Празник Светога Саве свечано је прослављен празничним богослужењима у ветерничком храму Преподобног Симеона Мироточивог. Богослужбено торжество је почело у навечерје празника, служењем празничног бденија, а настављено је на Савиндан савршавањем Евхаристије. Литургију је служио протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма, уз саслужење братства.

 

 

Након прочитаних светописамских чтенија, присутне је поучном и надахнутом беседом поучио отац Бранислав, који је нагласио пример Светога Саве – наставника пута који води у живот вечни. Свети Сава није тежио за овоземаљским потребама и стварима, већ је жудио за вечном заједницом са Богом, и он, као наш духовни отац, позива све нас да корачамо тим путем, нагласио је настојатељ Светосимеоновског храма.

 

Звучни запис беседе

 

Након заамвоне молитве освештани су славски приноси, у славу Божју, а у част Светоме Сави, нашем усрдном молитвеном заступнику пред Господом.

 

 

По завршетку свете Литургије у Светосимеоновском храму, молитвено величање Господа – Који је диван у светима својим, а данас најдивнији у Светоме Сави – настављено је у ветерничкој Основној школи Михајло Пупин. Чин освећења славских приноса – колача и кољива, служио је презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз саслужење протонамесникâ Игора Игњатова и Бранислава Ђурагића, као и уз молитвено учешће мноштва деце, која су својом вером, радошћу и љубављу потврдила да следе спасоносни пут Господњи. Светосавску беседу казивао је катихета Бранислав Илић, а ученици који похађају веронауку извели су пригодан празнични програм.

 

Живот и пут Светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског, нагласио је вероучитељ Бранислав.

 

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – сведок љубави Божије

 

Текст беседе (PDF)

 

 

 

 

 

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Ризница литургијског богословља и живота

 

Епископ шумадијски Јован: У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо.

 

 

Српска историја и култура богате су духовним херојима и светитељима, али нико од њих није тако омиљен и толико утицајан међу Србима као Свети Сава који је постао и остао пример како се служи Богу, Цркви и ближњима. Постао је симбол духовности, људскости, просветитељства и оданог служења својој вери и своме народу. Животом и делом постао је духовник и предводник српског народа у Царство Божије, он је учитељ пута који води у живот, како се и каже у његовом тропару. За све што је учинио на нашем оплемењивању и узрастању у Христу, дугујемо му велику захвалност и благодарност.

 

Како још од времена другог покрштавања Срба у деветом веку није постојала јединствена црквена организација на просторима где су Срби живели, природно је да се то негативно одразило на њихову свеукупну христијанизацију као и на формирање менталитета српског народа и идеологије српске државе. Граница између Цариграда и Рима, између источне и западне цивилизације, пролазила је кроз српске земље све до дванаестог и почетка тринаестог века. Сукоб између различитих догматских учења и опречних интереса, представљао је крст за Србе и изазивао је дубинску духовну и историјску недоумицу којем хришћанском центру да се приклоне – Риму или Константинопољу.

 

Ову дилему и овај изазов разрешавају две најзначајније личности српске историје, велики жупан Стефан Немања и његов син Растко, први српски архиепископ – Сава. Захваљујући њима и њиховом делу, српски народ је коначно поставио темеље свог хришћанског идентитета. Њиховим радом се окончава један релативно дуг историјски и духовни процес током којег долази до уједињења и хомогенизације српског народа, који се нашао на раскршћу Истока и Запада, али, истовремено, несумњиво почиње и нови период црквеног узрастања Срба као народа Божијег.

 

Док се Стефан Немања, макар у почетку своје државне делатности, руководио политичким интересима, његов син Сава, од почетка вођен теолошким, духовним и еклисиолошким мотивима, потпуно свесно бира православни Исток и Источну Цркву. Ученик Свете Горе, удубљен у сва црквена и политичка збивања свога времена, одлучио се без колебања за Цариград који се тада сматрао седиштем Источне Цркве.

 

Најважнија брига Светог Саве била је како да уведе свој народ у Цркву и да га Црквом спасава. Свети Сава није могао да очекује да ће добити аутокефалију од Латина имајући у виду тежње Рима за апсолутном влашћу над васељенском Црквом. Иако су ове тежње постојале и у Цариграду, на Истоку је, ипак, одувек била жива свест о појму и стварности помесне Цркве, онакве каква је створена и каква је постојала у првим вековима хришћанства.

 

Организујући живот Српске архиепископије, Свети Сава је, поред постојеће три, основао још осам нових епархија. Седиште црквеног живота било је премештено, још у време Савиног оца из Раса у манастир Студеницу. Међутим, пошто се изборио за аутекафалију Српске Цркве, Свети Сава је преместио седиште архиепископије у Жичу, манастир који је основао заједно са својим братом Стефаном. За епископе нових епархија одабрао је најбоље монахе међу својим ученицима са Свете Горе. Такође је превео Свете каноне Цркве и црквена правила, како би новопостављени епископи поступали у складу са њима. Сам је неуморно обилазио целу Србију, проповедајући Јеванђеље, утврђујући народ у вери, у хришћанском владању и живљењу. Саградио је многе цркве и манастире, а где не би успео да подигне цркву, остављао би за собом макар крст као сведочанство Христовог присуства. И није уопште случајно што је лик Светог Саве остао да живи у целокупном црквено-народном предању, у легендама и причама везаним за многобројна места, топониме и хидрониме широм српских земаља.

 

У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо, под чијим окриљем стварамо ведрију и бољу будућност. Зато је Свети Сава вечити путоказ свима нама.

 

Живот Светог Саве је био потпуно духован и увек проткан вером у Бога, па је сведочанством сопственог живота, поучавао да је темељ истинског духовног живота пре свега права вера. За Светог Саву вера није једна од врлина, она је била – свеврлина. Она је животни став и унутарње стање и утемељење целокупног човековог бића. То је темељ на коме се изграђује унутарњи човек. Као таква, права вера је небески дар који се стиче подвигом, трудом, молитвом и проливањем сопствене крви. Свети Сава је учио да неверје, или лажна вера, могу бити само људско уверење које не доноси спасење. Неверје и лажна вера не сједињују човека са Богом, него га одвајају од Њега, постављајући на Божије место лажне идоле и лажне богове.

 

Први српски архиепископ је учио свој народ да је пре свега потребно веровати у Бога, јер онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже (Јеврејима 11, 6). По учењу Светих отаца и нашег Светог Саве, вера је почетак нашег сједињења са Богом.

 

У Беседи о правој вери, Свети Сава нас учи да нам вера открива Бога и све оно што је Божије. Зато је вера свевидеће око, њоме душа гледа Бога и иде за Богом. Свети апостол Павле нам каже: Вером ходимо, а не знањем. То не значи да вера није знање, напротив, она је изнад знања јер нам открива оно што је скривено, а што нашим знањем не можемо дознати. Вера је, као и љубав, заборав на себе, то јест одрицање од свога ја, односно излазак из себе, јер ко верује тај не припада себи већ Ономе у кога верује. Свети Владика Николај је записао: Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети. Додајмо још да је права вера слободна, јер ослобађа човека од самог себе, од робовања материјалном, од гордости, сујете и надмености. Вера је принос, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа, а губи се све. Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање нечега што се жели. Вера је додир другог. Вера је потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1).

 

Свети Сава нас је ујединио у Цркви Христовој као богочовечанском Телу Његовом и створио је од нас један хришћански народ. Привео је Србе ономе најлепшем у човечанству: православној вери, православној Литургији, православним иконама, православном појању, православним молитвама и начину живота. Између сваког од ових подвига, повлачио се у молитвену осаму, било у испосницу у Кареји или испосницу изнад Студенице, онако како се Христос често осамљивао и молио Оцу Небеском.

 

Гледајући Светог Саву нашим духовним очима, као изабраника и угодника пред Богом, данас, на овај његов дан, имамо ту радост да са њим будемо молитвено блиски, отвореног срца и да га искрено замолимо да се моли за нас, да нас штити и чува да нам безбожници не угрожавају нашу веру и да нам не отимају свете храмове и манастире, како то данас чине у Црној Гори. Свети Сава је моћан Христом јер је он Христом живео и живи у Њему, па су зато моћне и његове молитве. А оне су још моћније ако тим молитвама придружимо и наше молитве Богу и Светом Сави. Велики је Бог, али је Богом велики и Свети Сава. И највећи је међу нама.

 

Посматрајући Светог Саву кроз његов анђелски живот и дела на земљи, ми га видимо првим и највећим у роду српском. Видимо га као сталног молитвеника пред престолом Божијим. Он се није иселио из свога потомства, већ је стално настањен и усељава се у наш подмладак. Његов свети живот постао је свећњак свенародног олтара нашег који обасјава целу земљу нашу, загрева срца свих и подиже ниво духовности до престола Божијег. Како је засијао пуном светлошћу пре толико векова, тако сија и данас, јер су му дела неумрла. Зато у молитвама које данас упућујемо Светом Сави са нашег духовног жртвеника, уздигнимо наше мисли Богу. Не треба нам много мудрости колико мало добре воље да разумемо оно чему нас је учио наш Свети Сава. Учио нас је да живимо по Божијим заповестима и да у живот посебно преточимо две заповести Божије – о љубави према Богу и ближњима.

 

Велику захвалност и благодарност дугујемо Светом Сави за његово највеће дело - што је српски народ добио своју аутокефалну Цркву чији јубилеј смо прослављали у прошлој години. Наша самостална Црква плод је љубави, надахнућа и прегнућа Светога Саве. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, уметности, духовности и државности – једном речју, идентитета и самога историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архиепископ Сава успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот.

 

Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања аутокефалије, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну визију наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светога Саве може огледати као у чистом огледалу. Све ово говори не само о Светом Сави, него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиво да би што потпуније сагледали и што боље доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа. Кроз ту чистоту сагледајмо лик Светог Саве исто онако јасно као што је он био јасан и диван нашим прецима који су га пре осам векова гледали телесним очима са устрепталим срцем од блажене радости и дивљења. Сагледајмо и угледајмо га и ми нашим духовним очима пред престолом Божијим и замолимо га да се моли за нас!

 

Браћо и сестре, наша децо духовна, српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници. Без обзира на другачије околности које нас данас окружују, потребно је да мудро и благоразумно водимо двоједни брод српског народа, српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукоба Истока и Запада. Знајмо да је данас, као и увек, важно да не заборављамо суштинске вредности, јер људи су постали неосетљиви, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика је ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Свети Сава, са својом христоликом слободом, небопарном речју, дерзновенијем, знањем и мудрошћу, уз помоћ Христа, знао је створити народ и државу. А ми ћемо сачувати оно што смо од светих предака примили ако Светог Саву будемо гледали унутар Христа и ако не будемо бежали од крста, то јест од трпељиве љубави која нас упућује једне другима и никада не одваја једне од других, посебно од наших корена и наших светитеља, а на првом месту од Светог Саве. Томе нас могу поучити и речи Светог Саве, који каже: „Ја вас родих, децо, угледајте се на мене и са љубављу и брижљивошћу трудите се љубимци моји, јер свако ко се труди од зла ће се сачувати. Са страхом Божијим веру чувајте и све заповести Божије како треба извршујте... Божјом мудрошћу поучавајте се... Овај живот свршава се... Нико од нас неће остати овде... да пажљиво и свето живимо у данашњем веку и паметно да проводимо време јер су дани озбиљни.“

 

Позивајући вас, драга Наша децо духовна, да се увек сећамо ових Савиних мудрих поука, са жељом да нас Свети Сава води и руководи, остајемо Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом.

 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Сисачки парох није добио позив, ни у писменој ни у усменој форми. Дакле, није било разговора са „повјереником“ па, самим тим, ни позива.

 

 

На интернет порталу Сисачке бискупије јуче је објављен говор монс. Владе Kошића, сисачког бискупа, изговорен у сисачкој катедрали на завршном слављу екуменске молитвене осмине која је ове године као свој мото имала речи Исказиваху нам несвакидашње гостољубље (Дела ап. 27,18 – 28,10).

 

Не улазећи у садржај беседе преузвишеног бискупа нити у анализу ставова који су у њој изнети, а тичу се Православне Цркве, њеног устројста и канонског поретка, иако бисмо имали шта рећи, са жаљењем не можемо, а да не укажемо на неистину која је у поменутом говору изнета. Наиме, монс. Kошић каже: „Нетко ће упитати како то да нема представника СПЦ-а на овој молитви? Није био нитко ни у сриједу у Kутини код евангелика, премда смо чекали пароха ступовачког и чак смо због њега мијењали термин. И сисачки пароси се не одазивају премда их је наш повјереник звао.“

 

Одговор је једноставан: сисачки парох није добио позив, ни у писменој ни у усменој форми. Дакле, није било разговора са „повјереником“ па, самим тим, ни позива.

 

Што се Kутине тиче, где је домаћин била Евангеличка Црква, можемо само да посведочимо да је у питању неспоразум, због којег нам је искрено жао, а не свесна намера да се не одазове позиву, поготову што је реч о свештенику који је годинама усрдно учествовао на екуменским скуповима и на сваки начин доприносио дијалогу, како је у своје време примећено и на страницама Гласа концила. Успут, тај неспоразум нема ама баш никакве везе са бискупом Kошићем.

 

Све ово нам и даље није довољно да разумемо из кога извора господин бискуп Kошић црпи потребу и енергију за континуирано вербално атаковање на Српску Православну Цркву. Можда је заиста у питању „несвакидашње“ гостољубље. Или је „свакидашње“…

 

Ми се молимо да му Господ подари мир и радост у Духу Светом.

 

Секретар Митрополије загребачко-љубљанске

Презвитер Богољуб Остојић

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

На појутарје празника Светога Саве, 28. јануара 2020. године, у новосадској Саборној цркви служен је парастос ктиторима, добротворима, управитељима, професорима и ученицима Гимназије Јован Јовановић Змај. У присуству више од стотину ученика, парастос су служили протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Светогеоргијевског храма, и протопрезвитер Жељко Латиновић, координатор Катихетског одбора Епархије бачке.

 

Звучни запис беседе оца Жељка

 

Хор Гимназије је својим  појањем допринео свечанијем тону овог догађаја.  После парастоса служен је мали помен на гробу Саве Вуковића, великог добротвора Гимназије Јован Јовановић Змај.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је јутрос на Савиндан, 27. јануара, Свету архијерејску литургију  у манастиру Светога Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу.

 

Звучни запис беседе

 

Ово сабрање је имало посебну радост што је данас са Митрополитом служио Преосвећени владика баришевски г. Виктор из Украјинске православне цркве са својим свештеницима, који је јуче служио у Кијево-печерској лаври, а данас Грбљанима донио благослове кијево-печерских подвижника и пустињака, као и Блажељејшег Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија.

 

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је сабране вјернике поучио ријечима архипастирске бесједе у којој је, подсјећајући да је Црква Христова непобједива, позвао власт да не припрема злочине какви су се догодили у Украјини, него да се врате путу који води у живот вјечни који нам је утврдио наш путеводидитељ Свети Сава.

 

„Многи храмови су у ово наше вријеме од канонске Украјинске православне цркве отимани. Братски, малтене грађански рат траје на тим просторима, али Црква Божија је непобједива, ни врата пакла је неће надвлаадти, ни у Кијеву ни овдје кода нас у Црној Гори.“

 

Црква православна у Украјини, Кијевској Русији, као и наша Црква, страдала је кроз вјекове, али је сачувала своју вјеру и вјерност Христу Богу:

 

„И данас чува и страда. И код нас наследници оних послертаних безбожника покушавају да угрозе Цркву, да Божије светиње присвоје, и кажу да припада власти која управља државом, иако се она отуђила од Бога и крста часнога и светиња“, бесједио је владика подсјећајући да су њихови претходници убијали наше митрополите и свештенике у ратном и послијератном пероду.

 

Свето дрво Божије засађено Божијом руком расте и узраста, а живот Цркве кроз вјекове и данас је истовјетан са животом Христовим: Христос се крстио, преобразио, разапет ради нас и нашега спасења, али васкрсао из мртвих.

 

„Тако да Црква као тијело Његово чија је Он глава, пролази и живи свим оним што је и сам Господ доживио на земљи. Рађа се, преображава, крштава, али и разапиње – Црква Христова страда кроз вјекове, у свим временима гоњена и прогоњена, али увијек остаје моћнија и снажнија силом, не људском, него Божијом. Она се сараспиње са Христом, без обзира гдје се налазила и у ком времену, и непрекидно дарује овоме свијету ту силу Христовог васкрсења.“

 

У току Свете службе Божије, на овај свети празник, крштена су и миропозана дјеца, близанци Петар и Сава Пејовић, који су се, како је казао владика, родили силом Духа Светога, примили име Оца и Сина и Духа Светога – Бога који се уселио у њих и подарио им вјечни и непролазани живот, јер рођење у Христу Господу управо рођење за вјечни, непролазни живот.

 

Високопреосавећени владика Амфилохије је казао да све што се догађало у Божијој творевини до Христовог васкрсења је припремало управо Његово васкрсење као квасац новога, вјечнога и непролазнога живота. Бог је све створио Својом чудесном руком, Својим логосом, ријечју вјечном, да би то била припрема да и Он сам дође у овај свијет и прими на Себе тијело људско и постане као један од нас, да даде човјеку не само привремени земни живот, него вјечни, непролазни живот и достојанставо. И само они који ходе тим путем, Њиме као путем, истином и животом задобијају то вјечно, непролазно достојанство:

 

„То и  јесте смисао Цркве Божије, која дарује тај непролазни и вјечни живот силом Христовом људима и свима који приђу Господу, и који ходе за Њим као путем, истином и животом.“

 

Говорећи да је наш Свети отац Сава био учитељ тога пута кроз ових 8 вјекова од кад је постао архиепископ жички, Митрополит је истакао да је и 8 вјекова прошло од када је на Михољској Превлаци поставио првога зетскога епископа, митрополита, те је данашњи митрополит црногорско-приморски наследник тога првог Епископа зетскога Илариона:

 

„И ево кроз вјекове народ се овдје сабира око имена Христа Бога нашега, прима Свету тајну крштења и миропомазања, прима Тијело и Крв Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Светој цркви Божијој која без прекида дјела своје дјело на овим светим просторима, и овдје на овој Главици која је добила назив по Светоме Сави“, бесједио је владика истичући да је одавде, са приморја, два пута одлазио за Свету земљу, те да је својим свештеним ногама освештао ове просторе и призвао и призива непрекидно сва покољења да иду за Христом Богом и слушају Га као путеводитеља, и примају Христа као пут, истину и живот.

 

Подсјетио је Митрополит да је ова Савина Главица била запустјела одређено вријеме, али гдје је канула кап Божије благодати и силе, то, како је рекао, никада не може да запусти, јер се изнова обнавља том благодаћу и вјером народа Божјега. Тако се и данас ова светиња обновила.

 

Поводом Савиндана славе манастира на Савиној главици, пререзан је славски колач након чега је Митрополит Амфилохије наградио Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца Марију и Александра Радовића из Радановића који су се, родивши шесторо дјеце, потрудили да испуне закон Христов: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме.

 

Митрополит Амфилохије је у својој бесједи још једном подсјетио на страдање и прогон Цркве Божије у Украјини од тамошњих власти, истичући да је Бог удесио да је трезвени народ збацио на изборима предсједника Петра Порошенка који је почео да прогони Цркву Божију и ствара некакву своју:

 

„Дај Боже да се догоди и нашима овдје, који исте такве безбожне законе хоће да доносе и отимају цркве Божије, да окончају као Порошенко. То није политика, него само молитва да Бог доведе праве истинске челнике ове наше државе Црне Горе.“

 

Високопреосвећени Митрополит је на дар владици Виктору поклонио икону Светог Петра Цетињског, а он је Митрополита даривао иконом Мајке Божије и сабранима пренио благослов страдалне Украјинске цркве.

 

Дјеца из Грбља извела су пригодан програм у славу Светог оца нашег Саве.

 

Прије одласка на Савину Главицу владика Виктор у пратњи Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру је цјеливао десницу Светог Јована Крститеља, часни крст и мошти Светог Петра Цетињског.

 

У повратку Митрополит Амфилохије, Владика Виктор су са вјерним народом, обишли су манастир Михољска превлака, а Митрополит је испричао гостима о манастиру и упутио их у његову историју.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона.

 

 

Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј.

 

После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском.

 

Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа.

 

Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије.

 

 

Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Празник Светога Саве је Дан школе и слава Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Тим поводом у Гимназији је одржана Спасоносна реч – свечана академија, којој је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије.

 

 

Владика Исихије је, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, и ђакона Владе Поповића, освештао славски колач и жито. Светосавској академији присуствовали су многобројни гости, бивши ученици и професори.

 

Звучни запис беседе Епископа Исихија

 

Беседу под називом На светосавском путу казивао је катихета Иван Костић, а о Светом Сави је говорила и професорица математике Александра Мрачевић.

 

Звучни запис беседе катихете Ивана Костића

 

Лазар Пајовић Ђуровић, ученик четвртог разреда Гимназије Јован Јовановић Змај, прочитао је свој есеј под насловом „Светлост којој ни почетак почиње ни крај ишчезаваˮ, за који му је уручена награда.

 

Звучни запис есеја ученика Лазара Пајовића Ђуровића

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

На дан када молитвено прослављамо првог Архиепископа српског Светог Саву – Савиндан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Малом Саборном храму у Нишу, у понедељак, 27. јануара 2020. године. Преосвећеном Владики саслуживало је братство Саборног храма, као и друго монаштво и свештенство Епархије нишке, а благољепији Свете Службе допринело је посебно лепо одговарање Нишке црквено певачке дружине „Бранко“, црквеног хора катедралног храма.

 

Звучни запис беседе

 

Током Свете Евхаристије владала је посебна духовна радост, како због многовољеног Светог Саве коме је верни народ узносио молитве и благодарност за Његово заступништво пред лицем Господњим, тако и због рукоположења два нова пастира на њиви Господњој.

 

У чин презвитера рукоположен је ђакон Ђорђе Шојић, који је у току Литургије по први пут причестио верне Светим Тајнама, а потом су на крају Свете Службе, а на позив Владике Арсенија сви верни узели нафору и благослов управо рукоположеног оца Ђорђа.

 

У току Свете Евхаристије ипођакон Предраг Пиперски рукоположен је у чин ђакона.

 

Преосвећени Владика је по причешћу верних одржао надахнуту беседу говорећи о Светом Сави са много љубави, позивајући верни народ да нам као и свих осам векова наше бурне и славне историје, управо лик и дело Светог Саве буде узор.

 

"Свети Сава је брод нашег народа привезао чврсто за Христа, давши ми аутокефалност Цркве, да тако може да се слободно развија, да напредује у благодати Духа Светога. Сведоци смо осам векова да је Црква она која је сачувала и наш народ и нашу државу и у оним моментима најтежих искушења и петовековног ропства. Да није било Цркве, Светог Саве, богослужења и Трпезе Господње око које смо се сабирали не бисмо се очували до дана данашњег" нагласио је Владика у својој беседи.

 

Владика је истакао да су данас за нашу Цркву и велика радост јер смо добили двојицу служитеља олтара Божијег.  

 

"Они настављају дело Светога Саве, али и дело апостолско"

 

Као и сваке године и на овај Савиндан, Владика Арсеније је даровао Светосавским пакетићима свако дете у храму.

 

 

Извор: Радио Глас

 

Учешћем у вечаршњем Савиним ходом више десетине хиљада Подгоричана јасно и гласно је поново затражило повлачење Закона о слободи вјероисповјести, који је донијет у глово доба ноћи да би озаконио безакоње.

 

 

 

Величанствена литија сабрана од литијских притока из Куча, Зете, Вранића, као и других подгоричких насеља, након молебна који је одслужен у Храму Христовог Васкрсења, предвођена Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем са свештенством, упутила се до Клиничког центра гдје је прочитана молитва за све оне који болују и пате од тешких болести, а након тога се вратила у Саборни храм Васкрсења, на чијем платоу је одржана Светосавска академија

 

Академију је благословио и поздравно слово изговорио владика Амфилохије који је поручио да су литијама љубави лијечимо од дубоке ране богоубиства и братоубиства, те се током њих молимо да нам Бог подари да будемо вјерни истини, слободи и правди Божијој,  да ако страдамо, страдамо за истину, правду и слободу, а не из мржње према било коме. Нагласио је да је данашња литија ишла према Клиничком центру да покаже љубав свој нашој браћи која страдају, и да посвједочимо да се молимо Богу непрекидно за све који болују, душевно и тјелесно, као и за све страдалнике:

 

„Молимо се за све њих и настављамо овај Сабор који овакве природе траје већ 800 година, рекао бих и много више, 1700 година од времена древне Дукље, Диоклије, када су грађени храмови овдје. Ова собрања нарочито трају осам вјекова откад је Свети отац наш Сава, којега прослављамо, основао Зетску епископију, Митрополију на Превлаци Михољској.“

 

Изразио је наду да ће црногорска власт дозволити обнову те, али и друге светиње, јер култура нијесу рушевине, она је настала од култа – богослужења, молитве. Сва култура земаљска је из тог култа рођена.

 

„Чувати неко камење, а одрицати се култа – молитве и богослужења, и оваквих сабрања то само могу нови идолослужитељи, идолопоклоници, који се клањају камењу, а не живоме Богу.“

 

Митрополит је нагласио да ово сабрање траје 8 вјекова без прекида благословено Светим Савом у овој Цркви Божијој која је изњедрила са простора данашње Црне Горе пет патријараха пећких, српских: Евстатије Превлачки, Арсеније Трећи Чарнојевић, Арсеније Четврти Шакабента, Варнава Росић и Гаврило Дожић.

 

Осврћући се на сеобе са Косова и Метохије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на нову окупацију КиМ, истичући да није добро што наша власт у Црној Гори, чији су се преци и владари борили против окупатора, признаје ту окупацију и лажну државу, одричући се себе и краља Николе који је ослободио Метохију. Закључио је да није чудо да они који се одричу свог бића и своје прошлости доносе окупаторске, безбожне, братоубилачке законе:

 

„Закон тзв. о слободи вјере, није закон о слободи, него закон о поробљењу, закон о отимању светиња. Да ли има нормалне власти на свијету да нешто тако ради?!  Ја се Господу молим да нашој власти  врати разум и вjерност изворној Црној Гори, Црној Гори Јована Владимира, Светога цара Константина и Јустинијана.“

 

Казао је да је Црна Гора великих Немањића, Светога Саве и Симеона Мироточивог Подгоричанина, који је рођен овдје и који је објединио наш народ ондашњу Рашку и Зету, ослободивши византијског ропства:

 

„То ослобођење прогласити за ропство и та мржња против Немањића који су створили Зету и у њој се родили и мржња против Србије, КиМ, је нешто што не спада у нормалне ствари“, оцијенио је Митрополит Амфилохије и изразио наду да ће дати Бог да овај народ који обнавља своју вјеру у Бога љубави, који обнавља љубав као основно начело живота, обновити и своје изворно биће Јована Владимира, Црне Горе Зете древне, Светога Саве и Симеона, Црне Горе Црнојевића и свете лозе Петровића.

 

Позивајући све, посебно дјецу, да се крсте, приме квасац вјечнога живота, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао на очување достојанства литија, да оне буду литије Божје, јер Црква све што ради ради из љубави, те да оне буду без партијских опредјељења, па и националних:

 

„Молимо се Богу да уразуми све у Црној Гори, нарочито нашу полицију. Ових дана ми се јавља доста полицајаца траже благослов и моле да литије буду истински црквене да не прелазе у било каква друга опредјељења, да буду Божије литије. И то треба да испоштујемо.“

 

Осврћући се на синоћња хапшења дјеце и бацања сузавца на Златици, због сликања тробојке, која је од времена Француске револуције, владика је казао да те три боје значе слободу, једнакост и братство и запитао:

 

„Ко је овдје против слободе, једнакости и братства. Зар та тробојка није на грбу и на застави краља Николе и господара? Зар и они који се сад боре против те тробојке, нијесу у вријеме њиховог комунизма и у новије вријеме послије деведесетих, под тробојком наставили да живе до овог времена“, казао је владика и апеловао на оне који наређују полицији, којој је благодаран, да не манипулишу дјецом у полицији, и приморавају их да раде нешто против њихове и савјести народа и против наше дјеце.

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају је поручио да све што је урађено на богомржњи и братомржњи је пропало, те не треба на томе градити будућност Црне Горе, а да црногоска власт треба да схвати да се народ Божији пробудио, васкрсао, и оживљава у себе исконска предања ових простора, која обједињују не само нас у Црној Гори, него све европске народе кроз ово заједништво и братство, једнакост и слободу: „Кроз Бога љубави који обједињује својом љубављу све људе и земаљске народе“.

 

Светосавску бесједу произнео је протојереј-ставрофор Борис Брајовић који је казао обраћајући се Христовим сапутницима из булевара Светог Петра Цетињскога, да је то она улица која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и да се само на Цетињу литија није одржала.

 

„А на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. “

 

Даље је казао да је све почело од оне подвале облакогоне да Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред световасилијевске питомине пред његовим манастиром у Никшићу.  Поручио је да се тада кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. године у Никшићу.

 

„Осамсто година траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна“, поновио је отац Борис.

 

Додао је да се то сплетено Коло у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве, када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери, а наставило се на нашем Тројичиданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру:

 

„И ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу„.

 

Поручио је да смо тамо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака, да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом.

 

Прота Борис Брајовић се у име скупљених у Колу Цркве Христове, обратио се Светом Јустину Ћелијском, и запитао да ли препознаје љубљеног свог ученика нашег Владику Амфилохија, види ли ову дјецу и мајке и очеве, честите свештенике, радосне монахе и монахиње, који сви у глас кажу да је Свети Сава међу нама васкрсао:

 

„У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су вукодлаци да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше.“

 

На крају се протојереј-ставрофор др Борис Брајовић обратио молитвом Светом Јустину да нам помогне:

 

„Не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.“

 

У надахнутом програму Светосавске акдемије су учествовали: храмовни хор Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Свети Апостол и Јеванђелиста Марко, хор богослова Свети Петар Цетињски, дјечији хор манастира Св. Тројеручице из Београда са пјесмом Не дамо светиње и дјеца подгоричких школа вјеронауке, КУД Ђурђевданско коло, гуслар Максим Војводић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

„Какав је то гријех против Црне Горе сликање тробојке краља Николе, тробојка која је државна застава Француске, Њемачке, Русије и не знам којих све држава, није само Србије?!. То је показатељ да се иза таквог понашања према својој дјеци скрива управо мржња, дух братоубиства, и није то добро за будућност народа, ни државе. Не може се на братоубиству и братомржњи градити будућност“, казао је данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије осврћући се на синоћњу интервеницију полиције и хапшење дјеце на Златици која су сликала тробојку.

 

 

Владика је данас послије службе Божије у Цркви Светог Ђорђа под Горицом истакао да кривица за то није на полицији, јер они то морају да раде да би прехранили породицу, него на оне који су то заповједили. Ипак, примјетио је да је вријеме да се ослободимо страха којег је сада много:

 

„Толико је страха овдје који је плод страха од насиље које је овдје извршено 1941/1945. године, и на том насиљу се не може градити будућност ни једног човјека, а камоли једне државе. Благодарећи том насиљу већ од 1945. године је, ово што је сада, неки сукоб између Срба и Црногораца, између два брата.“

 

Подсјетио је да су се краљ Никола, као и сви други у Црној Гори, и Крсто Зрнов Поповић, велики ратник и часни човјек, писали Србима. У прилог томе је навео Земљопис из 1912. године, по ком су дјеца учила, гдје пише да су становници Црне Горе Срби, већина православне вјере, други мухамеданске и католичке вјере.

 

„Тако је било за вријеме Краљевине Црне Горе, а сад то претварају у мржњу међу Србима и Црногорцима, међу браћом. Једна мајка роди једнога који се каже да је Србин, а други Црногорац. Има право свако да се декларише како хоће, али нема право да мрзи свога брата. Не може држава да подржава такву мржњу и на томе гради будућност народа.“

 

Говорећи о величанственим литијама, владика је казао да је то чудо Божије и да је народ васкрсао у Црној Гори и вратио се Богу, својој савјести и ближњима својим на прави начин:

 

„Зато су наше литије, литије љубави, братске слоге и заједништва, а не мржње. С тога молим ове који управљају нашом полицијом, да се не понашају тако према својој дјеци. Такво понашање је срамота пред свијетом. Шта све дјеца насликају по зидовима, па никоме ништа, а ови су насликали тробојку краља Николе. Ја се надам у Бога да ће уразумити ове који су сада на власти да се тако не понашају, и да не обнављају у народу дух богоубиства и братоубиства, на коме је створено много што од 1945. године, и све што је створено, пропало је и опљачкано.“

 

Констатовао је да једино што је овдје имало напретка је Црква Божија:

 

„Обновљени су стотине храмова, саграђена два највећа храма у историји Црне Горе, Храм Васкрсења и Јована Владимира, сад то поништавати и својатати себи, шта то значи?! Манастир Морача, Ђурђеви Ступови, ова црква Светога Ђорђа, кажу припада власти, којој власти?! Ко све није овдје владао! Народ је све градио за Бога, своју душу. То су храмови Божији, Христови, Светога Великомученика Георгија, њима припадају, онима који их обнављају, који се моле у тим храмовима, причешћују Тијелом и Крвљу Божијом. Наравно, припадају и овој држави Црној Гори, то се подразумјева. Нико из Црне Горе није их мицао, нити ће их понијети одавде.“

 

Још једном је владика изразио наду да ће и властодршци да схвате пут и начин стварања будућности овога народа и државе:

 

„Не може се будућност ставарати на богомржњи и братомржњи, а то се управо ради са тим што се ради са овом честитом дјецом која нијесу направила никакво зло што су узела да префарбају неки ћошак, зид, по свом начину, заставом краља Николе.“

 

Подсјетивши да та дјеца имају своје проблеме, немају хљеба, немају посла какве год студије да заврше, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије је закључио да таквим понашањем власт тјера дјецу из Црне Горе да се скитају по бијелом свијету.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије служио је данас, у недељу по Богојављењу, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Ђорђа под Горицом.

 

 

У литуругијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да је Ријеч Божија сам Господ који се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве, као Логос вјечни, као Ријеч Бога Оца, рођен прије свих вјекова од Бога Оца, а рођен у времену од Духа Светога и Пресвете Дјеве ради нас и нашега спасења. Родио се Он као Ријеч Божија, као Друго лице Пресвете Тројице, као надјубљи смисао свега што постоји,:

 

„Он као откривење, јављање Бога: Ко види Мене види Оца Мојега, говорио је Господ и то понавља Црква Његова кроз вјекове. Онај који види Њега, који се Њиме нахрани као Хљебом живота, он је онај који се храни ријечју живота који задобија истинско и право познање, и истински и прави, вјечни, непролазни Хљеб.“

 

Истичући да је то оно нашта нас позива Црква Божија, чега се ми причешћујемо у Светој тајни причешћа, владика је казао да се причешћујемо Господа љубави, јер шта је друго Тијело и Крв Господња него љубав, Бог као љубав који самога Себе дарује нама, да нас нахрани Собом, Својом вјечном ријечју, мудрошћу, правдом и Својим вјечним животом:

 

„То је она храна на коју је човјек призван, а овај земаљски хљеб којим се хранимо, то је само симбол тога вјечнога и непролазнога хљеба, и кроз ову земаљску храну нам се открива Он као хљеб живота, као оно што је вјечно. И кроз њу задобијамо вјечни непролазни, бесмртни живот – Царство небеско.“

 

Појаснио је Митрополит да зато Црква васпитава своју дјецу кроз вјекове да се не поклањају земаљским стварима, да их не претаварају у идоле, да се њима само и једино њима хране, него да кроз земаљску ставарност и живот, кроз рођење од мајке тјелесно, задобијају оно вјечно рођење, кроз земаљски хљеб да задобијају вјечни хљеб – самога Господа. Поучио је сабране да се једино Богу живоме и истинитоме клањају и да је истина Новога завјета, Христовог завјета, у Његовој Крви и Хљебу живота који Он дарује:

 

„А ми, као светосавски, српски народ, опредјелили смосе за то Небеско царство на Косову, када су иста искушења и питања која су се ставила пред Христа на Гори кушања, која смо чули у данашњем Јеванђељу, стављена пред цара Лазара, коме ће се привољети царству“, казао је Митрополит и додао да је Свети цар Лазар схватио да је Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довјека. Цар воледе Царству небескоме.

 

То његово опредјељење за Царство небеско је била побједа искушења пред којима се нашао и као владар и као човјек, и то је било његово опредјељење за Христа, за вјечно Царство Божије, за оно што је вјечно и непролазно, те је отуда Косовски завјет само наставак Новога завјета:

 

„И кроз њега читав један народ се опредјелио за Царство небеско, за оно што је вјечно и непролазно, и као такав постао истински хришћански народ. У Цркви која 2000 година свједочи и дарује то Царство небеско, ми се сабирамо кроз вјекове, а ово сабрање црковно траје без прекида. Милиони људи су се крстили, и примили у себе тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота.“

 

Након што је освештао и пререзао славски колач, Архиепископ цетињски г. Амфилохије се помолио да Господ благослови одбрану вјере православне и светиња Божијих, истичући да је то најзначајније сада у Црној Гори.

 

„Нека би Бог просветио и ове који су сада на власти, свјетлошћу истине Своје и богопознања богољубави и братољубави, јер овакви закони који се доносе сада су плод богомржње и братомржње“, истакао је владика и додао да закони који су засновани на богоубиству и братоубиству не могу бити закони који припадају правим истинским људима.

 

Посебно је нагласио да господа која су на власти треба да схвате да не могу да разговарају, расправљају о вјери ако су невјерници, и не могу да доносе безбожне законе према себи, а ако доносе закон за народ, онда он мора да буде закон који поштује прије свега вјеру.

 

Објаснио је Митрополит да се и молебни који се служе ових дана широм Црне Горе, врше да би нам Бог подарио истинску и праву вјеру, и живљење по вјери.

 

„Да нас Бог благослови да и ако пострадамо за то, да то не буде због мржње према било коме, него због те истинске праве вјере, због богољубља и братољубља“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије.

 

 

Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству –  „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“.

 

„Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем.

Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије.

 

Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом.

 

„Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије.

 

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности.

 

„Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије.

 

Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо.

 

„Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика.

 

Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом.

 

„Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота.

 

Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије.

 

Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота.

 

„Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. 

 

И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије.

 

Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”.

 

„Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине.

 

Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију.

 

Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије.

 

У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство.

 

Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић.

 

Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица.

 

Рецитатор Михајло Станишић.

 

Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Припремајући се за вечерашњи молебан и Литију имамо потребу и одговорност пред Богом и светињом Божијом као и пред десетинама хиљада људи и дјеце да се огласимо и подсјетимо све на циљ и смисао наших сабрања. 

 

 

Молитва, вјера и љубав према Цркви, као никад до сада, објединила нас је и Црну Гору учунила да личи на Свету Гору. Као такве, наше Литије су препознате у цијелом свијету и допринијеле да добијемо молитвену подршку свих Православних помјесних Црквама. На томе смо благодарни Богу и огромном броју вјерника и оних који то нијесу а који су на прави начин схватили благослов и поруку Цркве и са нама заједно ходе у достојанствене молитвене литије.  Са жаљењем морамо констатовати да се последњих дана дешава оно што није добро и благословено, а чега смо се прибојавали, што може угрозити ова благословена сабрања. Подсјећамо да су Литије молитвена сабрања у којима не би требало да има мјеста никаквим политичким, националним кореографијама, као што их није било ни на Тројчинданском и Световасилијевском Сабору у Подгорици и Никшићу на чијим благословима су ове Литије и настале.

 

 Нажалост, у претходној Литији, на моменте, смо имали ситуацију да од скандирања и навијања није се могла чути молитва и Свето Јеванђеље.  Схватајући бројна незадовољства која су изазвана доношењем Закона којим се отимају светиње и скрнави вјера православна и урушава људско вјечно достојанство, не можемо а да не уочимо да је такав вид  протеста веома подложан злоуботреби и да се искрена и добронамјерна енергија, нарочито код младих, лако може изманипулисати како би величанствене Црквене Литије добиле политичке димензије. Као такве оне би биле претворене у снажно оружје против Цркве, што сигурни смо нико добртонамјеран не жели. Изјаве највиших државника и сазнања која имамо наговјештавају да ће таквих злоупотреба бити све више. То нас обавезује да будемо мудри, опрезни и јединствени. Јер наша сабрања су у име Бога љубави и као таква призивају на братску љубав и слогу а не против било кога.

 

Очекујући да ћемо се и вечерас сабрати у великом броју још једном апелујемо, слушајмо глас Цркве и наших Епископа који нас са пуно мудрости и благослова Божијег воде у овој праведној борби против безакоња.

 

протојереј – ставрофор Драган Митровић

Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски

и старјешина храма Христовог Васкрења

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас, 25. јануара, у манастиру Морача, Молебан Пресветој Богородици за одбрану ове древне немањичке лавре и морачко-ровачких светиња.

 

 

Након молебна Високопреосвећени Митрополит је казао да смо се помолили да нас Господ учини народом Својим по вјери и по дјелима, и да нас удостоји да ако страдамо то буде за правду и истину Божију, а не из мржње према било коме. Та молитва Пресветој Дјеви непрестано се упућује из ове свете обитељи већ 770 година, колико траје овај свети сабор у лаври морачкој, упркос свим искушењима кроз које је пролазио и народ који је живио и живи у овим крајевима, и сама светиња. Подсјетио је владика на тешка времена и велика искушења, на страдање самог манастира који је више од 70 година био без крова, на борбе које су се водиле око ње и за њу.

 

„Догађало се то кроз историју, а и сви који су овдје пролазили и владали овим крајевима, никада нико од њих није ову лавру и светињу присвајао за себе, јер је ово светиња Пресвете Богородице, Њој посвећена и дарована од Немањића онима који су се у њој сабирали, сабирају и који ће се сабирати.“

 

Владика је констатовао да се први пут у 770. годишњој историји ове светиње, појављује власт која сматра да има право да манастир Морача њој припада. Износећи историјске чињенице, Митрополит је казао да морачка лавра припада Црној Гори 200 година, те да је ово била Стара Херцеговина. Онима који планирају отимање црквене имовине, препоручио је да оду у Цркву Светога Николе да виде да је за вријеме Саватија Херцеговачкога митрополита описан сваки педаљ који припада лаври морачкој.

 

„Зна се коме ова светиња припада, ко је градио и бранио, ко је уграђивао своје кости, животе и вјеру у њу. Зато би било добро да ови које је вријеме избацило да буду на челу Црне Горе данас, пониште то безакоње које су прогласили у 3 сата послије поноћи, у мраку. И то неће бити ничиј пораз. То ће бити побједа правде и истине Божије, братске љубави. То је оно за шта се и ми молимо и вечерас овдје и широм Црне Горе.“

 

Даље је казао да су ово молебни братске љубави и слоге, позив на братољубље и богољубље:

 

„То је враћање народа Божијега себи самоме, својим светињама, својим истинама, и призив свима онима који су можда залутали, да се врате себи и својим прецима. Нема ту борбе друге врсте.“

 

Коментаришући поједине изјаве да се налази на челу црногорске опозиције, Архиепископ цетињски је подвукао да је на челу Цркве Божије, која је опозиција била од када постоји, овдје 770 година, против мржње, братомржње, против сваког зла и гријеха:

 

„Јесам опозиција, припадам и док будем дисао припадаћу тој опозицији“, казао је владика и додао да је то наслиједио од својих предака Немањића и свих оних који су бранили и уграђивали себе у ову светињу и који су је присајединили Црној Гори, али Црној Гори крштеној, миропомазаној, Црној Гори Петровића, митрополита Петра Првога и Петра Другога Ловћенскога Тајновидца.

 

Митрополит је поручио црногорском предсједнику и премијеру да ако хоће да буду запамћени као људи, као истински владари Црне Горе, прво што треба да ураде је да Његоша избаве из тамнице, и да га врате у његову црквицу на Ловћену, и наравно, укину ово безакоње које су донијели и које је изавало такав отпор у народу.

 

„Овдје је васкрсао народ! Ја не знам да ли се памти да је народ овако васкрсао у Црној Гори!? И ви сте се сабрали овдје у знак отпора против тог безакоња које је проглашено за закон, и који се намеће Црној Гори, јединствено таквога типа у Европи. Ја се надам у Бога да ће ти људи схватити и одбацити то безакоње, као и то да ће то бити њихова побједа, побједа човјечности, људскости, истинске државности.“

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао црногорску власт на истински дијалог, којег до сада није било, и изразио наду и помолио се Господу да их уразуми:

 

„Некрштени предсједници, обезбожени људи хоће да цркве присвајају и кажу да су њихове, неће то моћи! Народ се томе одупро на миран начин и неопходно је да се овакав мир и спокојство сачува. Раширила се ова прича широм Црне Горе, свијета, Америке, до Трампа, Путина….“

 

На крају сабрања Никола Минић је прочитао Заклетву Брђана, која полази од Завјета Тројичинданског сабора у Подгорици, да ће чувати, обнављати, бранити своје светиње, и на достојанствени начин наставити да траже повлачење овог спорног и дискриминаторног закона.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска