Откуда то да ми људи на земљи славимо Бога и пјевамо му, драга дјецо? Безбројни су разлози за то, а довољно је да се присјетимо само једнога од њих – величанствене љепоте свијета који нас окружује, а који нам је даровао управо Он – Господ Бог наш. 

 

 

Јер плаветнило неба изнад нас и плаветнило океана око нас, као безброј чудесних слика у бојама, дјело су Божјих руку и израз његове безграничне милости и љубави према свакоме од нас. Ова Божја љубав, топлина и милост нарочито силно загрију наша срца и овај свијет на најрадоснији хришћански празник – Божић, подсјећајући нас сваки пут изнова да је неизмјерно важно да волимо једни друге бесконачном љубављу Божјом.

 

Ваш Епископ Григорије

 

 

Извор: Епархија деселдорфска и Немачка

 

Саопштење Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, Цетиње, 26. децембар 2019.

 

 

Данас је одржана телефонска сједница Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори (основаног одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2006. године) у саставу:

 

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије

Епископ милешевски г. Атанасије

Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије

Епископ диоклијски г. Методије

Епископ умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије

 

 

Православни епископи у Црној Гори позивају вјерни народ да, у духу свенародног Сабора око моштију Светог Василија Тврдошког и Острошког и братског сабрања пред Скупштином Црне Горе, остане достојанствен и не пристане ни на какве провокације и учествује у немирима и сукобима које могу изазвати злонамјерни људи и мешетари – припадници разних “служби”.

 

Мир и братска слога су нам најпотребнији јер православним хришћанима, као ни било коме у Црној Гори, не приличи било какав облик насиља. Носиоци и узрочници насиља јесу садашњи властодршци у Црној Гори који изазивају праведни народни гњев, заборављајући свељудску Његошеву истину: Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.

 

Епископски савјет ће се обратити свим међународним  институцијама за заштиту људских права и слобода због бруталног угрожавања слободе вјере у Црној Гори. Овај антиеврпоски закон у Црној Гори је припрема да се на исти овакав начин отме имовина Српске Православне Цркве и на Косову и Метохији.

 

3.Епископски савјет ће затражити хитно сазивање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве због ванредне и новонастале ситуације, како у Црној Гори, тако и на Косову и Метохији, гдје је у припреми отимање светиња и имовине Српске Православне Цркве.

 

Позивамо још једном сву браћу и сестре православне хришћане и све људе добре воље на мир и братску слогу са свим људима у Црној Гори.

 

Честитамо Божићне празнике свима: Христос се роди!

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Овога јутра поздрављам сву Црну Гору и сав народ у Црној Гори ћивотом Светога Петра Цетињскога, највећег Црногорца у историји, законодавца, помиритеља у своје вријеме и, надамо се, помиритеља и у ово наше вријеме свих који живе у Црној Гори.
   

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије честитао Божић кардиналу Јосипу Бозанићу. Текст честитке доносимо у целости: 

 

 

Узорити господине Кардинале,

У Витлејему јудејскоме, као што сведочи Свети апостол Лука, родило се Дете кроз које ће целокупна творевина на челу са човеком открити свој истински смисао. Црква о Њему сведочи већ две хиљаде година и препознаје га у личности Исуса Назарећанина, оваплоћеног Логоса Божјег, који је ради нас и ради нашега спасења постао човек. Свако богочежњиво људско биће позвано је да открије тајну Божића, да урони у неизрецивост љубави Божје и да је подели са својим ближњима.

 

Нека радост предстојећег празника, Узорити господине Кардинале и брате у Христу, испуни душе и срца свих хришћана, а пре свега Вас и браће бискупа, свештенства, монаштва и свих верника Римокатоличке Цркве у Хрватској, како бисмо заједно славили име Божје у векове векова.

 

Мир Божји - Христос се роди! Срећана и благословне Нова година!

 

У Христу Господу Ваш брат,

 

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Јавности стављамо на увид примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница.

 

 

Примедбе су благовремено достављене Влади Црне Горе као предлагачу закона. До данашњег дана, Влада Црне Горе није одговорила ни на једну од достављених примедби. Осим тога, примедбе су на енглеском језику достављене релевантним међународним адресама, као и посланицима у посланичким клубовима Скупштине Црне Горе.

 

Примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори (pdf)

 

Правни савет Митрополије црногорско-приморске 

и Епархије будимљанско-никшићке

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована.

 

 

Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа.

 

Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао:

 

 

„Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона.

 

Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако.

 

 

Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај.

 

Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац.

 

Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“

 

Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство.

 

 

Сестринство Манастира Жиче

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Поводом предстојећих Божићних празника, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј угостио је у среду, 25. децембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду, бригадног генерала г. Зорана Насковића, команданта Прве бригаде Копнене војске Србије.

 

 

Састанку је присуствовао и војни свештеник, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, капетан Прве бригаде Копнене војске Србије и сабрат Светосавског храма на Новом насељу.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Пред Скупштином Црне Горе јуче је одржан протестни скуп свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести.

 

 

Претходила му је протестна литија од Саборног храма, коју су предводили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије.

 

Епископ Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића а Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Видослов, издавачка кућа Епархије захумско – херцеговачке и приморске са поносом може да објави да се на листи њених издања налазе и двије нове књиге које ће захваљујући изузетном садржају засигурно наћи пут до читалаца. Првенствено ће наћи пут до оних који желе да боље упознају вјеру коју живе као хришћанке и хришћани јер обjе књиге о којима је ријеч  –  књига свештеника проф. др Владана Перишића, као и књига свештеника проф. др Џона Бера – у читаоцу могу да пробуде радост учеништва и самим тим жељу да се сам за себе увјери  како предање наше Цркве ни у ком случају није статично, већ бива стални позив на заједничко, и то веома узбудљиво, путовање вјере.

 

 

Прва од двије, књига о. Владана Перишића, наслова, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“ , представља збирку тумачења јеванђељских перикопа у форми бесједâ које су изговаране поглавито у цркви Благовјештења у Дубровнику, на Св. Литургијама које о. Владан као парох дубровачки тамо служи. Истини за вољу, бесједе које можемо наћи на страницама ове књиге су, у односу на оне које су се могле чути у Дубровнику, унеколико допуњене и додатно сређене за штампу. Своје вишедеценијско искуство професора Православног Богословског факултета у Београду као и свештеника – литурга и пастира, које је сублимирано у овој публикацији, о. Владан је, на наше одушевљење,  понудио свима који желе да се сусретну са Богом кроз Писмо и Евхаристију, али и знатижељницима који куцају својим срцем на врата Христове Цркве, а да можда тога нису ни свјесни. Оне  су све само не клишеи и она тако често слушана понављања и фразе која не недостају у нашем црквеном бесједништву. Илустрације ради, погледајмо шта сам аутор каже у пар пасуса који су изабрани из његовог предговора књизи:

 

„Никада нисам сматрао да сам неки нарочити беседник. Ако икакав. Сва тумачења сабрана у овој књизи на овај или онај начин су изнуђена. Народ Божији, који сам, служећи литургију више од четврт века, по правилу лишавао сваког коментара о ономе што бисмо из јеванђеља читали (због чега се нисам баш најбоље осећао) нисам више могао остављати без иједне речи. Тако сам решио да ипак беседим. Сувишно је и рећи: нипошто не претендујем на то да су овде дата тумачења најбоља, поготово не једина могућа…

 

…Ослањао сам се на све што ми се чинило ваљаним од онога што сам годинама читао, не водећи притом рачуна да ли су у питању православни, католички или протестански аутори, јер сам уверен да се тумачења не могу сврставати према конфесијама, него према томе да ли су добра или лоша, успешна или не. То држим за једини критеријум…

 

….Више сам него свестан да сам тумачењима која овде дајем само загребао по површини текста јеванђеља… Предајем их заинтересованима као неку врсту штаке – да се кроз текст Свештеног Писма крећу барем за нијансу слободније него без ње. А када им његове стазе и путељци постану блискији него што су сада, да је слободно одбаце и крену путем који сами одаберу, не обазирући се на мене…

 

Вјерујемо да се већ из овог дјелимичног увида у предговор може назријети елеганција стила, љепотa начина изражавања и, што је веома важно, непретенциозност аутора, који позива читаоце да сами уђу у свијет Писма и корачају кроз живот широко отворених очију за стварности у себи и око себе. Бесједе у овој књизи, све одреда, труде се да ријечи јеванђеља преведу у наше вријеме и наш живот, да покажу како јеванђеље обликује наш животни став и помаже нам да свијет око себе процјењујемо његовим, јеванђељским критеријумима.

 

У том смислу, о. Владан се не устручава да говори и ријечи критике на рачун погрешних пракси и схватања, и то најчешће оних у Цркви који себе називају учитељима и који обнашају власт, као ни да указује на опасности од традиционалистичке ексклузивности и њене замишљене „свете“ сигурности и самодовољности. Те критике никада нису баналне и прозивачке. Одважност да се критикује нека аномалија у црвеном животу спојена је код њега са позивом на одговорност свих да процијене и увиде да је у Исусу (како о. Владан једноставно, а за нашу праксу однекуд и неубичајено, најчешће одабира да именује Спаситеља, будући да и јеванђеље чини тако, називајући га напросто „Исус“), тј. да је кроз однос са Исусом, а који опет једино може да се оствари  кроз активан, креативан и конкретан однос љубави према ближњем,  свима и заувијек отворен пут ка Оцу. Као и то  да изнад свих у Цркви као једина глава стоји Он – Исус, Син Божији.

 

Оно што такође ваља рећи у овом кратком осврту је још једна особина казивања  о. Владана. Наиме, он никада не цитира Св. Писмо отприлике и по сјећању, што је случај и са другим изворима, било да су патристичког, рабинског, научног или неког другог поријекла. На један савремен начин ова књига успоставља предањске стандарде литургијског бесједништва које подразумијева озбиљну посвећеност, прецизност, чисту и јасну мисао, као и већ поменуту непретенциозност. За оне који се баве бесједништвом, али и за све друге, читање оваквога штива може да представља прекретницу у разумијевању самога бесједништва. И не само бесједништва! Иако лична понизност нашег аутора лишава такве амбиције, и у предавању читаоцу он ову збирку назива „штаком“ која се може и одбацити, држимо да је у стварности нова књига Владана Перишића прије једна снажна локомотива која може да инспирише и повуче многе у хвалевриједан подухват новог промишљања сопственог, а и бесједништва других. И још важније, да утјеши и подстакне многе који у турбуленцијама како црквеног, тако и живота свијета, виде свјетлост коју „тама не обузе“ (Јн 1,5).

 

Наслов књиге, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“, очекивано, у великој мјери открива оно што слиједи. Ријечима о. Владана:

 

„Све док не показују милост, него само инсистирају на посту, жртви и ритуалу, они не познају правога Бога. И зато се Исусово неуморно превладавање тог крутог, и од реалних проблема људи отуђеног формализма испуњавања религиозних прописа и губљења у самозадовољној ритуалистици, које се тако снажно провлачи кроз јеванђеља, морало одразити и у наслову ове књиге. Можда не би било претерано рећи да смисао свих ових беседа стаје у тих неколико речи наслова“.

 

Из дубине срца препоручујући свима да са пажњом сразмјерној оној којом је књига настајала из ума, срца и пера о. Владана исту и читају, уредништво Видослова нашем сабрату из Епархије ЗХП захваљује што је пристао да нам уступи своје текстове и дозволи да их штампамо и тако обогатимо наше епархијско издаваштво једним изузетним насловом.

 

Друга књига о којој је ријеч јесте дјело „Постати човјек“ (енгл. оригинал  „Becoming Human“, што би се, да није у нашем језику помало рогобатно, могло превести и као „Постајање човјеком“ док ни „поста(ја)ти човјек“ не би било погрешно) аутора о. Џона Бера, познатог (и заслужено све познатијег) патристичара и теолога уистину васељенског формата. Џон Бер, оксфордски ђак, ученик таквих учитеља као што су митрополит Калист Вер и о. Ендрју Леут јесте неко кога бисмо без претјеривања могли поредити са учитељима Цркве из древне хришћанске Кападокије. Чак и породично стабло овога човјека (отац свештеник, брат светогорски монах, сестра по имену-  замислите – Макрина) буди такве асоцијације. Више од тога свакако асоцијације те природе буди увид у његов плодни богословски рад који се састоји од петнаестак објављених књига, на десетине чланака и безброј предавања, од којих су нека доступна и на јутјубу за оне који имају срећу да могу да разумију раскошни британски енглески језик овога пастира и научника. (Сам о. Џон умије да се нашали на свој рачун и каже да, будући да за више од 20 г. живота у САД није изгубио британски акценат, самим тим шта год да каже звучи интелигентно).

 

Слично своме великом претходнику на мјесту декана Академије св. Владимира у Њујорку, о. Александру Шмеману, и дјела Џона Бера полако но сигурно постају класици савремене православне теологије. Наслови попут „Пут за Никеју“ или „Тајна Христа, Живот у смрти“, те серија издања ранохришћанских Отаца (Иринеј, Ориген, Атанасије…) које једна за другом угледавају свјетло дана у његовом преводу на енглески са грчког оригинала, уз исцрпне и изузетно живе и инвентивне коментаре,  позиционирају о. Џона као засигурно једног од водећих патристичких теолога којим наша Црква може да се похвали. Познавање како Светог Писма тако и дјȇла Отаца које се може видјети код њега је толико фасцинантно да граничи са невјероватним. И у том смислу он нам својом појавом свједочи о могућностима прегаоца и марљивог посвећеника светоотачких размјера. Књига коју смо издали је заправо књижица по обиму, димензија 15×14 цм  и на свега нешто више од 100 страница текста, а конципирана је као игра ријечи и слика. Међутим, иако невелика она је својеврсни нуклеус, популарно написани сажетак теолошке мисли о. Џона. Или можда и мамац за дубљи и озбиљнији сусрет са његовим богословљем које се у другим књигама може пронаћи. Како сам маестро Бер каза у предговору:

 

 „ Ова књига промишља разноврсне димензије и импликације запањујуће чињенице да нам Христос тиме што умире као човјек показује шта је то бити Бог, а чинећи то, у исто вријеме нам показује шта је то бити људско биће, које слободно бира да утемељи свој живот на саможртвеној Божијој љубави.

 

Ова размишљања су представљена и разрађена кроз слику и ријеч, док њихово узајамно  дејство обогаћује и продубљује наше разумијевање и препознавање мудрости Божије на дјелу у творевини, спасењу и нама самима. Распоред текста одражава мисаони покрет који се разоткрива у реченицама, док су поједине ријечи и наводи визуелно наглашени различитим и већим штампарским словима. Непрекинути текст сваког поглавља је, надаље, употпуњен издвојеним наводима различите боје, као и сликама, које додатно расвјетљавају и понављају неке аспекте тог промишљања.

 

„Крајњи резултат је умногоме налик средњовјековном рукопису, који наводи читаоца прије на контемплативно читање и вагање сваке ријечи и слике, него на летимичан преглед“.

 

Наведени цитат намеће нам као очигледно и обавезу да похвалимо и преводиоца г. Вјекослава Јовановића за успјешно обављен посао.

 

Двије књиге које смо само овлаш представили сасвим сигурно заврјеђују далеко озбиљније коментаре и представљања. У времену у коме није тешко уочити кризу, која нажалост укључује и раскол, као и обрачуне са онима који другачије мисле, а чему сви свједочимо данас у Православљу што у свијету а што и у нашој близини, овакви садржаји буде наду. Православље у крилу кога смо препознали Христа као свог Спаситеља и поред нелагоде коју изазива сагледавање неких најновијих дешавањa, није и не смије да се сведе на то лоше и срамотно, и  треба да буде наша велика љубав и када нам се чини да многе ствари демантују оправданост таквог осјећања за рачун осјећања која се крећу у распону од чуђења и невјерице па све до бијеса и очајања.

 

Владан Перишић и Џон Бер стоје у реду са онима у којима видимо танану љепоту јеванђељског и отачког православља као онога које је далеко од сваког тријумфализма или искључивости. Чак и поглед у историју који би био и тек само малчице озбиљнији од овог приказа показао би нам да је листа са именима великана црквене мисли идентична са листом имена оспораваних, а неријетко и сурово прогањаних. И то не само од незнабожаца већ и од људи који су били чланови Цркве, шта више углавном њени проминентни чланови, са титулама које су у њиховом времену изазивале страхопоштовање. Ипак, то што се за једно вријеме то страхопоштовање чинило саморазумљивим, у временима која су услиједила било је не напросто неразумљиво већ и сасвим ирелевантно. Истински свједоци су кроз своје настављаче увијек изнова задобијали оно мјесто које им припада. Или ће га задобити. Ово говоримо имајући у виду да дјела попут ових о којима је ријеч имају своју будућност чак и ако им се не посвети заслужена пажња у нашем времену. Генерације неких будућих патристичара препознаће у свом времену оно што аутори попут Перишића и Бера препознају у свом, а они прије њих у свом, и тако редом. Мјесто за наду је дакле много веће него што би то можда могло да се закључи на брзину, летимичним погледом на један одређени тренутак историје.

 

Љепота хришћанства у његовом православном изразу заиста испливава на повшину кроз ова издања. Онога  Православља које уважава и воли, братими и мири, те тиме,  а не снагом јуридичког или институционалног ауторитета, свједочи Царство које се приближило, дошло и које долази у сили. У сили жртвене љубави.

 

Хвала још једном обојици што су дозволили да посредством Видослова, издавачке куће Епархије захумско – херцеговачке и приморске, ту радост подијелимо са њиховим и нашим будућим читаоцима.

 

За уредништво Видослова

Дражен Тупањанин

 

 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

 

Поводом празника Светог Спиридона Чудотворца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму посвећеном овом светитељу Цркве Божије у Ђеновићима код Херцег Новог. Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора.

 

Звучни запис беседе

 

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да сабирање око Христа Господа и силе Његове, која просвећује и освећује, траје и наставља се кроз вјекове.

 

„И свједоци Његови су били безбројни кроз историју. И данас их има, можда више него икада у историји, широм васељене. Нема данас мјеста на земаљском шару гдје се не сабирају људи око имена Христовога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Додао је да данас, када прослављамо Светога Спиридона, велики број хришћана Истока и Запада славе и Његово свето рођење.

 

„И свима њима ми честитамо празник Христовога рођења, за који се, такође, и ми спремамо постом и молитвом, трудом и сабирањем око Њега и око Његовога светога имена и око оних који су били и остали Његови живи свједоци“.

 

Рекао је да је међу њима био ,и остао његов свједок Свети Спиридон, тримитунтски чудотворац.

 

„Једноставни пастир Цркве Божије, чобани и чувар стада, али не само бесловесних него и духовних стада кроз вјекове. Он је један од учесника оног великог сабора, првог васељенског сабора 325. године, за вријеме цара Константина. Он је својим животом, својом вјером, својом вјерношћу посвједочиоХриста Бога. И свједочи га и данас својим светим моштима“, рекао је Владика.

 

Казао је даје Свети Спиридон велики просветитељ и учитељ Цркве Божје, један од Христових апостола који га кроз историју свједочи и проповиједа.

 

„И они који се дотичу његових моштију, уствари се дотичу хаљина Христових. Јер, шта су друго мошти светих Божјих људи него Христове хаљине, одијело у које се Господ обукао кроз дивне своје светитеље, подвижнике и чудотворце, свете ученике своје који су кроз сву историју својим животом, својом вјером, својом надом Њега свједочили“, казао је Митрополит Амфилохије.

 

Након причешћа вјерних, ђеновићки храм Светог Спиридона је опходила славска Литија, а онда је благосиљан славски колач.

 

Митрополит Амфилохије је на крају сабранима честитао славу.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Након протестне Литије пред Скупштином Црне Горе Миреополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Епископима будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем и свештенством Служио је Свету службу Божију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења. Владика Методије је у бесједи након читања Јеванђеља казао да се преко двије хиљаде година сабирамо око Христа Бога нашега.

 

 

 

„Откад је човјека и људскога рода, увијек је било актуелно религијско питање. И у прадавна времена. И све религије људске до Христа за човјека, појединца биле су један дио његовог свакодневног живота, један образац и модел понашања. Али оно истинско, дубоко, оно дубље питање свакога човјека који дође на овај свијет, то је питање откуд овај свијет овакав какав је створен и откуд ја у њему, и куда ја идем и какво је моје назначење у овоме животу и шта је то и каква је то смрт која гаси неминовно све на крају овога земаљскога живота“, казао је Владика диоклијски.

 

Казао је да морамо бити свјесни чињенице да је Христос кад је дошао у матицу овога живота узевши људску природу на себе, проповиједао међу религиозним људима.

 

„Али, Он није говорио о религији уопште. Он је, браћо и сестре, само говорио о вјери. А вјера је она лична ствар, свакога од нас. То је онај унутрашњи осјећај који нам даје одговор на сва она питања, почев од Гилгамеша и његовог страха до дана данашњега: Откуд ја у овоме свијету“, рекао је он.

 

Владика Методије је казао да је Господ говорио једино о вјери због тога што вјера може бити само лична.

 

„И увијек се обраћао само појединцу и говорио: не бој се и вјеруј у Јеванђеље. Вјеруј у оно што ти Ја говорим, у ову благу вијест коју сам дошао да проповиједам. Људско је и нормално је -то је оно што иде са људском природом – да се човјек плаши. И зато је Он своје ученике, кад је хтио да их пита нешто важно, увијек одводио далеко од мјеста прогона, из Јерусалима у далеке крајеве Галилеје. Да их пита и да му слободно одговоре, без страха и утицаја јудејскога ко је Он и шта кажу људи за Њега које Он. И онда су тако, направивши отклон од мјеста у којем су били под притиском и страхом слободно исповиједали вјеру у Њега, као што је Петар рекао: Ти си Христос Син Бога живога“, подсјетио је Владика.

 

Подсјетио је да нам Јеванђеље говори да је та вјера коју је Петар исповиједио и на којој је Господ саградио Цркву своју оно дубоко осјећање љубави која нам је потребаана у нашим сабрањима око Тијела и Крви Христове.

 

„Том енеригом ће се јачати. И не требамо се бојати свога страха, јер је он природан. И Он је стално говорио својим ученицима и то је показао својим животом и својом смрћу. Али на крају и све оне ријечи које је говорио потврдио је својим васкрсењем и вазнесењем на небо, коме нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије.

 

На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је и данашње сабрање – сабрање на коме се учимо да служимо а не да господаримо.

 

„И да научимо да се жртвујемо на начин на који се Христос жртвовао за човјечанство. Да се жртвујемо једни за друге, јер нема веће љубави оне да неко живот свој положи за ближње своје. Та жртва, христолика жртва, и та Божја истина и правда је она која побјеђује у овом свијету, непрекидно вјековима. Зато смо ми данас носили и ону поруку Светог Петра Цетињскога да је у имену Божјем суд и правда. У имену Божјем је побједа. И данас и овдје не побјеђујемо ми некога другога нити неко други нас, него правда Божја, истина Божја, љубав Божја је она која нас призива да се ње причестимо, да сагласно њој живимо и да се према њој управљамо“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Рекао је да су на Литургији молитвено поменути предједника државе Мило Ђукановић,премијер Душко Марковић и сви посланици у Скупштини Црне Горе.

 

„Да суде именом Божјим и правдом Божјом, вјерном правдом. Да не суде и да не доносе законе који рађају безакоње, који рађају мржњу, који рађају диобе у народу у Црној Гори“, рекао је Владика.

 

Поручио је да се молимо да Бог, правда Божја и љубав Божја побиједе у срцима свих нас.

 

„Па и у срцима оних који су данас на власти, овој пролазној власти у Црној Гори, да и они ходе тим и таквим путем. На то су призвани, ако хоће да буду истински побједитељи, а не лажни побједитељи. И да побјеђују ради својих интереса – они или ми или било ко други“, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Пред Скупштином Црне Горе одржан је протестни скуп свештенстства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести.

 

 

Претходила му је протестна литија од Саборног храма, коју су предводили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије.

 

Епископ диоклијски г. Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића од суботе.

 

Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт.

 

Свети оци Владике, свештенство наше, монаштво, народе Божји,

 

И сви они који су посланици у овој Скупштини Црне Горе,

 

Ево овдје наше сестре монахиње у име мајке Светога Василија, острошкога и тврдошкога чудотворца, Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца носе овај транспарент на коме су написане оне свете ријечи Петра Првог, Митрополита и Чудотворца цетињског: У имену Божјем је суд и правда. То су ријечи и ист5ина на којима је он темељио свој Законик, започевши га оном реченицом и оном великом истином на којој се темељи судбина овога свијета, на ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога, Тројице животворне јединосуштне. Наше сестре монахиње носе ову поруку, које као и мајке наших Светих отаца, уграђују своју младост у обнову ових светиња, у обнову својих душа. То су већ урадиле и оне и наши монаси и наше свештенство и од раније, а посебно ових тридесет година. Ове ријечи, ова истина велика, свједочи и нама, али и овом парламенту, да су ваљани само они закони који се темеље на овој великој и светој истини, на којој је утемељено сво законодавство земаљских народа од времена пророка Мојсија до светих апостола, до најновијих законодаваца широм Европе, Америке и Азије.

 

На овој истини темељено је законодавство Црне Горе, и древне Зете и древне Диоклије. Освједочено је мучеништвом Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика, освједочено вјековном борбом за Крст часни и слободу златну. На томе је утемељено законодавство до наших времена. И оно на што ми желимо је да подсјетимо овај парламент јесте да управо њихови закони и њихова одговорност је утолико већа уколико и они темеље законе које доносе за савремену Црну Гору на овој истини вјечној и непролазној.

 

Нијесмо дошли овдје ми ни против кога. Ми смо дошли управо да посвједочимо и изразимо поштовање нашим посланицима у овом парламенту, да изразимо поштовање према овом врховном законодавном тијелу, али у исто вријеме и да их својим присуством и својим ријечима подсјетимо да законе које доносе, које одобравају, ако нијесу сагласни са законима Светога Петра Цетињског, са завјештањима Светога Василија Острошкога, са оним што је записао и написао Свети Петар Други Ловћенски тајновидац, са законима времена краља и господара Црне Горе Николе Првога Петзровића – ако ти закони модерни нису са њима у сагласности, ако нису у сагласности са законима савременога свијета, Европе и Америке посебно, онда то закони нијесу закони истинске Црне Горе него се могу претворити у безакоње.

 

Ми управо то хоћемо да подсјетимо наше посланике. да не дозволе  тај стид и тај срам на ову највишу установу наше државе да она доноси, први пут у својој историји безаконе законе угрожавајући елементарна људска права и права Цркве Божије овдје у црној Гори; Цркве Божије која је родила Црнуи Гору и надахнула све оно што је часно и честито у њеној историји. 

 

Посебно се обраћамо нашој браћи посланицима који су муслиманског поријекла, и браћи римокатолицима да они не дозволе да њима неко манипулише на основу оних уговора који су раније потписани са њима, па да кажу да овај закон за њих не важи, да само важи за Православну цркву, Православну Митрополију црногорско-приморску и друге Епархије Православне цркве српске.у Црној Гори. Закон у свим државама свијета је оно што је врховно. Не могу уговори да буду изнад закона и ми желимо да их подсјетимо и да им кажемо да су они, наравнно, слободни да гласају како се опредјељују, али опредјељење против ове Цркве Божије је истовремено и опредјељење против свих у Црној Гори – без обзира да ли су римокатолици, да ли су муслимани или православни. 

 

Зато, у име Божје, у име Светога Василија Острошкога и његових завјештања које сте чули, у име Светога Петра Цетињскога, у име Симеона Дајбабскога, Цетињанина, чије су мошти овдје и који је уградио свој живот у ону Божју пећину, у име Стефана Пиперскога, великога бранитеља Крста часнога – у Њихово име, ми овдје данас умољавамо наше посланике да не дозволе себи да неко – било ко да је тај! – изманипулише њиховим одлукама. Умољавмо их не не дозволе да се дјелови овога предлога закона први пузт у историји примјењују на такав начин. Тако како је формулисан – то је порицање свеукупног законодавства, не само цркава Божјих и вјерских заједница него модерног законодавства Европе и Америке. И ако ова Црна Гора жели заиста да се угради у европску заједницу, онда то не могу учинити безакоњем и прихватањем безакоња у односу на ову установу – Цркву Христову, Цркву Божју која овдје осам стотина година у оваквој организацији постоји, а овдје та Црква Божија постоји и од времена великога цара Константина, од 3. и 4. вијека, без прекида.

 

Угрожавати биће те Цркве Божије, прогонити оне који уграђују своју младост, свој живот у ове светиње обнављајући се њима и обнављајући те светиње – то може само неко ко је изгубио разум, ко је изгубио и савјест, који, уствари, ради својих интереса, приватних, личних, ради своје власти и своје сласти покушава да ствара и гради такву Црну Гору и њену будућност и будућност њене дјеце.

 

Нека би Бог благословио овај дом и све посланике народне скупштине, а надамо се да ће посланици који представљају народ, које је народ изабрао, чути глас овога народа, Световасилијевског сабора и овога свештенства и монаштва. Надамо се, дакле, да ће испоштовати народни посланици глас народа, првенствено народа Божјег, Христовог народа, црногорског, православног, српског или како год га још звали, прије свега и изнад свега Божјег народа – да ће услишити овај глас и да ће донијети своје одлуке онако као то одговара овоме што је записао и потписао, свједочио Свети Петар Цетињски да је у имену божјем суд и правда. Све што је урађено на земљи против имена Божјег и правде која сија из тога имена – све је то безакоње. Бивало, јесте и биће и у будућим временима.

 

Благослов овоме дому!

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Синоћ је у подгоричком Саборном храму Васкрсења Христовог одржано „Велико гусларско вече“, посвећено 800 годишњици аутокефалности Српске православне цркве. Бесједу је изговорио Високопреосвећени митрополит Амфилохије, а уз гусле су појали чланови Савеза гуслара „Душаново царство“, који су били и једни од организатора вечери. У тонском запису доносимо вам бесједу Високопреосвећеног митрополита Амфилохија.

 

Звучни запис беседе

 

Извор: Радио Светигора

 

У недељу. 22. децембра са почетком у 19 часова, представљено је дјело Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), професора емеритуса, „Патрологија“ у пет томова.

 

 

О „Патрологији“ Владике Атанасија говорили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, аутор Епископ Атанасије (Јевтић), као и протојереј-ставрофор Борис Брајовић. Модератор вечери био је протојереј Предраг Шћепановић.

 

„Ових пет књига Владике Атанасија нијесу само наука о Светим оцима већ наука Светих отаца, спојено једно са другим у чему је посебно својство ове Патрологије Владике Атанасија. Он је ове своје књиге писао не само на начин како се Патрологија писала на истоку и западу, као наука о оцима, већ је у свакој својој Патрологији превео и списе Светих отаца почевши од дјела апостолских па до најновијих времена. У томе је изузетан значај ових његовох списа“, између осталог је нагласио Митрополит Амфилохије.

 

Протојереј-ставрофор Борис Брајовић је између осталог казао да ова дјела и не само она свједоче да их је писао отац Цркве у пуном смислу те ријечи, Владика Атанасије велики, тврдошки, херцеговачки.

 

Аутор „Патрологије“, Владика Атанасије је казао да је у писање својих књига, које су настајале у вечерима у Призрену и Београду, на путу од Косова до Јадовна, уложио велики труд угледајући се на велике патрологе као што је Флоровски, који је по њему највећи православни патролог, и друге.

 

„Патрологија“ у пет томова, представља круну рада аутора на свеобухватном дјелу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео прије 35 година, кад је као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије.

 

Као што се сада давна 1984. година са правом сматра историјском за српску патрологију, тако се и објављивање овог истоименог петокњижја сада у 2019. години, сматра као важан догађај не само за православну богословску мисао него и за цјелокупну српску културу.

 

Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“.

 

Владика Атанасије позивајући се и слиједећи ауторитете претходно поменутог руског теолога Георгија Флоровског, а онда и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), пише о животу, богословљу, учењу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доносећи литургијске, историјске, хагиографске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живјели.

 

Са тог разлога овај проширени уџбеник сматра се својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци кроз историју ратовали за очување и одржање чистоте вјере.

 

Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три вијека историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола.

 

Други том садржи источни оце и писце из IV и V вијека – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вјере.

 

Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880).

 

Осим кратке историје васељенских и помјесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и Дионисије Ареопагит и цар Јустинијан Први.

 

Поднаслов четврте књиге је – Латински оци од Никеје до XI века, уз додатак о Петровом примату части.

 

Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (IX вијек) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453. (XV вијек), а описује се и покушај унијатства – уније са Римом.

 

Владика Атанасије, је овом приликом најавио да већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до XX вијека.

 

“Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – захумско-херцеговачка и западноамеричка, у сарадњи са Православним Богословским Факултетом у Београду, чији је Владика Атанасије некадашњи декан, као и једини почасни професор.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска