Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ Херувим: Литургијска заједница је потврда живота и потврда свих благодатних дарова које је Господ оставио човеку!

Sun, 02 Feb 2020 18:36:11 +0000

У недељу, 02. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох прве парохије боровонасељске, јереј Синиша Мићановић, парох друге парохије боровонасељске и ђакон Војислав Николић.

Епископ Херувим рекао је у својој богонадахнутој беседи да је ”литургијска заједница потврда живота и потврда свих благодатних дарова које је Господ оставио човеку како би живећи по њима стицао небеске врлине и тако задобио венац вечне славе... Када се Христос усели у наше срце целокупно наше тело постаје храм Светога Духа, то је наше назначење у овом животу”.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Епископ Јован: Онај човек који има смирење он личи на Христа!

Sun, 02 Feb 2020 18:35:07 +0000

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је на дан Преподобног Макарија Египатског, 1. фебруара у храму Светог Архангела Гаврила (Врбичка црква) у Аранђеловцу, служио Свету Архијерејску Литургију.

Звучни запис беседе

Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Александар Миловановић и Иван Теодосић, јереји Милош Митровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Александар Бабић.

Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.

Епископ Јован је након читања Светог Јеванђеља окипљене вернике поучио беседом. На самом почетку је говорио о Преподобном Макарију Египатском кога данас наша Света Црква прославља и о његовој највећој врлини која га је одликовала и уздигла ка Господу. Та врлина јесте смирење. Свети Макарије нас поучава својим животом да нам је смирење неопходно за молитву, за пост и за сваки напредак у нашем хришћанском животу. Владика је рекао: “Онај човек који има смирење он личи на Христа”. Епископ је набрајао врлине које треба да одликују правог хришћанина, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, смирење и ко поседује у себи те врлине то је човек над којим нема закона.

Нема закона који може да осуди врлинског човека јер је његов живот проткан врлинама. Још је нагласио и да је љубав једна од правих одлика хришћанина, али и да љубав не суди, јер ако некога волимо према њему никако не можемо бити преки у суду. Да бисмо били исправни верници ми у своје срце прво треба да сместимо Бога, а потом у њега можемо населити и све добро овога света. Само ако ходимо путем Божијим ми ћемо испуњавати Божије заповести, а љубав, љубав је оно што нас изграђује.

Извор: Епархија шумадијска

Светосавска академија у Витању, Словенија

Sun, 02 Feb 2020 18:34:10 +0000

Митрополија загребачко-љубљанска је свечаном академијом у Словенији прославила спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског, оснивача наше свете помесне Цркве српске.

Академија у част најдивнијег изданка нашег народа одржана је у петак, 31. јануара 2020. године, у словеначком месту Витање, у здању Европског културног центра за свемирске технологије. Ова академија је истовремено била посвећена још једном великом човеку, који је потекао из нашег народа и коме је животни узор био управо Светитељ Сава, Михаилу Пупину.

Својим научним радом Пупин је дао велики допринос целом свету. Посебан, пак, допринос својим ангажманом почетком 20. века, Пупин је дао Републици Словенији. Благодарећи његовом посредовању код водећих личности оновремене светске политике, на Мировној конференцији у Паризу 1919. године, велики део данашње Словеније, међу њима Блед и Триглав, није постао део Италије, него је остао у границама Словеније. У спомен тог догађаја, а у знак пријатељства словеначког и српског народа, ова академија је била посвећена овом великом научнику.

Почасни покровитељи академије су били председник Србије Александар Вучић и председник Словеније Борут Пахор.

Академији су присуствовали представници других Цркава и верских заједница надбискуп и метрополит љубљански г. Станислав Зоре, надбискуп и метрополит мариборски г. Алојзиј Цвикл, умировљени бискуп цељски г. Станислав Липовшек, бискуп евангеличке Цркве у Словенији г. Леон Новак, представници Србије и Словеније г. Никола Селаковић, изасланик председника Републике Србије, гђа Тања Кершеван Смоквина, државни секретар Министарства културе Републике Словеније, гђа Зорана Влатковић, амбасадор Републике Србије у Словенији, г. Милорад Живковић, амбасадор Босне и Херцеговине у Републици Словенији, г. Грегор Лесјак, директор Канцеларије за верске заједнице Републике Словеније, г. Милорад Пуповац, заступник Сабора Републике Хрватске, г. Синиша Татловић, потпредседник СКД Просвјета из Загреба, г. Марко Сладојевић, председник Савеза Срба Словеније, г. Златомир Бодирожа, председник Савеза српских друштава Словеније, г. Славко Ветрих, жупан општине Витање, г. Јанез Фајфар, жупан општине Блед, као и други виђенији гости.

Окупљене на свечаној академији је поздравио Његово Вископореосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије:

- Драга браћо и сестре, драги пријатељи,

Док сам прилазио Европском културном центру за свемирске технологије где смо се вечерас окупили, морао сам да застанем, и то не само на трен. Зашто, питаће се они који нису овде били, а гледају нас у телевизијском преносу у Словенији, Србији и другде. Зато што се у овом месту, градићу Витање, на диван начин огледа сарадња, синергија божанске и људске креативности. Божанска креативност огледа се у ванредној лепоти пејсажа, а људски допринос у оближњем храму који својим високим звоником, а поготово молитвама и песмама верника, стреми и досеже небо. А ово пак, велелепно здање Европског културног центра за свемирске технологије, архитектонским решењем снажно подсећа на човекову непрекидну икаровску жељу да знањем себи створи крила и спозна вечну истину, односно дохвати недохвативо.

Опис овог крајолика подсећа и на разлог нашег сусрета: у личности и делу светитеља Саве Немањића, најзначајнијег и најзаслужнијег од како је рода српског, остварила се синергија божанског и људског деловања.

Свети Сава је градио или помагао градњу дивних храмова: Хиландара, и других на Светој Гори, Жиче и Милешеве у Србији, цркава у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, Риму и Барију. Он је отац српске књижевности. Он је утемељио српско црквено и државно право; Он је поставио темеље српске медицине. Он је обављао важне војно-политичке мисије, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир тзв. међурелигијског дијалога са Исламом. Због свега тога могли бисмо га сматрати највећим националним херојем. Али, он није само то, јер у исто време, надахнут Духом Светим, просвећивао је народ светлошћу Јеванђеља, откривао им лепоту богослужења и, што је најважније основао, аутокефалну, самосталну Српску Православну Цркву, на чијим духовним темељима је створена хришћанска, али самосвојна духовност, заправо идентитет српског православног народа. Такав идентитет хришћанину, свима нама омогућује да будемо попут пророка Мојсија. Мојсије је, будући да је био сигуран у свој идентитет, односно знао је ко је и шта је, могао насамо и са самим Господом да разговара, а од Њега да чује о неизрецивој вредности сваког човека. Ту тајну нам је, пре свега светим животом открио Свети Сава. Зато он није напросто национални херој, он је много више од тога, он је светитељ Божији, а светитељи и кад су наши припадају свим народима. Kао човек Цркве, он у Цркви није видео музеолошку чуварку стерилног предања, народног фолклора и обичаја често глувих за савременог човека, његова искушења, проблеме и потребе, нити институцију, макар и најважнију, која треба да сачува било шта што нас за земљу веже, него је видео као простор преображаја, свега што нам је дато, у место љубави према Богу и према сваком човеку, који се зове ближњи. Kао простор у којем се надилазе супротности и поделе. Kао једину шансу да сваки човек кроз Христа не губећи свој идентитет, остајући оно што јесте, кроз љубав узрасте до јединства и заједнице са свим људима као браћом. Само тако и сваки православни Србин, који је укорењен у свом православном светосавском идентитету, може у заједници са свима, али и насамо да општи са самим Богом, који разуме и прима наше молитве, наше појање, на нашем српском језику. Само када знамо ко смо, ми можемо да општимо са другима, да сарађујемо, да доприносимо, да се волимо са другима, са другим народима, другим културама, другим језицима, другим песмама и ритмовима музике и живота.

И у другој личности у којој вечерас препознајемо лик Светог Саве, а тако и самог Христа Господа, на чудесан начин спајају се Божји благослов и људско прегнуће. Чудесна је, бајковита, али и истинита прича о томе зашто је и како је Михаило Пупин, велики амерички и српски научник и проналазач, из родног Идвора у Србији кренуо за Америку. Дубоко побожна Пупинова мати Олимпијада једне је ноћи сањала да јој сам Свети Сава говори да њен син Михаило треба да крене у свет у потрагу за знањем, односно за спознајом Вечне Истине, како је она то звала. Тај сан је са дубоком вером која ју је красила, као заветну поруку пренела свом сину Михаилу, коме се то дубоко урезало у детињу души. Много година касније, већ као чувени научник, у разговору за Њујорк Тајмс, Пупин је са великим жаром објашњавао новинару ко је био Свети Сава и какве је заслуге имао не само за свој српски народ. Надахнута и обележена Светим Савом животна прича Михајла Пупина, који је, будући да је био сигуран у свој идентитет, дао велики допринос светској науци, свом народу и Отаџбини, на посебан начин уписана је и ову благословену земљу Словенију.

Наиме, захваљујући изузетном ангажману, угледу и личним везама са угледним члановима америчке делегације, као и са председником Вилсоном, Михајло Пупин је 1919. године на Мировној конференцији у Паризу, која је далекосежно утицала на обликовање граница многих европских држава, судбоносно допринео да „бисер Словеније“, „бледски троугао“, уместо да припадне Италији како је предвиђао Лондонски уговор из 1915. године, остане у својој матици. У знак захвалности, две године касније, Пупин је предложен за почасног грађанина Бледа. У записнику десете општинске седнице од 20. септембра 1921. године на Бледу пише да су именовали за почасног грађанина бледске општине универзитетског професора Михајла Пупина који има највеће заслуге да су Блед и Бохињ остали у својој држави“. Матија Славич, словеначки експерт за територијално разграничење, касније пише да је „сербски ројак“ Пупин „пришел в Париз ин говорил при Американцих за наше меје“. Баш зато што је био надахнут духовношћу Светога Саве, а преко њега Христом, Пупин је могао да воли и поштује своје, али истом мером да воли и труди се за добро других. Тако и ми православни хришћани овде и свугде, само онда када достојанствено негујемо себе, свој идентитет, можемо обогатити друге и другима бити обогаћени, можемо волети друге и од других бити вољени, можемо знати да су сви људи браћа.

На крају свог поздравног слова митрополит Порфирије је призвао Божји благослов на све и честитао празник речима: Нека благослов Божји дође на све нас овде сабране и на ову предивну земљу, на све људе који живе у њој и на читав свет. Срећан и благословен празник!

Кроз слике из живота великог српског научника присутне су провели великани словеначког и српског глумишта Борис Каваца, Наташа Нинковић и Војин Ћетковић, као и млади Стефан Калезић. За музички део програма били су задужени: етно група Врело, византијски хор Мојсије Петровић, Крагујевачки академски оркестар хармоника, као и словеначка оперска певачица Ирена Ј. Тиран. Сценариста академије је уважена српска списатељица гђа Ивана Димић, док режију потписује гђа Светлана Драмлић из Словеније.

Снимак академије биће емитован у недељу, 2. фебруара 2020. године, у 20 часова на Другом програму Радио-телевизије Србије, а на Другом програму Радио-телевизије Словеније снимак ће бити емитован истога дана у 20:50 часова.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Селектор Владимир Гојковић у Цетињском манастиру: Част ми је овдје бити, хвала на благослову, репрезентацији то много значи!

Sun, 02 Feb 2020 18:31:36 +0000

У Цетињском манастиру данас је служена Света архијерејска литургија, којом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ каракаски и јужноамерички Јован, са свештенством, монаштвом и вјерним народом.

Након Свете литургије, Митрополит Амфилохије је поздравио господина Владимира Гојковића, селектора ватерполо репрезентације Црне Горе, носиоца ордена златног лика Светог Петра Ловћенског Тајновидца, честитавши на бронзаној медаљи. Такође је поздравио и његовог оца Никшу, који је такође присутан, а који је носиоц ордена Светога Краља Милутина.

Митрополит је селектору Гојковићу и цијелој репрезентацији „која је прославила и себе и цијелу Црну Гору“, како је рекао, додијелио икону Свете Богородице Филеримске. Благосовио је цијелу репрезентацију, пожељевши да их штити мајка Божија, те да нам доносе медаље и побједе са будућих такмичења.

Селектор Владимир Гојковић, захвалио се у име репрезентације на части и указаној пажњи, изразивши задовољство што је био присутан на данашњем литургијском сабрању, нагласивши да му подршка и благослов Цркве много значи, као и цијелој ватерполо репрезентацији.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уведен у дужност нови парох у Бачкој Паланци

Sun, 02 Feb 2020 18:29:23 +0000

У недељу 33. по Педесетници, 2. фебруара 2020. године, протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, служио је свету Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци.

Појао је црквени хор Свети Јован Крститељ, којим је дириговала професор Снежана Жујић. На основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у дужност новог сабрата и пароха при Светопокровском храму уведен је презвитер Радован Маљковић. После читања одлуке, отац Стевица је пожелео новом пароху плодоносан пастирски рад над повереним му парохијанима. Обраћајући се вернима, отац Радован је заблагодарио Богу на благослову и Његовом Преосвештенству на указаном поверењу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Што већа мржња, насиље и лаж, то литије постају свјетлије и бројније

Sat, 01 Feb 2020 18:30:10 +0000

Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити.

Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније.

Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди.

Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска.

Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења.

Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радост монашења у свештеној обитељи манастира Савина

Sat, 01 Feb 2020 18:29:03 +0000

Са благословом Његовог всокопреосвештенства Архепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г.. Амфилохија у навечерје празника преподобног Макарија великог, у петак 31. децембра, у манстиру Савина у Херцег Новом, у току свечаног празничног бденија замонашен је искушеник ове свете обитељи Иво Радуловић који је на монашењу добио име Марко, по Светом Марку Ефеском.

Звучни запис беседе

Свечано бденије у славу преподобног Макарија Великог, небеског понровитеља Савинског игумана Макарија, и монашење служили су петорица игумана: Светих врача у Зочишту архимандрит Стефан, Светих архангела у Призрену архимандрит Михаило, манастира Заграђе архимандрит Лазар, манастира Подмаине јеромонах Рафаило и домаћин савински игуман Макарије.

У Светом богослужењу молитвено је учестовало монаштво, свештенство и велики број верног народа. Ријечима поуке новопостеженом монаху Марку и окупљенима обратио се архмандрит Стефан (Миленковић). Ово је прво монашење у манастиру Савина након 12 година.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Увођење у дужност новог пароха у Ади

Sat, 01 Feb 2020 18:26:43 +0000

Протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, служио је вечерње богослужење 31. јануара 2020. године, у храму Вазнесења Господњег у Ади.

По завршетку вечерњег богослужења отац Дејан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја о постављењу презвитера Ненада Вујасина за пароха при храму у Ади. Архијерејски намесник бечејски је пожелео добродошлицу новорукоположеном пароху и плодоносан рад на парохији.

Отац Ненад је заблагодарио владици Иринеју на указаном поверењу, уз обећање да ће се трудити да то поверење оправда службом и преданим радом на Њиви Господњој.

У име Црквене општине и верника овог места, оцу Ненаду пожелео је добродошлицу и презвитер Радован Маљковић, бивши парох у Ади.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Саопштење за јавност Архијерејског намјесништва никшићког

Sat, 01 Feb 2020 09:34:57 +0000

Због најаве на појединим фејсбук страницама и другим друштвеним мрежама и групама на којима се позива вјерни народ Никшића да се окупи у недјељу 2. фебруара 2020. код цркве Светог Николе у Кочанима у 15 часова, обавјештавамо свеукупну јавност да окупљање тога дана није планирано у нашој организацији, као и да нема благослов свештенства никшићког намјесништва.

Обавјештавамо сав вјерни народ Архијерејског намјесништва никшићког да ће у недјељу 2. фебруара 2020, у 05 часова кренути молитвена Литија из манастира Косијерево, чији ће се учесници придружити молебану и великој никшићкој Литији.

Такође, обавјештавамо да ће у недјељу 9. фебруара у 14:15 часова кренути молитвена Литија од Жупског манастира, која ће се придружити молебану и Литији у Никшићу.

Молимо све вјерне да убудуће најаве наших окупљања преносе искључиво са страница и званичног сајта наше Епархије и намјесништва, како не би долазило до забуна и нетачних информација, чиме се наноси огромна штета нашој Цркви.

Архијерејско намјесништво никшићко

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Најава: Епископ крушевачки Давид 6. Фебруара богослужи у Мудраковцу

Fri, 31 Jan 2020 16:33:12 +0000

Интервју Митрополита Амфилохија за „Време“

Fri, 31 Jan 2020 16:21:16 +0000

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости:

Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву?

Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава.

Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима.

И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много.

И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност.

Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог?

То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде.

Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти.

Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе.

Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе?

Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор.

Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада?

Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима…

А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље.

Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву?

Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније…

И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”!

То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем.

Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага…

Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије?

Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”!

Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”.

Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала.

Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту.

Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете.

На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади?

Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ.

Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година?

Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву.

У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања.

Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању?

Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење.

Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам?

Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају.

У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност.

Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему.

А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа.

Разговарала: Јелена Јоргачевић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Јован: Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио!

Fri, 31 Jan 2020 16:20:15 +0000

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован.

Звучни запис беседе

Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама.

А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога.

Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио.

Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо.

Извор: Епархија шумадијска

Подгорица: Нека се чује и зна како мала Црна Гора брани велике Светиње!

Thu, 30 Jan 2020 20:36:00 +0000

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“

Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички.

Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“.

Извор: Радио Светигора

Епископ Сергије: Наше Светосавље ће увијек бити мило и драго Господу!

Thu, 30 Jan 2020 19:16:10 +0000

У понедјељак 27. (14) јануара 2020. године нови Храм у Мркоњић Граду дочекао је свога патрона и заштитника, али не само свога заштитника већ молитвеника и заступника свих Срба, светитеља Саву, Првог Архиепископа и Просветитеља Српског.

Звучни запис беседе

Свету Архијерејску Литургију у истоименом Храму предводио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић пензионисани парох мркоњићки, Драган Шкалоња парох шиповски, Милидраг Стокановић (Епархија горњокарловачка), протонамјесник Зоран Травар, презвитер Александар Бјеличић, Предраг Милетић пароси из Мркоњић Града, и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон.

Послије прочитаног јеванђелског зачала о Пастиру добром Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је о светом Сави почињући своју бесједу похвалним ријечима: како изрећи похвалу највећем од српске мајке рођеном, Просветитељу нашем и угоднику Божијем. Наша Црква заснована је на личности његовој, и његовој вјери у Бога.Наше Светосавље ће тако увијек бити мило и драго Господу. Владика је послије пригодне бесједе честитао славу свештенству и благочестивим парохијанима ове парохије пожељевши им дуге и Богу угодне године у прослављању свога заштитника и патрона, светитеља Саве Српског.

Послије заамвоне молитве извршен је чин благосиљања славског колача и кољива.

Након свете Литургије по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија додијељен је орден Новомученика бихаћко-петровачких г. Младену Милановићу, ктитору овога светога Храма који је имајући огромну и безрезервну љубав према цјелокупној Епархији бихаћко-петровачкој и страдалном народу Крајине помагао и био увијек присутан када је то требало.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка