Данас наша света Црква молитвено прославља спомен на преподобнога Јована Дамаскина, а оваj дивни угодник Божји је небески покровитељ Радио-Беседе Епархије бачке и Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској.

 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринејa, емитовање програма Радио-Беседе почело је у априлу 2009. године, у Новом Саду. Програм Радија се чује у Новом Саду и околини на фреквенцији 91,8 MHz. Небески заступник – преподобни Јован Дамаскин, прослављен је, по први пут, 17. децембра 2010. године. Доносимо прилог Телевизије Храм о Радио-Беседи, Православне Епархије бачке: 

 

 

 

Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној Општини новосадској званично је основана, по благослову Преосвећеног Епископа бачког Господина др Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Школа траје пет школских година (од октобра до јуна) и подељена је по годинама (од прве до пете). 

 

 

 

У препуној сали Центра за културу у Беранама, у понедјељак 16. децембра, одржана је јавна трибина о Предлогу закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

 

 

Преосвећени Епископ Јоаникије је изразио наду да ће наступајући празници Светог Николаја Мирликијског и Рођења Богомладенца Исуса Христа обасјати вјерни народ у Црној Гори Божјом милошћу, радошћу и свјетлошћу, као и предстојећи велики Црквено-народни сабор у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког.

 

Владика је, коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповјести, казао да он није рађен са добром намјером, као што треба да се ради Закон, него са злом намјером.

 

„Држава Црна Гора је, уз дијалог са осталим вјерама, регулисала са њима односе путем уговора и то има снагу закона, са Католичком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом и све је то рађено кроз дијалог и на обострано задовољство. Са нама никад није хтјела да започне такав дијалог ради потписивања уговора са Српском православном црквом. Она сад нуди закон тобож за све, али ће овај закон да се односи само на СПЦ. Дакле, односе са другима је регулисала путем уговора и загарантовала својим уговорима право на имовину и остало, признала њихов субјективитет“, навео је Преосвећени Епископ.

 

Указао је да, по Уставу и по нормалној људској логици, држава не смије да прави неравноправност међу вјерама, јер је то дискриминација. Овдје се, сматра владика, ради о дискриминаторском Предлогу закона који би се односио само на СПЦ, њиме би СПЦ била обесправљена у односу на друге вјере у Црној Гори.

 

„Ми смо више пута помињали да не тражимо више права него што су дали другима путем уговора. Никакве специјалне повластице, као већинска вјера у Црној Гори, која је толико дубоко утемељена и која је толико учинила за Црну Гору. Поред свега тога, не тражимо никакве веће повластице, нити већа права од других вјера у Црној Гори. Власт је, изгледа, заузела став да према свима, као што је нормално, покаже благонаклоност, а да према нама покаже злобу, да под видом благонаклоности према онима који су споља, западни свијет, римокатолици, исламски свијет, јеврејски народ, а да овамо спроведе отимачину, пљачку и да, заправо, припреми прогон“, оцијенио је владика.

 

Закон о својинско-правним односима, о имовини, који постоји у Црној Гори, за СПЦ  по ријечима Епископа Јоаникија, не важи. Држава хоће да јој одузме оно што има путем само једног параграфа.

 

„Дакле, не можемо дозволити да наша вјера буде понижена и да наша вјера буде обесправљена, а посебно не можемо дозволити да нам се отимају светиње. Они кад кажу: само да ми то преведемо на државу, а ви служите и даље. То је лицемерје. То је као кад би неко рекао неком човјеку: ајде да ја уђем у твоју кућу па ћемо ми живјети заједно, нормално, фино, па следеће године му каже: сад се ти мало помјери у другу собу, па се и из те друге собе помјери, па сад ајде напоље. То је таква намјера“, констатовао је Његово преосвештенство.

 

Постоји још једна чињеница на коју Преосвећени Владика Јоаникије често указује кад је у питању овај накарадни закон о слободи вјере.

 

„Шиптари на Косову и Метохији су припремали исти такав третман за СПЦ преко закона о културним добрима. Практично исти параграф стоји и у једном и у другом закону. Цркве и манастири као културна добра припадају држави. Нијесу они то спровели, али, отприлике да је циљ да прво то спроведе Црна Гора, па онда на такав начин да се направи услуга шиптарима да и они све српске цркве и манастире на Косову и Метохији препишу на тзв. државу Косово, коју Црна Гора признаје“, нагласио је Епископ Јоаникије.

 

Он сматра да су ове ствари врло јасне, те да су правници Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тај Предлог закона оспорили и поразили својим аргуманетима, истином, знањем.

 

„На нивоу струке, на нивоу права то је све оспорено. Држали смо научне скупове, написано је неколико књига од наших најбољих стручњака, анализе, све је то достављено Влади Црне Горе. Они не реагују, нити одговарају. Јасно је да је ово удар на Цркву, на светиње. Удар, драга браћо и сестре, на православље, то је више него јасно. Да је тај удар од неког другог народа, неке друге државе лако бисмо се бранили. Ми смо научили да бранимо своје светиње, али овдје је удар од наше власти, од нашег народа, од наше браће и зато је нама сав тај бол, и туга, и јад, и чемер. Из тога разлога смо ријешили да направимо велики народни скуп у Никшићу, као што је био онај у Подгорци.“

 

Ради мира, љубави, слоге, разумијевања и дијалога међу браћом наш Високопреосвећени Митрополит је ријешио да нас окупи све заједно око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу, граду и храму Светог Василија.

 

„Ми смо позвали све, кад не можемо овако док сједимо за столом да се договоримо како ваља, братски и људски, да се саберемо око светих моштију, да се Богу помолимо, да призовемо Божју благодат, Божју истину, свјетлост Божју, правду и да нас Светац уразуми и просвјетли и оплемени, па ћемо онда, надамо се, боље и разговарати. То нам је циљ, прије свега, да се Богу помолимо, јер сваки разговор међу људима претпоставља добру вољу и Божји благослов, а онда као паметни и одговорни људи можемо и разговарати и можемо се увијек договорити, све наше међусобне неспоразуме превазићи“, казао је владика и закључио:

 

„Дај Боже и Свети Василије. Кад смо имали братске неспоразуме, ми смо увијек тако и радили, да се окупимо око свеца, па да ту кажемо шта имамо, на крају крајева, и да се завјетујемо и да се закунемо. Позивамо све да се саберемо око моштију Светог Василија Острошког, да духовно ојачамо, да се објединимо. Видимо, наравно, злу намјеру и, свакако, се морамо бранити. Бранимо оно што су нам наши оци завјештали, бранимо нашу свету вјеру, бранимо наше претке, бранимо наше домове, наша огњишта, наше гробове, бранимо вјеру коју мислимо да предамо чисту и свету нашем потомству“.

 

На јавној трибини о Предлогу закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница стручна мишљења изнијели су: протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Владимир Лепосавић и Горан Киковић. Модератор је био Дамјан Ћулафић, а организатори су: Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

„Српска православна црква, нажалост, поново је на распећу у Црној Гори. Људи изнова распињу Цркву Христову мислећи да чине службу Богу, правди и истини Божијој. То нам је награда за осмовјековно постојање наше Свете цркве“, оцијенио је свештеник Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре.

 

 

Отац Никола се гостујући у емисији „Питајте свештеника“ осврнуо на недавно усвојен Предлог закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, рекавши да је наша Црква, којој грађани највише вјерују, овим Предлогом закона о слободи вјероисповијести и увјерења двоструко дискриминисана, не само у односу на остале вјерске заједнице већ и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори.

 

Изнио је и чињенице да у дискриминаторном Предлогу закона није узето у обзир 90% препорука Венецијанске комисије, што показује заинтересованост Владе да то усклади са европским принципима, и да Предлог гази сам Устав Црне Горе.

 

Подсјетивши да су сви наши храмови препуни вјерујућег народа, указао је на чињеницу да су данас Црква Христова и њени вјерници оклеветани и таргетирани као издајници Црне Горе:

 

„Као они који, како чусмо у реторици која забрињава, подривају државу Црну Гору што је бесмислено. Сваки човјек који долази у цркву може да потврди да је то најгнуснија лаж и подвала која се подмеће Цркви Христовој. Око истине Божије, служења Господу не може бити договора, ми смо се завјетовали као хришћани, када смо примали Свету тајну крштења, да ћемо чувати основе наше православне вјере.“

 

Зато је, како је примјетио, свим овим догађајима Црква Христова у Црној Гори угрожена двоструко:

 

„Прије свега угрожена је тим што се понижава. Ни на једну другу вјеру, власт не демонстрира такву количину мржње и силе, као што то демонстрира према Православној цркви и њеним вјерницима.“

 

Нагласио је да у свим органима власти могу бити људи декларисани вјерници других вјероисповијести, и то не смета грађанском и секуларном концерту државе, али смета ако је неко православни вјерник:

 

„Понижавање које долази од наше браће нас много забрињава и не води доброме ако се најскорије не прекине. Тај однос се показао и чињеницом да је власт у Црној Гори имала и показала и капацитет, и хвала Богу да је то тако, да постигне договоре и законске одредбе са свим вјерским заједницама, и Римокатоличком црквом, Исламском заједницом, и чак са Јеврејском заједницом, која има свега неколико десетина вјерника, што, наравно, није проблем.“

 

Дакле, имала је капацитета да усагласи оно што су њихови интереси, а с друге стране, истиче прота Никола, излива се мржња ових дана по Црној Гори, не ни према Амфилохију, ни Јоаникију, ни према свештеницима, него према грађанима ове државе којима је једина мана и гријех што су крштени као православни хришћани и што иду у цркву.

 

Поред те димензије коју Црква проживљава ових неколико година, постоји и друга страна која се тиче правног дијела, гдје је Правни савјет Цркве урадио добар и велики дио посла да обесмисли свако слово које је написано у Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Како каже отац, већ је 5.  децембра, када је Влада Црне Горе усвојила ту коначну верзију Предлога закона, постало јасно да у члану 62, који се тиче тзв. имовинског питања нема суштинске промјене у односу на Нацрт из 2015. године:

 

„Влада је остала при науму да се имовина црквена на један нецивилизовани, недемократски и антиуставни начин отима од Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићке и осталих епархија у Црној Гори.“

 

Није дошло до истинског дијалога, категоричан је протојереј Никола Пејовић, истичући да је дијалог основни темељ савремене демократије, па ако тежимо нечему што су европске и свјетске вриједности онда је требало прије свега разговорати, што значи показати добру вољу да се уради нешто на обострано задовољство:

 

„Можемо слободно да посвједочимо, и пред Богом и пред људима, да је овдје била класична симулација дијалога, свједочећи чињенице да су представници Владе саопштили нашој Цркви свој план да сви разговори о Предлогу закона буду обављени у свега два радна дана. И то тако што се разговори неће тицати тзв.имовинских питања, јер су она за власт, што је заиста фрапантно, политичко питање.“

 

Отац је става да се овим јасно показује да је дијалог завршен и прије него што је почео, те да Влада није имала искрену намјеру да га води, већ да задовољи неку пуку форму. Представници Владе нису нарочито скривали намјеру да је вођење једног оваквог дијалога имало једини циљ да обмане јавност и саме учеснике, будући да су на самом почетку децидно исказали приступ: узми или остави, ми ћемо то свакако и без вас да усвојимо.

 

Приликом коначног текста Предлога закона, представници Владе су истакли да је овај текст усклађен са препорукама из Мишљења Венецијанске комисије, европског тијела које има савјетодавни карактер. Међутим, од осам изричитих препорука Мишљења Венецијанске комисије, које се односе управо на чланове 62, 63, 64 тзв. имовинског питања, Влада је у текст предложеног закона унијела само пола једне препоруке. То значи, појашњава свештеник Пејовић, да 90% препорука Венецијанске комисије нијесу узете у обзир и то показује колико је Влади у интересу да то усклади са неким европским принципима:

 

„Иако Влада тврди да се ради о једном либералном европском закону, он нити је либералан, нити је европски, нити усклађен са препорукама Венецијанске комисије. Овим Предлогом закона гази се уставна гаранција владавине права, гази се сам Устав Црне Горе и они који Цркву оптужују да подрива уставност државе Црне Горе, данас управо овим законом то чине.“

 

Образлажући ову тврдњу, отац је навео да устав Црне Горе гарантује основна људска права и обавезе и правила поступања државних органа, тако да овај има карактер уставних и правних начела која не могу бити дерогирана законима и другим актима неке ниже правне снаге. Влада пријети да одредбама из члана 62, 64 Предлога закона прекрши већину најважнијих уставних начела и гаранција. Дакле прописивањем специјалног поступка за мериторно одлучивање о прокламованом својинском спору, Предлог закона крши уставну гаранцију забране дискриминације и то се јасно наглашава у Уставу чл. 8.

 

Црква је оваквим Предлогом закона двоструко дискриминисана, тврди протојереј, не само у односу на остале вјерске заједнице, које Влада од овог закона штити тим посебним споразумима, него и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори:

 

„Дакле све оно што се односи на свакога човјека, на свако правно лице у Црној Гори, не односи се само на Православну цркву у Црној Гори, институцији којој се већ деценијама највише вјерује у Црној Гори, не без разлога. Не би она то могла да буде да подрива ову државу, него управо због тога што Црква свједочи истину и што они који хоће да се напајају том истином и да њоме живе то налазе у Цркви православној, чија врата су отворена за сваког човјека добре воље који има ту жељу и потребу за Богом живим.“

 

Нама остаје уздање у Бога и наше светитеље, поручује прота Пејовић и додаје да није ово ни прво, а ни последње искушење за Цркву, имали су их сви наши светитељи којима нас је Бог обдарио:

 

„То су наши истински чувари, то су наши војници. Ми немамо војску ни друге механизме да присилимо било кога, али имамо наше светитеље који нас позивају на покајање, мирење, истинску и праву љубав, на богољубље и братољубље. Зато је благослов наших архијереја да Свети Василије буде са народом 21. овог мјесеца у Никшићу један догађај који свакога човјека, истинског богољубца и истинољупца, мора да обрадује и весели.“

 

Свети Василије је имао сличних проблема можда и још већих , али кроз њега видимо да када човјек до краја издржи, те невоље Бог преображава у радост и побједе, у васкрсење:

 

„А то ће бити само ако се сви заједно саберемо око имена Божијега и око Светог Василија. Позивам све људе, без обзира на националну, политичку или било коју другу опредјељеност да дођу. Позивамо  и нашу браћу римокатоличке и исламске вјероисповијести и све оне којима је правда и Божија и људска на срцу, све оне који добро желе данас Црној Гори, да дођу да будемо заједн. Да се заједно Богу помолимо и заблагодаримо Светом Василију и од њега помоћ тражимо да исцијели братске ране и да нас помири једне са другима, и да нас помири са Богом“, поручио је протојереј Никола Пејовић.

 

Прота Никола каже да се све што се догађало са Христом понавља непрекидно и са Црквом Христовом и са хришћанима, та да зато они који су Христови својом љубављу и молитвом, својом истрајношћу, борбом и свједочењем поистовјећује себе са Христовим животом. Констатујући да се онда крст Христов, распеће, не завршава страдањем, него се преображава и задобија силу васкрсења, отац је истакао да наша крстоваскрсна Црква Христова, која ове године прославља 800 година аутокефалности, у неколико последњих деценија доживљава велико васкрсење.

 

„И ако је неко украсио и уљепшао Црну Гору у ових три деценије онда је то Црква Христова која је заједно са нашим вјерним народом, подстакнутим од нашег Митрополита Амфилохија, владике Јоаникија и свештенства, обновила и украсила наше светиње. Од оних мјеста која су била претворена у клозете и служила за затварање стоке, од оних разорених темеља и цркава сада су изграђени најљепши бисери наших манастира и цркава, које прије свега испуњава монаштво и свештенство, али и велики број вјерног народа“, казао је отац Никола Пејовић за Светигору.

 

Подсјетио је да је Црква Христова увијек на крсту и да је природно стање Цркве да се налази на распећу и да ми као хришћани треба да се потрудимо да се стојећи на крсту, загледамо у Христов крст и Њега. Да никада, ма какве ствари се око нас дешавале, не дозволимо да мржња буде она која ће преокупирати наше срце и ум, него да имамо скрушеност Христову, вјеру Његову и оно што је и Он говорио са крста онима који су Га разапињали: Опрости им оче, јер не знају заиста шта чине.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У двадесетшесту недељу по Духовима, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић.

 

 

У пастирској бесједи отац Слободан је казао да ако пажљиво читамо Јеванђеље видјећемо да Господ није осудио никога од великих грешника који се помињу кроз јеванђељске, него је свакога пригрлио са очинском љубављу, поучио и упутио да више не гријеше, и свакоме опростио. А једино кога Господ у Јеванђељу осуђује јесу лицемјери. И тога, како га Господ назива, злога квасца да се чувамо.

 

„Да не робујемо тим неким спољашњим формама и да се тиме задовољавамо, него да своју вјеру заиста срцем исповједамо и дјелима да је творимо. На то смо призвани и позвани да се тако трудимо, да не би и ми дошли под осуду због свога лицемјерја и своје неискрености. Најљепши примјер творења ријечи Божије и живота по њој дају нам Светитељи Божији.“

 

Отац је казао да читајући њихова житија ми богатимо своје срце и треба да се трудимо онолико колико смо кадри, колико можемо, да и ми њиховом светом примјеру подражавамо. Подсјетио је да  данас прослављамо и два светитеља из нашега рода: Светога великомученика цара Уроша нејаког и Светога Јоаникија Девичког Чудотворца:

 

„Свети цар Урош у младости својој примио је тешко бреме управљања моћном и великом државом коју је наслиједио од свога оца великога цара Душана Силног, који је у напону своје снаге напрасно умро. Био је кротак срцем, имао је љубав велику према Господу и ближњима својим. Урош кротак и смирен срцем и духом није хтио да врши насиље и да силом власти покорава своју браћу и сроднике и великаше, него је то чинио кротко и смирено позивајући их на слогу и љубав. Презрели су тај његов позив љубави и Урош је мученички пострадао у тридесетој својој години. Али га је Господ убрзо прославио, пројавио силу своју преко нетљених моштију Светога цара Уроша, које и до данас чудотворе. Почивају на Фрушкој Гори у манастиру Јаску и Господа прослављају и свједоче Христа васкрслога. Велика благодат Божија се кроз вијекове излива преко његових светих и чудотворних моштију.“

 

Свети Јоаникије Девички је велики чудотворц родом из ових крајева. На подвиг монашки, пустињачки, је отишао  у Црну Реку, а након тога, бјежећи од људске славе, у још дубљу пустињу,  Дреничке шуме, гдје је наставио свој подвиг. Али ни тамо се није могао сакрити.

 

„По ријечи Божијој да се не може сакрити град кад на гори стоји, тако и светост његовог живота се прочула и дошла је вијест о њему и до деспота Ђурђа Бранковића, који је имао болесну кћер. И он је отишао да тражи тога угодника Божијег, и да га моли да се помоли за њу. И на молитве Светога Јоаникија деспотова кћерка је оздравила, а он је у знак благодарности у Дреничкој шуми непроходној подигао манастир, који и до дан данас стоји. Манастир Девич. Једна од највећих наших светиња на Косову и Метохији. Као и све наше друге светиње на  Косову, и манастир Девич је имао тешку историју. Много пута страдао, много пута био паљен и скрнављен, али опстао до данашњега дана.“

 

Говорио је отац и о страдању ове светиње, 2004 године, у мартовском погрому, када је био спаљен, а гробница Светог Јоаникија оскрнављена, али, Богу хвала, манастир се опет обнавља.  Даље је говорио о данашњем животу манастира у којем живи и подвизава се мало монашко сестринство на челу са мати Анастасијом.

 

„Мало их има по броју, али имају срце Обилића. И опстају у немогућим и тешким условима, у непријатељском окружењу, на простору гдје су били највећи терористи а гдје су многи наши сународници мученички пострадали. И оне су страдале, биле изложене насиљу. Али имале су велику вјеру, велико повјерење у Господа и Светога Јоаникија и сва та искушења издржале мушки и храбро и остале на томе светоме мјесту да се моле Богу за спасење своје и својега рода и цијелога свијета.“

 

Позвао је прота да се девичког сестринства увијек сјетимо у нашим молитвама а када можемо и да пођемо до њих и да им помогнемо ако смо у могућности:

 

“ Али изнад свега да се молимо за њих, да им Господ подари снаге и трпљења да опстану на томе светоме мјесту. Јер њихов опстанак, опстанак наших светиња јесте сигурни гарант да ће се и народ наш, прије или касније, вратити на своја огњишта и у своје светиње.“

 

У својој бесједи отац Слободан се дотакао и страдања Цркве, истичући да је читава историја наше Цркве и нашега рода била у знаку страдања, у знаку крста Христовога, али и у знаку васкрсења.

 

„Па ево видимо и у ове наше дане да Црква Христова страда по свему свијету. Страда Црква и наш народ и на Косову и Метохији, страда Црква у Украјини, страда Црква у Сирији, у Палестини, у Етиопији. И дан данас се пролива мученичка крв многих Хришћана. Али крв мученика је увијек била, како кажу Свети оци, сјеме нових хришћана. После сваког страдања, Црква је излазила још јача. Зато што је она саздана по ријечи Господњој на тврдој стијени вјере и врата пакла неће јој одољети. Не постоји та сила овога свијета која може бити јача од Цркве Христове и која је може савладати.“

 

И у Црној Гори се надвио облак и пријетња некога новога страдања за Цркву, казао је отац, подсјетивши да они којима је у овом моменту дато да имају власт у Црној Гори, они на своју срамоту и на своју бруку сврставају се противно свој традицији и историји Црне Горе, у ред гонитеља Цркве. Држава коју је створила Црква, Митрополија Цетињска и митрополити, на своју срамоту и бруку гони Цркву.

 

„А знамо како су звршили и римски императори и турски султани и како су прошли бољшевички диктатори. Сви су они били, па прошли. И њихова сила била, па прошла и пропала. А Црква Божија остала чврста, јака и непоколебљива. И тако ће бити до краја свијета и вијека.“

 

Истакао је да је нама пало у дио, у ове дане, да следујући нашим светим прецима, покажемо одлучност, спремност и храброст да станемо у одбрану наших светиња, и позвао, преносећи благослов и позив наших архијереја, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, да се 21. децембра сви саберемо у Саборни Храм Светог Василија Острошког чудотворца у Никшићу.

 

„Да се заједно Богу помолимо, да још једном потврдимо наш завјет који смо дали и љетос на Тројичинданском сабору, да ћемо неоступно бранити наше светиње, цркве и манастире, нашу свету мајку Цркву и бити јој одани до краја. И да се заједно помолимо да Господ просвијетли ум и срце оних који најављују насиље над Црквом, да од тога одустану. И да се вратимо братској љубави и слози која нам је данас потребнија него икада. Да живимо као браћа у миру и слози и све своје проблеме и неспоразуме које имамо, у духу мира и помирења да решавамо. Ако смо људи и браћа тако ће бити. А у томе нека би нам Господ помогао, Мајка Божија и сви Свети из рода нашега.“

 

Даље је протојереј-ставрофор Слободан Зековић информисао сабране да ће тог дана свете и чудотворне мошти Светог Василија да нас походе и благослове:

 

„А ми да останемо као и наши свети преци вјерни његовом светом ћивоту и његовом завјету који нам је оставио. Да будемо народ Божији, да будемо одани Христовом Јеванђељу, да будемо одани свима светима из нашега рода који су нам показали пут којим треба да идемо и како да живимо и како да се спасавамо. Да тога дана да се потрудимо да своје обавезе, оставимо по страни, и да се саберемо око ћивота Светог Василија и да се заједно, братски Богу помолимо и покажемо нашу снагу, наше јединство која је у Христу Господу, која је у Светом Василију, Светом Јоаникију Девичком и свима светима из рода нашега. Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Бог вас благословио и свако добро даровао.“

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Дана 15. децембра 2019. године, у двадесет шесту недељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је гружанско село Кнић и служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије.

 

 

Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник гружански протојереј-ставрофор Милосав Живановић, надлежни парох протојереј Драган Вучићевић, протонамесник Александар Тодоровић, јереј Милан Шишовић, протођакон Александар Грујовић, као и верни народ који је молитвено учествовао у овом светом сабрању.

 

 

Епископ је беседио о јеванђелској причи која говори о богаташу који размишљаше како да сабере летину у житнице своје због великог рода, а притом je занемариo спасење душе своје. Владика је указао црквеној заједници на пролазност овога нашега живота, све бриге и болести, како телесне тако и душевне, које човек задобија одбацивши небеска блага и живот вечни са Господом нашим. Јер, каква је корист човеку ако цео свет задобије а души својој науди?

 

Његово Преосвештенство је још нагласио да не бринемо за материјална добра. Погледајмо само птице небеске које Господ храни и брине се о њима. Шта ћемо тек рећи за човека који је круна Његовог стварања? Стога, треба да бринемо због онога што душу уништава, непријатеља рода људског, који још у овом нашем пролазном животу одваја човека од небеског богатства бацајући га у смрт вечну. Имамо примере светитеља који су задобили небеска блага и вечна блаженства, који су својим животом нама дали пример да се и ми угледамо на њих као најсветлије звезде које победише свет и трулежност његову.

 

 

Верни који су на овај дан учествовали у светотајинству Цркве наставили су прославу са трпезом љубави која је припремљена у парохијској сали книћанског храма.

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци.

 

Звучни запис беседе

 

Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ.

 

Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” 

 

Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је у недељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. године Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Великомученика Прокопија у Прокупљу уз саслуживање свештенства, монаштва, ђакона, ипођакона и чтецева Епархије нишке. Пре почетка Божанствене Литургије Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније произвео је чтеца дипломираног теолога Николу Ераковића из Куршумлије, катихету прокупачких средњих школа у чин ипођакона.

 

Звучни запис беседе

 

Преосвећени Владика се у надахнутој беседи осврнуо на Јеванђелско зачало о безумном богаташу, које је читано на данашњој Светој Евхаристији. Примере из ове поучне приче о богатом човеку који је није размишљао о животу вечном и непролазном, већ само о овоме што се дешава овде на земљи, можемо препознати и у животу људи око нас, али и у свом животу, поручио је Владика Арсеније.

 

"Из ове Јеванђелске приче можемо да видимо колико бриге овога света могу да нас одврате и колико нас свакодневно одвраћају о размишљању о животу вечном и о нашој припреми за вечни живот" рекао је Владика, нагласивши да је „сваки удах наш, свакога дана, дар Божји! Свакога дана треба благодарити Богу на свим тим даровима које нам дарује."

 

Владика је још рекао да "видимо много примера из овога света богатих и моћних људи, који само размишљају да још више богатства стичу и сабирају, не размишљајући о томе да је овај живот пролазан и да смо ми само путници који пролазе кроз овај свет на путу ка царству Божјем и ка вечном животу."

 

У току Литургије, после канона Евхаристије, тачније после отпеваног "и всјех и свја" исповедно писмо прочитао је духовни отац ипођакона Николе, схиархимандрит, игуман манастира Височке Ржане отац Рафаило Хиландарац и одмах иза тога Преосвећени Владика Арсеније приступио је рукоположењу ипођакона Николе Ераковића у чин свештенођакона.

 

На Литургији је одговарао и појао црквени хор "Свети Прокопије" из Прокупља као и присутни верни народ. У Светој Тајни Причешћа са Живим Господом Исусом Христом сјединили су се готово сви присутни, што је Евхаристији дало њен пуни значај.

 

 

Извор: Епархија нишка

 

У недељу 15. децембра 2019. године на дан када наша Света Српска Православна Црква прославља Светог цара Уроша, Преподобног Јоаникија Девичког и светог пророка Авакума, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су милешевски духовник архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић.

 

Звучни запис беседе

 

Упућујући верне какав треба да буде частан хришћански живот Епископ Атанасије је најпре појаснио присутнима шта је потребно да би човек могао живети хришћански: – Часни хришћански живот потребује много мудрости, храбрости и љубави. Много мудрости да би човек могао добро сагледавати овај свет, овај живот. Да би могао правилно вредновати шта је човеку од истинске потребе. Затим, потребно је много храбрости јер је много препрека. Потребно  је и љубави, јер без љубави ка циљу, ка узвишеноме, не може се напред корачати. То су основне потребе човеку. Често се људи преваре у томе оцењујући шта је од истинске потребе па изаберу оно што се привремено чини да је заиста корисно и потребно и вредно.

 

– Сви ми смо пролазници кроз овај свет, ми смо само свратили у овај простор, у овај свет. Као путник који путује ка свом циљу па успут сврати негде. Такав је наш живот овде на земљи. На све то нас упозорава и данашње прочитано Јеванђеље. Зато онај глас Божији тражи од нас да добро промислимо, и да се богатимо у Богу, да се богатимо оним чиме се живи у вечности. А то су добра дела. На првом месту вера у Бога, љубав и добра дела у љубави, мудрост. То су блага са којима се путује даље и даље живи.

 

Владика је затим упоредио време у ком је живео наш нејаки цар Урош и ово данашње време. И као што су онда неки мислили да могу отети од нејаког цара и задржати тако и данас многи покушавају отимати не разумевајући шта су наше светиње: – Опет постоји опасност да неки не виде колико су наше светиње светиње и да их треба бранити. Да би смо се подсетили на то да су наше светиње заиста светиње, и да за њих вреди живети, двадесетпрвог децембра наша Света Српска Црква износи једну од тих светиња више на видјело да се види, износи мошти Светог Василија Острошког из острошке обитељи у Никшићу где ће бити лакше приступне поклоњењу, целивању, чествовању, свима вернима, свима који желе да приђу. Тако наша Света Црква указује на оно што је најсветије.

 

Епископ Атанасије је позвао све верне да у што већем броју буду у Никшићу 21. децембрa 2019. године, да приступe Светом Василију у Саборном храму који је њему посвећен, да целивају његове свете мошти: – Да од Светог тражимо додатне мудрости, додатног здравља, среће, радости, слоге, љубави. Тога дана ћемо заиста показати колико волимо и ценимо оно што је вредно. А Свети Василије ће узвратити јер је он моћан пред Богом, поручио је Епископ присутнима.

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

У 26. недјељу по Духовима, на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, 15. децембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови.

 

Звучни запис беседе

 

Прије свете службе, Преосвећени Епископ је у чин ипођакона рукопроизвео Огњена Фемића, дипломираног теолога, из Равне Ријеке у Бијелом Пољу.

 

Након читања светог Јеванђеља, ријечима литургијске поуке сабрани вјерни народ, поучио је протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

 

О данашњем великом празнику, којим наша Света Црква молитвено прославља велике српске Божје угоднике Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

Казао је да је Светог цара Уроша наш народ називао Урошем Нејаким, што се погрешно схвата због асоцијације како је он био нејаки владар. Његов отац, цар Душан је био силни, а он, цар Урош нејаки.

 

„Како год то било историјски, он се пред Богом узвисио својим смирењем. Када се распадало велико, славно  и силно царство Немањића, он је био тај који је, још увијек, држао престо српских краљева и царева, али га није могао сачувати, јер су биле такве историјске прилике, већ су Турци надирали. Грци нас оптужују да смо им хтјели узети царство, а ми њих да су они, изнајмљујући Турке као најамничку војску, довели Турке на Балкан, али смо заједно покусали последице тих међусобних оптужби. Ипак, ми смо са Грцима браћа, кроз цијелу историју смо имали динамичне односе, најчешће добре, а било је и врло великих неспоразума“.

 

„Цар Урош се везивао за Царство небеско и главни акценат стављао на вјеру и на светињу, заједно са својом мајком Јеленом, која се пред крај живота замонашила са именом Евгенија. И она се помиње као света, њена рука налази се у манастиру Савини“, бесједио је Владика.

 

Заједно са Светим царом Урошем данас се слави и велики Божји угодник Преподобни и богоносни Отац наш Јоаникије Девички. Народ из ових крајева од Полимља ишао је, често, у манастир Девич, а из других крајева на славу Манастира.

 

„Сабирају се код његових Светих моштију многи да себи и својој души траже исцјељења и снаге. Велика је светиња манастир Девич, много је страдала, али је благослов Светог Јоаникија Девичког васкрсава и, опет, је васкрснула послије оног страдања 2004. године. Нека буде срећан данашњи празник. Имамо дио Светих моштију цара Уроша, овдје, у овом кивотићу. Када смо из Срема донијели дјелиће чесних моштију Светог цара Уроша, пошто су, некада, почивале у манастиру Шудикови, оне су овдје проточиле Свето миро. Очевидац сам тога“,  навео је Преосвећени Епископ Јоаникије.

 

Владика је позвао народ цијеле Црне Горе да се у суботу 21. децембра, саберу у Никшићу уз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца.

 

„Свети Василије, који је био Митрополит града Никшића и шире околине, повремено, када су тешкоће у његовом народу, походио је свој народ својим Светим моштима. Било је тога и раније, а посебно се сјећамо његовог одласка за његово родно Требиње и Мркоњић. То је утврдило Херцеговину и залијечило њене ране послије оног несрећног рата“.

 

„И ми данас имамо ране, имамо ране не од друге вјере, не од другог народа, него од наших људи, који нам припремају закон којим желе да понизе нашу свету вјеру. Сјутра вече ће бити дијалошка трибина у Беранама у Центру за културу. Долазе наши правници, они су до краја, на нивоу струке и права, завршили причу о закону, побили све њихове аргументе. Немају шта да одговоре, али сада иду голом силом власти. Ми се не боримо против власти, него се боримо против неправде и дужни смо да се, увијек, боримо против неправде“, истакао је Његово Преосвештенство.

 

Поручио је  да вјера треба да је слободна, а слобода вјере, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, изражава се, не само кад је све добро и лијепо, него и када су тешка времена, када су тешке клевете.

 

„Ми морамо бити слободни да то кажемо. Не боримо се ни огњем, ни мачем, него се боримо ријечју, правдом, истином. То је наше оружје. Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме. Не желимо ми, не дао Бог, да продубљујемо већ постојеће расколе међу браћом, нити да се укључујемо у било какву страначку политику, али желимо да сачувамо наш образ и не смијемо да допустимо да се наша вјера понижава и гази. Од кога, драга браћо? Од наших, али одрођених. Са тугом ове ријечи говорим“.

 

„То су наша браћа и ми их, увијек, позивамо на дијалог, али, бјежали су, ја сам тога свједок, од силе аргумената, од науке и струке, а вукли нас на терен политике. Не можемо да дозволимо да наше право не буде право, него да буде политика. Ми само штитимо своја права и дужни смо да их штитимо. Нека се зна и то, ми смо као људи слаби и нејаки, али када смо са Богом, са нашим свецима и око кивота наших светаца, ми смо јаки. Јаки смо духом, љубављу, истином и правдом. То је наша снага“, закључио је на крају бесједе Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.        

 

Сабрани, који посте Божићни пост, а који се покајањем, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа, приступили су Светом Причешћу.

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

У Недјељу 26. по Педесетници, 15. децембра, на празник када наша Света црква прославља Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Јеромонаху Макарију саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз.

 

Звучни запис беседе

 

Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко.

 

Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући јеромонах Макарије у којем је говорио о суштини нашег овоземаљског живота, као и о безграничној љубави и милости Божијој којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли.

 

Почетни дио свог обраћања отац Макарије је посветио евхаристијској, литургијској заједници која се осликава и кроз заједничарење у Светим тајнама пуноће живота у Цркви, али и кроз познање истине:

 

,,Браћо и сестре, када свештеник чита молитве у току Литургије, он се на једном мјесту моли да сви који су скупљени у заједници која се зове Црква, која је Тијело Христово, која је Тијело и Крв Христова којим се причешћујемо и сједињујемо у једно, да сви дођемо у познање истине у овоме вијеку, а да живјећи и уграђујући се за оно вјечно и непролазно, наслиједимо вјечни живот. Дакле, двије су ствари потребне да човјек још овдје за живота позна, а то су вјечни живот и познање истине.

 

У оваквом животу, у оваквом постојању ми до познања истине долазимо на један јединствен начин – кроз Господа Исуса Христа. Нема ниједног филозофа, нити ученика овога вијека, и нико као Христос, као Син Божији није могао, нити јесте изјавио за себе да је пут, истина и живот. А Господ Исус Христос јесте и Пут и Истина и Живот и једино је кроз Господа могуће спознати и пут и истину, али и истински живот“, нагласио је јеромонах Макарије.

 

У даљем обраћању подсјетио је да имати љубав према ближњем и другоме човјеку, значи имати љубави према Богу, као и да без тога нема истинске, праве и потпуне љубави, будући да је, како отац Макрије каже, Христа лако видјети:

 

,,Ево овдје и сада, са нама и међу нама обитава благодат Духа Светога, данас је са нама и међу нама Господ Исус Христос. Можемо ли видјети Господа? Можемо! Окрените се међу собом и видјећете Христа. Погледајте једни друге у лице и видјећете Христа. Е, ту је одговор, ако се радујемо своме брату и сестри и ако се радујеш твојем ближњем, ти видиш Христа!“

 

На самом крају свог пастирског обраћања јеромонах Макарије је подијелио са вјерним народом и једно дирљиво и потресно свједочанство једног протестантског свештеника. Ова прича се одвијала за вријеме репресије и терора безбожног комунистичког режима, а показује да је љубав заиста једино што дугујемо једни другима и да све што дише, дише благодарећи највећој љубави од свих, а то је Господ Бог – Бог љубави, Отац, Син и Дух Свети – Света Тројица:

 

Отац Макарије је испричао да је тај протестантски свештеник био у злогласном комунистичком заточеништву, затворен са осталим представницима разних конфесија, будући да су комунисти све вјере забрањивали и све оне коју су вјеровали лишавали слободе. Између осталих, ту је био заточен и један православни румунски свештеник. Стицајем околности један од водећих џелата комунистичких у овом логору је кроз неких пар мјесеци пао у немилост надређених, па је завршио са друге стране затворских решетки, оклеветан и одбачен од својих тзв. сабораца – комуниста, и то ни мање ни више, него у истој ћелији са православним румунским свештеником.

 

Услови су били веома лоши и неповољни за живот, и џелат се тешко разболио и много се мучио, али, није могао умријети.

 

Православни румунски свештеник који је свједочио и слушао муке комунистичког џелата, устаде и сам онако изубијан, нарушеног здравља, пришао је болесничком одру свог некадашњег мучитеља и рекао му: ,,Не плаши се, ја те волим и праштам ти све што си ми урадио и сва твоја мучења. А замисли само кад те ја волим, колико ли те само воли Христос? Он је оваплоћена љубав, Он је сам љубав, колико ли те тек Он воли!

 

„У том тренутку су се погледали, загрлили и опростили један другоме. По казивању овог протестантског свештеника, овај некадашњи комунистички џелат је те вечери умро, али, те ноћи родио се Христос, родио се у срцу овог некадашњег комунистичког џелата. Видите какав је наш Господ Исус Христос?! И видите шта Он тражи од нас? Тражи Господ од нас љубав, опраштање, а то значи управо доћи у познање истине. Нека нам овај примјер свакога дана буде пред очима, да познамо и држимо у нашим срцима шта значи и шта јесте безобални океан љубави Божије и да свакога дана будемо у могућности да опраштамо, а онда ће се у нашим срцима свакога дана и трена поново и поново рађати истинити Бог и љубав Његова“, закључио је на крају свог обраћања јеромонах Макарије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 15. децембра, на дан када наша Црква слави Светог цара Уроша и Светог Јоаникија Девичког, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Морача.

 

Звучни запис беседе

 

Тумачећи данашње Јеванђеље по Луки о безумном богаташу, који се није богатио Богом него се богатио земаљским пролазним родом, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да свако богатство такве врсте кроз вјекове данас јесте, а сјутра није. Нагласио је да сви они који је на таквом богатству и таквој власти граде себе и свој народ, своју државу и будућност, по њихову душу ће, као и у овој причи, већ ове ноћи доћи и неће више бити ни њих, ни њиховог богатства:

 

„Тако је то било кроз вјекове, ево живог свједока, ове светиње Божје. Колико је у 770 година њеног трајања, прошло моћних империја и владара свијетом и стварано нових, и колико је господара пролазило и овим просторима, и силника и насилника, и шта је остало од свих њих?! Ни стрва им се не зна, без обзира на њихову моћ, славу и силу!“

 

Како је истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије то је велика наука и поука и за нас савремене људе и савремене моћнике који на своме тзв. знању, мудрости и богатству граде своју и судбину своје дјеце, свога народа и државе:

 

„Све што се гради на безакоњу, кућа која се гради на пијеску, дуне вјетар и нестане, а само она кућа и оно што се гради на тврдом камену, што и вјечно и непролазно, а то јесте Бог, то јесте правда, истина и доброта Божја, само то остаје и опстаје, и преживљава и надживљава, све остало долази и пролази. Тако је то било, тако је то данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека.“

 

И данас моћници и са Истока и Запада, и они који се са њима удружују на овим нашим просторима, и они мисле, као сви моћници кроз историју, да ће они вјечно трајати, али, казао је владика, дуне вјетар и све што су градили и саградили нестаје. Подсјетио је и на моћнике коју су овдје прошли надахнути стаљинизмом, титоизмом, који су и манастир Морачу рушили, скидали кров са ње и запалили библиотеку манастирску, као и друге светиње, и они су мислили да је њихово вјечно.

 

„И њихово царство је прошло и пропало, као што ће проћи пропасти и ова царства која их наслеђују, наслеђујући њихов дух који је оцеубилачки и братоубилачки. На оцеубиству и братоубиству градити своју судбину и судбину свога народа, своје државе, то само могу људи који немају разума и немају памети. Само оно што се ради на овим живим темељима, на овом кандилу које вјечно гори, оно траје и опстаје. И само они људи који се сабирају на оваквим мјестима и уче се тој мудрости и знању, и непролазном, само такви људи остају и опстају као и овај сабор овдје“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.

 

Подсјетивши да само Господ знаде колико се наших предака сабрало овдје у току 770 година, владика је казао да се њихов сабор наставља вавијек у вјечности, јер то није сабор који се завршава смрћу и пролазношћу, већ је то сабор који овде почиње, а наставља се у бескрајном Царству небеском.

 

„Они који се богате добром, правдом, истином Божјом, који су спремни да се жртвује за добро, за правду, за истину Божију, за доброту, они остају и опстају и непрекидно живе. И њихова ријеч остаје неизбрисива, као што је и ријеч пророка Аавакума на хиљаде година прије Христа, као што ријеч Светог апостола Павла, као што се и ово кандило и огањ на овом мјесту светом не гаси, и неће се угасити. Нестајаће и ова нова царства! Нови моћници, долазиће и пролазиће, али ће остајати ово мјесто и они који се сабирају на оваквим мјестима.“

 

Помолио се владика да нас Господ молитвама пророк Авакума, Светог апостола Павла, Светога цара Уроша краља српскога, Стефана Вукана који је изградио у светињу, Светога Јоникија Девичкога, приброји Светоме стадy и заједници Божијо.

 

„И нека би и нас научио да се богатимо Богом оним што је вјечно и непролазно, а не оно што данас јесте, а сјутра више није. Нека би име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави било уписано у наша срца и умове, и нека би то свето име била мјера правде земаљске, као што је говорио Свети Петар Цетињски: У имену Божјем је суд и правда. Знао је то Свети Петар и то се показало и у његовом животу, и у животу Црне Горе која је градила на имену Божјем оно што је истинско саградила“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије

 

На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсјетио на живот Патријарха Гаврила Дожића који је у манастиру Морача учио школе и из ње се даље отиснуо у свијет, а након Свете службе опојао је обновљени гроб и часни крст Илије Новичина Мандића, рођеног 1884. а погинулог 20. 10. 1919. године.

 

Митрополит је казао да је то гроб посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, начелника среза, племенског капетана и барјактара Црногорске војске, који је био прва жртва уједињења у колашинском срезу. Његова крв је залила темеље ове древне светиње, и, како је истакао, није добро да се у наше вријеме на тој крви, на братоубилаштву, гради будућност Црне Горе:

 

„Нажалост, духовни потомци оних који су извршили овај злочин, управо то и желе да раде. Велико зло и за њих и за Црну Гору, а и за све оне који су уградили себе у будућност Црне Горе.“

 

Подсјетивши да је то плод братоубилаштва послије Првог свјетског рата, владика је нагласио да је испред улаза у манастир, такође, убијен од комуниста Мираш Меденица 1944. године. Изразио је увјерење да савремени Црногорци неће на том и таквом духу братоубилаштва и богоубилаштва с краја Првога, а и Другога свјетског рата да граде будућност Црне Горе.

 

„Ја се надам да ће Бог уразумјети и ове данашње који владају у Црној Гори, да схвате да се на томе не може градити Црна Гора и њена будућност, свједок томе је и овај гроб који данас обнављамо. Кукала нам мајка, ако на томе будемо градили будућност Црне Горе, на злочину и убиству браће своје. Разумни људи на томе не могу градити будућност ни себе, ни свије дјеце, нити будућност једнога народа.“

 

Високопреосвећени је изразио наду да ће овдашња крв мученичка подсјетити и савремене људе што се догађа са њима, државом и народом који таквим путем ходе и на таквим злочинима желе да граде будућност.

 

„Нека би ови мученици, Божији људи похрањени око ове светиње, који су је саградили и палили њено кандило 770 година, помолили се и за нас савременике да се отријезнимо и вратимо правди, истини и љубави Божијој, Богу љубави и братољубљу, и да не градимо на богоубиству и братоубиству судбину своју и свога народа и своје државе“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије

 

Данас је поводом 20 година од оснивања Вијећа народних скупштина Црне Горе у манастиру Морача одржана свечана сједница Вијећа којој су присуствовали представници свих народних скупштина Црне Горе, као и учесници оснивачке скупштине из 1999. године. На сједници је донијета обавезујућа Декларација о предложеном Закону о слободи вјероисповијести, а Митрополији црногорско-приморској уручена је Повеља захвалности за помоћ на очувању Црне Горе и њеног српског идентитета.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

„Ово није само удар на светиње. Ово је удар на православље. Ја иза сваке своје ријечи стојим. И још једно, хоће да одраде посао за Шиптаре. Стојим иза ове ријечи“, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, осврћући се предлог Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, пренијеле су „Вијести“.

 

 

Владика је то казао синоћ на духовној вечери посвећеној Патријарху Павлу, у бјелопољском Центру за културу, у којем су поред наступили бројни гуслари, међу којима и Горан Перовић, који је промовисао нови ЦД, посвећен Патријарху Павлу.

 

Објашњавајући како црногорска власт одрађује посао, казао да су „Шиптари предвиђели исти такав закон, само што га другачије зову.“

 

„Исти такав параграф, да све српске цркве и манастире препишу на своју такозвану државу Косово. О томе се ради. Па је прво понуђено да то учини Црна Гора па ће онда и Шиптари на Косову и Метохији“, казао је владика Јоаникије понављајући да имају доказе за то.

 

Без обзира на ову, како је казао, горку истину, владика је позвао све људе да се 21. децембра саберу у Никшићу.

 

„Ми само са љубављу, и са Божјим миром идемо да се саберемо, али и да подигнемо свој глас против неправде која се врши над нашим народом и Црквом, и да би смо позвали све на дијалог, да превазиђемо неспоразуме као људи, као што је говорио наш свети патријарх Павле“, казао је Епископ будимљанско-никшићки а преносе „Вијести“.

 

Владика је позвао све да се 21. децембра окупе у Никшићу, око моштију Светог Василија, „зато што православни у Црној Гори, која је њихова држава трпе велику неправду“:

 

“А ево како. Та неправда се одвија под велом једне лијепе приче, да Црна Гора његује мултикофесионални склад. Дакле, његују добре односе међу вјерама и то би било лијепо да је то тако. Хвала Богу што имају добре односе са римокатолицима, са муслиманима, са Јеврејима. И сви они говоре да имају добре односе са државом и то су потврдили са уговорима, који су потписали са Црном Гором (све ове три вјере). И то је добро, ми то подржавамо и то искрено говоримо.“

 

Владика Јоаникије је казао да није добро то што се они пред западним, исламским свијетом и пред Јеврејима, представљају као толико благонаклони према вјерама, а своју вјеру, најбројнију у Црној Гори, која је оплеменила Црну Гору, прогоне и хоће да њу да примијене закон, према коме би све цркве и манастири припали држави.

 

“И нас би довели у положај да се послије толико година, а ево славимо 800 година од Светог Саве, пријављујемо као новооснована религија, као секта. А шта то значи да нам узму храмове? Не могу они храмове понијети, али хоће да нас понизе у односу на друге. Никада нису рекли, нити то смију рећи, да ће узети катедралу Светога Трифуна у Котору, она припада Католичкој цркви, и у њој се католици Богу моле према њиховом закону и обичају. Нити су рекли да ће узети неку од старих џамија. Тамо се муслимани моле по своме закону и то сматрају храмом Божјим”; казао је владика.

 

Оно што је чудно је што као држава Црна Гора која више не исповиједа и не штити хришћанску вјеру, нити заступа хришћанство, него секуларизам, хоће да имају храмове.

 

“Да би нас, своју вјеру и народ понизили. Не можемо то, драга браћо и сестре, да дозволимо. То је велика неправда јер су наши преци подизали свете храмове у славу Божју, и храмови су прије свега власништво Божје. Онај који се слави у том храму, то је његов храм. И власништво Свете цркве до дана данашњега. Нико то право нама до сада није оспорио. Ни Турци, ни Аустријанци, па ни комунисти. Никоме то није пало на памет, нити су храмови у доба Кнежевине Црне Горе били уписани на државу. То није било државно него ‘црковно’. Оно што је Богу посвећено треба да буде Божје. И тако су наши стари завештавали, посвећивали храмове Богу живоме и својој Цркви, а за своју душу и свој напредак”, казао је владика Јоаникије.

 

Владика је истакао да се иза свега крије опака, злокобна прича, да ово није само удар на храмове и светиње, него је ово удар на вјеру и на православље и да хоће од Црне Горе да праве Украјину.

 

“И то, драга браћо и сестре, не смијемо дозволити. Ми смо на нивоу права и струке ту причу разобличили, немају ни једног аргумента. Ни на један наш допис, анализу, нису хтјели да одговоре. Са свима другима су водили дијалоге и уз међусобну сагласност потписали уговоре, са католицима, муслиманима, Јеврејима, а са нама нису хтјели да разговарају. Хтјели су да симулирају дијалог. Нудили су нам кретенски оквир за дијалог, нељудски, да разговарамо само о препорукама Венецијанске комисије. Не да разговарамо о намјери, о суштини, о ономе шта тај закон заправо значи. Ми имамо паметне људе, правнике и не можемо дозволити било коме да нас понижава, па ни наша власт”, објаснио је владика, истичући да Црква не позива народ против власти, већ да штите своју вјеру и да боре против неправде.

 

Он је закључио да је лако борити се када вас неко нападне са стране, на шта је народ навика, али да је много теже када су у питању наша браћа.

 

Владика је позвао све на скуп у Никшић истичући да на скуп не носе никакве политичке, страначке ни друге заставе, осим цкрвених.

 

Испред домаћина, Српске православне црквене општине Бијело Поље скуп је поздравио протојереј-ставрофор Дарко Пејић.

 

У програму гусларске вечери поред гуслара Перовића Цуце учествовали су Мијат Недовић, Радомир Јовановић, Радован Радовић, Ранко Минић, Радован Сукновић, црквени хор “Свети Никола” из Бијелог Поља, а програм је водио Жарко Бојић. Стихове о Патријарху Павлу, аутора Живорада Шљиванчанина, је говорио пјесник Иван Лутовац.

 

Десет година од упокојења Патријарха Павла

 

Бесједећи о Патријарху Павлу владика Јоаникије је подсјетио да је 15. новембра навршило 10 година од његовог упокојења.

 

“Његов живот је био такав да када се гледа из духовне перспективе, он личи на једну поему, на пјесму, иако је његов живот био мукотрпан, аскетски, подвижнички, али је био свијетао. И носио је тај старац Христа Господа у себи, његову истину, правду и љубав. И зато нам је свима драг и ко год га је видио доживио га је и памти га као ходећи божији благослов, овђе међу нама”, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, пренијеле су „Вијести“.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У недељу, 15. децембра 2019. године, када Црква слави светог пророка Авакума и светог цара Уроша, свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Вуковару служили су Њихова Преосвештенства Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.

 

 

Архијерејима су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Богдан Стјепановић (Епархија зворничко-тузланска) и ђакон Војислав Николић.

 

Учешћа у светој Литургији су узели и госпођа Драгана Јецков, саборска заступница (СДСС), господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС града Вуковара.

 

После заамвоне молитве Владика Херувим поздравио је све присутне, а речима добродошлице нарочито Епископа зворничко-тузланског г. Фотија.

 

Епископ Фотије је затим проузнео богонадахуту беседу у којој је између осталог рекао: ”Данас празнујемо светога пророка Авакума који је пророковао о доласку Господа Исуса Христа и о спасењу света Његовим доласком. Идемо ка празнику Божића када ћемо ту свету Тајну, ту благословену реч изговорити много пута ”Христос се роди”. Та реч нам говори, браћо и сестре, да се Христос родио ради нас и нашега спасења, да се Он духовно рађа у свакој души људској, у свакој крштеној души. И данас се Христос благодаћу родио у нама, колико смо могли да у молитви и подвигу и скрушености доживимо данашњу свету Литургију. Тако је на свакој Литургији и сваком светом Богослужењу. Зато је добро да су дечица наша овде са нама, да уче своје православље из православних храмова, из Цркве. Да не буде то православље само теоријско знање које уче у школама. То је добро, али то може врло лако да прерасте у чисту сколастику. Да има везе са умом и разумом, али да нема везе са срцем. То нам није довољно. Зато волимо када видимо нашу дечицу у нашим српским православним храмовима, да се уче православљу, да се уче светосављу”.

 

 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

У недјељу 26. по Духовима, дана 15. (2) децембра 2019. године Нјегово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је први пут Бјелајце и предводио свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Вазнесењу Господњем. 

 

Звучни запис беседе

 

Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, презвитер Чедо Ђурић, Александар Бјеличић у ђакон Немања Рељић. 

 

Након прочитаног јеванђелског зачала ко је говори о човјеку који је у својој безумности размишљао само о овоземаљским и материјалним стварима, а она небеска запоставио Христос нас учи да таквог човјека Бог позива још исто вече пред лице Божије, на вјечни суд, чије ли ће тада његово богатство бити. Потребно је сабирати благо на небу гдје ни рђа ни мољац не кваре и гдје лопови не поткопавају и краду истакао је Епископ.

 

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка