Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ новосадски и бачки др Иринеј примио команданта Зорана Насковића

Wed, 25 Dec 2019 18:40:44 +0000

Поводом предстојећих Божићних празника, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј угостио је у среду, 25. децембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду, бригадног генерала г. Зорана Насковића, команданта Прве бригаде Копнене војске Србије.

Састанку је присуствовао и војни свештеник, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, капетан Прве бригаде Копнене војске Србије и сабрат Светосавског храма на Новом насељу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Завјет пред прецима и потомцима

Wed, 25 Dec 2019 18:39:49 +0000

Пред Скупштином Црне Горе јуче је одржан протестни скуп свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести.

Претходила му је протестна литија од Саборног храма, коју су предводили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије.

Епископ Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића а Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Две нове књиге у издању "Видослова"

Wed, 25 Dec 2019 12:48:25 +0000

Видослов, издавачка кућа Епархије захумско – херцеговачке и приморске са поносом може да објави да се на листи њених издања налазе и двије нове књиге које ће захваљујући изузетном садржају засигурно наћи пут до читалаца. Првенствено ће наћи пут до оних који желе да боље упознају вјеру коју живе као хришћанке и хришћани јер обjе књиге о којима је ријеч – књига свештеника проф. др Владана Перишића, као и књига свештеника проф. др Џона Бера – у читаоцу могу да пробуде радост учеништва и самим тим жељу да се сам за себе увјери како предање наше Цркве ни у ком случају није статично, већ бива стални позив на заједничко, и то веома узбудљиво, путовање вјере.

Прва од двије, књига о. Владана Перишића, наслова, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“ , представља збирку тумачења јеванђељских перикопа у форми бесједâ које су изговаране поглавито у цркви Благовјештења у Дубровнику, на Св. Литургијама које о. Владан као парох дубровачки тамо служи. Истини за вољу, бесједе које можемо наћи на страницама ове књиге су, у односу на оне које су се могле чути у Дубровнику, унеколико допуњене и додатно сређене за штампу. Своје вишедеценијско искуство професора Православног Богословског факултета у Београду као и свештеника – литурга и пастира, које је сублимирано у овој публикацији, о. Владан је, на наше одушевљење, понудио свима који желе да се сусретну са Богом кроз Писмо и Евхаристију, али и знатижељницима који куцају својим срцем на врата Христове Цркве, а да можда тога нису ни свјесни. Оне су све само не клишеи и она тако често слушана понављања и фразе која не недостају у нашем црквеном бесједништву. Илустрације ради, погледајмо шта сам аутор каже у пар пасуса који су изабрани из његовог предговора књизи:

„Никада нисам сматрао да сам неки нарочити беседник. Ако икакав. Сва тумачења сабрана у овој књизи на овај или онај начин су изнуђена. Народ Божији, који сам, служећи литургију више од четврт века, по правилу лишавао сваког коментара о ономе што бисмо из јеванђеља читали (због чега се нисам баш најбоље осећао) нисам више могао остављати без иједне речи. Тако сам решио да ипак беседим. Сувишно је и рећи: нипошто не претендујем на то да су овде дата тумачења најбоља, поготово не једина могућа…

…Ослањао сам се на све што ми се чинило ваљаним од онога што сам годинама читао, не водећи притом рачуна да ли су у питању православни, католички или протестански аутори, јер сам уверен да се тумачења не могу сврставати према конфесијама, него према томе да ли су добра или лоша, успешна или не. То држим за једини критеријум…

….Више сам него свестан да сам тумачењима која овде дајем само загребао по површини текста јеванђеља… Предајем их заинтересованима као неку врсту штаке – да се кроз текст Свештеног Писма крећу барем за нијансу слободније него без ње. А када им његове стазе и путељци постану блискији него што су сада, да је слободно одбаце и крену путем који сами одаберу, не обазирући се на мене…

Вјерујемо да се већ из овог дјелимичног увида у предговор може назријети елеганција стила, љепотa начина изражавања и, што је веома важно, непретенциозност аутора, који позива читаоце да сами уђу у свијет Писма и корачају кроз живот широко отворених очију за стварности у себи и око себе. Бесједе у овој књизи, све одреда, труде се да ријечи јеванђеља преведу у наше вријеме и наш живот, да покажу како јеванђеље обликује наш животни став и помаже нам да свијет око себе процјењујемо његовим, јеванђељским критеријумима.

У том смислу, о. Владан се не устручава да говори и ријечи критике на рачун погрешних пракси и схватања, и то најчешће оних у Цркви који себе називају учитељима и који обнашају власт, као ни да указује на опасности од традиционалистичке ексклузивности и њене замишљене „свете“ сигурности и самодовољности. Те критике никада нису баналне и прозивачке. Одважност да се критикује нека аномалија у црвеном животу спојена је код њега са позивом на одговорност свих да процијене и увиде да је у Исусу (како о. Владан једноставно, а за нашу праксу однекуд и неубичајено, најчешће одабира да именује Спаситеља, будући да и јеванђеље чини тако, називајући га напросто „Исус“), тј. да је кроз однос са Исусом, а који опет једино може да се оствари кроз активан, креативан и конкретан однос љубави према ближњем, свима и заувијек отворен пут ка Оцу. Као и то да изнад свих у Цркви као једина глава стоји Он – Исус, Син Божији.

Оно што такође ваља рећи у овом кратком осврту је још једна особина казивања о. Владана. Наиме, он никада не цитира Св. Писмо отприлике и по сјећању, што је случај и са другим изворима, било да су патристичког, рабинског, научног или неког другог поријекла. На један савремен начин ова књига успоставља предањске стандарде литургијског бесједништва које подразумијева озбиљну посвећеност, прецизност, чисту и јасну мисао, као и већ поменуту непретенциозност. За оне који се баве бесједништвом, али и за све друге, читање оваквога штива може да представља прекретницу у разумијевању самога бесједништва. И не само бесједништва! Иако лична понизност нашег аутора лишава такве амбиције, и у предавању читаоцу он ову збирку назива „штаком“ која се може и одбацити, држимо да је у стварности нова књига Владана Перишића прије једна снажна локомотива која може да инспирише и повуче многе у хвалевриједан подухват новог промишљања сопственог, а и бесједништва других. И још важније, да утјеши и подстакне многе који у турбуленцијама како црквеног, тако и живота свијета, виде свјетлост коју „тама не обузе“ (Јн 1,5).

Наслов књиге, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“, очекивано, у великој мјери открива оно што слиједи. Ријечима о. Владана:

„Све док не показују милост, него само инсистирају на посту, жртви и ритуалу, они не познају правога Бога. И зато се Исусово неуморно превладавање тог крутог, и од реалних проблема људи отуђеног формализма испуњавања религиозних прописа и губљења у самозадовољној ритуалистици, које се тако снажно провлачи кроз јеванђеља, морало одразити и у наслову ове књиге. Можда не би било претерано рећи да смисао свих ових беседа стаје у тих неколико речи наслова“.

Из дубине срца препоручујући свима да са пажњом сразмјерној оној којом је књига настајала из ума, срца и пера о. Владана исту и читају, уредништво Видослова нашем сабрату из Епархије ЗХП захваљује што је пристао да нам уступи своје текстове и дозволи да их штампамо и тако обогатимо наше епархијско издаваштво једним изузетним насловом.

Друга књига о којој је ријеч јесте дјело „Постати човјек“ (енгл. оригинал „Becoming Human“, што би се, да није у нашем језику помало рогобатно, могло превести и као „Постајање човјеком“ док ни „поста(ја)ти човјек“ не би било погрешно) аутора о. Џона Бера, познатог (и заслужено све познатијег) патристичара и теолога уистину васељенског формата. Џон Бер, оксфордски ђак, ученик таквих учитеља као што су митрополит Калист Вер и о. Ендрју Леут јесте неко кога бисмо без претјеривања могли поредити са учитељима Цркве из древне хришћанске Кападокије. Чак и породично стабло овога човјека (отац свештеник, брат светогорски монах, сестра по имену- замислите – Макрина) буди такве асоцијације. Више од тога свакако асоцијације те природе буди увид у његов плодни богословски рад који се састоји од петнаестак објављених књига, на десетине чланака и безброј предавања, од којих су нека доступна и на јутјубу за оне који имају срећу да могу да разумију раскошни британски енглески језик овога пастира и научника. (Сам о. Џон умије да се нашали на свој рачун и каже да, будући да за више од 20 г. живота у САД није изгубио британски акценат, самим тим шта год да каже звучи интелигентно).

Слично своме великом претходнику на мјесту декана Академије св. Владимира у Њујорку, о. Александру Шмеману, и дјела Џона Бера полако но сигурно постају класици савремене православне теологије. Наслови попут „Пут за Никеју“ или „Тајна Христа, Живот у смрти“, те серија издања ранохришћанских Отаца (Иринеј, Ориген, Атанасије…) које једна за другом угледавају свјетло дана у његовом преводу на енглески са грчког оригинала, уз исцрпне и изузетно живе и инвентивне коментаре, позиционирају о. Џона као засигурно једног од водећих патристичких теолога којим наша Црква може да се похвали. Познавање како Светог Писма тако и дјȇла Отаца које се може видјети код њега је толико фасцинантно да граничи са невјероватним. И у том смислу он нам својом појавом свједочи о могућностима прегаоца и марљивог посвећеника светоотачких размјера. Књига коју смо издали је заправо књижица по обиму, димензија 15×14 цм и на свега нешто више од 100 страница текста, а конципирана је као игра ријечи и слика. Међутим, иако невелика она је својеврсни нуклеус, популарно написани сажетак теолошке мисли о. Џона. Или можда и мамац за дубљи и озбиљнији сусрет са његовим богословљем које се у другим књигама може пронаћи. Како сам маестро Бер каза у предговору:

„ Ова књига промишља разноврсне димензије и импликације запањујуће чињенице да нам Христос тиме што умире као човјек показује шта је то бити Бог, а чинећи то, у исто вријеме нам показује шта је то бити људско биће, које слободно бира да утемељи свој живот на саможртвеној Божијој љубави.

Ова размишљања су представљена и разрађена кроз слику и ријеч, док њихово узајамно дејство обогаћује и продубљује наше разумијевање и препознавање мудрости Божије на дјелу у творевини, спасењу и нама самима. Распоред текста одражава мисаони покрет који се разоткрива у реченицама, док су поједине ријечи и наводи визуелно наглашени различитим и већим штампарским словима. Непрекинути текст сваког поглавља је, надаље, употпуњен издвојеним наводима различите боје, као и сликама, које додатно расвјетљавају и понављају неке аспекте тог промишљања.

„Крајњи резултат је умногоме налик средњовјековном рукопису, који наводи читаоца прије на контемплативно читање и вагање сваке ријечи и слике, него на летимичан преглед“.

Наведени цитат намеће нам као очигледно и обавезу да похвалимо и преводиоца г. Вјекослава Јовановића за успјешно обављен посао.

Двије књиге које смо само овлаш представили сасвим сигурно заврјеђују далеко озбиљније коментаре и представљања. У времену у коме није тешко уочити кризу, која нажалост укључује и раскол, као и обрачуне са онима који другачије мисле, а чему сви свједочимо данас у Православљу што у свијету а што и у нашој близини, овакви садржаји буде наду. Православље у крилу кога смо препознали Христа као свог Спаситеља и поред нелагоде коју изазива сагледавање неких најновијих дешавањa, није и не смије да се сведе на то лоше и срамотно, и треба да буде наша велика љубав и када нам се чини да многе ствари демантују оправданост таквог осјећања за рачун осјећања која се крећу у распону од чуђења и невјерице па све до бијеса и очајања.

Владан Перишић и Џон Бер стоје у реду са онима у којима видимо танану љепоту јеванђељског и отачког православља као онога које је далеко од сваког тријумфализма или искључивости. Чак и поглед у историју који би био и тек само малчице озбиљнији од овог приказа показао би нам да је листа са именима великана црквене мисли идентична са листом имена оспораваних, а неријетко и сурово прогањаних. И то не само од незнабожаца већ и од људи који су били чланови Цркве, шта више углавном њени проминентни чланови, са титулама које су у њиховом времену изазивале страхопоштовање. Ипак, то што се за једно вријеме то страхопоштовање чинило саморазумљивим, у временима која су услиједила било је не напросто неразумљиво већ и сасвим ирелевантно. Истински свједоци су кроз своје настављаче увијек изнова задобијали оно мјесто које им припада. Или ће га задобити. Ово говоримо имајући у виду да дјела попут ових о којима је ријеч имају своју будућност чак и ако им се не посвети заслужена пажња у нашем времену. Генерације неких будућих патристичара препознаће у свом времену оно што аутори попут Перишића и Бера препознају у свом, а они прије њих у свом, и тако редом. Мјесто за наду је дакле много веће него што би то можда могло да се закључи на брзину, летимичним погледом на један одређени тренутак историје.

Љепота хришћанства у његовом православном изразу заиста испливава на повшину кроз ова издања. Онога Православља које уважава и воли, братими и мири, те тиме, а не снагом јуридичког или институционалног ауторитета, свједочи Царство које се приближило, дошло и које долази у сили. У сили жртвене љубави.

Хвала још једном обојици што су дозволили да посредством Видослова, издавачке куће Епархије захумско – херцеговачке и приморске, ту радост подијелимо са њиховим и нашим будућим читаоцима.

За уредништво Видослова

Дражен Тупањанин

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Митрополит Амфилохије: Мошти светих Божјих људи су Христове хаљине!

Wed, 25 Dec 2019 12:34:12 +0000

Поводом празника Светог Спиридона Чудотворца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму посвећеном овом светитељу Цркве Божије у Ђеновићима код Херцег Новог. Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора.

Звучни запис беседе

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да сабирање око Христа Господа и силе Његове, која просвећује и освећује, траје и наставља се кроз вјекове.

„И свједоци Његови су били безбројни кроз историју. И данас их има, можда више него икада у историји, широм васељене. Нема данас мјеста на земаљском шару гдје се не сабирају људи око имена Христовога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да данас, када прослављамо Светога Спиридона, велики број хришћана Истока и Запада славе и Његово свето рођење.

„И свима њима ми честитамо празник Христовога рођења, за који се, такође, и ми спремамо постом и молитвом, трудом и сабирањем око Њега и око Његовога светога имена и око оних који су били и остали Његови живи свједоци“.

Рекао је да је међу њима био ,и остао његов свједок Свети Спиридон, тримитунтски чудотворац.

„Једноставни пастир Цркве Божије, чобани и чувар стада, али не само бесловесних него и духовних стада кроз вјекове. Он је један од учесника оног великог сабора, првог васељенског сабора 325. године, за вријеме цара Константина. Он је својим животом, својом вјером, својом вјерношћу посвједочиоХриста Бога. И свједочи га и данас својим светим моштима“, рекао је Владика.

Казао је даје Свети Спиридон велики просветитељ и учитељ Цркве Божје, један од Христових апостола који га кроз историју свједочи и проповиједа.

„И они који се дотичу његових моштију, уствари се дотичу хаљина Христових. Јер, шта су друго мошти светих Божјих људи него Христове хаљине, одијело у које се Господ обукао кроз дивне своје светитеље, подвижнике и чудотворце, свете ученике своје који су кроз сву историју својим животом, својом вјером, својом надом Њега свједочили“, казао је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних, ђеновићки храм Светог Спиридона је опходила славска Литија, а онда је благосиљан славски колач.

Митрополит Амфилохије је на крају сабранима честитао славу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије на Литургији у Саборном храму: Не доносите законе који рађају безакоње, мржњу и диобе у Црној Гори!

Tue, 24 Dec 2019 19:34:01 +0000

Након протестне Литије пред Скупштином Црне Горе Миреополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Епископима будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем и свештенством Служио је Свету службу Божију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења. Владика Методије је у бесједи након читања Јеванђеља казао да се преко двије хиљаде година сабирамо око Христа Бога нашега.

„Откад је човјека и људскога рода, увијек је било актуелно религијско питање. И у прадавна времена. И све религије људске до Христа за човјека, појединца биле су један дио његовог свакодневног живота, један образац и модел понашања. Али оно истинско, дубоко, оно дубље питање свакога човјека који дође на овај свијет, то је питање откуд овај свијет овакав какав је створен и откуд ја у њему, и куда ја идем и какво је моје назначење у овоме животу и шта је то и каква је то смрт која гаси неминовно све на крају овога земаљскога живота“, казао је Владика диоклијски.

Казао је да морамо бити свјесни чињенице да је Христос кад је дошао у матицу овога живота узевши људску природу на себе, проповиједао међу религиозним људима.

„Али, Он није говорио о религији уопште. Он је, браћо и сестре, само говорио о вјери. А вјера је она лична ствар, свакога од нас. То је онај унутрашњи осјећај који нам даје одговор на сва она питања, почев од Гилгамеша и његовог страха до дана данашњега: Откуд ја у овоме свијету“, рекао је он.

Владика Методије је казао да је Господ говорио једино о вјери због тога што вјера може бити само лична.

„И увијек се обраћао само појединцу и говорио: не бој се и вјеруј у Јеванђеље. Вјеруј у оно што ти Ја говорим, у ову благу вијест коју сам дошао да проповиједам. Људско је и нормално је -то је оно што иде са људском природом – да се човјек плаши. И зато је Он своје ученике, кад је хтио да их пита нешто важно, увијек одводио далеко од мјеста прогона, из Јерусалима у далеке крајеве Галилеје. Да их пита и да му слободно одговоре, без страха и утицаја јудејскога ко је Он и шта кажу људи за Њега које Он. И онда су тако, направивши отклон од мјеста у којем су били под притиском и страхом слободно исповиједали вјеру у Њега, као што је Петар рекао: Ти си Христос Син Бога живога“, подсјетио је Владика.

Подсјетио је да нам Јеванђеље говори да је та вјера коју је Петар исповиједио и на којој је Господ саградио Цркву своју оно дубоко осјећање љубави која нам је потребаана у нашим сабрањима око Тијела и Крви Христове.

„Том енеригом ће се јачати. И не требамо се бојати свога страха, јер је он природан. И Он је стално говорио својим ученицима и то је показао својим животом и својом смрћу. Али на крају и све оне ријечи које је говорио потврдио је својим васкрсењем и вазнесењем на небо, коме нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије.

На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је и данашње сабрање – сабрање на коме се учимо да служимо а не да господаримо.

„И да научимо да се жртвујемо на начин на који се Христос жртвовао за човјечанство. Да се жртвујемо једни за друге, јер нема веће љубави оне да неко живот свој положи за ближње своје. Та жртва, христолика жртва, и та Божја истина и правда је она која побјеђује у овом свијету, непрекидно вјековима. Зато смо ми данас носили и ону поруку Светог Петра Цетињскога да је у имену Божјем суд и правда. У имену Божјем је побједа. И данас и овдје не побјеђујемо ми некога другога нити неко други нас, него правда Божја, истина Божја, љубав Божја је она која нас призива да се ње причестимо, да сагласно њој живимо и да се према њој управљамо“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Рекао је да су на Литургији молитвено поменути предједника државе Мило Ђукановић,премијер Душко Марковић и сви посланици у Скупштини Црне Горе.

„Да суде именом Божјим и правдом Божјом, вјерном правдом. Да не суде и да не доносе законе који рађају безакоње, који рађају мржњу, који рађају диобе у народу у Црној Гори“, рекао је Владика.

Поручио је да се молимо да Бог, правда Божја и љубав Божја побиједе у срцима свих нас.

„Па и у срцима оних који су данас на власти, овој пролазној власти у Црној Гори, да и они ходе тим и таквим путем. На то су призвани, ако хоће да буду истински побједитељи, а не лажни побједитељи. И да побјеђују ради својих интереса – они или ми или било ко други“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије пред Скупштином Црне Горе: Нећемо законе који озакоњују безакоње!

Tue, 24 Dec 2019 19:32:49 +0000

Пред Скупштином Црне Горе одржан је протестни скуп свештенстства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести.

Епископ диоклијски г. Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића од суботе.

Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт.

Свети оци Владике, свештенство наше, монаштво, народе Божји,

И сви они који су посланици у овој Скупштини Црне Горе,

Ево овдје наше сестре монахиње у име мајке Светога Василија, острошкога и тврдошкога чудотворца, Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца носе овај транспарент на коме су написане оне свете ријечи Петра Првог, Митрополита и Чудотворца цетињског: У имену Божјем је суд и правда. То су ријечи и ист5ина на којима је он темељио свој Законик, започевши га оном реченицом и оном великом истином на којој се темељи судбина овога свијета, на ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога, Тројице животворне јединосуштне. Наше сестре монахиње носе ову поруку, које као и мајке наших Светих отаца, уграђују своју младост у обнову ових светиња, у обнову својих душа. То су већ урадиле и оне и наши монаси и наше свештенство и од раније, а посебно ових тридесет година. Ове ријечи, ова истина велика, свједочи и нама, али и овом парламенту, да су ваљани само они закони који се темеље на овој великој и светој истини, на којој је утемељено сво законодавство земаљских народа од времена пророка Мојсија до светих апостола, до најновијих законодаваца широм Европе, Америке и Азије.

На овој истини темељено је законодавство Црне Горе, и древне Зете и древне Диоклије. Освједочено је мучеништвом Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика, освједочено вјековном борбом за Крст часни и слободу златну. На томе је утемељено законодавство до наших времена. И оно на што ми желимо је да подсјетимо овај парламент јесте да управо њихови закони и њихова одговорност је утолико већа уколико и они темеље законе које доносе за савремену Црну Гору на овој истини вјечној и непролазној.

Нијесмо дошли овдје ми ни против кога. Ми смо дошли управо да посвједочимо и изразимо поштовање нашим посланицима у овом парламенту, да изразимо поштовање према овом врховном законодавном тијелу, али у исто вријеме и да их својим присуством и својим ријечима подсјетимо да законе које доносе, које одобравају, ако нијесу сагласни са законима Светога Петра Цетињског, са завјештањима Светога Василија Острошкога, са оним што је записао и написао Свети Петар Други Ловћенски тајновидац, са законима времена краља и господара Црне Горе Николе Првога Петзровића – ако ти закони модерни нису са њима у сагласности, ако нису у сагласности са законима савременога свијета, Европе и Америке посебно, онда то закони нијесу закони истинске Црне Горе него се могу претворити у безакоње.

Ми управо то хоћемо да подсјетимо наше посланике. да не дозволе тај стид и тај срам на ову највишу установу наше државе да она доноси, први пут у својој историји безаконе законе угрожавајући елементарна људска права и права Цркве Божије овдје у црној Гори; Цркве Божије која је родила Црнуи Гору и надахнула све оно што је часно и честито у њеној историји.

Посебно се обраћамо нашој браћи посланицима који су муслиманског поријекла, и браћи римокатолицима да они не дозволе да њима неко манипулише на основу оних уговора који су раније потписани са њима, па да кажу да овај закон за њих не важи, да само важи за Православну цркву, Православну Митрополију црногорско-приморску и друге Епархије Православне цркве српске.у Црној Гори. Закон у свим државама свијета је оно што је врховно. Не могу уговори да буду изнад закона и ми желимо да их подсјетимо и да им кажемо да су они, наравнно, слободни да гласају како се опредјељују, али опредјељење против ове Цркве Божије је истовремено и опредјељење против свих у Црној Гори – без обзира да ли су римокатолици, да ли су муслимани или православни.

Зато, у име Божје, у име Светога Василија Острошкога и његових завјештања које сте чули, у име Светога Петра Цетињскога, у име Симеона Дајбабскога, Цетињанина, чије су мошти овдје и који је уградио свој живот у ону Божју пећину, у име Стефана Пиперскога, великога бранитеља Крста часнога – у Њихово име, ми овдје данас умољавамо наше посланике да не дозволе себи да неко – било ко да је тај! – изманипулише њиховим одлукама. Умољавмо их не не дозволе да се дјелови овога предлога закона први пузт у историји примјењују на такав начин. Тако како је формулисан – то је порицање свеукупног законодавства, не само цркава Божјих и вјерских заједница него модерног законодавства Европе и Америке. И ако ова Црна Гора жели заиста да се угради у европску заједницу, онда то не могу учинити безакоњем и прихватањем безакоња у односу на ову установу – Цркву Христову, Цркву Божју која овдје осам стотина година у оваквој организацији постоји, а овдје та Црква Божија постоји и од времена великога цара Константина, од 3. и 4. вијека, без прекида.

Угрожавати биће те Цркве Божије, прогонити оне који уграђују своју младост, свој живот у ове светиње обнављајући се њима и обнављајући те светиње – то може само неко ко је изгубио разум, ко је изгубио и савјест, који, уствари, ради својих интереса, приватних, личних, ради своје власти и своје сласти покушава да ствара и гради такву Црну Гору и њену будућност и будућност њене дјеце.

Нека би Бог благословио овај дом и све посланике народне скупштине, а надамо се да ће посланици који представљају народ, које је народ изабрао, чути глас овога народа, Световасилијевског сабора и овога свештенства и монаштва. Надамо се, дакле, да ће испоштовати народни посланици глас народа, првенствено народа Божјег, Христовог народа, црногорског, православног, српског или како год га још звали, прије свега и изнад свега Божјег народа – да ће услишити овај глас и да ће донијети своје одлуке онако као то одговара овоме што је записао и потписао, свједочио Свети Петар Цетињски да је у имену божјем суд и правда. Све што је урађено на земљи против имена Божјег и правде која сија из тога имена – све је то безакоње. Бивало, јесте и биће и у будућим временима.

Благослов овоме дому!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопреосвећени Митрополит: Црна Гора у опасности да изгуби своје изворно осјећање и памћење!

Tue, 24 Dec 2019 19:30:18 +0000

Синоћ је у подгоричком Саборном храму Васкрсења Христовог одржано „Велико гусларско вече“, посвећено 800 годишњици аутокефалности Српске православне цркве. Бесједу је изговорио Високопреосвећени митрополит Амфилохије, а уз гусле су појали чланови Савеза гуслара „Душаново царство“, који су били и једни од организатора вечери. У тонском запису доносимо вам бесједу Високопреосвећеног митрополита Амфилохија.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Светигора

У подгоричком Саборном храму представљена „Патрологија“ Владике Атанасија (Јевтића)

Tue, 24 Dec 2019 19:29:10 +0000

У недељу. 22. децембра са почетком у 19 часова, представљено је дјело Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), професора емеритуса, „Патрологија“ у пет томова.

О „Патрологији“ Владике Атанасија говорили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, аутор Епископ Атанасије (Јевтић), као и протојереј-ставрофор Борис Брајовић. Модератор вечери био је протојереј Предраг Шћепановић.

„Ових пет књига Владике Атанасија нијесу само наука о Светим оцима већ наука Светих отаца, спојено једно са другим у чему је посебно својство ове Патрологије Владике Атанасија. Он је ове своје књиге писао не само на начин како се Патрологија писала на истоку и западу, као наука о оцима, већ је у свакој својој Патрологији превео и списе Светих отаца почевши од дјела апостолских па до најновијих времена. У томе је изузетан значај ових његовох списа“, између осталог је нагласио Митрополит Амфилохије.

Протојереј-ставрофор Борис Брајовић је између осталог казао да ова дјела и не само она свједоче да их је писао отац Цркве у пуном смислу те ријечи, Владика Атанасије велики, тврдошки, херцеговачки.

Аутор „Патрологије“, Владика Атанасије је казао да је у писање својих књига, које су настајале у вечерима у Призрену и Београду, на путу од Косова до Јадовна, уложио велики труд угледајући се на велике патрологе као што је Флоровски, који је по њему највећи православни патролог, и друге.

„Патрологија“ у пет томова, представља круну рада аутора на свеобухватном дјелу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео прије 35 година, кад је као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије.

Као што се сада давна 1984. година са правом сматра историјском за српску патрологију, тако се и објављивање овог истоименог петокњижја сада у 2019. години, сматра као важан догађај не само за православну богословску мисао него и за цјелокупну српску културу.

Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“.

Владика Атанасије позивајући се и слиједећи ауторитете претходно поменутог руског теолога Георгија Флоровског, а онда и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), пише о животу, богословљу, учењу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доносећи литургијске, историјске, хагиографске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живјели.

Са тог разлога овај проширени уџбеник сматра се својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци кроз историју ратовали за очување и одржање чистоте вјере.

Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три вијека историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола.

Други том садржи источни оце и писце из IV и V вијека – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вјере.

Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880).

Осим кратке историје васељенских и помјесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и Дионисије Ареопагит и цар Јустинијан Први.

Поднаслов четврте књиге је – Латински оци од Никеје до XI века, уз додатак о Петровом примату части.

Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (IX вијек) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453. (XV вијек), а описује се и покушај унијатства – уније са Римом.

Владика Атанасије, је овом приликом најавио да већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до XX вијека.

“Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – захумско-херцеговачка и западноамеричка, у сарадњи са Православним Богословским Факултетом у Београду, чији је Владика Атанасије некадашњи декан, као и једини почасни професор.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха!

Tue, 24 Dec 2019 19:25:45 +0000

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је у уторак 24. децембра у Храму Светог Нектарија Егинског Свету Архијерејску Литургију у знак солидарности према Митрополији црногорско-приморској и осталим Епархијама СПЦ у Црној Гори.

„Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин.

Извор: Радио Источник

Епископ Јован: Које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија!

Tue, 24 Dec 2019 19:24:34 +0000

“Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14)

Звучни запис беседе

У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић.

Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић.

Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу:

“Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине.

И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”.

У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога.

“Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”.

Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије.

Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена.

Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска

Презвитер Младен Томовић: Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију!

Tue, 24 Dec 2019 19:17:52 +0000

У 27. недељу по Духовима, а у дану када наша Света Црква слави Свету Ану, мајку Пресвете Богородице, у Храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Бесједио је након прочитаног Јевенђеља отац Младен Томовић:

„Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас двадесетседма недеља по Духовима читамо у Светом Јеванђељу причу о згрченој жени коју Господ исцјели. Пуно пута у животу, ми људи, бавећи се својим проблемима и чувајући своје здравље, и некад када нам је здравље угрожено, ми некада из своје те помало себичности, али и преокупирани бригама о своме згрављу, занемарујемо ближњега свога и неокренемо се да му помогнемо иако је он можда и у горем стању од нас. И духовном и овом тјелесном. Али ако смогнемо снаге и у тој својој невољи коју имамо и коју осјећамо, да смогнемо снаге да том човјеку који је поред нас, кога знамо и познајемо, за кога осјећамо да треба да му помогнемо, ако му помогнемо и поред свега што је и нас саме снашло, заиста ћемо учинити велико дјело. И по том дјелу ће нам Господ и судити и наградити нас. Сви ми људи, драга браћо и сестре, смо створени као слободна бића. Господ нам је даровао највећи дар који се човјеку може даровати, а то је слободна воља. Али ми врло често ту своју слободну вољу злоупотребљавамо.

Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију, како би слушали Јеванђеље, како би се молили Богу, а не како би служили сатани. Најчешће пута ми радимо ово друго. И то је та злоупотреба слободе. Али та слобода наша коју нам је Бог дао ће нам и судити једнога дана. Зато морамо да пазимо на себе како би наслиједили Царство Божије. Управо ово што сам рекао, да своме ближњем помогнемо, своме брату помогнемо, учинићемо добро дјело. А онда ће се и уселити љубав Божија у срца наша. Уселивши се љубав Божија у срца наша, ми ћемо онда наслиједити Царство Божије. Ево ова данашња прича Јеванђелска гдје нам Господ управо то показује. Показује на љубав своју.

Љубав, и Он трчи, и одмах без имало премишљања исцјељује ову болесну жену која је била згрчена осамнаест година. А она кад је видјела да је исцјељена, она му се захваљује, исто тако не премишљајући се. Иако су ту око ње били фарисеји, садукеји, старешине… Ето био је тај старешина синагоге који је био гордељив човјек, гордоуман. Па кад је видио да је Господ исцијелио ту жену, умјесто да се радује њеном исцјељењу, да и он заблагодари Господу на томе, он из себичности своје, гордоумности, окреће се народу и говори како ето, то не ваља радити,: „Него данас је субота. Имате шест дана, па се исцјељујте у те шест дана, а на данашњи дан то је забрањено.“ А онда га Господ кори и назива га лицемјером. Господ је онако мало повишеним тоном само фарисеје и садукеје, а ево и овог старјешину, само је њих корио и њих називао лицемјерима. Зато што то заиста и јесу били. Јер су били зли у срцу своме. Хтјели су да напакосте човјеку, а највише Богочовјеку Господу нашем Исусу Христу.

Они су гледали сваки начин да га ухвате у ријечи, да га оптуже и да га убију. Али не само Њега, него и ученике Његове и све оне који су Њега слиједили. То су урадили касније послије страдања, славнога страдања, Господа нашега Исуса Христа на крсту и славнога васкрсења, када су Свети Апостоли кренули у проповијед Јеванђеља. Они су то и урадили. Они исти који су били и овдје, на овом мјесту у синагоги гдје је Господ исцијелио ову згрчену жену. Он се окреће према њему и каже: „Лицемјеру, не ради ли свако од вас у дан суботњи. Не одријеши ли магарца или вола свога да га напоји на појилу, а камо ли ову жену. Ову кћер Аврамову коју сатана свеза ево осамнаест година. Зар није она преча и важнија од тих послова које ви исто у тај дан суботњи радите?“ Тиме је посрамио тога старјешину. И не само њега него и оне који су били истога мишљења као и он. А народ видјећи то, дивљаше се. И захваљиваше славећи Господа.

То је, драга браћо и сестре, јако важно да ми на свако добро дјело које нама неко учини захваљујемо Богу. И које ми учинимо. Јер заиста и добро дјело кад учинимо, оно Јеванђелско, не смијемо и не требамо тиме да се гордимо, него требамо да имамо у уму своме мисао која нам говори да је то Господ благодаћу својом коју нам је дао, то урадио. А никако да смо ми то сами, својим снагама, урадили. Господ тамо каже да ми не можемо ни један корак направити својим снагама. Него Господ нам даје ту снагу и Господ нас руководи када чинимо добра дјела, а онда напротив и сатана нас руководи када чинимо зла и лоша дјела. Тако и овај старјешина ове синагоге, он је на злом путу био. Имао је лоше мисли. Погане мисли. Носио је зло у срцу своме. А Господ га кори на један начин са љубављу да би себе исправио. Никога Господ, драга браћо и сестре, неће оставити ако он осјећа и мисли и жели да свој живот промијени. Свакога онога који има добру намјеру и који учини мали корак за своје спасење, Господ ће му помоћи. Зато треба да се трудимо на том путу. Заиста треба да се трудимо на том путу како би нас Господ заштитио и како би нам Господ помогао.

Данас наша Света Црква прославља зачеће Свете Ане, тј дан када је Света Ана мајка Пресвете Богородице зачела и када је касније родила Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Велики дан за нас људе на земљи. Дан када би могли рећи и да је почело спасење рода људскога јер су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, који су били праведнога живота и који такође нису могли имати дјецу, тек по старости добили дијете промислом Божијим. Пресвета Богородица која се родила и преко које је род људски и природа људска добила спасење. Спасење у Христу Господу нашем који се оваплотио, који се родио од Пресвете Богородице.

Тако је и кренуло спасење рода људскога. Касније и својим искупљењем за гријехове људске, за род људски на крсту и славногастрадања Његовога и славнога васкрсења Господњега. Када је нашу природу људску узнио пред престолом Божијим, и од тога момента је спасење људско могуће. Могуће је да се ми људи спасимо, да спасимо душе своје, а спасаваћемо душе своје, драга браћо и сестре, ако будемо слушали ријеч Божију и извршавали ту ријеч Божију на дјелу. А то дјело које ми треба да урадимо јесте да преносимо љубав једни другима кроз чињење добрих дјела, помагање брату своме. Као и оно што сам рекао на почетку када и ми имамо своје проблеме и поред свих својих проблема покушамо да урадимо и нешто добро за брата свога.

Тиме чинимо добро дјело, тиме дарујемо љубав брату своме, а онда када дарујемо љубав брату своме, онда ћемо даровати љубав и Богу своме. А онда ће и Бог нас вољети. И ми Бога као што и ми волимо једни друге. Ако не помогнемо брату своме, драга браћо и сестре, не можемо вољети Бога. Не можемо љубити Господа свога. Научимо се томе. То није лако, али читав живот свој то учимо и онда ако се та љубав усели у срца наша заиста ћемо наслиједити Царство Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде. Богу нашам који је диван у Светој Ани, мајци Пресвете Владичице наше Богородице, који је диван у свим светима у роду људском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко

Tue, 24 Dec 2019 12:37:19 +0000

Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори.

Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици.

Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења.

Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји".

Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство.

Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске.

На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине.

"То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић.

Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли.

Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести.

Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства.

Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко

WWW.RTS.RS

Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...

Владика Арсеније: Монографија о историји Православне Епархије нишке је темељ за сва будућа научна истраживања!

Mon, 23 Dec 2019 13:16:28 +0000

У Светосавском дому у Нишу у недељу, 22. децембра 2019. године у вечерњим часовима одржана је промоција капиталног дела Православне Епархије нишке - монографије „Историја Православне Епархије нишке“, аутора ђакона Далибора Мидића, катихете и архивара Епархије нишке. Овај важан издавачки подухват Епархије подржан је од стране Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства Правде Републике Србије.

Аутор је ово дело приредио са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а из штампе је изашло у години обележавања 8 векова самосталности Српске Православне Цркве.

Како је у свом говору истакао др теологије Ивица Живковић "о научном квалитету овог дела сведочи и један од највећих стручњака из области историје Српске Цркве код нас Срба проф. др Владислав Пузовић, професор на предмету Историја Цркве на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду", који је у својој рецензији истакао научну вредност монографије.

Ова древна Православна Епархија је током своје историје била у саставу готово свих Архиепископија и Патријаршија у Југоисточној Европи. Отуда њена историја на одређен начин обједињује историју Православне Цркве у овом делу Европе" део је рецензије професора Пузовића која је прочитана на промоцији.

Монографија обухвата поглавља о Епархији нишкој под омофором западне Цркве, у Охридској Архиепископији, у Трновској Патријаршији и у Пећкој Патријаршији 1386-1692. Ту су и поглавља о уздизању Епархије на достојанство Митрополије 1692, као и о Митрополији нишкој након укидања Пећке Патријаршије и периоду када је Митрополија била под управом бугарске егзархије.

Такође, у монографији су и делови посвећени периодима Епархије нишке у оквиру Београдске Митрополије, неканонске Јерархије нишке и повратку канонске Јерархије нишке, Епархије у Првом светском рату уз поглавље о нишким свештеномученицима, Епархије након Првог светског рата и у Другом светском рату и Епархије у освит 21. века. У оквиру монографије налазе се и посебни одељци о Митрополији пиротској, каталог Епископа и Митрополита нишких и Митрополита нишавских, као и преглед манастира Православне Епархије нишке.

Пред пуном салом Светосавског дома речи хвале делу, али и његовом аутору ђакону Далибору Мидићу на великом труду и посвећености, упутио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Владика се присетио тренутка када је по избору за Архијереја нишког почео са писањем приступне беседе и његовим суочавањем са чињеницом да готово не постоје обједињени писани трагови историје ове древне Епархије, чија историја датира много пре проглашења аутокефалности Српске Цркве. Једини текстови на које је наишао, били су фрагменти историје, које је на сајту Епархије нишке писао управо ђакон Далибор Мидић.

Хвала Богу што нишка Епархија, као једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве, са својих 1700 година постојања на овим просторима, после 1700 година добија и једну овакву књигу, која ће на достојан и репрезентативан начин говорити о историји Цркве на овим просторима, од најранијих времена ове Епархије па све до данас" рекао је између осталог Владика.

Владика Арсеније је истакао да је овај пионирски рад аутора темељ за сва будућа истраживања и да свако поглавље монографије може бити тема посебних књига. Такође, Владика је најавио и ново дело на коме ђакон Далибор тренутно ради, а реч је о књизи посвећеној Светом исповеднику Доситеју (Васићу), блаженопочившем Владики нишком и загребачком.

Потом је о свом раду говорио и ђакон Далибор Мидић, који је заблагодарио свима који су му на било који начин олакшали године рада на монографији.

Аутор је ово вече посветио блаженој успомени на проту Петра Гагулића, који је, како је рекао ђакон Далибор, поставио темеље историографије Православне Епархије нишке и чији рад и до данашњег дана није потпуно исцрпљен.

Он заслужује посебну пажњу, која му за живота није била посвећена, па желим да се на овај начин и њему, његовој успомени и његовој породици и потомцима захвалим" рекао је отац Далибор о проти Петру Гагулићу.

"Епархија нишка данас представља најстарију црквену организацију у саставу Српске Православне Цркве. Семе Хришћанства на просторима данашње нишке Архиепископије било је посејано у најраније време" рекао је аутор говорећи о значају наше богоспасаване Епархије који је приказан у монографији.

На крају свог излагања аутор се посебно на благослову, љубави и подршци захвалио Преосвећеном Владики Арсенију, као и својој породици, која је поднела највећу жртву током његовог рада на монографији.

Извор: Радио Глас

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Бог није страх, Бог је радост и спасење!

Mon, 23 Dec 2019 13:15:15 +0000

У Недјељу 27. по Педесетници, у трећу недјељу пред Божић - на Детињце 22. децембра, 2019. године, одслужена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, коју је служио Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић). Владици Атанасију саслуживали су овом приликом Архимандрит Данило Трпчевски игуман свете лавре манастира светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз.

Звучни запис беседе

Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води црквени музичар, појац и диригент Марија Јовићевић.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан и празник детињаца, надахнутим пастирским словом обратио се преосвећени Владика г. Атанасије.

Преосвећени владика Атанасије је током свог архипастирског обраћања вјерном народу говорио о призвању човјека и његовог назначења у овоме животу, будући да је сваки човјек бескрајно вриједна и непоновљива личност, а која исписује по његовим ријечима ново Јеванђеље, својим дјелима и својим животом.

Почетни дио свог обраћања Владика Атанасије је говорио о вјечном Јеванђељу, као вјечној благовијести, односно о Господу Исусу Христу Сину Божијем:

,,Јеванђеље је књига вечнога живота и свака реч Јеванђеља је реч вечнога живота, видео је и Свети Јован Богослов у Откривењу, на острву Патмосу како Ангео носи вечно Јеванђеље - вечно Јеванђеље то је сам Син Божији, Он је вечна благовест, радосна вест, спасоносна вест Бога Оца - роду људскоме.

Кажу свети оци да је Јеванђеље благовест Божија људима кроз Сина оваплоћенога који онима који му верују даје вечни и бесконачни живот.

Христос је вечно Јеванђеље, Христос је вечни живот."

,,Наша вера драга браћо и сестре јесте хришћанска - христовска, христоносна.

А није довољна само религиозност, будући да свако људско биће има једну урођену религиозност.

Мудри историчар нашег времена, рекао је: ,,Није човек само Homo sapiens - разуман, није Homo Faber - радник, него је и homo religiosus - религиозно је биће човек зато што је боголико и богочежњиво, Богу устремњено и чезне Христу. Зато је сваки човек благовесник, зато је сваки човек мало Јеванђеље." - нагласио је он.

У даљем наставку Преосвећени Владика г. Атанасије је говорио о Христовом спасењу и људском у Њему усиновљењу Богу Оцу, подвлачећи притом да су зато светитељи важни будући да су свеитељу оприсутњење благодати Божије:

,,Кад је Свети Јован Богослов завршио своје јеванђеље каже: ,,Има и много шта другог што учини Исус које кад би се редом пописало ни у сами свет мислим не би стале написане књиге."

Свети отац Јустин Ћелијски, богоугодник нашег времена, веома мудар богослов рекао је: ,,Шта је то? Како то? Како не би стало у све књиге? А у ствари то што не би стало, то су људи, као нова жива Јеванђеља.

Свако од нас продужава Јеванђеље и свако од нас је јеванђелиста, благовести Христово име, Христово спасење и наше вечно у Њему усиновљење Богу Оцу. Зато су светитељи тако важни, зато су они оприсутњење благодати Божије."

Пресовећени Владика г. Атанасије се осврнуо и на празник Свете Ане, мајке Пресвете Владичице Богородице:

,,Данас је празник Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Она је данас на овај дан зачела, а била је претходно дуго година нероткиња. Али је Бог благословио да на овај дан зачне Пресвету девојчицу Марију која ће постати Богородица и тачно је од данас до рођења Пресвете Богородице у септембру - 9 мјесеци. Данас је Ана Света зачела и зато се данас прославља њено зачеће. Прославља се јер је зачела то свето биће, ону која је оправдала и васпоставила нашу праматер Еву."

,,Нека је срећан празник свим мајкама, али Вас молим мајке, учите децу страху Божијем. Није добро да све попуштате деци тобож из љубави према њима. Каже премудри Соломон: ,,Ко штеди прут, тај мрзи своје дете!" Не кажем да децу треба тући прутом, али, треба им показати да не могу све да раде, показати им да њихова воља још није искусна воља да знају шта треба да бирају. Зато учите децу страху Божијем, као што праве мајке и уче." - закључио је Епископ Атанасије.

На самом крају свог архипастирског обраћања Владика Атанасије је указао да Бог није страх, већ да је Бог радост и спасење:

,,Безбожници, комунисти, марксисти и ко још све не, говорили су да је страх произвео веру, па је и један наш писац, комуниста, а сматрају га великим рекао: ,,Па свака вера је страх!'

А ја му кажем, Ваша вера је страх јер имате лажног Бога! Зато се бојите, а мени мој Бог није страх, него је радост и спасење.

Човек је одговоран, носи одговорност какав свет бира, каквог Бога бира, какву мисао и какву идеологију - човек је одговоран за оно што бира.

Зато смо ми хришћани изабрани, али смо и изабрали јединог живог и истинитог Бога." - закључио је Преосвећени Епископ г. Атанасије.

Након одслужене Архијерејске Литургије евхаристијско заједничарење настављено је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења гдје су дјеца полазници Школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења заједно са својим вјероучитељима припремила богат програм поводом празника Детињаца.

Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици