Празник Светога Саве је Дан школе и слава Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Тим поводом у Гимназији је одржана Спасоносна реч – свечана академија, којој је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије.

 

 

Владика Исихије је, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, и ђакона Владе Поповића, освештао славски колач и жито. Светосавској академији присуствовали су многобројни гости, бивши ученици и професори.

 

Звучни запис беседе Епископа Исихија

 

Беседу под називом На светосавском путу казивао је катихета Иван Костић, а о Светом Сави је говорила и професорица математике Александра Мрачевић.

 

Звучни запис беседе катихете Ивана Костића

 

Лазар Пајовић Ђуровић, ученик четвртог разреда Гимназије Јован Јовановић Змај, прочитао је свој есеј под насловом „Светлост којој ни почетак почиње ни крај ишчезаваˮ, за који му је уручена награда.

 

Звучни запис есеја ученика Лазара Пајовића Ђуровића

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

На дан када молитвено прослављамо првог Архиепископа српског Светог Саву – Савиндан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Малом Саборном храму у Нишу, у понедељак, 27. јануара 2020. године. Преосвећеном Владики саслуживало је братство Саборног храма, као и друго монаштво и свештенство Епархије нишке, а благољепији Свете Службе допринело је посебно лепо одговарање Нишке црквено певачке дружине „Бранко“, црквеног хора катедралног храма.

 

Звучни запис беседе

 

Током Свете Евхаристије владала је посебна духовна радост, како због многовољеног Светог Саве коме је верни народ узносио молитве и благодарност за Његово заступништво пред лицем Господњим, тако и због рукоположења два нова пастира на њиви Господњој.

 

У чин презвитера рукоположен је ђакон Ђорђе Шојић, који је у току Литургије по први пут причестио верне Светим Тајнама, а потом су на крају Свете Службе, а на позив Владике Арсенија сви верни узели нафору и благослов управо рукоположеног оца Ђорђа.

 

У току Свете Евхаристије ипођакон Предраг Пиперски рукоположен је у чин ђакона.

 

Преосвећени Владика је по причешћу верних одржао надахнуту беседу говорећи о Светом Сави са много љубави, позивајући верни народ да нам као и свих осам векова наше бурне и славне историје, управо лик и дело Светог Саве буде узор.

 

"Свети Сава је брод нашег народа привезао чврсто за Христа, давши ми аутокефалност Цркве, да тако може да се слободно развија, да напредује у благодати Духа Светога. Сведоци смо осам векова да је Црква она која је сачувала и наш народ и нашу државу и у оним моментима најтежих искушења и петовековног ропства. Да није било Цркве, Светог Саве, богослужења и Трпезе Господње око које смо се сабирали не бисмо се очували до дана данашњег" нагласио је Владика у својој беседи.

 

Владика је истакао да су данас за нашу Цркву и велика радост јер смо добили двојицу служитеља олтара Божијег.  

 

"Они настављају дело Светога Саве, али и дело апостолско"

 

Као и сваке године и на овај Савиндан, Владика Арсеније је даровао Светосавским пакетићима свако дете у храму.

 

 

Извор: Радио Глас

 

Учешћем у вечаршњем Савиним ходом више десетине хиљада Подгоричана јасно и гласно је поново затражило повлачење Закона о слободи вјероисповјести, који је донијет у глово доба ноћи да би озаконио безакоње.

 

 

 

Величанствена литија сабрана од литијских притока из Куча, Зете, Вранића, као и других подгоричких насеља, након молебна који је одслужен у Храму Христовог Васкрсења, предвођена Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем са свештенством, упутила се до Клиничког центра гдје је прочитана молитва за све оне који болују и пате од тешких болести, а након тога се вратила у Саборни храм Васкрсења, на чијем платоу је одржана Светосавска академија

 

Академију је благословио и поздравно слово изговорио владика Амфилохије који је поручио да су литијама љубави лијечимо од дубоке ране богоубиства и братоубиства, те се током њих молимо да нам Бог подари да будемо вјерни истини, слободи и правди Божијој,  да ако страдамо, страдамо за истину, правду и слободу, а не из мржње према било коме. Нагласио је да је данашња литија ишла према Клиничком центру да покаже љубав свој нашој браћи која страдају, и да посвједочимо да се молимо Богу непрекидно за све који болују, душевно и тјелесно, као и за све страдалнике:

 

„Молимо се за све њих и настављамо овај Сабор који овакве природе траје већ 800 година, рекао бих и много више, 1700 година од времена древне Дукље, Диоклије, када су грађени храмови овдје. Ова собрања нарочито трају осам вјекова откад је Свети отац наш Сава, којега прослављамо, основао Зетску епископију, Митрополију на Превлаци Михољској.“

 

Изразио је наду да ће црногорска власт дозволити обнову те, али и друге светиње, јер култура нијесу рушевине, она је настала од култа – богослужења, молитве. Сва култура земаљска је из тог култа рођена.

 

„Чувати неко камење, а одрицати се култа – молитве и богослужења, и оваквих сабрања то само могу нови идолослужитељи, идолопоклоници, који се клањају камењу, а не живоме Богу.“

 

Митрополит је нагласио да ово сабрање траје 8 вјекова без прекида благословено Светим Савом у овој Цркви Божијој која је изњедрила са простора данашње Црне Горе пет патријараха пећких, српских: Евстатије Превлачки, Арсеније Трећи Чарнојевић, Арсеније Четврти Шакабента, Варнава Росић и Гаврило Дожић.

 

Осврћући се на сеобе са Косова и Метохије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на нову окупацију КиМ, истичући да није добро што наша власт у Црној Гори, чији су се преци и владари борили против окупатора, признаје ту окупацију и лажну државу, одричући се себе и краља Николе који је ослободио Метохију. Закључио је да није чудо да они који се одричу свог бића и своје прошлости доносе окупаторске, безбожне, братоубилачке законе:

 

„Закон тзв. о слободи вјере, није закон о слободи, него закон о поробљењу, закон о отимању светиња. Да ли има нормалне власти на свијету да нешто тако ради?!  Ја се Господу молим да нашој власти  врати разум и вjерност изворној Црној Гори, Црној Гори Јована Владимира, Светога цара Константина и Јустинијана.“

 

Казао је да је Црна Гора великих Немањића, Светога Саве и Симеона Мироточивог Подгоричанина, који је рођен овдје и који је објединио наш народ ондашњу Рашку и Зету, ослободивши византијског ропства:

 

„То ослобођење прогласити за ропство и та мржња против Немањића који су створили Зету и у њој се родили и мржња против Србије, КиМ, је нешто што не спада у нормалне ствари“, оцијенио је Митрополит Амфилохије и изразио наду да ће дати Бог да овај народ који обнавља своју вјеру у Бога љубави, који обнавља љубав као основно начело живота, обновити и своје изворно биће Јована Владимира, Црне Горе Зете древне, Светога Саве и Симеона, Црне Горе Црнојевића и свете лозе Петровића.

 

Позивајући све, посебно дјецу, да се крсте, приме квасац вјечнога живота, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао на очување достојанства литија, да оне буду литије Божје, јер Црква све што ради ради из љубави, те да оне буду без партијских опредјељења, па и националних:

 

„Молимо се Богу да уразуми све у Црној Гори, нарочито нашу полицију. Ових дана ми се јавља доста полицајаца траже благослов и моле да литије буду истински црквене да не прелазе у било каква друга опредјељења, да буду Божије литије. И то треба да испоштујемо.“

 

Осврћући се на синоћња хапшења дјеце и бацања сузавца на Златици, због сликања тробојке, која је од времена Француске револуције, владика је казао да те три боје значе слободу, једнакост и братство и запитао:

 

„Ко је овдје против слободе, једнакости и братства. Зар та тробојка није на грбу и на застави краља Николе и господара? Зар и они који се сад боре против те тробојке, нијесу у вријеме њиховог комунизма и у новије вријеме послије деведесетих, под тробојком наставили да живе до овог времена“, казао је владика и апеловао на оне који наређују полицији, којој је благодаран, да не манипулишу дјецом у полицији, и приморавају их да раде нешто против њихове и савјести народа и против наше дјеце.

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају је поручио да све што је урађено на богомржњи и братомржњи је пропало, те не треба на томе градити будућност Црне Горе, а да црногоска власт треба да схвати да се народ Божији пробудио, васкрсао, и оживљава у себе исконска предања ових простора, која обједињују не само нас у Црној Гори, него све европске народе кроз ово заједништво и братство, једнакост и слободу: „Кроз Бога љубави који обједињује својом љубављу све људе и земаљске народе“.

 

Светосавску бесједу произнео је протојереј-ставрофор Борис Брајовић који је казао обраћајући се Христовим сапутницима из булевара Светог Петра Цетињскога, да је то она улица која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и да се само на Цетињу литија није одржала.

 

„А на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. “

 

Даље је казао да је све почело од оне подвале облакогоне да Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред световасилијевске питомине пред његовим манастиром у Никшићу.  Поручио је да се тада кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. године у Никшићу.

 

„Осамсто година траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна“, поновио је отац Борис.

 

Додао је да се то сплетено Коло у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве, када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери, а наставило се на нашем Тројичиданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру:

 

„И ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу„.

 

Поручио је да смо тамо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака, да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом.

 

Прота Борис Брајовић се у име скупљених у Колу Цркве Христове, обратио се Светом Јустину Ћелијском, и запитао да ли препознаје љубљеног свог ученика нашег Владику Амфилохија, види ли ову дјецу и мајке и очеве, честите свештенике, радосне монахе и монахиње, који сви у глас кажу да је Свети Сава међу нама васкрсао:

 

„У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су вукодлаци да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше.“

 

На крају се протојереј-ставрофор др Борис Брајовић обратио молитвом Светом Јустину да нам помогне:

 

„Не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.“

 

У надахнутом програму Светосавске акдемије су учествовали: храмовни хор Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Свети Апостол и Јеванђелиста Марко, хор богослова Свети Петар Цетињски, дјечији хор манастира Св. Тројеручице из Београда са пјесмом Не дамо светиње и дјеца подгоричких школа вјеронауке, КУД Ђурђевданско коло, гуслар Максим Војводић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

„Какав је то гријех против Црне Горе сликање тробојке краља Николе, тробојка која је државна застава Француске, Њемачке, Русије и не знам којих све држава, није само Србије?!. То је показатељ да се иза таквог понашања према својој дјеци скрива управо мржња, дух братоубиства, и није то добро за будућност народа, ни државе. Не може се на братоубиству и братомржњи градити будућност“, казао је данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије осврћући се на синоћњу интервеницију полиције и хапшење дјеце на Златици која су сликала тробојку.

 

 

Владика је данас послије службе Божије у Цркви Светог Ђорђа под Горицом истакао да кривица за то није на полицији, јер они то морају да раде да би прехранили породицу, него на оне који су то заповједили. Ипак, примјетио је да је вријеме да се ослободимо страха којег је сада много:

 

„Толико је страха овдје који је плод страха од насиље које је овдје извршено 1941/1945. године, и на том насиљу се не може градити будућност ни једног човјека, а камоли једне државе. Благодарећи том насиљу већ од 1945. године је, ово што је сада, неки сукоб између Срба и Црногораца, између два брата.“

 

Подсјетио је да су се краљ Никола, као и сви други у Црној Гори, и Крсто Зрнов Поповић, велики ратник и часни човјек, писали Србима. У прилог томе је навео Земљопис из 1912. године, по ком су дјеца учила, гдје пише да су становници Црне Горе Срби, већина православне вјере, други мухамеданске и католичке вјере.

 

„Тако је било за вријеме Краљевине Црне Горе, а сад то претварају у мржњу међу Србима и Црногорцима, међу браћом. Једна мајка роди једнога који се каже да је Србин, а други Црногорац. Има право свако да се декларише како хоће, али нема право да мрзи свога брата. Не може држава да подржава такву мржњу и на томе гради будућност народа.“

 

Говорећи о величанственим литијама, владика је казао да је то чудо Божије и да је народ васкрсао у Црној Гори и вратио се Богу, својој савјести и ближњима својим на прави начин:

 

„Зато су наше литије, литије љубави, братске слоге и заједништва, а не мржње. С тога молим ове који управљају нашом полицијом, да се не понашају тако према својој дјеци. Такво понашање је срамота пред свијетом. Шта све дјеца насликају по зидовима, па никоме ништа, а ови су насликали тробојку краља Николе. Ја се надам у Бога да ће уразумити ове који су сада на власти да се тако не понашају, и да не обнављају у народу дух богоубиства и братоубиства, на коме је створено много што од 1945. године, и све што је створено, пропало је и опљачкано.“

 

Констатовао је да једино што је овдје имало напретка је Црква Божија:

 

„Обновљени су стотине храмова, саграђена два највећа храма у историји Црне Горе, Храм Васкрсења и Јована Владимира, сад то поништавати и својатати себи, шта то значи?! Манастир Морача, Ђурђеви Ступови, ова црква Светога Ђорђа, кажу припада власти, којој власти?! Ко све није овдје владао! Народ је све градио за Бога, своју душу. То су храмови Божији, Христови, Светога Великомученика Георгија, њима припадају, онима који их обнављају, који се моле у тим храмовима, причешћују Тијелом и Крвљу Божијом. Наравно, припадају и овој држави Црној Гори, то се подразумјева. Нико из Црне Горе није их мицао, нити ће их понијети одавде.“

 

Још једном је владика изразио наду да ће и властодршци да схвате пут и начин стварања будућности овога народа и државе:

 

„Не може се будућност ставарати на богомржњи и братомржњи, а то се управо ради са тим што се ради са овом честитом дјецом која нијесу направила никакво зло што су узела да префарбају неки ћошак, зид, по свом начину, заставом краља Николе.“

 

Подсјетивши да та дјеца имају своје проблеме, немају хљеба, немају посла какве год студије да заврше, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије је закључио да таквим понашањем власт тјера дјецу из Црне Горе да се скитају по бијелом свијету.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије служио је данас, у недељу по Богојављењу, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Ђорђа под Горицом.

 

 

У литуругијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да је Ријеч Божија сам Господ који се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве, као Логос вјечни, као Ријеч Бога Оца, рођен прије свих вјекова од Бога Оца, а рођен у времену од Духа Светога и Пресвете Дјеве ради нас и нашега спасења. Родио се Он као Ријеч Божија, као Друго лице Пресвете Тројице, као надјубљи смисао свега што постоји,:

 

„Он као откривење, јављање Бога: Ко види Мене види Оца Мојега, говорио је Господ и то понавља Црква Његова кроз вјекове. Онај који види Њега, који се Њиме нахрани као Хљебом живота, он је онај који се храни ријечју живота који задобија истинско и право познање, и истински и прави, вјечни, непролазни Хљеб.“

 

Истичући да је то оно нашта нас позива Црква Божија, чега се ми причешћујемо у Светој тајни причешћа, владика је казао да се причешћујемо Господа љубави, јер шта је друго Тијело и Крв Господња него љубав, Бог као љубав који самога Себе дарује нама, да нас нахрани Собом, Својом вјечном ријечју, мудрошћу, правдом и Својим вјечним животом:

 

„То је она храна на коју је човјек призван, а овај земаљски хљеб којим се хранимо, то је само симбол тога вјечнога и непролазнога хљеба, и кроз ову земаљску храну нам се открива Он као хљеб живота, као оно што је вјечно. И кроз њу задобијамо вјечни непролазни, бесмртни живот – Царство небеско.“

 

Појаснио је Митрополит да зато Црква васпитава своју дјецу кроз вјекове да се не поклањају земаљским стварима, да их не претаварају у идоле, да се њима само и једино њима хране, него да кроз земаљску ставарност и живот, кроз рођење од мајке тјелесно, задобијају оно вјечно рођење, кроз земаљски хљеб да задобијају вјечни хљеб – самога Господа. Поучио је сабране да се једино Богу живоме и истинитоме клањају и да је истина Новога завјета, Христовог завјета, у Његовој Крви и Хљебу живота који Он дарује:

 

„А ми, као светосавски, српски народ, опредјелили смосе за то Небеско царство на Косову, када су иста искушења и питања која су се ставила пред Христа на Гори кушања, која смо чули у данашњем Јеванђељу, стављена пред цара Лазара, коме ће се привољети царству“, казао је Митрополит и додао да је Свети цар Лазар схватио да је Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довјека. Цар воледе Царству небескоме.

 

То његово опредјељење за Царство небеско је била побједа искушења пред којима се нашао и као владар и као човјек, и то је било његово опредјељење за Христа, за вјечно Царство Божије, за оно што је вјечно и непролазно, те је отуда Косовски завјет само наставак Новога завјета:

 

„И кроз њега читав један народ се опредјелио за Царство небеско, за оно што је вјечно и непролазно, и као такав постао истински хришћански народ. У Цркви која 2000 година свједочи и дарује то Царство небеско, ми се сабирамо кроз вјекове, а ово сабрање црковно траје без прекида. Милиони људи су се крстили, и примили у себе тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота.“

 

Након што је освештао и пререзао славски колач, Архиепископ цетињски г. Амфилохије се помолио да Господ благослови одбрану вјере православне и светиња Божијих, истичући да је то најзначајније сада у Црној Гори.

 

„Нека би Бог просветио и ове који су сада на власти, свјетлошћу истине Своје и богопознања богољубави и братољубави, јер овакви закони који се доносе сада су плод богомржње и братомржње“, истакао је владика и додао да закони који су засновани на богоубиству и братоубиству не могу бити закони који припадају правим истинским људима.

 

Посебно је нагласио да господа која су на власти треба да схвате да не могу да разговарају, расправљају о вјери ако су невјерници, и не могу да доносе безбожне законе према себи, а ако доносе закон за народ, онда он мора да буде закон који поштује прије свега вјеру.

 

Објаснио је Митрополит да се и молебни који се служе ових дана широм Црне Горе, врше да би нам Бог подарио истинску и праву вјеру, и живљење по вјери.

 

„Да нас Бог благослови да и ако пострадамо за то, да то не буде због мржње према било коме, него због те истинске праве вјере, због богољубља и братољубља“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије.

 

 

Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству –  „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“.

 

„Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем.

Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије.

 

Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом.

 

„Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије.

 

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности.

 

„Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије.

 

Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо.

 

„Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика.

 

Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом.

 

„Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота.

 

Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије.

 

Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота.

 

„Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. 

 

И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије.

 

Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”.

 

„Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине.

 

Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију.

 

Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије.

 

У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство.

 

Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић.

 

Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица.

 

Рецитатор Михајло Станишић.

 

Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Припремајући се за вечерашњи молебан и Литију имамо потребу и одговорност пред Богом и светињом Божијом као и пред десетинама хиљада људи и дјеце да се огласимо и подсјетимо све на циљ и смисао наших сабрања. 

 

 

Молитва, вјера и љубав према Цркви, као никад до сада, објединила нас је и Црну Гору учунила да личи на Свету Гору. Као такве, наше Литије су препознате у цијелом свијету и допринијеле да добијемо молитвену подршку свих Православних помјесних Црквама. На томе смо благодарни Богу и огромном броју вјерника и оних који то нијесу а који су на прави начин схватили благослов и поруку Цркве и са нама заједно ходе у достојанствене молитвене литије.  Са жаљењем морамо констатовати да се последњих дана дешава оно што није добро и благословено, а чега смо се прибојавали, што може угрозити ова благословена сабрања. Подсјећамо да су Литије молитвена сабрања у којима не би требало да има мјеста никаквим политичким, националним кореографијама, као што их није било ни на Тројчинданском и Световасилијевском Сабору у Подгорици и Никшићу на чијим благословима су ове Литије и настале.

 

 Нажалост, у претходној Литији, на моменте, смо имали ситуацију да од скандирања и навијања није се могла чути молитва и Свето Јеванђеље.  Схватајући бројна незадовољства која су изазвана доношењем Закона којим се отимају светиње и скрнави вјера православна и урушава људско вјечно достојанство, не можемо а да не уочимо да је такав вид  протеста веома подложан злоуботреби и да се искрена и добронамјерна енергија, нарочито код младих, лако може изманипулисати како би величанствене Црквене Литије добиле политичке димензије. Као такве оне би биле претворене у снажно оружје против Цркве, што сигурни смо нико добртонамјеран не жели. Изјаве највиших државника и сазнања која имамо наговјештавају да ће таквих злоупотреба бити све више. То нас обавезује да будемо мудри, опрезни и јединствени. Јер наша сабрања су у име Бога љубави и као таква призивају на братску љубав и слогу а не против било кога.

 

Очекујући да ћемо се и вечерас сабрати у великом броју још једном апелујемо, слушајмо глас Цркве и наших Епископа који нас са пуно мудрости и благослова Божијег воде у овој праведној борби против безакоња.

 

протојереј – ставрофор Драган Митровић

Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски

и старјешина храма Христовог Васкрења

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас, 25. јануара, у манастиру Морача, Молебан Пресветој Богородици за одбрану ове древне немањичке лавре и морачко-ровачких светиња.

 

 

Након молебна Високопреосвећени Митрополит је казао да смо се помолили да нас Господ учини народом Својим по вјери и по дјелима, и да нас удостоји да ако страдамо то буде за правду и истину Божију, а не из мржње према било коме. Та молитва Пресветој Дјеви непрестано се упућује из ове свете обитељи већ 770 година, колико траје овај свети сабор у лаври морачкој, упркос свим искушењима кроз које је пролазио и народ који је живио и живи у овим крајевима, и сама светиња. Подсјетио је владика на тешка времена и велика искушења, на страдање самог манастира који је више од 70 година био без крова, на борбе које су се водиле око ње и за њу.

 

„Догађало се то кроз историју, а и сви који су овдје пролазили и владали овим крајевима, никада нико од њих није ову лавру и светињу присвајао за себе, јер је ово светиња Пресвете Богородице, Њој посвећена и дарована од Немањића онима који су се у њој сабирали, сабирају и који ће се сабирати.“

 

Владика је констатовао да се први пут у 770. годишњој историји ове светиње, појављује власт која сматра да има право да манастир Морача њој припада. Износећи историјске чињенице, Митрополит је казао да морачка лавра припада Црној Гори 200 година, те да је ово била Стара Херцеговина. Онима који планирају отимање црквене имовине, препоручио је да оду у Цркву Светога Николе да виде да је за вријеме Саватија Херцеговачкога митрополита описан сваки педаљ који припада лаври морачкој.

 

„Зна се коме ова светиња припада, ко је градио и бранио, ко је уграђивао своје кости, животе и вјеру у њу. Зато би било добро да ови које је вријеме избацило да буду на челу Црне Горе данас, пониште то безакоње које су прогласили у 3 сата послије поноћи, у мраку. И то неће бити ничиј пораз. То ће бити побједа правде и истине Божије, братске љубави. То је оно за шта се и ми молимо и вечерас овдје и широм Црне Горе.“

 

Даље је казао да су ово молебни братске љубави и слоге, позив на братољубље и богољубље:

 

„То је враћање народа Божијега себи самоме, својим светињама, својим истинама, и призив свима онима који су можда залутали, да се врате себи и својим прецима. Нема ту борбе друге врсте.“

 

Коментаришући поједине изјаве да се налази на челу црногорске опозиције, Архиепископ цетињски је подвукао да је на челу Цркве Божије, која је опозиција била од када постоји, овдје 770 година, против мржње, братомржње, против сваког зла и гријеха:

 

„Јесам опозиција, припадам и док будем дисао припадаћу тој опозицији“, казао је владика и додао да је то наслиједио од својих предака Немањића и свих оних који су бранили и уграђивали себе у ову светињу и који су је присајединили Црној Гори, али Црној Гори крштеној, миропомазаној, Црној Гори Петровића, митрополита Петра Првога и Петра Другога Ловћенскога Тајновидца.

 

Митрополит је поручио црногорском предсједнику и премијеру да ако хоће да буду запамћени као људи, као истински владари Црне Горе, прво што треба да ураде је да Његоша избаве из тамнице, и да га врате у његову црквицу на Ловћену, и наравно, укину ово безакоње које су донијели и које је изавало такав отпор у народу.

 

„Овдје је васкрсао народ! Ја не знам да ли се памти да је народ овако васкрсао у Црној Гори!? И ви сте се сабрали овдје у знак отпора против тог безакоња које је проглашено за закон, и који се намеће Црној Гори, јединствено таквога типа у Европи. Ја се надам у Бога да ће ти људи схватити и одбацити то безакоње, као и то да ће то бити њихова побједа, побједа човјечности, људскости, истинске државности.“

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао црногорску власт на истински дијалог, којег до сада није било, и изразио наду и помолио се Господу да их уразуми:

 

„Некрштени предсједници, обезбожени људи хоће да цркве присвајају и кажу да су њихове, неће то моћи! Народ се томе одупро на миран начин и неопходно је да се овакав мир и спокојство сачува. Раширила се ова прича широм Црне Горе, свијета, Америке, до Трампа, Путина….“

 

На крају сабрања Никола Минић је прочитао Заклетву Брђана, која полази од Завјета Тројичинданског сабора у Подгорици, да ће чувати, обнављати, бранити своје светиње, и на достојанствени начин наставити да траже повлачење овог спорног и дискриминаторног закона.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Замјеник предсједника Демократске партије социјалиста и предсједник црногорске Владе Душко Марковић је јуче учинио груб покушај манипулације грађанима прогласивши Митрополита Амфилохија за челника неког политичког покрета, узевши као аргумент за то своју тврдњу да се Митрополит састао са дијелом црногорске опозиције.

 

 

Он није објаснио да ли би то у исто вријеме значило да се Митрополит ставио на чело Владе Црне Горе, кад се сусрео са њим на дан изгласавања дискриминаторског и антиуставног законског прописа о обрачуну са Српском Православном Црквом или се ставио на чело Велике Британије, кад се јуче срео са амбасадорком те земље у Црној Гори, или се сам господин Марковић ставио на чело Сједињених америчких држава, кад је, као предсједник Владе Црне Горе, разговарао са предсједником те земље у, како је саопштено из Владе, ”краћем и срдачном разговору” у септембру 2018. године.

 

Сви грађани Црне Горе, без обзира на етничко и национално опредјељење, имају своје мјесто на Литијама које Црква организује, нарочито они којима је на срцу образ и достојанство Црне Горе. Политичко опредјељење је потпуно неважно за оне који су у Литијама, а оне су само утолико политичке колико је њихова молитва усмјерена на промјену законског неправа које је установила скупштинска већина (уз хапшење опозиционих посланика), увјерена у своју месијанску улогу и заогрнута идеолошко-политичким интересима.

 

Не може се сматрати озбиљном тврдња господина Марковића да у Литији нема мјеста за Црногорце. С обзиром на то да је господин Марковић изузетно добро обавјештен човјек, а имајући у виду и његове раније дужности, као и резултате посљедњег пописа, он и сам сасвим поуздано зна да је потпуно немогуће да у овако масовним окупљањима не учествује и велики број оних који су се на том попису изјаснили као Црногорци. Његово повјерење у ”грађанску и демократску” Црну Гору морало би се исказати и у поштеном односу и поштовању људских права свих оних, Црногораца и Срба и oних, који учествују у Литијама од момента усвајања закона, који је усмјерен против њихових заједничких светиња. Старање о духовним потребама православних Срба и Црногораца би господин Марковић требао да препусти Православној Цркви, а своју озбиљност и приврженост  ”грађанској и демократској” Црној Гори би Марковић најбоље показао водећи рачуна о животном стандарду свих грађана Црне Горе.

 

Молебани и Литије се одржавају да би Црна Гора била боља и напреднија, јер што је више таква и што је праведнија – то је јача њена сувереност. Мјесто гдје је господин Марковић изрекао своју манипулативну тврдњу о митрополиту и Литијама – град Пљевља – је једно од најслободнијих и најнезависнијих мјеста у Црној Гори ових седмица, јер његови грађани у великом броју не пристају на политички диктат и безакоње, а такво непристајање је, без сумње, најочигледнија одлика слободе појединца и друштва. Врховни државни и национални интереси Црне Горе могу да се дефинишу само у најширем могућем консензусу грађана Црне Горе, а не простим прегласавањем и мајоризацијом, како је то учињено са овим несрећним законом, али и у случају неких ранијих одлука.

 

Нема на Литијама никакве пропаганде о томе да ће Црна Гора бити српска, јер је она једнако свих нас – и Срба и Црногораца и свих других који у њој живе. Не очекујемо од замјеника предсједника једне грађанске партије, а поготово не од премијера једне државе која себе назива грађанском, да ту стварност оспорава.

 

Што се тиче алузија на сликање тробојки по Црној Гори, уз ограду да Митрополија није ни организатор ни учесник тих акција и подсјећање да гласно и активно обесхрабрујемо ношење било каквих застава у Литијама, можемо само да помогнемо господину Марковићу да се присјети да је управо партија којој он припада на више избора излазила са тробојкама него без њих. Тробојка јесте основа за заставу Србије, али исто тако и Хрватске, и Словеније, и Словачке, и Русије… Показивати такву одбојност према застави под којом је проглашена Краљевина Црна Гора (а тиме ужива и заштиту у складу са важећим законодавством Црне Горе), у најмању руку је врло необично, особито кад долази са тако високог мјеста државе која жели да баштини континуитет са том истом Краљевином.

 

Понављамо став Епископског савјета: остајемо отворени за почетак правог, истинског и транспарентног разговора са црногорским властима о свим отвореним питањима, а прво и најважније од њих је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести, који је, овакав какав је, већ произвео нежељене посљедице по наше друштво. Све чему смо досад свједочили представљало је само симулацију дијалога, без икакве жеље за истинским договором са стране власти.

 

Из Митрополије црногорско-приморске

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 25. јануара, са свештенством Свету службу Божију у Цркви Светог Димитрија у Колашину.

 

Звучни запис беседе

 

Благословећи све сабране владика Амфилохије је казао да у овим богојављенским данима прослављамо Христово светло крштење у Јордану, када се открила најсветија тајна неба из земље, Бога и људи и људске историје, тајна Богојављења:

 

„Јавио се Бог у кога ми вјерујемо, коме се клањамо, у чије име се крштавамо, за кога живимо који нас чека у Своје наручје вјечно. Није то неки далеки, непознати бог, него Бог који се јавио, дошао међу нас и постао као један од нас. Постао човјек, примио људску природу, родио се од Пресвете Дјеве за нас и наше спасење, људску природу преобразио, обновио силом Духа Свога Светога и учинио од човјека смртнога, бесмртно биће.“

 

У току Литургије владика Амфилохије је крстио и миропомазао нову слушкињу Божију Татјану истичући да је свако људско биће које су рађе на земљи, кроз Свету тајну крштења призвано на вјечни непролазни живот, те да је и Татијана, заједно са свима који су крштени, примила тај залог вјечнога живота – крстила се у Христа, у Њега се обукла:

 

„Обукла се у хаљине вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота и од данас па ва вијек вијека, Татијана је вјечно, бесмртно биће. Њено рођење, и рођења свих који се крштавају, није само рођења од мајке, него ново рођење Духом Божјим и водом, рођење за вјечни за непролазни живот, што јесте смисао Светога крштења Божјега, смисао Цркве Божје, смисао јављања Божјега.“

 

Објаснио је да је смисао све људске историје да човјек од смртнога постане бесмртно, вјечно и непролазно биће, да се земаљско преображава у вјечно Царство небеско, закључујући да је то оно што носи Црква у својим њедрима и чиме она рађа и препорађа и на шта призива сва људска покољења:

 

„То је оно што свједочи Црква кроз вјекове, та њена ријеч, истина, то њено свједочење је непролазно, вјечно и зато је Црква као заједница неразорива. Пропадају све заједнице друге, и све партије, и све идеологије и државе, а једина заједница која остаје вјечна непролазна, то је Црква Христова утемељена на ономе који је вјечан, испуњена огњем вјечне божанске истине, правде, љубави.“

 

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подсјетио да је та божанска вјечна истина посвједочена кроз вјекове безбројним душама крштеним који су живјели по заповијести Божијој и који су жртвовали себе за Христа Бога. Међу њима је и Света мученица Татијана коју данас прослављамо, а која је 226. године пострадала за Христа борећи се против паганства, као што се и ми данас боримо против паганства, лажних идеја и идеологија.

 

Благословио је дјецу да од колашинских власти затраже да једна од главних улица добије име Патријарха Гаврила Дожића који се родио у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче, а који је са Светим владиком Николајем био током Другог свјетског рата у концентрациони логор Дахау. Митрополит је казао да се планира, ако Бог да, и изградња цркве изнад његовог родног села, која ће бити посвећена исповједнику Гаврилу патријарху српском, иако још није званично прибројан лику светих, а поводом 70 година од његовог упокојења (1950. године).

 

„Он је најзаслужнији личност у Колашину. Велики страдалник, велики хришћанин, велики патријарх, а у исто вријеме велики човјек који је и Први свјетски рат и Други свјетски рат провео у затвору. Ријетки су такви у Црној Гори, у нашем народу. Нема већега од Патријарха Гаврила овдје у Колашину, Морачи, Ровцима и читавом крају, да не кажемо и шире. Зато је обавеза овог града, ако хоће да буде часни и честити град, да једну улицу посвети Светом исповједнику Гаврилу патријарху српском, дивном и великом свједоку Христовом.“

 

Говорећи о многим Божијим угодницима који су се жртвовали за вјечно непролазно Царство небеско, међу којима је и наш Свети косовски цар Лазар, Архиепископ цетињски је истакао да је опредјељење овога народа кроз вјекове управо то Царство небеско, због чега волимо и бранимо, и бранићемо Косово, које је црногорска војска својевремено и ослободила.

 

Као велики проблем данашњице свуда у свијету, као и у Црној Гори, Митрополит Амфолохије је истакао дилему коју су имали сви владари кроз историју, којем ће се привољети царству: земаљском или Небеском:

 

„Због земаљских власти многи су спремни да жртвују и Цркву своју, да отимају цркве. Ова наша власт је донела безбожни, антицрногорски, антицрквени закон да пљачка храмове“, рекао је владика.

 

Подсјетио је да је овај Храм Светог Димитрија у Колашину грађен за вријеме краља Николе, али није грађен за њега и тадашњу државу, него је грађен Светом Димитрију за сабирање Божијег народа, за Цркву Божију:

 

„И остао као такав до данас, као и сви други храмови. Која је то памет, па се још зове државна, да отима храмове?! Нигдје се то не догађа у Европи, сем у нашој Црној Гори“, казао је владика.

 

Изразио је наду да ће се и црногорски властодршци, наша браћа, обољели од опаке болести брозоморе, излијечити и вратити часном крсту, Светоме крштењу и миропомазању.

 

„Сви да се крстимо и будемо једна душа, једно тијело, једна света заједница Божија, Христова заједница, што јесте Црква која је призвана да рађа за вјечност, за вјечно људско достојанство“, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије.

 

На крају Литургије Високопреосвећени владика је обраћајући се дјеци која су дивно појала током службе, казао да они настављају да уче ону школу коју је учио Свети патријарх Гаврило Дожић, та да зато дивно поју.

 

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас ће у 15 часова у манастиру Морача служити Молебан за одбрану морачко-ровачких светиња, а у 19 часова ће присуствовати светосавској академији у колашинском Дому културе.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије примио је данас у Цетињском манастиру Њену Екселенцију гђу Алисон Кемп, амбасадорку Уједињеног Краљевства у Црној Гори. У дужем и срдачном разговору, митрополит и амбасадорка су размијенили мишљења о актуелним друштвеним збивањима у Црној Гори, а посебно о посљедицама које је на ширем друштвеном плану изазвао недавно усвојени Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

 

 

Амбасадорка Кемп је појаснила свој став да свака држава има право да доноси законе из различитих области друштвеног живота, у складу са људским правима и владавином права. Амбасадорка цијени миран начин на који учесници молебана и литија изражавају свој став и свјесна је јачине осјећања које ово питање побуђује у друштву. Такође је указала да у свакој друштвеној ситуацији, а посебно у овако осјетљивим моментима, дијалог треба бити пут ка превазилажењу проблема.

 

Митрополит Амфилохије је амбасадорки додатно појаснио циљеве и разлоге због којих се широм Црне Горе организују молебани и молитвене литије по градским улицама и трговима и посебно је подвукао да је ријеч о изворном, народном исказивању става против неправде и дискриминације, а без икаквог страног или политичког утицаја. Указао је на проблематичан и нетранспарентан поступак припреме и усвајања закона, али и на негативне посљедице које је произвео на ширем друштвеном плану. Исказао је очекивање да ће међународна заједница бити принципијелна по овом питању и да неће дозволити да се питање права на слободу вјероисповијести или увјерења различито третира у Црној Гори у односу на европску и цивилизацијску праксу и достигнути ниво међународних стандарда о слободи вјере као основног људског права. 

 

Митрополит је поновио став да кључне препоруке из мишљења Венецијанске комисије уопште нису имплементиране у закон, али и да су бројне одредбе закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе. И овом приликом је посвједочен више пута исказани став да је наша Црква опредијељена за дијалог не само са Владом него и са широм друштвеном заједницом, али да је, ради рјешавања овог проблема, неопходан искрени, инклузивни, транспарентни и стручни дијалог са Владом, али првенствено поводом најспорнијих одредби закона које су извор проблема, а тек потом и о другим отвореним питањима попут темељног уговора, реституције и других.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана.

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења.

 

Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват.

 

Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава.

 

Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.”

 

Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”.

 

Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“.

 

Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе.

 

Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”.

 

Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма.

 

Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”.

 

 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

 

„Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Црквеˮ – тема је финалног такмичења ученика основних школа архијерејских намесништава Епархије бачке, одржаног 25. јануара 2020. године, у просторијама Спортске дворане у Футогу.

 

Звучни запис поздравног слова

 

Поздрављајући ученике и њихове наставнике, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије је изразио радост на прилици да присуствује финалном такмичењу. Ви сте се спремали усрдно и нека је Божји благослов на вама, као и молитве Светога Саве. Преносим вам поздрав и молитвено заступништво Епископа бачког г. Иринеја, који се итекако стара о веронауци и, уопште, о васпитању младих. Свети Сава је најбољи пример како ученицима тако и наставницима. У његовој личности видимо то како се понаша савршени ученик и како се понаша савршени наставник, у различитим деловима његовог живота. Нека је Свети Сава узор свима нама, казао је владика Исихије.

 

Завршни ниво такмичења састојао се из три задатка: „Пронађи местоˮ, „Откриј личностˮ и „Покажи знањеˮ, а учествовало је десет екипа са по три члана. Прво место освојили су ученици Основне школе Вук Караџић из Бачке Паланке, друго место такмичари Основне школе Славко Родић из Бачког Јарка, а треће место изборили су ученици Основне школе Свети Сава из Руменке.

 

Епископ мохачки уручио је награде победничким екипама.

 

Ученици Школе за основно и средње образовање Милан Петровић извели су кратак тематски програм.

 

Такмичење на тему „Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Црквеˮ организовали су Епархија бачка и Друштво наставника историје Бачке Паланке.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

У петак, 24. јануара 2020. године, када Црква слави преподобног Теодосија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. Епископ је у својој беседи верницима говорио о греху и умору којим натоварени греси оптерећују човека, као и о благодати Божијој, о “јарму Христовом” који Син Божији нуди човеку како би га ослободио.

 

Звучни запис беседе

 

“Христос се јави! У овом јеванђељском штиву које смо данас чули, Господ каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Кад би човек имао јаку веру и слушао Јеванђеље, онда се он ничега не би плашио у овом животу, било какве невоље, патње, осим непокајаног греха. Зашто би имали потребе да очајавамо у невољама, у патњама и мукама својим, јер нам Господ каже да ће нас одморити. Овде је реч о умору од греха. 

 

Ништа тако не може да умори човека духовно, да му помрачи ум и разум, да му ослепи духовне очи, као грех, јер грех одваја човека од Бога. Да би се човек ослободио од греха он треба да се каје, да моли Бога да га Господ просвети. Све док нас Господ не просвети својом светлошћу, ми смо у тами. Грех је тама, он хоће да нам замагли Бога испред нас. 

 

Грех је такав терет, а човек често и не зна од чега је оптерећен јер не води рачуна о свом животу, и не води рачуна о греху. Грех је тама, а док је човек у тами он несигурно хода јер не види куда иде. Зато свети оци, поготово свети Григорије Палама, имају дивну молитву: “Господе просветли моју таму”, јер тамо где настаје светлост, тамо тама нестаје. Сваки је човек просветљен светлошћу Христовом, светим крштењем, светим тајнама, врлинама. Дакле, треба нам да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ просвети разум, јер кад се просвети наш разум светлошћу Христовом, онда неће да греши, разоткриће нам да се не гордимо. 

 

Говорећи о тој тами, чули смо данашњи Апостол где свети апостол Павле каже да “из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим”. А шта је светлост? То је Бог, сам Господ наш Исус Христос. Док ми, браћо и сестре, у смирењу свом не дозволимо да нас Господ води, ми ћемо заиста бити у тами. Човек има и душу и тело, и телесне и духовне очи, само је важно коме ми дајемо превагу, да ли телу или души? Да ли дајемо превагу телесним или духовним очима? Наше очи нас могу одвести и у добро и у зло. Зато треба да се молимо Богу за тај наш духовни вид. Ко за Христом иде, он неће бити у тами. Човеков ум неће бити у тами, његово срце, воља, него ће цело његово биће бити загрејано светлошћу Христовом. 

 

Христос нас стално греје, само зависи да ли ми прилазимо том божанском огњу. Када приђемо Христу, онда имамо тај божански жар, светлост која нас просвећује. Као што добра дела стоје наспрам злих дела, тако светлост стоји наспрам таме. Кад човек не води рачуна о свом животу, он пропада у тами и улогори се у тами. Дужност светлости је да разоткрије таму. Једног дана треба полагати рачуне, треба положити испит. А како ћемо положити испит ако нисмо научили лекцију која нам је задата? Најгоре је стање кад се човек не просвећује Духом Светим, он се тада стално ваља у својим замислима, страстима, пороцима. 

 

Ми се освећујемо кроз благодат Божију. Хришћанин треба да светли собом, јер је хришћанин та упаљена свећа. Браћо и сестре, ми треба да се молимо за светлост. Ми себе зовемо хришћанином, а хришћанин је онај човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као мир. Хришћанин је онај који носи Христа у себи, а христоносац је и богоносац. 

 

Хришћанин је онај који живи Христом. Кад би заиста унели Христа у себе, где би нам крај био. Али ми не можемо да се испунимо Христом док смо испуњени собом. Хришћанин је човек који проверава себе Христом. То је онај који непрестано служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Помолимо се Богу да се охристовимо”, поучио је Владика Јован вернике у виноградском храму.

 

 

Извор: Епархија шумадијска