Живе речи утехе: Живе речи утехе

Манастир Дајбабе: Седмогодишњи помен оцу Луки (Анићу)

Sat, 08 Feb 2020 14:09:19 +0000

У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.

Повезане вести:

Седма воштаница оцу Луки (Анићу)

Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност

Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.

Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.

Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:

„Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“, говорио је отац Лука.

Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!

Слободанка Грдинић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На хиљаде Требињаца и Херцеговаца у молитвеном ходу кренуло из Мркоњића (Фото)

Sat, 08 Feb 2020 12:28:00 +0000

ТРЕБИЊЕ, 9. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Неколико хиљада вјерника из свих дјелова Херцеговине кренуло је у литији из Мркоњића, родног села Светог Василија Острошког, према Требињу с циљем да пруже подршку браћи у Црној Гори.

Молитвеним ходом од родног села Светог Василија Острошког до града, дугим око 30 километара, Требињци и Херцеговци послаће поруке подршке народу који брани светиње и Српској православној цркви у Црној Гори, којој пријети одузимање власништва над храмовима и имовином по недавно усвојеном закону о вјерским заједницама у тој земљи.

У литији је и градоначелник Требиња Мирко Ћурић.

У храму Светог Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима јутрос је служена света литургија, након чега је молитвена литија кренула ка саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу, гђе ће у 18 часова бити служен молебан.

Литију је организовала Епархија захумско-херцеговачка и приморска, са благословом епископа Димитрија.

Град Требиње организовао је бесплатан превоз за учеснике литије до Мркоњића, а позиву из Градске управе да уступе своја превозна средства одазвале су се све јавне установе и предузећа, која посједују аутобусе и комби возила, као и приватне превозничке фирме и таксисти.

Поставио: еТребиње Неђеља, 09.02.2020

Владика Јован: Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом!

Sat, 08 Feb 2020 11:29:29 +0000

У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић.

Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом.

Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих.

Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована.

Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама.

Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком.

Извор: Епархија шумадијска

Архимандрит Михаило (Биковић): Да буде Божја воља!

Sat, 08 Feb 2020 11:25:43 +0000

У Подворју Московске Патријаршије у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, свечано је 6. фебруара 2020. прослављен празник Свете Ксеније Петроградске, Светом Литургијом којом је началствовао архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, уз саслужење старешине овог храма проте Виталија Тарасјева и свештенства Руске и Српске Цркве.

У пуном храму у којем се иначе сваке суботе служи Акатист Светој Ксенији и Светој Матрони, у славу многопоштоване светитељке принето је много колача. Отац Михаило је поучио на тему свете тајне брака – спасењу које се жртвено, у чистој љубави и односу благословеном од Господа, тражи, о нади у Бога и љубави према Господу којом се човек испуњава како би Божанском љубављу волео и сваког човека: „Господ нам је дао слободу да се молимо за све што нам је потребно, али да се ограничимо тиме да буде „по вољи Божјој“, јер ми не видимо шта је преко брега, а Господ све види“.

Извор: Радио Источник

Седма воштаница оцу Луки (Анићу)

Fri, 07 Feb 2020 23:01:04 +0000

Мати Ефимија (Тополски): ,,Отац Лука је био човјек активан у љубави према ближњима. Наши сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко“.

Мати Ефимија (Тополски) некадашња игуманија манастира Градац, која сада живи свој монашки подвиг у српском манастиру Ишон у Француској, говорила је за Радио Светигору поводом своје двије изложбе које су отворене у Београду (изложбе икона ,,Свјетлости тиха“ у Храму Светог Саве и слика ,,Интимно и јавно“ у галерији ,,Book&art“). У разговору са новинарком Слободанком Грдинић сјетила се и својих почетака у хришћанском и монашком животу, на које је велики утицај имао блаженог спомена Архимандрит Лука (Анић), кога је упознала још као богортажитељ у манастиру Ваведња Пресвете Богородице у Београду, као Уроша, тадашњег асистента на Факултету историје умјетности.

Почеци ,,специјалне обуке“ у духовном животу

Још као дијете осјећала сам потребу да добијем одговоре на нека питања на која моји родитељи нису били спремни да ми одговоре, док моји пријатељи таква питања нису ни имали. Питала сам се каква је то књига ,,Библија“? Чему служи? Мама ми је рекла да је то књига која говори о Богу. Питала сам је затим да ли Бог постоји? Одговорила је да сам ја дијете и да је рано да ми говори о томе, да ћу кад одрастем сама видјети и осјетити да ли вјерујем да Бог постоји. Остала сам зачуђена тиме што моја мајка, као зрела жена, не умије да ми каже да Бог постоји док ја, дијете, јасно видим и осјећам Његово постојање. Али нисам знала шта даље? Како да се зближим Њим и уђем у ту живу заједницу са Богом. Било ми је јасно да Бог постоји и да је Он неко ко нас је створио и ко је ту стално присутан. Исто као што сам осјећала присуство свог рођеног оца, тако сам осјећала и присуство Божије, као стално присуство Оца нашег небеског, који је моћнији и који ми улива више повјерења и од мог рођеног оца. То осјећање је у мени стално било присутно, као о и трагање за Богом.

Чудно је било и то што се на само пар стотина метара од зграде у којој сам становала налазила Црква Светог архангела Гаврила (код „Партизановог“ стадиона). Пролазила сам туда сваки дан, али нисам знала како да уђем у цркву и шта се ту ради. За мене је било исто што и препливати океан, прећи тих неколико корака од црквене капије до улаза у цркву. Баш у то вријеме су ми моји пријатељи, који су се бавили умјетношћу и студирали историју умјетности, рекли да имају једног другара, асистента на факултету, који о томе све зна и може да нам помогне. И тако смо стигли у манастир Ваведења Пресвете Богородице. А ја сам тада, први пут у животу, видјела нашег драгог, покојног оца Луку, тада Уроша. Тако је и почела једна ,,специјална обука“ у хришћанском, црквеном животу.

Наш пријатељ Урош активан у љубави према ближњима

Урош Анић је био човјек тако активан у љубави према ближњима. Имао је много љубави и стрпљења према нама који смо имали жељу за Богом, али нисмо знали ништа о духовном животу. Иако сам јако жељела да постанем прави црквени човјек, у почетку сам све погрешно схватила мислећи да је довољно само недјељом одлазити у цркву. А онда се деси да дођем уморна са факултета и да позвони телефон, да подигнем слушалицу и чујем Урошев глас: – Ајде, ајде, дођите у цркву. Сјутра је празник, вечерња служба почиње ускоро, пожурите дођите. Помислим, па човјече Божији каква сад твоја служба у сред радне седмице!? Искрено, све ми је то било мало напорно. Али за све је ту био Урош, прави духовни учитељ и једини побожан младић кога сам, у оно вријеме, познавала у Београду.

И тако је кренуло наше познанство. Урош је умножавао многе духовне текстове који би нам могли користити, преснимавао разна предавања и бесједе, јер је у то вријеме духовна литература, за нас хришћанске боготражитеље, била доста оскудна. Од Уроша сам добила своју прву духовну књигу ,,Поуке старца Силуана“. Управо ту књигу је, како сам много касније сазнала, на српски језик превела сестра Теодора која је много, много касније дошла у манастир Градац, што ми је била велика радост јер сам и ту видјела духовну везу. Касније ми је поклонио књигу ,,Виђење лица Божијег“ коју је написао старац Софроније, духовно чадо старца Силуана. То су ми били први дарови од игумана Луке, који су ме и увели у тај мало дубљи духовни живот. И први сусрет са старцем Тадејем, такође је организовао отац Лука, а ми смо све чешће разговарали о монаштву…

Урош је отишао. Нема га више у Београду

Ипак, колико год је мени све то постајало блиско, кроз наше разговоре, поставши саставним дијелом мог живота, толико да сам и свој живот видјела само у томе, не могавши више себе видјети у оном животу умјетника у граду који ми никада није ни пријао, нити био мјесто моје будућности, доживјела сам шок када сам схватила да је тадашњи Урош отишао, да га више нема у Београду.

У недјељу сам дошла сам на Литургију, а њега није било у цркви. Питала сам гдје је наш Урош? Рекли су ми да је отишао. Гдје је отишао? Гдје то човјек оде? Рекли су ми да је отишао у манастир. То је за мене, у том тренутку, био велики ударац. Осјећала сам да је неко, ко се толико старао о мом духовном животу, само отишао и да ја сад више никога немам. Наравно, био је ту владика Атанасије (Јевтић), тадашњи декан на Богословском факултету, наш истински духовни отац који нас је све окупљао у свом широком загрљају.

Није отац Лука извршио утицај да ја одем у манастир, већ сам ја, тражећи живот у манастиру пронашла њега

Када сам некако пребродила тај почетни шок да Урош више није ту са нама, нити на дохват руке да све објасни, да утјеши, обрадује, схватила сам да отићи у манастир није само бајка, то је заиста могуће. Читајући житија схватила сам да је то могуће, али нисам и вјеровала потпуно. Ипак, када је Урош учинио тај корак, схватила сам да и ми, обични људи који смо се дружили са њим, разговарајући о монаштву уз кафу, заиста можемо да учинимо тај корак одавде – тамо.

Осјетила сам да сам и ја, управо у том тренутку, учинила тај корак у своме срцу. Остало је још само да завршим своје обавезе у овоме свијету, гдје је требало привести крају постдипломске судије на Ликовној академији. Није отац Лука извршио утицај да одем у манастир већ сам ја, тражећи живот у манастиру, пронашла њега. Још прије него што сам од Уроша на дар добила моју прву духовну литературу, пронашла сам књигу ,,Дарови наших предака“ др Владете Јеротића, у којој је он анализирао животе наших умних људи који су имали тај један духовни моменат у свој дјелу. Прва личност о којој он говори у својој књизи је Свети Петар Коришки, чији живот је др Јеротић толико лијепо представио да сам у истом тренутку пожељела да и ја тако живим. Свети Петар Коришки је мој узор и остаће вјероватно док сам жива, иако је за мене тешко достићи такве духовне висине и дубине. По ријечима мог духовника, оца Јулијана, да конац дјело краси, знаћу колико сам у томе успјела тек кад дође вријеме, ово је био само почетак, а за крај ћемо видјети. Сад смо ту негдје на пола пута.

Од оца Луке смо слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за нас био отац Лука. Заједнички тренутци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Памтимо, заједно са мати Ефимијом, дивног човјека, духовника, пријатеља душе, од чијег упокојења се 8. фебруара 2020. године навршило седам година. Сјећамо се и памтићемо оца Луку (Анића) монаха који је, такође, много волио умјетност.

Да. Отац Лука је био човјек који је јако дубоко разумијевао и осјећао умјетност. Моје најинтензивније сјећање на њега је управо тај период који смо интензивно живјели у свијету, овдје у Београду. Памтим мјеста на којима смо се кретали, дружили, гдје је живио заједно са свијим родитељима и сестром Јеленом, ту негдје на Дорћолу. А када је свако кренуо својим монашким путем, између нас је остала јака молитвена веза. Иако смо, због обавеза у својим манастирима, ријетко имали прилике да се сретнемо, ти ријетки сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко.

Памтим и наше ријетке разговоре телефоном. Ипак, оно што је нераздвојиво са сјећањем на оца Луку је то да код њега ни касније нисам могла да видим никакве промјене у односу на оне духовне почетке, када је говорио о Светим оцима, о духовницима, о старештву и каква треба да буде наша послушност старцу. Онако како је на почетку видио и прихватио монаштво, тако га је држао читавог свог живота, и јасно се видјело да никада није одступио од тога. Многи од нас, који смо заједно са њим ишли тим путем, смо се ту и тамо понекад колебали, повремено помисливши да се може направити и неки експеримент. Тако смо понекад знали да помислимо да смо, можда, мудрији од оних које треба да слушамо. Иако се никад није доводило у питање то устројство послушности, дешавало се да некад склизнемо са тог пута. Е то код њега никада нисам примијетила. Отац Лука је као дијете остао вјеран учењу Светих отаца о послушности и био најбољи и најјачи примјер за све нас, оставши такав до последњег дана.

Отац Лука ни са овога свијета није отишао док није добио благослов свог старца

Наш отац Лука чак ни са овога свијета није хтио, и није могао, да оде док није добио благослов свог старца. То знамо ми који смо му били блиски, то сам чула и од самог Митрополита Амфилохија када је говорио после опијела оцу Луки. Колико год да му је било тешко у болести, отац Лука је чекао да се касно у ноћ чује телефоном са својим духовником, Митрополитом Амфилохијем, да поразговара са њим и да добије разрешење, да добије благослов да иде куда га је Господ водио још од младости.

То су два најјача момента у мом сјећању на оца Луку. Урош онако млад загледан у олтар, загледан у Христа, и отац Лука, опет млад, вјеран послушности и томе што је проповиједао као млад вјерник, будући искушеник, који је био искушеник и живећи у свијету. Остао је наш отац Лука до краја вјеран томе у шта је прво повјеровао, што је схватио и прихватио. Такав је и отишао од нас Господу.

Када сам добила вијест да се отац Лука преселио Господу, нисам помислила да нас је оставио, јер знам да није у шта сам се, доста мистично, и увјерила, о чему не бих да говорим. Али сам помислила па зар је он већ, том својом оданошћу старцу, тако равно достигао тренутак у коме га је Господ, осјетивши његову спремност, позвао Себи. Помислиих тада: Оооо, црна Ефимија, колико ћеш ти још чекати на овај дан да те Господ удостоји да те позове!? Ми знамо да нас Господ ипак узима у тренутку када смо најспремнији и сигурно знам да је отац Лука тада био савршено спреман. То се видјело и на његовом опијелу. Његов лик на одру, рука којом је држао крст и благосиљао…о томе ми је јако тешко да говорим. То су дани које сам преплакала. Нису то сузе туге, то је усхићење пред нечим што је много веће од нас. Једино кроз сузе душа успијева да искаже осјећања која нас ријетко преплаве кад се нађемо пред нечим што је велико, што је много веће од нас. То је био онај тренутак када смо испраћали оца Луку.

Вјечно почивалиште нашег оца Луке привлачиће многе душе да дођу у Дајбабе

Већ је четири године како сам у Француској и осјећам велику чежњу да посјетим мјеста на која сам раније често одлазила. Црна Гора и манастири у њој су ми једно од најдражих мјеста. Од кад нам је отац Лука трајно настањен у Дајбабама, то је моје најдрже мјесто и знам да нисам једина која тако осјећа. Поред светиње и моштију Светог Симеона Дајбабског, мислим да ће и вјечно почивалиште нашег оца Луке многе душе привући да дођу у Дајбабе.

Желим и планирам да, када завршим обавезе које имам око изложбе, дођем у поход мојим драгима у Црној Гори и жалим што нисам могла да учествујем у литијама у одбрану светиња. Једва чекам да дођем и посјетим манастире у Црној Гори и своје пријатеље тамо, а прије свих манастир Дајбабе. Можда сам мало сентиментална, јер је ово тема која мене мало више погађа, али ја вјерујем да ћу се и на тај начин срести са оцем, игуманом, архимандритом Луком, који ће за мене остати увијек отац Лука, онај наш драги отац Лука. Осим своја два интензивна сјећања на њега, која сам вам испричала, увијек када га неко помене, видим оца Луку како сједи у својој канцеларији, за оним столом, у Цетињском манастиру, окружен многим гостима. Код оца Луке је свако био добро дошао и увијек је имао нешто духовито да исприча. Причао нам је оне монашке шале и вицеве и колико год би се различитих људи окупило око њега, он је увијек имао заједничку тему за све, да се нико ту не осјети сувишним. Његове вицеви смо после дуго препричавали. Са собом смо дуго носили топлину којом би нас отац Лука испратио из Цетињског манастира, препричавајући свима шта је опет ново смислио. Кроз те наше разговоре препуне шале и хумора, он је провлачио онај прави хришћански дух коме нас је подучавао. И увијек се уз њега нашла и нека књига са информацијама о неким новим светитељима, сјећате се и ви сигурно, музика, појање монаха из неких источних земаља. Много се радовао томе што православље опстаје, не само тамо гдје га ми очекујемо у Русији, Грчкој, Румунији, Бугарској. Волио је да открива православље тамо гдје га је, у ствари, логично наћи, али смо ми то заборавили, мислећи да смо само ми претежно православни.

Имам пријатељицу, која је попадија у Подгорици, тако да њу често замолим да оде у манастир Дајбабе, да у моје име уапали свјећицу на гробу оца Луке. Надам се да ћу успјети, прије него што се вратим у Француску, макар да дотрчим на дан-два да се колико је могуће сретнем са њим и свима својим драгима у Црној Гори. Манастир Градац је увијек имао јаке везе са манастирима у Црној Гори и увијек се радујемо доласку у Црну Гору.

По ријечима старца Порфирија Кавсокаливита, кога је отац Лука волио и често нам говорио о њему, сигурни смо да је отац Лука негдје и уговорио и заказао овај наш разговор са мати Ефимијом.

Анам кара, драги оче Лука, почивај у миру и моли Господа Бога за нас грешне.

Слободанка Грдинић

(радио Светигора)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Власт упрегла све службе у обрачуну са Православном црквом, и не преза ни од чега!

Fri, 07 Feb 2020 23:00:02 +0000

У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом.

Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест.

Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега.

Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности.

У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору.

Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије са европским комесаром Вархељијем

Fri, 07 Feb 2020 22:59:08 +0000

У згради Делегације Европске уније у Подгорици данас је уприличен састанак комесара ЕУ за сусједску политику и проширење г. Оливера Вархељија и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, а на тему најновијих друштвених и политичких дешавања у вези Закона о слободи вјероисповјести.

Митрополит Амфилохије се захвалио уваженом саговорнику на његовом интересовању и ангажовању по овом питању. Он му је указао на кључне приговоре СПЦ поводом начина доношења и самог садржаја закона, који је по мишљењу Цркве, антиуставан и дискриминациони.

Разговор је завршен у обостраној нади да ће сарадња бити настављена а рјешење постигнуто, јер тренутна ситуација, како је закључено, нарушава имиџ Црне Горе у Европи, као и слику њене демократије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије на литији у Подгорици: Нијесу они Црна Гора, Црна Гора је овај народ!

Fri, 07 Feb 2020 22:58:25 +0000

У саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици и вечерас је прво служен молебан за спас православних светиња, а потом је градским улицама одржана литија са омофором и крстом Светог Василија Острошког Чудотворца. У крсном входу учествовале су десетине хиљада православних вјерника..

Парох требињски отац Дражен Тупањанин, изасланик Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, који је предводио вечерашњи крсни вход, обратио се сабранима након литије ријечима да је дошао да донесе благослов из Херцеговине, али да је дошао и да прими благослов од народа који брани светиње..

Поручио је онима који су на челу државе да „могу да се барем тајно прикључе овој атмосфери“. „Дођи и види – кажемо свима њима да дођу и осјете ово чудо“, казао је он.

Он је оцијенио да литије неће друго трајати, јер „неправда не може опстати.“

Митрополит Амфилохије, који се вечерас вратио са Свете Горе поручио је испред храма у Подгорици да народу преноси благослов манастира Ватопеда, гдје је духовно огњиште већ десет вјекова.

„То је и колијевка једнога народа – нашега српскога народа, колијевка коју је ту започео Свети Симеон Мироточиви, и Свети Сава, одакле су они добили благослов да обнове манастир Хиландар. А Хиландар је, као што знате, мјесто нашег духовног рођења и сусрета са Христом Богочовјеком. Ту смо се ми са Богом сусрели и тај сусрет са Богом живим ево траје до наших времена“, рекао је Владика.

Рекао је да вјернима доноси благослове светогорских стараца.

„Сва Света Гора је задивљена и обрадована овим што се догађа у Црној Гори, као и браћа Јелини. Срео сам јелинске митрополите, и они су задивљени овим што се догађа с народом православним у Црној Гори. То осјећају и као своје надахнуће“, рекао је он.

Поручио је да ће овај свети вход трајати до Христове побједе.

„Овај вход ће трајати до велике побједе, рекла је моја мала кума Уна и додала – до Христове побједе“, рекао је он.

Поручио је да су све земаљске власти пролазне и да је једина права побједа – побједа Божје правде.

„Ако ту побједу они не доживе, џабе им сва власт. Ово је путовање за Христову побједу и трајаће док Христос не побиједи у срцима свих нас, надам се и код ових на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да се Свети Петар Цетињски борио против мржње међу племенима читавог свога земаљскога живота.

„Нека ми опросте, али ови који су данас на власти, они настављају ту мржњу црногорских племена и буде је у људским срцима, настављају оно зло и опако сјеме богоубиства и братоубиства које је посијано код нас у току Другога свјетског рата. Будити то у срцу народа је злочин. То је злочин против Црне Горе“, поручио је Митрополит црногорско-приморски.

„Онима који себе поистовјећују са Црном Гором поручујем да они нијесу Црна Гора, већ је Црна Гора овај народ. Дај Боже да се ово рођење народа дотакне и ових на власти да се и они препороде“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Јоаникије: Борба је тек почела!

Fri, 07 Feb 2020 22:57:34 +0000

Митрополиту Амфилохију и владики Јоаникију уручена је данас награда „Повеља ’Просвјете“, која се уручује за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Како сазнајемо, митрополит Амфилохије није могао да присуствује додели, па је епископ Јоаникије награду примио и у његово име.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је, обраћајући се присутнима на церемонији уручења награде, изразио наду да ће борба против зла, неправде и издаје уродити плодом.

„Подршка целог српског народа, а можемо рећи и целог православног и културног, охрабрује нас да истрајемо. Зато ће нам ваша подршка требати и убудуће. Борба је тек почела!“, поручио је Јонакије.

Владика је навео да су се литије, које се четвртком и недељом одржавају у Црној Гори, али и у региону, од једног спонтаног покрета народа претвориле у велике свенародне свечаности.

„Добили смо утеху од Бога и охрабрење. Осећамо да заједно са нашим народом на литијама иду анђели, као и свети Василије и Свети Петар Цетињски и да нас прати благослов. Видели сте 80-годишњег старца који је од манастира Дубочице прешао босоног по овој зими 20 километара до Пљеваља. У овој нашој литији иде се као на ходочашће. Ово и јесу ходочашћа“, рекао је владика.

Међутим, додао је он, још нема прилике за тријумф јер борба траје и неизвесна је.

Он је поновио да је црногорска власт донела закон који је заправо удар на цркву, веру и православље.

„Друге вере у Црној Гори су регулисале своје вере путем уговора и тим уговорима су обезбеђена сва права. А овај закон је намењен само за СПЦ с циљем да се на државу прекњиже све наше старе светиње, да се угрози православље и да се црква и народ понизе“, објаснио је он.

Говорећи о награди, рекао је да је доживљава као велику подршку њему лично, али и подршку свештенству и распетом народу и распетој цркви у Црној Гори.

„Преносим вам благослов Свете Горе и поздраве митрополита Амфилохија“, поручио је он.

Митрополит Амфилохије због обавеза на литијама које предводи у Црној Гори није могао да дође у Београд.

Додела награде отворена је светосавском химном „Ускликнимо с љубављу“, након чега се окупљенима обратио председник београдског одбора „Просвјете“ Милимир Мучибабић.

Он је рекао да се одбрана националних интереса тренутно прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори.

„Тамо је на делу расрбљавање сопственог народа. Политичка елита у Србији и Српској не сме затварати очи над овом чињеницом. Очито је да је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено на кумановску Србију“, рекао је Мучибабић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Значајан допринос проучавању старе српске рукописне и штампане књиге

Fri, 07 Feb 2020 22:56:42 +0000

Објављен каталог Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког у Епархији шумадијској.

Сарадња јагодинске Црквене општине и Завичајног одељења градске библиотеке у претходном периоду крунисана је крајем 2019. године једним веома важним пројектом, који потписују свештеник Миломир Тодоровић и виши библиотекар Нада Димитријевић. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког објављена је са благословом Епископа шумадисјког г. Јована. Издавачи су Намесништво беличко и манастир Јошаница.

После увода, представљен је табеларни приказ старих рукописних књига, затим је дат опис рукописних књига са врло добрим репродукцијама, следе одељци Српска рана штампана књига и Српска штампана књига 18. и 19. века, Руска штампана књига, Румунска штампана књига, као и посебан приказ свих богослужбених књига који може да помогне читаоцу и истраживачу који користи тај каталог.

Монографија Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког представља резултат позитивног односа према локалном културном наслеђу и даје значајан допринос проучавању старе српске рукописне и штампане књиге уопште.

Рецензент публикације био је презвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а редактор др Жарко Војновић, начелник одељења за библиографију Народне библиотеке Србије.

Како каже проф. Ранковић, публикација је заправо каталог старих рукописних и штампаних богослужбених и црквених књига које се налазе у манастирима, црквама, установама и приватним библиотекама на поменутој територији. Методологијом представљања резултата истраживања, снабдевеност релевантним подацима и релевантном и савременом упутном литературом ова монографија заслужује своје место у области археографије старе српске књиге. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког важна је збирка која доноси податке, који могу да буду третирани као историјски извори. Објављени подаци о различитим књигама могу да буду мултидисциплинарно корисни у оквиру историјске научне методологије и зато је ова монографија посебно важна и потребна јер може да послужи и као образац за даља истраживања.

Важно је истаћи да су у научном процесу, историјски извори посредници, односно веза између доба у коме настају књиге и доба у коме се анализирају и тумаче, што ова публикација и сведочи. Због наведеног неопходно је истаћи марљивост оних који су ову збирку уредили и објавили, а препорука је да рад наставе и на ширем географском простору.

Каталог на микроплану испуњава оно што представља апсолутни национални интерес: попис и представљање рукописног и штампаног блага на подручју Србије, као и свих традиционално српских крајева. Потпуна слика о њему може се стећи само ако се свест о потреби израде комплетног регистра културних добара покаже у локалној средини. Мозаик који се добија из оваквих делића нагласиће, са своје стране, и њихову особиту вредност на општем нивоу. Ова књига стога сведочи о одговорности оних вредних и савесних радника који не само да чувају наслеђе прошлих векова, него га чине живим и делотворним и за будуће.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Састанак радне групе за прославу милешевског јубилеја

Fri, 07 Feb 2020 22:55:12 +0000

У епископском седишту у Пријепољу 6. фебруара 2020. године одржан је састанак радне групе за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве, којим је председавао Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије.

Чланови радне групе коју чине председник општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић, директор пријепољског Музеја г. Звонко Мадић, директор Дома културе у Пријепољу г. Вељко Кијановић, директор Туристичке организације Пријепоља г. Небојша Свичевић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и секретар Одбора за прославу милешевског јубилеја протојереј-ставрофор Марко Папић, са Епископом су разговарали о даљим активностим везаним за прославу осамстогодишњице манастира Светог Саве, славне Милешеве, која ће низом духовних, културних и спортских догађаја бити обележена и у овој календарској години.

Такође, разматране су идеје о уређењу путног правца из града Пријепоља до самог манастира и изградњи Светосавског дома у манастирском комплексу.

Локална самоуправа ће према речима председника општине бити на располагању Епархији, јер је јубилеј од изузетног значаја и за сами град Пријепоље који је у свету препознатљив по Милешеви и Белом Анђелу.

Саговорници су се сагласили са eпископом Атанасијем који је нагласио да је веома важно да Општина Пријепоље и Епархија милешевска буду у доброј координацији како би прослава овог значајног јубилеја протекла онако како и приличи светињи каква је Милешева.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Прота Обрен Јовановић на литији у Никшићу: Ово је силазак Светог Духа на народ Божји и Педесетница Црне Горе и ове Цркве!

Fri, 07 Feb 2020 22:53:31 +0000

Након Молебна Пресветој Богородици, који је у четвртак 6. фебруара 2020. служен у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, литија вјерног народа прошла је улицама града, исказујући на миран, достојанствен и хришћански начин, неслагање са неуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјероисповјести у Црној Гори.

Упркос веома хладном и вјетровитом времену, вјерни народ, сабран у крсном ходу, предвођен свештенством и монаштвом Епархије и Митрополије црногорско-приморске, прошао је улицама Никшића, уз молитву и духовне пјесме, са иконама и црквеним барјацима до Трга слободе.

Молитвено сабрање, у којем се налазило око 30 хиљада људи, поздравио је свештеник Миодраг Тодоровић, никшићки парох.

„Кад се молимо, молимо се за род свега свијета и за сједињење свих, за мир нашег Никшића, за сједињење народа у њему, за мир у Црној Гори. Овдје смо заједно ми дјеца, и бјелаша, и зеленаша, и четника, и партизана, и оних који су били на Голом отоку, и оних који су их тамо спремали. Овдје смо сви једно. У овој великој литији, у овој непрестаној молитви, учествују и наша браћа, наше комшије, наши пријатељи, људи у плавим униформама; они нам обезбјеђују да мирно прођемо овим улицама док траје молитва. Нека их Бог благослови и подари им свако добро за добро чињење“, казао је о. Миодраг, позивајући све на мир, јер, како је истакао, само се из мира може све најбоље и најчеститије родити.

Он је, у име никшићког свештенства, поздравио групу ходочасника, која је јутрос кренула пјешке из манастира Бијела, како би учествовали у молебну и литији кроз Никшић. Ријечима добродошлице поздравио је и архимандрита Данила (Љуботињу) из Пероја у Истри.

Вјерном народу обратио се свештеник Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске:

„Желим да вам пренесем благослов од ћивота Светог Петра Цетињског Чудотоворца, који се молио пред ћивотом Светог Василија, који је клечао за свој народ у онај вакат, а сигурно да се данас обојица пред Престолом Небеским моле се за све нас, за читаву Црну Гору и све људе добре воље широм свијета. Такође, желим да пренесем поздраве и благослове Преосвећеном Епископу Јоаникију и вама од Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија који, ових дана, борави на свештеној и Светој Гори Атонској, гдје је отишао да и он клекне пред оним светињама и да се надахне оне најсветије молитве из врта Мајке Божје, да би Бог дао мир у Црној Гори, у цијелом свијету и љубав у срцима свих народа широм шара небеског.“

Ово што се, ових дана, дешава у Црној Гори је, сматра он, велика милост Божја, посјета Божја нама вјернима и свима, које је наш подвиг надахнуо, широм околних земаља, у региону и читавом свијету.

„Ове наше свештене литије и овај наш ход којим на молитвени начин изражавамо протест против овог безаконог Закона је једна нова димензија, коју дајемо читавом свијету у културолошком и социолошком смислу. Како један мали народ на западном Балкану, који је задњих деценија представљан да овдје живе људи са племенском свијешћу, да је управо овај народ показао и дао нову димензију читавом свијету како се на достојанствен, молитвен начин протестује против неправде, против неистине“, рекао је свештеник Јовановић.

Додао је да молитвени скупови и сабрања показују да су овдје живјели не само јунаци, него и наши свети преци, те је из корјена, који су нам оставили, никао овај дивни народ, дивна омладина, дивни људи.

„Заиста, родио се диван и благословен народ. То је показатељ да оно што су нам причали наши ђедови и бабе, поред огњишта кад смо ложили бадњаке, да је то истина и онда нам је Бог дао да и ми доживимо у нашем времену, да и ми можемо и ова дјеца, која носе иконе у својим рукама, не само да кажу да су слушали и читали, него да су доживјели и да ће наша покољења која долазе чути за ово што се дашава данас у Црној Гори, ово чудо Божје и ова милост Божја“, казао је отац Обрен.

Страдања нашег народа, кроз славне битке, када је бранио част, достојанство, образ и своју вјеру, па страдања часног монаштва, свештенства са Митрополитом Јоаникијем, и у оном „лудилу“, када је страдала Ловћенска капела личи, по ријечима протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, на распеће нашег народа и Црне Горе.

„Онда долази онај тајац, као што је био тајац међу апостолима и женама Мироносицама када су Христа положили у гроб и запечатили, навалили онај велики камен. Каква је неизвјесност била у њиховим умовима и срцима да ли ће се оне ријечи, које им је Он говорио и остварити. Тај период ми личи на период комунизма овдје у Црној Гори, који је сахрањивао Бога и говорио да Бога више нема, да народ мора да се окрене себи, а да човјек мора да постане бог и да се само он пита.

А онда долази оно тридневно Васкрсење свето, које ми личи на период `90.-их година, када се пробудила вјера у нашем народу, не само овдје у Црној Гори, него широм гдје живе православни хришћани, када је почело да се обнавља свештенство, монаштво, храмови, манастири, вјерни народ, оно што је било запустјело, што смо мислили да је умрло и нестало. Обновљена је душа народа, а то су најљепши храмови Духа Светог, то сте ви, браћо и сестре, драга дјецо Божја“, бесједио је о. Обрен.

Свједоци смо, истакао је он, и великих догађаја освећења светиња и храмова, у којима су учествовали представници помијесних и других хришћанских Цркава. Мислили смо тада да нас Бог походи и ти се догађаји својим значајем и љепотом могу упореди са самим Вазнесењем Христовим.

„Мислили смо да мимо овога не може се ништа љепше, благословеније и светије у Црној Гори догодити. Али, како пише у светом Јеванђељу, после Спасовдана Господ одлази и сједа с десне стране Бога и Оца својега, Творца свих нас и обећава својим ученицима и народу Божјем: Будите сабрани у граду Јерусалиму, јер ћу вам послати Духа Утјешитеља и да онда идите да крстите све народе у име Оца и Сина и Светог Духа. И, заиста, у Педесети дан, када су апостоли били сабрани на једном мјесту, у благом повјетарцу, спустио се Дух Свети у виду огњених језика на главе апостола.

Ја бих ово чудо у Црној Гори, ове свештене литије, назвао да је ово силазак Светог Духа на овај народ Божји и да је ово Педесетница Црне Горе, Педесетница ове Цркве Божје и свих вјерника и сваког дивног створења који овдје живи и дијели парче неба над овом земљом. Само оно што је од Бога, што је благословено, што је од Духа Светог може да носи мир. Ово што ми радимо јесте Мир, који проносимо из храма кроз градове, носећи мир у срцима нашим, а гдје је мир ту је и Љубав, гдје је љубав ту су правда и истина и све оно што је свето и честито“, поручио је свештеник Обрен Јовановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Котор: Царства пролазе, а светиње остају!

Thu, 06 Feb 2020 21:19:00 +0000

“Закон о слободи вјероисповјести, ако би се не дај Боже почео спроводити, а неће, просто би поломио Устав Црне Горе на неколико мјеста, да нема те рисанске болнице, која би га закрпила”, оцијено је ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Након молебана у которској цркви Светог Николе, о. Гојко Перовић је кроз Стари град предводио литију против поменутог Закона.

“Док ми шетамо нема примјене Закона. Док ми не станемо гдје је нама по вољи и срцу, а ми нисмо никакви падобранци у овој земљи већ грађани Црне Горе, да се не пребројавамо и има нас доста, док ми, који дајемо суверенитет овој држави не станемо како се нама свиђа и да цитирам предсједника Црне Горе, свиђело се то коме или не”, казао је прота Гојко.

Он је казао Закон о слободи вјероисповјести дијели људе, дијели хришћане, дијели Которане…

“Када би се почео примјењивати, онда би на једну страну били ми испред ове цркве, а на другу они испред цркве Св. Трипуна, наша браћа католици, а то ни они неће”, казао је о. Перовић, навевши затим ставове римског папе и секретара Которске бискупије.

Рекао је и да Закон крши Устав кроз одредбе о једнакости свих грађана пред судом, о одвојености Цркве од државе и ону која говори да су сви закони једнаки и “да не може један закон ударати на други, на онај прије њега написан”.

“Зато смо и устали, Да нам се не сруши држава у којој живимо. Да и наша дјеца сутра, кад крену у цркву или у школу, знају што је чије. Макар се овдје у овом граду увијек знало што је чије.Тако да, нити ћемо са овог пута скретати, нити ћемо се на њему заустављати док се добро не разумијемо и не измиримо да никоме једна длака с главе не фали”, казао је прота.

Он је одбацио оптужбе да се литијама изазивају немири:

“Па ми смо унијели молитву. Од кад су почеле литије смањио се и број кривичних дјела. Не зато што смо ми попови неки специјални људи, него је молитва Цркве унијела мир међу народ и тако треба и да остане.”

Казао је и да је молитвени ход истовремено и грађански протест.

“Протест православних вјерника, грађана Црне Горе, грађана Котора, против једног насиља и против једног противправног акта, тзв. закона, усвојеног крајем прошле године у Скупштини Црне Горе, којим би требало да се уреде односи између Цркве и државе. Наша Православна црква се и годину прије усвајања закона трудила и молила и вукла за рукав, и што кажу од прага до прага, од врата до врата и Скупштине и Владе и посланика и страних амбасада, да се такав закон не усвоји, јер то није закон, него једна смутња. Молили смо, кумили, тражили, али нико није хтио да нас чује. Данас смо имали прилике да сједимо са неким људима из власти који нас питаше што нам је, што толико шетате, чему то води, прави се тензија, гужва… Ми смо рекли шетаћемо најмање онолико колико је прошло времена да нико није хтио да нас чује када се требало договарати. Да Бог да сјутра да се тај закон макне и донесе бољи и ми више овим поводом сигурно шетати нећемо.

У овом ходу кроз Стари град прошли смо поред цркве Св. Трипуна која броји 900 година, цркве Св. Луке од преко 800, цркве Св. Николе која има читав један вијек и више како се направила. Па погледајте колико се само држава промијенило и царстава. Само од кад су те цркве, а да не причам зидине Котора. Сваки вијек је донио по неко царство. Али да ме неко не би схватио погрешно, ми се молимо за благостање и напредак Црне Горе, државе у којој живимо. Међутим, та држава и људи који је воде, ако су паметни, а јесу, требало би само да се окрену и да виде како царства брзо пролазе. Па нека ова земља хиљаду година напредује и плодове рађа, али да се зна, царства пролазе а светиња остаје”, казао је ректор Цетињске богословије.

Истакао је да је Котор град у којем су се одувијек знале “регуле”.

“Она црква Св. Трипуна је под управом епископа из Рима, с којим нисмо у литургијској заједници, али знамо гдје је, како се зове и што ради. Ова црква и она Св. Луке увијек је била, ако не директно, а онда индиректно, под благословом Пећкога патријарха. Тако је и дан данас. Дакле, епископ Рима и пећки патријарх, или ако хоћете цариградски, московски, то су институције које стоје вјековима, а државе се мијењају. Што би било од цркава да је свака била у власништву неке државе. Ове зидине знају за регуле, правду, законе… Цивилизација која је изградила овај град и цркве зна за правду и законе. И још тада су људи знали да је немогуће у једно ставити црквену и државну имовину. То је знао и Иван Црнојевић и књаз Никола и Валтазар Богишић, кад је писао Општи имовински законик и јасно као бијели дан раздијелио што је црквена, а што државна имовина”, казао је протојереј-ставрофор Гојко.

У осврту на клип једне политичке партије која афирмативно говори о Закону о слободи вјероисповјести, рекао је да је овај акт “усвојен мимо препорука Венецијанске и Европске комисије које су препоручивале да се не доноси док се сви не договоре”.

“По овом Закону би се светиње преписале на државу, након чега би неки орган одлучивао ко ће да служи, а ко не у том храму”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Вечерас је најављено одржавање “велике грбаљске литије” која ће у недјељу 09. фебруара у 15 часова кренути од тзв. Кртољске раскрснице према манастиру Подластва, а коју ће предводити архијерејски намјесник бококоторски, парох которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић и ректор Цетињске богословије, протојереј – ставрофор Гојко Перовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Торжествено сабрање у крушевачком насељу Мудраковац

Thu, 06 Feb 2020 19:39:40 +0000

Дана 6. фебруара наша Света православна Црква прославља свету преподобну мати Ксенију Петроградску и свету Ксенију Римљанку.

Мати наша Ксенија се и ове године литургијски прославила у крушевачком насељу Мудраковац. Свето евхаристијско сабрање предводио је гост из Архиепископије београдско-карловачке протојереј Драган Радовановић, парох при Вазнесенском храму у Београду, уз саслужење протојереја-ставрофора Ђорђа Милојковића, протојереја-ставрофора Живојина Којића, протојереја Бладимира Трошића, протојереја Данијела Стефановића, јеромонаха (Сергеја Радивојевића), јереја Ненада Драгичећвића, јереја Далибора Весића и протођакона Драгана Мијајловића.

По отпусту вернима се обратио отац Драган и у својој беседи заблагодарио Светој Ксенији што нас је сабрала у толиком броју, затим се вернима обратио протојереј Иван Цветковић, старешина храма. Славски колачар Иван Топаловић са породицом припремио је богато послужење за све присутне. За време славске трпезе изведен је и пригодан уметнички програм.

Извор: Епархија крушевачка