа освећење читаве творевине. Ако бисмо желели да сажмемо његово виђење Божанствене Литургије, могли бисмо то изразити речима које је он сам често понављао: Божанствена Литургија је почетак и крај. Почетак творевине и крај света, тамо где Христос остаје са нама у све векове.

С грчког превео: Саша Дедић

 (Светигора, бр. 334)

Добротољубље (Филокалија), збирка изабраних аскетских мистичких списа који су настајали током више од хиљаду година, штампано је по први пут у Венецији 1782. године на грчком језику. Од тада је ово, једно од најзначајнијих књижевних дела која описују благодатно-подвижничко искуство православне духовности, превођено на многе језике, укључујући и српски.

Митрополија загребачко-љубљанска један је од саиздавача првог превода Добротољубља на словеначки језик. Превођење књиге која излази са благословом Његове Светости патријарха Порфирија је у току – до сада су издата два, а ради се и на преводима преостала три тома.

Доносимо интервју који је са Гораздом Концијанчичем, уредником издања и једним од преводилаца Филокалије, угледним словеначким философом, песником и преводиоцем, водила Ксења Хочевар, октобра 2020. године. Интервју је објављен на порталу druzina.si, одакле га и преносимо.

Љубав према лепом, али и етички добром

„Коначно на словеначком“, недавно је рекао о. Марко Рупник [познати словеначки теолог и уметник], када је чуо за словеначко издање Филокалије (Добротољубља). Каква је то књига?

Филокалија етимолошки означава љубав према лепом. То лепо је истовремено и етички добро, у складу са широким значењем придева kalós, који на новозаветном грчком значи „леп“, али и „морално исправан, поштен, добар“. Исус је, на пример, o pimin o kalos (ὁ ποιμὴν ὁ καλός) – „добри и лепи, дивни пастир”. Реч филокалија понекад има и једноставније значење – антологија, избор најбољих текстова. Књига о којој данас говоримо је збирка, заправо права библиотека, одабраних источнохришћанских аскетских и мистичких списа писаних на грчком језику између 4. и 15. века.

Ко је аутор тог зборника? Ко је први одабрао и објавио ове списе?

Два светитеља Православне цркве – Никодим Светогорац и Макарије Нотар, Епископ коринтски, уредили су прво издање Добротољубља. Објавили су га у Венецији на јесен 1782. године. Утицај Филокалије био је огроман, како на хришћанском Истоку тако и, од средине 20. века до данас, на хришћанском Западу.

Источнохришћанска духовност била је маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку ситуација се знатно променила

Ове [2020] године изашао је први од планирана четири тома словеначког превода. Следеће [2021] године излази други. Преводи за трећи том су већ у току. Давид Моврин је преузео превод врло опсежног и занимљивог дела Петра Дамаскина. Јасна Хроват преводи Никиту Ститата, а ја духовне омилије Макарија Египатског. Четврти том је још толико далеко од реализације да, с обзиром на моје године, не усуђујем се да се надам да ћу доживети његово издање… (смех), али неко други ће завршити започети посао.

На који начин је настајало и обликовало се Добротољубље као антологија отачких списа?

Макарије и Никодим су се ослањали на већ постојећу традицију рукописних аскетско-мистичких зборника, иако истраживачи још нису открили старији рукопис који би садржавао све ауторе данашње збирке. Према предању, Макарије је направио избор на основу рукописне књиге чији је наслов био Антологија о сједињењу ума са Богом. Њу је пронашао у светогорском манастиру Ватопед.

Хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас

Која је била Никодимова улога?

Никодим је углавном уређивао текстове. Написао је и важан предговор и уводе у поједине ауторе.

Ко су ти аутори?

Добротољубље садржи 63 књижне јединице. Њих је написало више од 30 аутора, током хиљаду година. Неколико текстова је анонимно, па се не могу тачно побројати сви аутори.

Класици аскетске књижевности

Можемо ли их поделити у групе?

Да, у Добротољубљу можемо отприлике да разликујемо три групе писаца. Прву, чија дела улазе у састав првог тома словеначког превода, чине класици ранохришћанске духовности: Евагрије Понтијски, Јован Касијан, Марко Подвижник, Дијадох Фотички, Исихије, презвитер (свештеник) јерусалимски и ава Исаија из Газе.

Другу групу, а она ће ући у састав другог тома словеначког превода, чини група аутора који су писали у другој половини првог миленијума, користећи плодове монашке културе и остављајући бриљантне синтезе њених достигнућа: Максим Исповедник, Таласије Либијски, Јован Дамаскин. У ту групу синтетичара могу спадати и мање познати аутори који се ослањају на предање и тумаче га, попут Теодора Едеског и аве Филимона. У својим списима они се позивају на црквене Оце и прву филокалијску генерацију. Приметан је и све већи утицај Дионисија Ареопагита и Јована Лествичника.

Добротољубље показује како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности

Трећа група аутора, чија дела ће се налазити у трећем тому словеначког издања, везана је за појаву светог Симеона Новог Богослова, изузетно занимљивог мистика и песника који је живео на прелазу из 10. у 11. век. Заједно са својим учеником, Никитом Ститатом, Симеон припада генерацији првих исихаста, чији су представници Никифор Самотар, Григорије Синаит и Теолипт Филаделфијски. Поменути духовни писци почели су на различите начине да систематизују метод Исусове молитве. Тај покрет кулминирао је са великим богословом Григоријем Паламом, који је такође прилично заступљен у Филокалији, исто као и његови ученици.

Заиста много имена… Можете ли укратко да резимирате шта налазимо у Филокалији?

Укратко, у Добротољубљу се огледа целокупна историја византијске хришћанске духовности, иако, наравно, не садржи све ауторе ни све њихове текстове. Дакле, у питању је скуп разноврсних списа и својеврсна лабораторија разних духовних учења, међу којима истовремено постоји и специфично вишегласно јединство.

Где су вас у животу срели ти мистички и аскетски списи?

Купио сам пет томова грчке Филокалије у малој прашњавој књижари на Кипру 1987. године. Тамо смо супруга и ја застали на неколико дана путујући у Свету Земљу, коју смо потом препутовали уздуж и попреко, често и аутостопом. Од тада ме Добротољубље на разне начине прати на мом духовном и интелектуалном путу. На крају, била ми је и важна инспирација у писању књиге О неким другима.

Отац Рупник каже да је Филокалија најважније духовно штиво после Светог Писма. Како објашњавате да ми католици тако мало знамо о Добротољубљу?

Католици нису добро упознати са списима хришћанског Истока због хиљадугодишњег раскола између источне и западне Цркве. Због раскола, источнохришћанска духовност дуго је била маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку, међутим, ситуација се знатно променила, посебно са Другим ватиканским сабором и екуменским покретом. На пример, папа Јован Павле Други више пута је рекао да Католичка црква треба да научи да дише на оба плућна крила. Теолошки покрет повратка изворима – ressourcement – уродио је плодом у многим критичким издањима грчких Отаца, укључујући и филокалијске, на пример у класичној збирци на француском Sources Chrétiennes (Хришћански извори).

Да ли се нешто слично дешава и у Словенији?

Да, током последње две деценије добили смо праву библиотеку најважнијих отачких текстова на словеначком. Проблем је, по мом мишљењу, у томе што просечан католик, нажалост, још увек врло мало чита духовне ауторе, и оне западне, а камоли источне. То је, наравно, велика штета.

Ако верујемо у Христа, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање

Духовно штиво нас чини дубински срећним. Уз то, хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас. То је посебно важно у време када нема много живих духовних учитеља, „стараца“, којима би се у невољи могли обратити за духовни савет. Књиге старих светаца могу да нам говоре и саветују нас уместо њих. Много тога могло би да се уради на плану културе читања, једним ширим образовањем у оквиру Цркве.

Митрополија загребачко-љубљанска помаже превод

Како ви лично читате ове списе? Које место заузима Филокалија у вашој библиотеци?

Дуги низ година читао сам Добротољубље заједно са Новим Заветом на [грчком] оригиналу, као јутарње духовно штиво. Редом, од почетка првог тома до краја петог, па опет из почетка. Прочитао бих само један или два кратка одломка, што је прикладно само за lectio divina [моливено читање и духовно созерцање, сагледавање прочитаног]. Такви текстови треба да буду „преживани”. На Западу су монаси заправо и користили термин ruminatio (лат. преживање) за такво читање – остајали су да седе, не само сећајући се прочитаног, него и налазећи се у дубинским стањима духовности и духовног созерцања.

Да ли и даље настављате са овом праксом?

Не. Последњих година сам одустао од читања Добротољубља, јер сам у другим деловима дана интензивно укључен у исте те текстове као преводилац и уредник, па радије користим друге списе за духовно читање. У последње време нарочито читам латинске списе Мајстора Екхарта. Њих такође сада преводим уз Добротољубље.

Пун назив оригиналног издања збирке је ”Филокалија, којим се ум прочишћава, просветљује и усавршава”. Да ли нас Оци Цркве уче да се молимо, како да дођемо до „савета“, како да живимо духовно?

Да, то је битно. Добротољубље није књига која на првом месту пружа информације, иако у њему наилазимо и на многе одломке из високог богословља и сјајно изречених философских увида, већ оно има практичан карактер. Учи нас шта треба да радимо, како да се понашамо, како да се вежбамо, али не толико споља – иако говори и о томе, колико изнутра. Показује нам како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности, како бисмо постали независни од светских веза и заиста у својим срцима искусили другачију, вечну, бесконачну Стварност која је темељ свих ствари и која управља историјом и нашим личним животима.

Какав преводилачки рад захтева пројекат превођења Добротољубља?

Словеначки превод Филокалије настао је као добровољни интернет пројекат, који је окупио неколико преводилаца са грчког у различитим фазама развоја, од хеленистичког кинија, класицистичких идиома, разних нијанси византијског грчког до раних облика димотикија [народног језика], из којих се развио новогрчки. У првом тому лавовски део превода преузела је Јасна Хроват, класични филолог и реномирани преводилац отачких текстова. Она ми је, заједно са Јаном Цигленечким и Матејом Комел Снојем, такође помогла да језички исправим цео текст.

Хришћанство се не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци

Због језичке и стилске разноликости самог Добротољубља, али и разних преводилаца од којих сваки увек има јединствену преводилачку поетику, био је потребан интензиван уређивачки рад, који је обезбедио основно концептуално обједињавање и формалну хармонизацију текстова насталих током дугог временског периода.

Сећање на смрт

И у првим вековима хришћани су се сусретали са болестима, епидемијама… Како су на њих реаговали „грчки Оци“? Или, да изменим тврдњу оца Рупника у питање: Како остати с Богом усред светског метежа, усред овога света?

Јарослав Пеликан, познати историчар хришћанског богословља, у својој раној књизи о схватању живота и смрти код Отаца Цркве, лепо показује да су у хришћанској мисли постојали веома различити модели схватања смрти. Међутим, сви су сложни у уверењу да је смрт побеђена Христом. Ако верујемо у Њега, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање. Посебно је занимљив Пеликанов осврт на светог Кипријана Картагинског, који је у време смртносне куге која је беснила у његовом граду написао дело De mortalitate, О смртности. На основу тог дела можемо да закључимо да се црква понашала сасвим другачије него данас. Тај пример никако не говори у прилог понашања цркве данас.

Како су се црквени Оци ослобађали овоземаљских веза и без страха од смрти чезнули за вечношћу, за „битисањем са Христом“?

О томе сам писао у уводу књиге Против религије најзначајнијег савременог грчког хришћанског мислиоца Христа Јанараса, која ће ускоро да буде издата на словеначком […]. Да сажмемо: хришћанство се сигурно не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе у време Исусовог хапшења, касније није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци којима више није било стало хоће ли живети у овом свету још дуго или не. То је омогућено Васкрсењем Христовим и изливањем Духа Светог на апостоле.

Чежња за загробним животом показује шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти.

Да су први проповедници трчали са „медицинском маском“ на лицу и проповедали „Не бојте се оних који могу тело да убију, али душу не могу да убију“, сви би им се оправдано смејали. Али очигледно је да смо ми људи данас – чак и они који себе називају хришћанима – веома далеко од ставова Павла и осталих апостола… Ако неко мисли да су апостоли били толико храбри јер нису знали за вирусе, бактерије и експоненцијалну функцију, која је у основи епидемиолошких модела, он је глупан.

Није ли хришћанство религија живота и историје, а не источњачког презира према свету као илузији?

Нисам то мислио. Чежња за загробним животом, која припада самом хришћанском бићу, показује нам шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба благодаћу Христовом – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти. Управо то доноси спасење, прихваћено непоколебивом вером. Наиме, Син Божји је избавио, како дивно каже аутор посланице Јеврејима, оне „који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање“ (Јев. 2,15).

Једна од најважнијих тема Добротољубља је стога „сећање на смрт“, односно дужност сваког хришћанина да буде свестан своје смртности и да радосно, сваког дана, очекује смрт. Дозволите ми само да цитирам Исихија, презвитера јерусалимског: „Ако је могуће, стално се сећајмо смрти. Ово сећање уклања у нама све бриге, сво ништавило. Оно рађа заштиту духа и непрестану молитву, неосетљивост тела и презир према греху. Истину говорећи, скоро свака врлина која је у нама потиче од сећања на смрт. Зато се користимо њиме, ако је могуће онолико често, колико се користимо сопственим дисањем”.

https://mitropolija-zagrebacka.org/gorazd-kocijancic-duhovno-stivo-nas-cini-dubinski-srecnim/

Са Христом човек мења поглед на свет!

Јеванђељска перикопа о исцељењу узетог у Бањи Витезди метафорички осликава отуђеност и усамљеност човека данашњице, једна је од поука презвитера др Владана Таталовића, проф. Православног богословског факултета у Београду, на трибини коју је приредила Црквена општина при Саборном храму Васкрсења Христовог у Ваљевској гимназији. Трибини је присуствовао и Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, са чијим благословом овај циклус траје.

Положај човека, који 38 година лежи у Бањи Витезди одузет и без икога да га спусти у воду у тренутку њеног таласања, које доноси исцељење, налик је данашњем чекању на интервју за најбоље плаћено радно месту у економском сектору, јер се у обема ситуацијама појединац осећа изложен подозривости оних који су у његовој близини, односно одсуству људскости у међусобном опхођењу. Управо ова ефектна паралела основа је тумачења познатог јеванђељског одломка (Јн 5, 7) презвитера др Владана Таталовића на трибини насловљеној управо по стиху „Господе, човека немам“. Наиме,  вапај уневољеног парализом у древном лечилишту у Јерусалиму, на који нас управо у данима Васкршњег поста свештенство подсећа приликом освећења водице, овом новозаветном тексту даје универзалност и чини га поучним посебно у 21. веку у коме, парадоксално, упркос обиљу средстава комуникације и виртуелног дружења, човек бива усамљенији него икада и, као такав, анксиозан и депресиван. У трци за удобношћу коју свет нуди, људи једни друге не гледају као људе, већ као конкуренцију. Уколико се нешто не промени, упозорио је предавач, последице усамљености ћемо осећати у још већој мери, јер се човек може навићи на то стање и оно му, попут телесне болести, може постати природно. Свети јеванђелист Јован бележи питање које Господ Христос поставља човеку:“Хоћеш ли да будеш здрав?“ што, гледано кроз визуру данашњице, значи изаћи из својеврсне удобности патње и промену начина расуђивања.

Христос га (одузетог) лечи Својом речју. Враћа Својој творевини првобитно достојанство. Каже:“Узми одар свој“ да не постоји траг да си био болестан, као што у болници склањају кревете болесника кад изађу… Са Христом човек мења поглед на свет! Мења поглед на околину и бива ослобођен тренутка у ком је био прикован за било шта на земљи. Болесник не препознаје Христа, не види Га, јер људи виде својим очима, умом и срцем једну страну живота. Црква сведочи да постоји и друга могућност. Болест, усамљеност, проблеми и све што сналази човека нема последњу реч. Христос долази и даје Божју силу да се понесе одар- објаснио је презвитер Владан Таталовић феномен доласка Господњег у свет, благодат исцељења изливену и на човека који није показао веру, коју данас можемо наћи у Цркви- телу Христовом, која се стара о својој деци.
Указавши на опасност од обезличавања човека у потрошачкој култури 21. века, односно његовог свођења на пуко материјално битисање, др Таталовић је истакао да је на нама, као светосавском народу, да водимо борбу за очување вековних вредности, а не да „чекамо да се узбурка вода“. Такође, Господ упозорава да је грех („Иди и не греши више да ти се што горе не догоди“) кључни узрок паралисаности болесника у Бањи Витезди, те је неопходно да бдимо над собом и, уколико ипак сагрешимо, да се покајемо и трудимо се да будемо људи. Бити човек, истакао је предавач, значи застати поред оног ко је паралисан, обићи усамљеног, осмехнути се тужном… И то не можемо чинити без Христа, јер са Њим су то чинили светитељи. Црква улази у живот сваког човека и самоћа нема последњу реч, већ само живи Бог- Христос, Који нам се открива како би нас исцелио и привео Себи, закључио је презвитер др Владан Таталовић. У завршници трибине, проф. Таталовић је одговарао на питања посетилаца, које је ова тема, као и његово излагање, подстакла на размишљања и проширивање знања, имајући у виду њену актуелност у данашњем тренутку и практичну применљивост пастирских поука ради поправљања квалитета живота.

Извор, фото: Епархија ваљевска

Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“.

Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480).

Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019.

Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења.

Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту.

Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста.

Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору.

ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ

Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена.

Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу.

Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота.

При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део.

Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи.

Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању.

Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању.

ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА

Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених библистичара, професор Бер се не зауставља на библијском тексту Јовановог Јеванђеља, већ га доживљава кроз органско јединство са његовим првим читаоцима и тумачима: улази у дубок и плодотворан дијалог са писцима првих хришћанских векова и то нарочито са оним који су сматрали себе директним настављачима Јовановог дела и богословља. На тај начин, Бер значајан део књиге посвећује патролошким студијама, тј. тумачењу и схватању Јовановог Јеванђеља код раних Отаца. Оци, на чију рецепцију Јована се Бер усредсређује, пре свега су били повезани са Јованом, и у ту групу, коју неки аутори конвенционално називају „Јованова школа“, спадају, у првој генерацији, Поликарп Смирнски и Папија Јерапољски, док се у следећој издвајају Мелитон Сардски, Аполинарије Јерапољски, Поликрат Ефески и Иринеј Лионски. Поред библистичког и патристичког приступа Јовановом Јеванђељу, у књизи налазимо и његово веома занимљиво читање и тумачење од стране савременог француског феноменолога Мишела Анрија, чиме професор Бер улази у надасве занимљив дијалог са савременом философском мишљу. Овај дијалог је утолико занимљивији што Анри није теолог и не користи уобичајене теолошке методе приступа библијском тексту, али свеједно долази до веома сличних закључака у вези Јовановог Јеванђеља са многим древним и савременим теолозима.

Насупрот ширини метода и приступа које користи при читању и разумевању Јовановог Јеванђеља, професор Бер се свесно ограничава и сужава видно поље само на одређене теме у Јеванђељу. Сходно томе, његова намера од почетка није била да презентује класичан библијски коментар који би таксативно и систематично изложио текст Четвртог Јеванђеља, већ се усредсређује на две кључне теме: Оваплоћење и Пасху.

Професор Бер даје другачије тумачење Оваплоћења Христовог од уобичајеног у православном богословљу. Он не схвата Оваплоћење код Јована као Христово узимање тела у чину људског рођења од Богородице, већ као преузимање страдалне људске плôти која је храна верницима, небески хлеб који силази са висина Крста! До овог закључка он читаоца води беспрекорном методологијом и аргументацијом, ослањајући се како на старогрчки текст Јеванђеља (једина места у Јовановом Јеванђељу где се помиње Христова плот су Јн. 1, 14 и Јн. 6, 51-56, са закључком да пошто се у последњем цитату говори о Христовој плôти као храни, то би морало да се односи и на чувени стих Јн. 1, 14), тако и на оригинална тумачења древних Отаца горепоменуте „Јованове школе“, којима придодаје и нешто касније оце као што су Ориген и Атанасије Велики.

У оквиру оваквог концепта Оваплоћења, професор Бер доживљава и појам Пасхе, тј. Христовог Страдања на Крсту, Васкрсења, Вазнесења и Педесетнице, који се посматрају не као изоловани појединачни догађаји Христовог живота већ као јединствен догађај Пасхе Христове, тј. проласка (јеврејско значење речи Пасха је прелазак, пролазак, песах) у живот и давање Духа кроз страдање (на грчком језику реч Пасха асоцира на глагол πάσχω, страдати). Парадоксално за стару грчку мисао, како паганску тако и хришћанску, где су појмови Дух (πνεῦμα) и плôт (σὰρξ) највећи могући контраст, Христос даје Духа из своје плôти, страдајући на Крсту.

На крају овог кратког предговора сматрам да је неопходно да обавестим читаоца зашто, као преводилац, доследно користим старословенску реч „плôт“, а не „тело“, за превод појма σὰρξ у Јовановом Јеванђељу. (Иако је у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Института за српски језик САНУ, књига XX, Београд, 2017, страна 485-486, наведена потпуна другачија акценатска „слика“ ове речи, преводилац остаје при уверењу да је нагласак жива ствар језика и да се не наглашава у свим крајевима исто, као и то да је било који речник ствар времена у којем настаје а не вечно важеће правило, па је стога задржао изговорну, тј. акценатску варијанту свога говорног поднебља која је различита од оне у поменутом Речнику како би читалац значењски разликовао ове две хомонимне речи. Дакле, супротно наведеном у Речнику, дугосилазни акценат на ô у речи плôт означава оно што се односи на тело, односно путеност, чулност, похоту и телесну страст, док краткосилазни исто на ȍ означава ограду, тарабу, плетер, државну границу, тј. земљишну међу… Нека наведено буде довољно образложење како не бисмо залазили у дубље језичке слојеве (облике) речи, што је за ову прилику сасвим непотребно – прим. прев.) Јован уводи корениту разлику између појмова σὰρξ (плôт) и σῶμα (тело), првенствено у христолошком контексту, тј. за ознаку Христа. Наиме, појам σῶμα, када се односи на Христа, код Јована увек означава Христово мртво тело (Јн. 19, 31/38/40; 20, 12) и карактеристично је да се све појаве, осим једне, овог појма у вези са Христом налазе на крају 19. и на почетку 20. главе Јовановог Јеванђеља, тј. у контексту приче о скидању и сахрањивању Христовог мртвог тела. Једино преостало место где се помиње Христово тело (σῶμα) је Јн. 2, 21, где је такође јасна алузија на Христову смрт. Према томе, Јован на радикалан начин реинтерпретира павловски појам σῶμα Χριστοῦ, који код Апостола незнабожаца представља опис Цркве и Евхаристије као животодавног хлеба, те га посматра као ознаку мртвог Христа.

Још радикалнију реинтерпретацију срећемо код Јовановог коришћења појма σὰρξ. Поред неколико места (Јн. 1, 13; 3, 6) где користи појам σὰρξ у традиционалном маниру као антрополошки антипод појму Дух (πνεῦμα), у христолошким оквирима, тј. повезан са Христом, појам σὰρξ означава искључиво животворну Христову плôт која је небески хлеб који силази са висине Крста и даје живот вернима (Јн. 6, 51-63; уп. Јн. 1, 13). Пошто појам „тело“ код Јована означава мртво тело Христово на Крсту и у гробу, а појам „плôт“ животворну небеску храну која силази са висине Крста, јасно је да сваки превод ових појмова који не уважава ову њихову суштинску и непремостиву разлику и који их поистовећује, чини велику штету исправном разумевању текста Јовановог Јеванђеља.

Извор, фото: Епархија жичка

Поводом недавних дешавања у вези капеле у Тршићу, као старешина Покровског храма у Лозници чији је филијални храм поменута капела, желим да се обратим верном народу Лознице и Тршића са циљем да разјасним новонасталу ситуацију око капеле, око које се подигла непотребно велика бука и метеж.
‍
Наиме, поједина лица су пронела лажне вести о томе да се трајно забрањује служење Свете Литургије у капели у Тршићу и да ће се она, чак, и затворити, што апсолутно не одговара истини. Поводом ових гласина на друштвеним мрежама су изречене многе тешке и ружне оптужбе, клевете и неистине, нарочито, против нашег владике, Његовог Преосвештенства Епископа шабачког Господина Јеротеја. Организована су и два протестна скупа испред капеле у Тршићу, у претпрошлу и прошлу недељу. На последњем протестном скупу у недељу 22. марта окупили су се, углавном, људи са стране, док су мештани из самог Тршића чинили мањину на овоме скупу.
‍
Подсетио бих верни народ да сваки верник Српске Православне Цркве, по Уставу наше Цркве, припада одређеној парохији у својој Епархији и да има свог надлежног парохијског свештеника, као свог духовног оца и пастира. Парохијски свештеник је тај који се брине о свакој повереној му души, за коју ће, пред Богом, дати одговор на Страшном Христовом суду. Он обавља Свете Тајне и свештенорадње у својој парохији – крштава, венчава, исповеда, сахрањује, освећује домове и др. Такође, свака парохија је везана за свој парохијски храм, у коме се врше сва богослужења и Свете Тајне наше Цркве, и у који су позвани да долазе и учествују у богослужењима и Светим Тајнама, првенствено у Светој Тајни Евхаристије – Литургији, сви парохијани који припадају том храму.
‍
Стога, као старешина Покровског храма али и капеле у Тршићу, позивам све верне из Лознице и околине, који су долазили на богослужења у капелу у Тршићу а не припадају тршићкој парохији, да не праве више буне и протесте већ да се у смирењу и кротости, како нас у ове дане Великог и Часног Поста учи молитва Светог Јефрема Сирина, повинују вољи своје Свете Српске Православне Цркве и нашег владике Јеротеја, кога је Сабор исте поставио за Архијереја ове Епархије, и да одлазе у своје, од Цркве им одређене, парохијске храмове. Тамо могу слободно да се обрате својим надлежним парохијским свештеницима за све што им је нејасно у вези организације наше Цркве и њеног богослужбеног поретка. Верницима у Тршићу, исто тако, саветујем да се обрате својим паросима за све проблеме и недоумице, а и сам им стојим на располагању.
‍
Посебно бих, пак, указао на то да су се, међу окупљенима на протестима у Тршићу, нашли и поједини који јавно иступају и говоре против Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија и нашег владике Јеротеја; други који одлазе на расколничка богослужења тзв. „артемијеваца“; трећи, предвођени својим идеологом – аутором разних антицрквених памфлета и текстова на порталу „Борба за веру“, који припадају секти окупљеној око извесног Дамаскина; четврти који не примају свештенике у своје домове а шире разне клевете, лажи и обмане у јавности против нашег Епископа и свештенства; пети који учествују у протестима против актуелне власти; као и представници појединих лозничких и других медија који ове назови спонтане, а у ствари изрежиране, протесте користе у већ, дуже време, покренутој кампањи која се води против српског Патријарха и генерално Српске Православне Цркве. Зато упозоравам верни народ Лознице и Тршића да су се у њега увукли разни „вуци у јагњећој кожи“ који користећи безазленост и доброту верних, у својој борби против Српске Православне Цркве и њеног угледа у српском народу, покушавају да им наметну своју духовну изопаченост, самовољу и црквени беспоредак.
‍
Старешина Храма Покрова Пресвете Богородице
јереј Горан Поповић

https://www.eparhijasabacka.rs/menu/pastirska-poruka

„Нешто се променило,
нешто велико, битно, али нам је још невидљиво.
Нешто се дубоко у нама окренуло,
нешто у шта смо били сигурни,
као да гледаш свој филм, а неко мења глумце и радњу,
као да гледаш свој филм, а неко иза гужва платно.
Нешто се променило“

Горибор, Нешто се променило

„Оче ђаконе, у последње вријеме примијећујем да се са људима нешто необично догађа! Као да су у једном моменту и тренутку изгубили радост и топлину! Нико више нема стрпљења да саслуша другог. Истовремено, сви имају потребу да пуно причају, а тако мало душекорисног и смисленог успјевају да кажу. А до прије само пола године није било тако! Као да је неко притиснуо неки прекидач или дугме и у једном дјелићу секунде све промијенио“ – док ми ово говори, у својој десној руци чврсто стеже малену бројаницу.

„Некада сам жалио што за свој подвижнички живот нисам одабрао неки мање удаљен манастир, како бих чешће виђао своју породицу и пријатеље. Међутим, последњих пар пута сам се тако растужио након сусрета са драгим људима, да сам једва чекао да се вратим у манастир и своју монашку келију. Само бих волио да знам шта се то тачно десило. Какав је то догађај или процес могао узроковати тако нешто?“

Неколико тренутака сам се размишљао, а онда, ипак, одлучио да му кажем следеће: „Јеси ли помислио некад да та промјена није везана за твоје пријатеље и познанике? Или бар не само за њих? Можда си се и ти , у међувремену, измијенио? Можда је почео да блиједи онај твој идеализам, који те је одређивао још од младићких дана, од када те познајем, па си сад почео људе да посматраш реалнијим очима.“ Након што сам изговорио ове ријечи, на тренутак сам се сјећањем вратио на наше студентске дане на Богословском факултету у Београду. Тих година сам га често затицао у холу факултета како са другим студентима живо дебатује на разне богословске теме. Разлика је у томе што је он тада био прилично крупан младић који је тренирао неки од борилачких спортова, док сада испред мене стоји високи, сувоњави монах, упалих образа. Оно што је код њега остало скоро па идентично је његов весели, благи поглед, испуњен топлином.

После краћег ћутања, на моја запажања и претпоставке дао ми је следећи одговор: „Не сматрам да је идеализам ако се трудим да људе посматрам као боље и занемарујем њихове мане и слабости. Ништа се ту код мене није промијенило и трудићу се да до краја мог земног живота то тако и остане.“

Рекох му да је подвиг љубави према ближњем у труду да га заволимо баш онаквог какав он и јесте. У ближњем не треба само да волимо његове врлине, него и да будемо свјесни његових слабости.

„Оче ђаконе, ти и сам знаш да је човјек створен по образу и подобију Божијем. Образ је оно што му је дато, док је подобије оно што му је задато. Човјек цијелог свог живота треба да се труди да постане бољи. Оно што ја волим у човјеку јесте управо тај труд и истрајавање у задобијању подобија. Зато ме и боли ова промјена о којој ти све вријеме причам. Као да су се људи предали и престали да се труде. Као да су одустали најприје од самих себе, па онда од свега осталог.“

Након ових ријечи је погледао у свој стари телефон нокију. Када се увјерио колико је сати, рекао је да му ускоро креће аутобус и поздравио се са мном. Док сам га посматрао како одлази у правцу аутобуске станице, учинило ми се да се чак и у његовим покретима одражава немирење са промјеном о којој ми је говорио, а која је очито дубоко узнемирила његову душу…

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

https://mitropolija.com/2026/03/11/promjena/

Друга недјеља Часног поста – Пачиста, посвећена је Светом Григорију Палами, а данас, када се наша Света Црква молитвено сјећа Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског, у Цркви Св. Николе у которском Старом граду одслужена је Литургија, а по отпусту вјерном народу се обратио протојереј Ненад Калем.

О разлозима због којих је Света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме, о. Ненад је између осталог истакао да “није довољно бити само у близини Христовој већ да је потребно Христов бити и по дијелима”.

“Чули смо јеванђељску причу о чудесном исцјељењу одузетога у граду Капернауму. Овај јеванђељски примјер није нам случајно дат у овој другој нед‌јељи Светога и Часног поста, јер нам Света Црква, кроз читање јеванђелског текста, скреће пажњу на изванредан подвиг племенитих људи који су вид‌јели гужву испред куће у којој се налазио Исус и мношто народа који је чекао да види Христа. Они нису могли свога пријатеља од те гужве и тог народа да уведу у кућу, гд‌је је био Исус. Попели су и скинули кров од куће и спустили болесника код ногу Исусових, да би тај њихов пријатељ, који је био одузет, болестан, добио исцјељење и опроштај грехова. Кроз њихов примјер нам се показује да се само кроз уложен несебичан труд и напор може прићи Христу. На том путу очекују нас разне препреке и саплитања, како од демона, тако и од људи. Вид‌јели смо још, како јеванђелист описује, да су се многи људи и тискали и гурали око Христа, али, нажалост, ништа од Христовог духа није било у њима, јер, нису осјетили потребу овога човека, болесног и одузетог, да пропусте да би прошао у кућу у којој се налази Исус”, каже о. Ненад.

Тако, како истиче,  није довољно бити само у близини Христовој, као што су били ти људи, или бити у цркви, да би се рекло да је човек био у њој.

“Потребно је бити Христов и по дијелима. Нека би овај примјер несебичних људи и у нама распламсао трудољубље, да пред неизбјежним искушењима не поклекнемо, већ да свагда у добру истрајни будемо, а за мали труд Господ ће нас наградити и више него што мислимо”, рекао је о. Ненад.

Зато овај период године, ово вријеме поста, како је казао, треба да искористимо да се преиспитамо, да размислимо о смислу живота, да се протрудимо да проведемо рачуна о својој души и да се тако у посту и молитви, уподобимо самоме Христу.

“Да је све то могуће, примјер су нам дали свети оци, који су Богу приносили и покајање, и пост, бдења, труд, молитву… Тако су живјели и кроз то спасавали себе, али и друге око себе. Један од таквих великана је и Свети Григорије Палама, коме је и посвећена ова друга нед‌јеља поста. А ко је био Свети Григорије? Велики подвижник, молитвеник, учитељ Цркве, проповједник благодати, како су га називали свети оци. Он је рођен 1296. године у Цариграду, у истакнутој породици, поријеклом из Анатолије, из Мале Азије. У Цариграду је стекао најбоље образовање тога времена, али, међутим, световна наука га није толико интересовала и са своја два брата одлази на Свету Гору, око 1316. године. И ту, на Светој Гори, усавршавао се у Исусовој молитви, то јесте у техници сконцентрисане молитве срца, начину који је посебно прихваћен у монаштву још од 15. вијека. Такав вид молитве захтијевао је смирење и тишину, па су га називали мировање или тиховање, на грчком „исихија“, а монахе које су упражњавали ту молиту звали су исихастима“, рекао је о. Ненад.

Истиче веома велики значај Светог Григорија за Цркву, посебно за њену историју и догматско богословље.

„Наиме, почетком 14. вијека, Свети Григорије долази у богословски спор и сукоб са Варлавом Калабријским, једним схоластичаром са Запада, који је погрешно учио о божанској суштини и енергијама Божјим, сматрајући и признавајући у Богу само јединствену и несазнајну божанску суштину. Енергије Божје сматрао је створеном силом Божијом и да се Бог не може познати у непосредном духовном искуству, јер по његовим ријечима стварно сједињење са Богом и није било могуће.

Тако, Свети Григорије, подстакнут овим погрешним учењем и на молбу монаха са Свете Горе, пише своје највеће дијело, “Триаде”, и учење о разликовању између суштине и енергије Божије, гд‌је говори да је суштина Божија несазнајни дио бића Божијег, а да су Божанске енергије и благодат Божија достижне практиковањем молитвеног живота, посебно практиковањем Исусове молитве, гд‌је човек може доћи до највећег ступња молитвеног д‌јелања и угледати нестворену Божанску свјетлост, слично апостолима за вријеме преображења Господњег на Гори Тавор. Ово учење Светог Григорија би прихваћено од светих отаца и на Сабору у Цариграду 1341. године, а Варлам Калабриски био осуђен као јеретик. Тако Свети Григорије и свети оци зачуваше вјеру православну од још једног удара јеретика у историји Цркве“, казао је о. Ненад.

Зато му Црква даје велики значај и посвећује другу нед‌јељу Светога и Часнога поста.

„Поучени овим дивним примјерима из Светог Јеванђеља, и Светим Григоријем, нека би и нас Бог укријепио да истрајемо у нашем подвигу, да се што боље спремимо за васкрсење Христово и да се Богу подобимо, коме је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, казао је о.Ненад.

Извор: СПЦО Котор

Јеромонах Рафаило, игуман манастира Подмаине, одржао је у суботу вече, 28.02.2026. године, предавање на тему „Стуб и тврђава истине”.

Предавење је одржано у оквиру великопосних предавања које Саборни храм Светог Јована Владимира и Црквена општина Бар организују у току Великог поста.

Као и вјера тако и пост постоји, на овај или онај начин, код људи свих времена, без обзира на религиозну припадност. У Хришћанству као и у библијском Откровењу уопште, пост је нешто што се само по себи подразумијева. Сама нарав хришћанске етике у себе га укључује; он је у самој основи хришћанског поимања човјека, духовности и човјековог препорода и преображаја. Број дана поста у Цркви се временом повећавао или смањивао (ово друго више на Западу), али, бар у начелу и интенцији, никад није укинут, мада је у новије вријеме, у неким срединама, почео задобијати посвјетовњачене форме.У духу тзв. модернизације живота пост се јавља под видом вегетаријанства и дијете, прописиване од љекара.

Превиђа се, међутим, чињеница да и вегетаријанство има религиозни коријен. Оно углавном долази из далекоисточних религиозних вјеровања и заснива се на религиозном поштовању светиње живота. Преношено на Запад више се упражњава ради његовања тјелесног здравља, као и дијета. Дијета, пак, прописивана од љекара, на темељу великог повјерења у медицину код људи нашег времена, игра код људи улогу коју је некада имао пост.

Примијећено је да се умањивањем значаја поста повећава број вегетаријанаца и потреба за дијетом. Код нас је опет принудно и идеолошко потискивање вјере ишло напоредо са подстицањем презира према посту као нечему „застарјелом“ и „превазиђеном“. Вулгарно на том презиру засновано тумачење поста, доста раширено код нас, јесте да је пост посљедица економске биједе: људи посте због сиромаштва. Тиме се социјално тумачење свих људских односа преноси и на пост. Често се догађа да они који поричу пост као знак неслободе и као нешто непотребно, прихвате строге прописе вегетаријанства, а још више прописе дијете без обзира колико они стриктни били. Као оправдање за такву послушност љекару и прописима наводи се потреба здравља.

Оно што се у овој промјени односа према начину исхране превиђа јесте чињеница да је питање поста управо питање здравља, али постављено на један много комплекснији и садржајнији начин него што је то случај било код вегетаријанства, било код дијете. Једно је јасно: сва три начина уздржања од неке врсте хране постављају питање односа према исхрани, њеном начину и уопште значају за људски живот. Вјековно искуство свједочи да од начина и врсте исхране не само што зависи човјеков тјелесни раст и напредак и тјелесно здравље него и људско понашање. Хришћански пост, као хришћански однос према храни и њеној улози у обли- ковању људске личности, заснива се не само на том свељудском искуству него и на библијском и светоотачком опиту Цркве.

Пост као такав не узима у обзир само тјелесно здравље, него цјелосност људског бића, здравља, напретка и преображаја. Тако вегетаријанско поштовање светиње живота и дијетална брига о тјелесном здрављу представљају само један дио онога што садржи и ради чега је установљен пост.

Храна мијења философију живота

Однос према храни зависи од става који човјек има према себи и према смислу живота уопште. Став према животу и његовом смислу регулише однос према храни, као што храна и начин исхране мијењају философију живота.

Онај који сматра да је човјек „тијело и само тијело“, и у времену и у вјечности, бринуће се једино за своју тјелесност и искључиво за своје тјелесно одр- жавање и здравље. Код таквога све је подређено стицању хране и уживању у њој. Такав и кад се уздржава чини то искључиво тијела и његовог здравља ради.

Онај, пак, који вјерује да је човјек психофизичко биће, тј. биће устројено од душе и тијела, и који прихвата вјечни смисао човјеков, непролазност његове тјелесности и душевности (духовности), бринуће не само о његовању тјелесног здравља, него и о своме душевном и духовном здрављу, своме здравоумљу, посматрајући увијек и једно и друго – под видом вјечности и непролазности. Под истом призмом успоставиће и свој однос према храни и њеној употреби у свагдашњем животу.

Модерна медицина као и савремена психологија и психоанализа постале су, на темељу експерименталног познавања човјека, потпуно свјесне дубинског јединства, узајамности и међусобне зависности душевног и тјелесног у човјеку. Тјелесни живот и здравље зависе од душевног, душевни и духовни живот под великим су утицајем стања људског тијела. Многе тјелесне болести имају свој коријен у психи; душевни поремећаји су често проузроковани тјелесним манама и болестима. То што је модерна наука стекла, послије дугог лутања и трагања, често на путу заблуда и једностраности, Црква је то вјековима знала, указујући управо на пост као на моћно средство задобијања равнотеже душевног и тјелесног код човјека и постизања његовог цјеловитог здравља.

Какав значај сам Бог придаје храни види се по томе да је Његова прва заповијест у Рају била – заповијест о храни, тј. заповијест о неједењу са дрвета познања добра и зла. Ова заповијест Божја била је позив човјековој слободи на правилну употребу творевине (као хране), на успостављање правилног односа према љепоти свијета и према знању које се преко њега задобија. Гажење заповијести значи злоупотребу свијета и његових дарова, датих за „насладу и храну човјекову“. Отуда и дубинска промјена философије и схватања живота: обоготворење твари намјесто Творца, замјењивање пролазном храном – ријечи Божје (заповијести) која је живот и која даје живот човјеку, свијету и храни. Држање заповијести је значило – храњење Ријечју Божјом као Хљебом живота, који је Хљеб самога хљеба, Живот живота, Свјетлост свјетлости, Знање знања.

Пост управо жели да нас врати таквом изворном односу према храни, према творевини и према Богу. С обзиром на то да цио човјек учествује у злу, потребано је да цјелосно буде и у добру. Зло и злоупотреба се зачињу у срцу и у души, воља га прима и покреће а тијело претвара у дјело. То је унутрашња структура сваког људског гријеха, од оног Адамовог и Евиног до данас.

Зато је и прави пост, као повратак човјековој равнотежи и успостављању правилног односа према природи и Богу, пост и уздржање душе и тијела, он ангажује цијелога човјека. Уздржавање од одређених јела које није праћено уздржавањем од зла и недјела, од малог је или од никаквог значаја. Зато Црква у току овог четрдесетодневног поста позива вјерне: „Постимо се постом пријатним, благоугодним Господу. Истински пост је – отуђење од онога што је зло, уздржање језика, одбацивање гњева, ослобођење од похотљивости, оговарања, лажи и гажења заклетве.“ На другом мјесту у посним службама се каже изричито: „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно.“

Из књиге Митрополита Амфилохија ”Пост и молитва – повратак у Очев дом”

https://mitropolija.com/2026/02/27/mitropolit-amfilohije-crkveni-post-vegetarijanstvo-i-dijeta/

Црква је једна потпуно другачија стварност, на сасвим супротној страни у односу на религију. Она је догађај који се остварује као заједница односа.

Један риједак сусрет двојице изузетно значајних личности — истинских духовних оријентира у савременој свјетској православној теологији и не само— догодио се у „Парохијском архонтарикију“ Светог храма Благовештења у Пиреји, 20. октобра 2019 године, у оквиру програма „Парохија на дјелу…“.

Лично сам био свједок тог сусрета који је био посебно дирљив. Христо Јанарас када је угледао Митроплита Амфилохија имао је осмијех сина пред оцем којег није видио деценијама. Загрлили су се и тихим гласом и сузним очима казао митрополиту «хвала Богу што си такав, дајеш ми наду». Док смо сједели у гостионици у одстуству Митроплита Амфиохија, обратио нам се Јанарас и казао за Митроплита «он је један од највећих архијереја којег има васељенско православље и хришћанство уопште, цјеловита личност, који је врло озбиљно у свом животу и служби схватио Христа и Цркву». …“. Обојица су данас у вјечности, у Царству Бога Љубави кога су са толико животног жара славили изнад свега начином живљења и односа према другоме, као и ријечју, како писаном тако изговореном.

Дакле, Његово Високопреосвештенство, митрополит црногорско-приморски проф.др. Амфилохије Радовић и професор филозофије на Пантјском Универзитету у Атини и писац Христос Јанарас, учествовали су у једном несвакидашњем разговору, који се развијао кроз више тема.

Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог, професор франскуске школе De la Salle.

У наставку ћу вашој љубави пренијети најважније дјелове из разговора, по темама.

Црква, истина и искуство

Први тематски правац разговора односио се на Цркву онакву каква се данас појављује пред нашим очима — са многим проблемима, али и са живом надом.

Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски, истакао је да су теме о кима би требало разговарати: мисија Цркве, однос Цркве и религије, као и разумијевање Цркве као Тијела Христовог.

Са своје стране, Христос Јанарас нагласио је да су ова питања болна и дубоко рањавајућа, јер — како је истакао — изгубили смо разликовање између Цркве и религије.

Религија је, по његовим ријечима, догађај усредсређен на појединца, индивидуалистичко искуство, за разлику од Цркве која је заједница, начин постојања и живо искуство односа.

„Бирам једну вјеру која има одређене обавезе, која посједује неки морални кодекс — који могу да поштујем или да не поштујем. Тако су ствари унутар религије устројене да осигуравају и утврђују его.

Црква је, међутим, сасвим другачија стварност, на потпуној супротности у односу на религију. Она је догађај који се остварује као заједница односа.“

За Цркву, Бог је тројична заједница Личности — Отац, Син и Дух Свети. Тајна истинског постојања јесте једина суштинска дефиниција Бога у Библији а то је : „Бог је Љубав“. То је сам начин Његовог постојања.

Света Тројица је све, истакао је, са своје стране, Његово Високопреосвештенство, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Она је коријен постојања, само постојање као такво. И све што постоји — у Њој има своје утемељење.

И у Божанској Литургији, у возгласу „Благословено Царство…“, заиста је садржана Црква као догађај — не као идеологија, не као религија.

Она је Царство, и то јесте Црква — Тијело Христово. Црква позива све да постану заједничари, причасници те тајне.

„Црква је позив на преображење — кроз покајање, кроз промјену самог начина постојања. Она је отварање постојања за проживљавање тајне Бога као љубави.

Величанство Христово открива се у Његовој жртви, у љубави без граница. Он дарује Себе и непрестано предаје тајну божанске љубави у Цркви, као Своје Тело и Крв.

https://zurnal.me/susret-velikana-pravoslavne-teologije-mitroplit-amfilohije-radovic-i-hristo-janaras/

Празник Светог Симена Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске прослављен је свечано и саборно данас у Подгорици.

Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење Епископа делчевско-каменичког г. Марка из Македонске Православне Цркве, као и Митрополита милешевског г. Атанасија, Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, Митрополита будимљанско-никшићког г. Методија и Епископа диоклијског г. Пајсија, великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа. Архијерејској Литургији присуствовали су предсједник Скупштине Црне Горе г. Андрија Мандић, градоначелник Подгорице г. Саша Мујовић, предсједница Скупштине Главног града др Јелена Боровинић-Бојовић.

Након прочитаног Јеванђеља, бесједом се обратио Његово Преосвештенство Епископ делчевско-каменички г. Марко нагласивши да Свети Симеон није био само владар и државник, већ човјек дубоке и истрајне вјере. Подсјетио је да он није једини владар који је оставио земаљско царство, али да је јединствен по томе што је „више заволио скромну монашку келију него царску палату“. Управо то смирење – да отац постане духовни син, да владар постане монах – уздиже га међу светитеље.

Ослањајући се на јеванђељска блаженства, владика је истакао да смо „сиромашни духом без Бога, а богати са Богом“, те да је Божја правда – љубав, милосрђе и праштање. Једина истинска правда показана је на Крсту Христовом, у саможртвеној љубави.

„Висок је то критеријум,“ поручио је, „који се стиче трудом, молитвом и подвигом“, али нас управо тим путем Бог узима у Своје наручје и исправља сваку неправду.

На крају Свете Литургије, пред полазак Литије Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је у свом обраћању подсјетио да је Свети Симеон био велики ратник и државник, али прије свега човјек непресушне вјере. Није био без гријеха – као ниједан владар – али је знао да се каје, да пролива сузе и да врлинама надвлада слабости.

Подсјетио је на његову историјску мисију: да обједини Зету и Рашку, да ослободи свој народ и постави темеље државног, културног и духовног процвата, који ће у пуноћи засијати у личности Светога Саве.

„Када је то учињено како Бог заповиједа,“ нагласио је Митрополит, „држава је почела да напредује у сваком погледу.“

Високопреосвећени је истакао да су и потоње династије – Балшићи, Црнојевићи и Петровићи – себе доживљавале као наследнике Немањића, чувајући њихову духовну и државотворну традицију.

Посебно је поменуо блаженопочившег Митрополита Амфилохија Радовића који је установио литију од Храма Христовог Васкрсења до Немањиног града, обновивши не само храмове него и народно памћење и духовно јединство у повјереном му народу у Црној Гори.

^{Литија која води ка Небеском Јерусалиму}

Након Литургије, предвођени архијерејима свештенство, монаштво и више хиљада вјерника, родитеља и дјеце кренуло је у традиционални крсни ход од Саборног храма до Немањиног града, гдје су освештани славски дарови-колач и жито.

У обраћању на Немањином граду Митрополит Јоаникије је рекао да свака литија има дубљи смисао: она је наставак оне прве литије на Цвијети у Јерусалиму и символ пута ка Небеском граду, „вјечном Јерусалиму који је свима нама мати“.

Тај пут, нагласио је, јесте пут Христов – пут Светога Симеона и Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског – пут љубави, жртве и саборности.
Митрополит је подсјетио да се данас слави и празник светог Теодора Стратилата, чији дио моштију се чува у Саборном Храму Христовог Васкрсења, а онда са моштима благосиљао присутни народ и град Подгорицу.

Извор: mitropolija.com

У списима великог оца Цркве Исака Сирина стоји записано између осталих поука које он даје за познање човјека и његовог односа са Богом, говори о три нивоа на којима човек живи. Пре свега док човек живи у греху, каже Исак Сирин-он живи у разним страховима који га обузимају. Дакле, док није изашао на светлост Христову и сусрео се са Богом, око њега је безброј некаквих страхова. Плаши се од разних догађаја, хоће ли бити здрав, сиромашан, хоће ли запасти у какву невољу, хоће ли му се догодити нешто што не очекује, хоће ли запасти у ситуацију да не може да издржи нешто у животу и тако безброј страхова које човек осећа да га опкољавају са свих страна и све док се предаје греху, не може се избавити од тих страхова.

Даље, када човек напредује и дође у додир са Богом, у познање Бога-њему се јавља једна друга врста страха, а то је страх од суда Божијег. Дакле,када човек се сустретне са Богом и позна истину, у њему се јавља страх од суда- од оног коначног суда, када ће човек изаћи на светлост и када ће се обелоданитисва његова дела и када ће изићи пред лице Божије.

Када се сусретне са Богом , тај страх се измењује зато што он види да је Бог живот и онда размишља да ли ће он моћи да уђе у тај живот, у вечни живот и шта му је потребно за спасење. Док је у греху он не види ништа. Човеку који живи у греху и није се окренуо ка Богу, њему можете да причате колико хоћете о Богу, страху Божијем и царству небеском…на њега ништа не утиче, зато што је мртав духом и он не види ништа од тога што би га покренуло да измени живот. Зато, немојте да се чудите када многи људи које сусретнете у животу кажу да немају никаквог греха и не виде зашто би се кајали. Такав човек се још није дотакао Бога и није отворио своје срце да прими светлост у своје унутарње биће и он не види ништа. Не види да њиме влада грех и не види да се иза тог греха крије ђаво, а иза ђавола вечна смрт.

Прогледавши, човек почиње размишља како ће изаћи пред лице Божије. Плаши се суда Божијег и када бива покренут таквим страхом он лако почне да разумева да је нужно да би се измирио са Богом, да испуњава заповести Божије. Кроз то стиче све дубљи и дубљи однос са Богом, до мере када достигне ону пуноћу живота односа са Богом у овом свету који ће се преселити и у вечни живот, а то је однос љубави. Када човек заволи Бога, од тог тренутка престају сви његви страхови.

То су три нивоа у који ма сви живимо и боримо се. Ако још увек немамо у себи осећај страха о суда Божијег , ако нас не забрињава шта ће се десити кад изађемо пред лице Божије, шта ћемо дати као одговор на наш живот, онда још увек нисмо срели Бога.

Велики новојављени старац Порфирије Кавсокаливит исто говори, да што више будемо волели Бога, све више ћемо се радовати, а мање бринути. Љубав Божија према нама је стално отворена и испружена. Ствар је нашег срца, да ли ћемо примити Бога у своје срце, примити Љубав, јер је Бог љубав. И онда можемо да измеримо нашу љубав према Богу по количини страха коју имамо у себи и у исто време и радости. Уколико немамо радости и размишљамо стално шта ће бити и како ће бити, ми још увек не волимо Бога. Уколико волимо Бога ми се предајемо Божијој вољи у овоме свету. Видимо све дубље и дубље својом вером како се Бог брине о нама и да је нам све што је потребно, савршеено и на време. Кроз то се утврђујемо у нашој вери и онда наша вера нас води ка љубави где потпуно предајемо свој живот Богу и живимо слободно у овом животу истинском љубављу. Господ нас зове и каже: Дођите уморни и натоварени. То смо ми. Уморни и натоварени од мука, брига и разно-разних мисли које нас веју, муче, малтретирају. Господ нас зове да се ослободимо тога тако што се предамо Њему. Каже: „Дођите мени и ја ћу вас одморити“. Дакле, то је једини истински начин одмора у овоме свету и то зависи од нашег труда. Колико се будемо трудили толико ћемо добијати благодати Божије и љубави према Богу.

Наравно, није сваки труд иститинит. Мора човек да научи како да се правилно приближава Богу. Многи се људи сујетно труде  у овоме свету и огроман напор чине да зараде новац у овоме свету, да се обезбеде што више у овоме свету. Међутим, тај труд је узалудан, јер ће једног да на то све оставити, пре или касније тренутак смрти ће га одвојити од тога и зато се он плаши смрти. Не плаши се што ће изаћи пред суд Божији него се плаши што ће морати да остави све то за шта се привезао. Тај страх је страшан, агонијски и води човека у парализу душе и он затвара врата да Бог може да се усели у наше срце.

Циљ нашег живота је да се ослободимо материјалних ствари, да се предамо Богу што више, да се успокојимо управо у љубави Божијој. Своје срце да отворимо да примимо Бога и Он ће нас успокојити и дати нам мир који ће пре свега личити на нешто што није од овога света.

Христос кад је васкрсао каже апостолима: Мир вам свој дајем. Христос каже: Мој мир није исти као од овога света. Мир овога света је лажни мир. Дакле, оно што Христос нама даје и како се изражава љубав Божија у овоме свету је миром. Успокојењем.

Исто је и са молитвом. Ко се моли истински мора да научи у једном тренутку да чује Бога кроз своју молитву. Човек који не чује Бога у својој молитви, тај је окренут себи. Његово срце није спремно да прими Бога. Исто тако ћемо видети да се правилно молимо кад будемо спремни да чујемо и свог ближњег, јер то је исто. Онако како се молиш и имаш онос са Богом, тако је и према ближњима. Ако не чујемо свог ближњег, него само себе и своје проблеме намећемо, удаљили смо се од Бога.

Дакле, три ствари да запамтимо: страх који имамо долази од грехова. Кад будемо се дотакли друге врсте страха, кад се Бога дотакнемо, плашимо се какав ћемо одговор дати Богу на суду Његовом, мења се перспектива нашег живота, постаје нешто друго битно  у нашем животу и живот ћемо градити на основу тога, а из тога ће се родити и љубав према Богу, ако достигнемо ту висину. Да престану сви страхови-када заволимо Бога свим свииојим срце, нестаје страх, постајемо радосни и схватамо да смо истинска деца Божија. То је циљ нашег живота и зато нас је Бог створио. Призива нас у ту радост и васкрсење и победу над смрћу.То је радост којој треба да хрлимо, а од нас зависи како ћемо на то одговорити.

игуман Макарије

извор