Живе речи утехе: Живе речи утехе

Владика Јоаникије: Прилика је за све нас да се вратимо на прави пут Божји!

Sun, 09 Feb 2020 19:58:07 +0000

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, у Недјељу о митару и фарисеју, 9. фебруара 2020. са свештенством, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Звучни запис беседе

Јеванђеље које се данас читало, истина, не стоји на самом почетку Јеванђеља по Луки, али стоји на почетку Великог и спасоносног поста прије Васкрсења Христовог, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, бесједећи сабраном вјерном народу.

Иако још није почео тјелесни пост и, иако се у овом јеванђељу не говори на афирмативан начин о посту, али се, додао је Владика, указује се на нешто што претходи сваком добром дјелу, нарочито посту и молитви, а то је покајање.

„Покајање значи преумљење, односно враћање човјека из заблуде, из лоше навике, са погрешног пута на прави, Божји пут. Често се каже, кад се човјек врати са лошег пута или из заблуде, да је дошао, вратио се оном правом себи. Прилика је за све нас да се вратимо на прави пут Божји“, рекао је Владика, осврнувши се затим на данашњу јеванђељску причу о митару и фарисеју.

„Данашње јеванђеље говори о два човјека, а они представљају човјечанство, уопште. Један за себе мисли да је правденик по свему и то праведник пред Богом. То није мала ствар и он за то има оправдања: извршава Мојсијев закон, и, каже, пости два пута у недјељи и још понешто добро чини. Он је са тим задовољан, мисли да је све извршио и то му је мало, па благодари Богу што није као остали, па набраја све грешнике овог свијета, додајући: Хвала Ти Боже што нисам као овај овдје, цариник, који је, по свему судећи, био грешан човјек, али је ушао у храм “, бесједио је Његово Преосвештенство.

Тобожњем правденику, фарисеју, који се труди да извршава све заповијести, али их, указао је Владика Јоаникије, споља извршава, те заповијести се нијесу дотакле његове душе и његовог срца.

„Он их извршава, скоро, механички и од тога вајде нема, а нарочито вајде нема кад се почне хвалити. Иако човјек, заиста, учини одбор дјело, када се почне хвалити скоро све упропасти, помрачи се сва слава тог његовог добра, а камоли кад се узвисује над ближњим својим. То је велики гријех“, истакао је Епископ Јоаникије.

Додао је да Господ Исус Христос говори у својој поуци ученицима својим: Овај који се хвали својим врлинама, тај не доби ништа, заправо, не отиде оправдан, изгуби много, иако је ушао у храм, јер је ушао како не ваља.

„А овај други јесте грешан, али исповједа своје гријехе и не мисли ни о коме другом, нарочито не да се узвисује над било ким. Доста му је његовог гријеха, спознао је колико га оптерећује тај гријех, његову савјест и душу и он се каје. Мисли о себи да је лош човјек, лош карактер, али се хвата за Онога Који га може исправити, Њему се обраћа из дубине свог срца: Боже, милостив буди мени грешноме“, поучавао је Владика.

По ријечима Епископа Јоаникија, овај човјек се каје искрено, не да би га неко видио; он само види свој гријех и хоће да га се ослободи.

„Ко зна какве је гријехе учинио цариник, јер му се даје прилика да узме оно што није зарадио, да ожалости многе, да отме, подвали и ко зна шта све друго да учини, он зна да се покаје и искрено се покаје. Зато што је био искрен и што се смирио, а посебно зато што је добио вољу да се поправља, јер се обраћа Богу са искреношћу, из дубине срца, вапи да га ослободи од његовог гријеха, да му да снаге да убудуће чини добро и правду, Бог снисходи њему и каже: Овај грешник изађе из храма оправдан. Бог га погледа, помилова, награди“, бесједио је Преосвећени Владика Јоаникије.

Ово јеванђеље, навео је Владика, чита се када почиње припрема за Часни пост зато што нам се, већ, сада, указује како треба постити. Треба да се покајемо, то је духовни пост, а тјелесни пост је, поручио је он, добро средство за очишћење душе и тијела.

„Међутим, ако нема духовног, душевног поста, ако се душа не уздржава, ако не пости од зла, од самопревазношења, хвалисавости, пакости према ближњима онда постио, не постио неће добро бити. Православни пост се врши са покајањем, молитвом, чињењем добрих дјела и тај пост је, заиста, спасоносан“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Владика Герасим: Да себе свагда испуњујемо смирењем!

Sun, 09 Feb 2020 19:57:07 +0000

У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, дана 09. фебруара 2020. године.

Преосвећеном Епископу саслуживали су, протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Будимир Кокотовић. На крају сабрања, Епископ г. Герасим је произнео беседу о митару (царинику), који је био понизан и својом смиреношћу оправдао се пред Богом, а и фарисеју који својим хвалисањем није постигао циљ (Лк 18,10-14).

Извор: Епархија горњокарловачка

Владика Јован: Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди!

Sun, 09 Feb 2020 19:51:36 +0000

У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”.

Звучни запис беседе

Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет.

Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди.

Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”.

Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама.

Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован.

У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма.

Извор: Епархија шумадијска

Владика Јован (Ћулибрк): У Црној Гори у току истинска прослава 800 година аутокефалије СПЦ!

Sun, 09 Feb 2020 19:50:43 +0000

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори.

Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“.

Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“.

Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“.

Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову.

Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“.

У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона.

Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве.

Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“

„Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прота Дарко Ђого у острошкој светињи: У нашем народу у свакоме од нас боре се и цариник и фарисеј!

Sun, 09 Feb 2020 19:49:46 +0000

На прзник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, у Недјељу о митару и фарисеју, 9. фебруара 2020. љета Господњег, када почињу припремне недјеље пред Васкршњи пост, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого из Фоче, а саслуживали су му архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко – љубљанске, јереј Миломир Вулевић подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакони Роман и Зосима.

Црква Божија је одредила да се уочи Великог поста припремимо, односно да се опоменемо смисла поста и смисла човјековог живота, казао је о. Дарко након читања зачала из Светог Јеванђеља о митару и фарисеју, бесједећи сабранима.

– Фарисеј није ништа слагао. Свака његова реченица је тачна. Он заиста није као цариник. Али има један детаљ ту најбитнији, код цариника он долази на крај, а Бог је на почетку. А код фарисеја чији нам се живот чини потпуно посвећен Богу, али фарисеј само на почетку каже ”Боже хвала ти што нисам као остали људи”. Од тога прекида се сваки његов помен Бога. Фарисеј не служи Богу и његова религија није посвећена Богу. Фарисејева религија је посвећеност самом себи. Бог је ту само повод да се искаже идолопоклонство према свом лику – казао је о. Дарко и подсјетио на вјеру цариника, иако су у оно вријеме то били најомраженији људи.

Царинику је у овом случају Бог све и његов сав живот је у позиву ”Боже”, па ма шта урадио у животу није се одрекао Бога.

– Исто као што фарисеј, ма шта урадио у животу, још није пустио Бога у свој живот. Заиста зато оправдано оде цариник, а не фарисеј. У нашем народу у свакоме од нас боре се и цариник и фарисеј. Ми кад улазимо у цркву врло често смо склони да попут фарисеја кажемо ”хвала ти Боже што нисам као остали људи, што сам бољи од њих”. С друге стране, толико је лијепог хришћанског остало у нама, да смо се врло често ипак поистовјетили са цариником. Када наш народ улази у цркву врло често ћемо видјети сви некако стану са доње стране цркве, у ћошак. Сви некако осјећају да светиња Божија изискује неко посебно поклоњење и да пред светињом Божијом нисмо достојни да се бусамо у прса и да спомињемо некакве сопствене заслуге и сопствена схватања себе самога – рекао је о. Дарко и нагласио да је одбрана светиња у Црној Гори управо показала да у Цркви Божијој постоји велики број ових ”царника”, који су устали да бране светиње.

Извор: Манастир Острог

Стазом учитеља љубави - у славу Божју, а у молитвено сећање на архимандрита Луку (Анића)

Sat, 08 Feb 2020 17:59:36 +0000

Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић.

Звучни запис емисије

Повезан садржај:

Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност

Седма воштаница оцу Луки (Анићу)

Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења.

О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена.

Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија.

У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки.

Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави.

Извор: Радио Светигора

Манастир Дајбабе: Седмогодишњи помен оцу Луки (Анићу)

Sat, 08 Feb 2020 14:09:19 +0000

У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.

Повезане вести:

Седма воштаница оцу Луки (Анићу)

Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност

Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.

Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.

Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:

„Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“, говорио је отац Лука.

Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!

Слободанка Грдинић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На хиљаде Требињаца и Херцеговаца у молитвеном ходу кренуло из Мркоњића (Фото)

Sat, 08 Feb 2020 12:28:00 +0000

ТРЕБИЊЕ, 9. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Неколико хиљада вјерника из свих дјелова Херцеговине кренуло је у литији из Мркоњића, родног села Светог Василија Острошког, према Требињу с циљем да пруже подршку браћи у Црној Гори.

Молитвеним ходом од родног села Светог Василија Острошког до града, дугим око 30 километара, Требињци и Херцеговци послаће поруке подршке народу који брани светиње и Српској православној цркви у Црној Гори, којој пријети одузимање власништва над храмовима и имовином по недавно усвојеном закону о вјерским заједницама у тој земљи.

У литији је и градоначелник Требиња Мирко Ћурић.

У храму Светог Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима јутрос је служена света литургија, након чега је молитвена литија кренула ка саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу, гђе ће у 18 часова бити служен молебан.

Литију је организовала Епархија захумско-херцеговачка и приморска, са благословом епископа Димитрија.

Град Требиње организовао је бесплатан превоз за учеснике литије до Мркоњића, а позиву из Градске управе да уступе своја превозна средства одазвале су се све јавне установе и предузећа, која посједују аутобусе и комби возила, као и приватне превозничке фирме и таксисти.

Поставио: еТребиње Неђеља, 09.02.2020

Владика Јован: Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом!

Sat, 08 Feb 2020 11:29:29 +0000

У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић.

Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом.

Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих.

Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована.

Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама.

Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком.

Извор: Епархија шумадијска

Архимандрит Михаило (Биковић): Да буде Божја воља!

Sat, 08 Feb 2020 11:25:43 +0000

У Подворју Московске Патријаршије у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, свечано је 6. фебруара 2020. прослављен празник Свете Ксеније Петроградске, Светом Литургијом којом је началствовао архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, уз саслужење старешине овог храма проте Виталија Тарасјева и свештенства Руске и Српске Цркве.

У пуном храму у којем се иначе сваке суботе служи Акатист Светој Ксенији и Светој Матрони, у славу многопоштоване светитељке принето је много колача. Отац Михаило је поучио на тему свете тајне брака – спасењу које се жртвено, у чистој љубави и односу благословеном од Господа, тражи, о нади у Бога и љубави према Господу којом се човек испуњава како би Божанском љубављу волео и сваког човека: „Господ нам је дао слободу да се молимо за све што нам је потребно, али да се ограничимо тиме да буде „по вољи Божјој“, јер ми не видимо шта је преко брега, а Господ све види“.

Извор: Радио Источник

Седма воштаница оцу Луки (Анићу)

Fri, 07 Feb 2020 23:01:04 +0000

Мати Ефимија (Тополски): ,,Отац Лука је био човјек активан у љубави према ближњима. Наши сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко“.

Мати Ефимија (Тополски) некадашња игуманија манастира Градац, која сада живи свој монашки подвиг у српском манастиру Ишон у Француској, говорила је за Радио Светигору поводом своје двије изложбе које су отворене у Београду (изложбе икона ,,Свјетлости тиха“ у Храму Светог Саве и слика ,,Интимно и јавно“ у галерији ,,Book&art“). У разговору са новинарком Слободанком Грдинић сјетила се и својих почетака у хришћанском и монашком животу, на које је велики утицај имао блаженог спомена Архимандрит Лука (Анић), кога је упознала још као богортажитељ у манастиру Ваведња Пресвете Богородице у Београду, као Уроша, тадашњег асистента на Факултету историје умјетности.

Почеци ,,специјалне обуке“ у духовном животу

Још као дијете осјећала сам потребу да добијем одговоре на нека питања на која моји родитељи нису били спремни да ми одговоре, док моји пријатељи таква питања нису ни имали. Питала сам се каква је то књига ,,Библија“? Чему служи? Мама ми је рекла да је то књига која говори о Богу. Питала сам је затим да ли Бог постоји? Одговорила је да сам ја дијете и да је рано да ми говори о томе, да ћу кад одрастем сама видјети и осјетити да ли вјерујем да Бог постоји. Остала сам зачуђена тиме што моја мајка, као зрела жена, не умије да ми каже да Бог постоји док ја, дијете, јасно видим и осјећам Његово постојање. Али нисам знала шта даље? Како да се зближим Њим и уђем у ту живу заједницу са Богом. Било ми је јасно да Бог постоји и да је Он неко ко нас је створио и ко је ту стално присутан. Исто као што сам осјећала присуство свог рођеног оца, тако сам осјећала и присуство Божије, као стално присуство Оца нашег небеског, који је моћнији и који ми улива више повјерења и од мог рођеног оца. То осјећање је у мени стално било присутно, као о и трагање за Богом.

Чудно је било и то што се на само пар стотина метара од зграде у којој сам становала налазила Црква Светог архангела Гаврила (код „Партизановог“ стадиона). Пролазила сам туда сваки дан, али нисам знала како да уђем у цркву и шта се ту ради. За мене је било исто што и препливати океан, прећи тих неколико корака од црквене капије до улаза у цркву. Баш у то вријеме су ми моји пријатељи, који су се бавили умјетношћу и студирали историју умјетности, рекли да имају једног другара, асистента на факултету, који о томе све зна и може да нам помогне. И тако смо стигли у манастир Ваведења Пресвете Богородице. А ја сам тада, први пут у животу, видјела нашег драгог, покојног оца Луку, тада Уроша. Тако је и почела једна ,,специјална обука“ у хришћанском, црквеном животу.

Наш пријатељ Урош активан у љубави према ближњима

Урош Анић је био човјек тако активан у љубави према ближњима. Имао је много љубави и стрпљења према нама који смо имали жељу за Богом, али нисмо знали ништа о духовном животу. Иако сам јако жељела да постанем прави црквени човјек, у почетку сам све погрешно схватила мислећи да је довољно само недјељом одлазити у цркву. А онда се деси да дођем уморна са факултета и да позвони телефон, да подигнем слушалицу и чујем Урошев глас: – Ајде, ајде, дођите у цркву. Сјутра је празник, вечерња служба почиње ускоро, пожурите дођите. Помислим, па човјече Божији каква сад твоја служба у сред радне седмице!? Искрено, све ми је то било мало напорно. Али за све је ту био Урош, прави духовни учитељ и једини побожан младић кога сам, у оно вријеме, познавала у Београду.

И тако је кренуло наше познанство. Урош је умножавао многе духовне текстове који би нам могли користити, преснимавао разна предавања и бесједе, јер је у то вријеме духовна литература, за нас хришћанске боготражитеље, била доста оскудна. Од Уроша сам добила своју прву духовну књигу ,,Поуке старца Силуана“. Управо ту књигу је, како сам много касније сазнала, на српски језик превела сестра Теодора која је много, много касније дошла у манастир Градац, што ми је била велика радост јер сам и ту видјела духовну везу. Касније ми је поклонио књигу ,,Виђење лица Божијег“ коју је написао старац Софроније, духовно чадо старца Силуана. То су ми били први дарови од игумана Луке, који су ме и увели у тај мало дубљи духовни живот. И први сусрет са старцем Тадејем, такође је организовао отац Лука, а ми смо све чешће разговарали о монаштву…

Урош је отишао. Нема га више у Београду

Ипак, колико год је мени све то постајало блиско, кроз наше разговоре, поставши саставним дијелом мог живота, толико да сам и свој живот видјела само у томе, не могавши више себе видјети у оном животу умјетника у граду који ми никада није ни пријао, нити био мјесто моје будућности, доживјела сам шок када сам схватила да је тадашњи Урош отишао, да га више нема у Београду.

У недјељу сам дошла сам на Литургију, а њега није било у цркви. Питала сам гдје је наш Урош? Рекли су ми да је отишао. Гдје је отишао? Гдје то човјек оде? Рекли су ми да је отишао у манастир. То је за мене, у том тренутку, био велики ударац. Осјећала сам да је неко, ко се толико старао о мом духовном животу, само отишао и да ја сад више никога немам. Наравно, био је ту владика Атанасије (Јевтић), тадашњи декан на Богословском факултету, наш истински духовни отац који нас је све окупљао у свом широком загрљају.

Није отац Лука извршио утицај да ја одем у манастир, већ сам ја, тражећи живот у манастиру пронашла њега

Када сам некако пребродила тај почетни шок да Урош више није ту са нама, нити на дохват руке да све објасни, да утјеши, обрадује, схватила сам да отићи у манастир није само бајка, то је заиста могуће. Читајући житија схватила сам да је то могуће, али нисам и вјеровала потпуно. Ипак, када је Урош учинио тај корак, схватила сам да и ми, обични људи који смо се дружили са њим, разговарајући о монаштву уз кафу, заиста можемо да учинимо тај корак одавде – тамо.

Осјетила сам да сам и ја, управо у том тренутку, учинила тај корак у своме срцу. Остало је још само да завршим своје обавезе у овоме свијету, гдје је требало привести крају постдипломске судије на Ликовној академији. Није отац Лука извршио утицај да одем у манастир већ сам ја, тражећи живот у манастиру, пронашла њега. Још прије него што сам од Уроша на дар добила моју прву духовну литературу, пронашла сам књигу ,,Дарови наших предака“ др Владете Јеротића, у којој је он анализирао животе наших умних људи који су имали тај један духовни моменат у свој дјелу. Прва личност о којој он говори у својој књизи је Свети Петар Коришки, чији живот је др Јеротић толико лијепо представио да сам у истом тренутку пожељела да и ја тако живим. Свети Петар Коришки је мој узор и остаће вјероватно док сам жива, иако је за мене тешко достићи такве духовне висине и дубине. По ријечима мог духовника, оца Јулијана, да конац дјело краси, знаћу колико сам у томе успјела тек кад дође вријеме, ово је био само почетак, а за крај ћемо видјети. Сад смо ту негдје на пола пута.

Од оца Луке смо слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за нас био отац Лука. Заједнички тренутци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Памтимо, заједно са мати Ефимијом, дивног човјека, духовника, пријатеља душе, од чијег упокојења се 8. фебруара 2020. године навршило седам година. Сјећамо се и памтићемо оца Луку (Анића) монаха који је, такође, много волио умјетност.

Да. Отац Лука је био човјек који је јако дубоко разумијевао и осјећао умјетност. Моје најинтензивније сјећање на њега је управо тај период који смо интензивно живјели у свијету, овдје у Београду. Памтим мјеста на којима смо се кретали, дружили, гдје је живио заједно са свијим родитељима и сестром Јеленом, ту негдје на Дорћолу. А када је свако кренуо својим монашким путем, између нас је остала јака молитвена веза. Иако смо, због обавеза у својим манастирима, ријетко имали прилике да се сретнемо, ти ријетки сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко.

Памтим и наше ријетке разговоре телефоном. Ипак, оно што је нераздвојиво са сјећањем на оца Луку је то да код њега ни касније нисам могла да видим никакве промјене у односу на оне духовне почетке, када је говорио о Светим оцима, о духовницима, о старештву и каква треба да буде наша послушност старцу. Онако како је на почетку видио и прихватио монаштво, тако га је држао читавог свог живота, и јасно се видјело да никада није одступио од тога. Многи од нас, који смо заједно са њим ишли тим путем, смо се ту и тамо понекад колебали, повремено помисливши да се може направити и неки експеримент. Тако смо понекад знали да помислимо да смо, можда, мудрији од оних које треба да слушамо. Иако се никад није доводило у питање то устројство послушности, дешавало се да некад склизнемо са тог пута. Е то код њега никада нисам примијетила. Отац Лука је као дијете остао вјеран учењу Светих отаца о послушности и био најбољи и најјачи примјер за све нас, оставши такав до последњег дана.

Отац Лука ни са овога свијета није отишао док није добио благослов свог старца

Наш отац Лука чак ни са овога свијета није хтио, и није могао, да оде док није добио благослов свог старца. То знамо ми који смо му били блиски, то сам чула и од самог Митрополита Амфилохија када је говорио после опијела оцу Луки. Колико год да му је било тешко у болести, отац Лука је чекао да се касно у ноћ чује телефоном са својим духовником, Митрополитом Амфилохијем, да поразговара са њим и да добије разрешење, да добије благослов да иде куда га је Господ водио још од младости.

То су два најјача момента у мом сјећању на оца Луку. Урош онако млад загледан у олтар, загледан у Христа, и отац Лука, опет млад, вјеран послушности и томе што је проповиједао као млад вјерник, будући искушеник, који је био искушеник и живећи у свијету. Остао је наш отац Лука до краја вјеран томе у шта је прво повјеровао, што је схватио и прихватио. Такав је и отишао од нас Господу.

Када сам добила вијест да се отац Лука преселио Господу, нисам помислила да нас је оставио, јер знам да није у шта сам се, доста мистично, и увјерила, о чему не бих да говорим. Али сам помислила па зар је он већ, том својом оданошћу старцу, тако равно достигао тренутак у коме га је Господ, осјетивши његову спремност, позвао Себи. Помислиих тада: Оооо, црна Ефимија, колико ћеш ти још чекати на овај дан да те Господ удостоји да те позове!? Ми знамо да нас Господ ипак узима у тренутку када смо најспремнији и сигурно знам да је отац Лука тада био савршено спреман. То се видјело и на његовом опијелу. Његов лик на одру, рука којом је држао крст и благосиљао…о томе ми је јако тешко да говорим. То су дани које сам преплакала. Нису то сузе туге, то је усхићење пред нечим што је много веће од нас. Једино кроз сузе душа успијева да искаже осјећања која нас ријетко преплаве кад се нађемо пред нечим што је велико, што је много веће од нас. То је био онај тренутак када смо испраћали оца Луку.

Вјечно почивалиште нашег оца Луке привлачиће многе душе да дођу у Дајбабе

Већ је четири године како сам у Француској и осјећам велику чежњу да посјетим мјеста на која сам раније често одлазила. Црна Гора и манастири у њој су ми једно од најдражих мјеста. Од кад нам је отац Лука трајно настањен у Дајбабама, то је моје најдрже мјесто и знам да нисам једина која тако осјећа. Поред светиње и моштију Светог Симеона Дајбабског, мислим да ће и вјечно почивалиште нашег оца Луке многе душе привући да дођу у Дајбабе.

Желим и планирам да, када завршим обавезе које имам око изложбе, дођем у поход мојим драгима у Црној Гори и жалим што нисам могла да учествујем у литијама у одбрану светиња. Једва чекам да дођем и посјетим манастире у Црној Гори и своје пријатеље тамо, а прије свих манастир Дајбабе. Можда сам мало сентиментална, јер је ово тема која мене мало више погађа, али ја вјерујем да ћу се и на тај начин срести са оцем, игуманом, архимандритом Луком, који ће за мене остати увијек отац Лука, онај наш драги отац Лука. Осим своја два интензивна сјећања на њега, која сам вам испричала, увијек када га неко помене, видим оца Луку како сједи у својој канцеларији, за оним столом, у Цетињском манастиру, окружен многим гостима. Код оца Луке је свако био добро дошао и увијек је имао нешто духовито да исприча. Причао нам је оне монашке шале и вицеве и колико год би се различитих људи окупило око њега, он је увијек имао заједничку тему за све, да се нико ту не осјети сувишним. Његове вицеви смо после дуго препричавали. Са собом смо дуго носили топлину којом би нас отац Лука испратио из Цетињског манастира, препричавајући свима шта је опет ново смислио. Кроз те наше разговоре препуне шале и хумора, он је провлачио онај прави хришћански дух коме нас је подучавао. И увијек се уз њега нашла и нека књига са информацијама о неким новим светитељима, сјећате се и ви сигурно, музика, појање монаха из неких источних земаља. Много се радовао томе што православље опстаје, не само тамо гдје га ми очекујемо у Русији, Грчкој, Румунији, Бугарској. Волио је да открива православље тамо гдје га је, у ствари, логично наћи, али смо ми то заборавили, мислећи да смо само ми претежно православни.

Имам пријатељицу, која је попадија у Подгорици, тако да њу често замолим да оде у манастир Дајбабе, да у моје име уапали свјећицу на гробу оца Луке. Надам се да ћу успјети, прије него што се вратим у Француску, макар да дотрчим на дан-два да се колико је могуће сретнем са њим и свима својим драгима у Црној Гори. Манастир Градац је увијек имао јаке везе са манастирима у Црној Гори и увијек се радујемо доласку у Црну Гору.

По ријечима старца Порфирија Кавсокаливита, кога је отац Лука волио и често нам говорио о њему, сигурни смо да је отац Лука негдје и уговорио и заказао овај наш разговор са мати Ефимијом.

Анам кара, драги оче Лука, почивај у миру и моли Господа Бога за нас грешне.

Слободанка Грдинић

(радио Светигора)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Власт упрегла све службе у обрачуну са Православном црквом, и не преза ни од чега!

Fri, 07 Feb 2020 23:00:02 +0000

У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом.

Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест.

Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега.

Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности.

У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору.

Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије са европским комесаром Вархељијем

Fri, 07 Feb 2020 22:59:08 +0000

У згради Делегације Европске уније у Подгорици данас је уприличен састанак комесара ЕУ за сусједску политику и проширење г. Оливера Вархељија и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, а на тему најновијих друштвених и политичких дешавања у вези Закона о слободи вјероисповјести.

Митрополит Амфилохије се захвалио уваженом саговорнику на његовом интересовању и ангажовању по овом питању. Он му је указао на кључне приговоре СПЦ поводом начина доношења и самог садржаја закона, који је по мишљењу Цркве, антиуставан и дискриминациони.

Разговор је завршен у обостраној нади да ће сарадња бити настављена а рјешење постигнуто, јер тренутна ситуација, како је закључено, нарушава имиџ Црне Горе у Европи, као и слику њене демократије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије на литији у Подгорици: Нијесу они Црна Гора, Црна Гора је овај народ!

Fri, 07 Feb 2020 22:58:25 +0000

У саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици и вечерас је прво служен молебан за спас православних светиња, а потом је градским улицама одржана литија са омофором и крстом Светог Василија Острошког Чудотворца. У крсном входу учествовале су десетине хиљада православних вјерника..

Парох требињски отац Дражен Тупањанин, изасланик Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, који је предводио вечерашњи крсни вход, обратио се сабранима након литије ријечима да је дошао да донесе благослов из Херцеговине, али да је дошао и да прими благослов од народа који брани светиње..

Поручио је онима који су на челу државе да „могу да се барем тајно прикључе овој атмосфери“. „Дођи и види – кажемо свима њима да дођу и осјете ово чудо“, казао је он.

Он је оцијенио да литије неће друго трајати, јер „неправда не може опстати.“

Митрополит Амфилохије, који се вечерас вратио са Свете Горе поручио је испред храма у Подгорици да народу преноси благослов манастира Ватопеда, гдје је духовно огњиште већ десет вјекова.

„То је и колијевка једнога народа – нашега српскога народа, колијевка коју је ту започео Свети Симеон Мироточиви, и Свети Сава, одакле су они добили благослов да обнове манастир Хиландар. А Хиландар је, као што знате, мјесто нашег духовног рођења и сусрета са Христом Богочовјеком. Ту смо се ми са Богом сусрели и тај сусрет са Богом живим ево траје до наших времена“, рекао је Владика.

Рекао је да вјернима доноси благослове светогорских стараца.

„Сва Света Гора је задивљена и обрадована овим што се догађа у Црној Гори, као и браћа Јелини. Срео сам јелинске митрополите, и они су задивљени овим што се догађа с народом православним у Црној Гори. То осјећају и као своје надахнуће“, рекао је он.

Поручио је да ће овај свети вход трајати до Христове побједе.

„Овај вход ће трајати до велике побједе, рекла је моја мала кума Уна и додала – до Христове побједе“, рекао је он.

Поручио је да су све земаљске власти пролазне и да је једина права побједа – побједа Божје правде.

„Ако ту побједу они не доживе, џабе им сва власт. Ово је путовање за Христову побједу и трајаће док Христос не побиједи у срцима свих нас, надам се и код ових на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да се Свети Петар Цетињски борио против мржње међу племенима читавог свога земаљскога живота.

„Нека ми опросте, али ови који су данас на власти, они настављају ту мржњу црногорских племена и буде је у људским срцима, настављају оно зло и опако сјеме богоубиства и братоубиства које је посијано код нас у току Другога свјетског рата. Будити то у срцу народа је злочин. То је злочин против Црне Горе“, поручио је Митрополит црногорско-приморски.

„Онима који себе поистовјећују са Црном Гором поручујем да они нијесу Црна Гора, већ је Црна Гора овај народ. Дај Боже да се ово рођење народа дотакне и ових на власти да се и они препороде“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска