Живе речи утехе: Живе речи утехе

Игуманија сретењске обиетљи Аквилина - Привремено заменила за Вечно

Sat, 04 Apr 2020 14:22:42 +0000

Мати Аквилина рођена је 9. фебруара 1962. године као Зорица Стокић у Малом Градишту код Пожаревца у дому благочестивих и богољубивих родитеља оца Стојадина и мајке Радинке. У Манастир Сретење долази 14. новембра 1977. године. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Када је напунила 17 година живота, 11. новембра 1979. године блаженопочивши Епископ жички Стефан (Боца), замонашио је искушеницу Зорицу у расу под монашким именом Аквилина.

Заједно са сестринством манастира, монахиња Аквилина је изграђивала Манастир Сретење.

Након шест година уочи храмовне славе Манастира Сретење 14. фебруара године блаженопочивши Епископ жички Стефан монаши мати Аквилину у малу схиму са још четири монахиње.

Након смрти игуманије Минодоре 2005. године, мати Аквилина бива изабрана од сестринства за настојатељицу сретењске обитељи.

Уочи манастирске славе 14. фебруара 2007.године од блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) добија игумаски чин који је часно носила до свршетка овоземаљског живота.

Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу целе околине Драгачева, града Чачка, Пожеге, Ужица и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу.

Мати Аквилина је боловала од тешке болести. Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог Симеона Дајбабског, са радошћу мати се упокојила у својој келији у манастиру са молитвом на уснама окружена сестринством. Из руку свештеника примила је Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, Кога је свим срцем љубила и верно Му служила.

Опело мати Аквилини, у Манастиру Сретење, 03. априла 2020. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању монаштва, свештенства и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине.

“Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи, да и нас када за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“, завршио је Владика.

Вјечнаја памјат игуманији Аквилини!

Извор: Епархија жичка

Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Наши љекари, ових дана показују истинско братољубље!

Fri, 03 Apr 2020 18:07:04 +0000

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ И МИЛЕШЕВСКЕ

Цетиње, 3. април 2020.

Браћо и сестре и драга дјецо духовна,

У петој недјељи поста, коју по црквеној традицији још зовемо и глувна недјеља, налазимо се у ”глуво доба” нашег великопосног подвига. То је доба молитвене тишине и умножавања духовнога труда и пажње – пред предстојеће вријеме Господњих страдања и Његовог преславног васкрсења.

Са тим се, ове године, а по Божијем допуштењу, поклапа и невиђено искушење пријетеће пандемије вируса COVID 19, које је захватило цио свијет, па и нашу Црну Гору. Број заражених особа се из дана у дан повећава, а самим тим и мјере надлежних државних и здравстевних институција су све строжије – у погледу народног кретања и сабирања на једном мјесту. Оно што, међутим, Црква, кроз двијехиљадегодишњу историју, кроз сва страдања и патње, личне и колективне, није заборавила, а што и данас, при овом свечовјечанском страдању свједочи јесу ријечи истине Христове: ”Ја сам хљеб живи који сиђе с неба, и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан”. (Јн. 5, 51.54) Већ су онда неки од његових слушалаца рекли: ”Ово је тврда бесједа” (Јн. 6, 60) и ”тада многи од ученика његових отпадоше и више не иђаху за њим” (Јн. 6, 66). Да је та бесједа заиста тврда потврђује чињеница што и данас многи не само да не иду за њим него га и пљују и на исти крст прикивају, као некада јеврејске старјешине, управо зато што је себе прогласио за Сина Божијег и Хљеб Живота. Но, на питање Христово дванаесторици апостола: ”да нећете и ви да идете”? Апостол Петар у име њих и у име свих Хришћана до данашњег времена одговара: ”Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.” (Јн. 6, 67-68)

Зато вас и ми све, очински позивамо, да, поред те непоколебиве вјере у Христа као Хљеб вјечног живота, овогодишње чекање васкршњих празника, поред утврђеног молитвеног и великопосног правила, бринући о здрављу душе, проведемо и у дисциплини коју налажу компетентне здравствене службе за здравље тијела. Пред нама су још три недјеље до Васкрса. Проведимо их у љубави према Богу и према ближњима, већином у својим домовима, пред својим породичним иконама, са зажегнутим тамјаном и кандилом, и са молитвеником и Светим Писмом – у рукама. Претворимо свој дом у храм Божији, а своје срце и душу у обиталиште Духа Светога, кроз ослобођење од богомржње и братомржње, зависти, злобе и сваке нечистоте духовне и тјелесне. Није случајно да је апостол Павле назвао породицу ”домаћом црквом”.

Свештеници ће наћи начина, у договору са органима јавнога реда, да општенародне молитве, служе у храмовима, привремено – без присуства већине народа. Имена свих живих и умрлих, па и свакога од вас, биће на тим службама поменута. На свакој Литургији се молимо ”за живот свијета и спасење”, ”за болеснике”, приносимо ”ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за присутне и оправдано одсутне… за сваку земљу и град, за патнике, путнике, заробљенике, сужње, прогнанике”. Приносимо дарове ”ради свих и за све”. С тим у вези, а и везано за друге духовне потребе ваше, посебно за Свето Причешће – молимо вас да будете у контакту са надлежним парохијским свештеником, по чијим духовним упутствима водите ваш духовни живот у данима пред нама. Благодарећи развоју савремене технике, велики број црквених служби моћи ћете ових дана пратити како путем интернета, тако и путем програма Радија Светигоре и Милешеве, наших епархијских сајтова, Телевизије Храм, као и преко медија других помјесних Православних Цркава.

Појачајмо своје молитве у ове великопосне дане, и покажимо храброст, смирење, љубав и стрпљење који су нас красили у данима одржавања свенародних литија, и који су били прва и најважнија одлика наших светих и благочестивих предака, од којих смо и наслиједили ову вјеру у бесмртност и вјечно људско достојанство. Нека наше расуђивање буде у складу са оним Христовим: ”Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13), као и са оном древном и освештаном истином исповједања вјере ”Чекам васкрсење мртвих”! Управо је пост онај који нас учи тој саможртвеној љубави, која је лијек од сваког вируса, па и од овог допуштеног од Бога не би ли се људи покајали и излијечили од опаке саможивости и вјере у смрт и ништавило.

Будимо увјерени да ће сваки наш труд, спроведен са благословом и послушношћу, поготово наше богољубље и братољубље, које наши љекари и медицински радници ових дана, као и вазда, несебично показују, Господ стоструко умножити у данима који су пред нама, дај Боже и вавијек вијека. Бог ће дати, да све буде добро, и да се, по ко зна који пут, Живот покаже јачим од смрти.

Поздрављамо вас поздравом вјере, наде и љубави:

Христос васкрсе!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сестринство жупског Манастира Св. Луке: И у вријеме коронавируса, умјесто заједништва пројављују мржњу!

Fri, 03 Apr 2020 18:05:53 +0000

Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем:

Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја.

Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо.

У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус.

Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном ће одговарати пред Богом који га је створио.

Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа.

На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости.

Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама

Извор: Митрополија црногорско-пруиморска

Протопрезвитер Стеван Лукић: Mи смо ту за наше парохијане!

Fri, 03 Apr 2020 18:03:17 +0000

Протoпрезвитер Стеван Лукић, парох при храму Преноса моштију светог Николаја у Турији, говорио је за Радио-Беседу о организацији духовног живота, богослужењима и животу са парохијанима у условима ванредног стања.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епархија бачка приложила два милиона за борбу против короне

Fri, 03 Apr 2020 17:58:06 +0000

Највише је уплатио Телеком (пет милиона), а међу донаторима су и ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка СПЦ (два милиона). Стиже и опрема из три братске провинције у Кини.

Председник Покрајинске владе Игор Мировић рекао је данас да је на рачун који је отворен пре неколико дана, с циљем да се финансијски помогне здравственим радницима у Војводини, до сада приспело 30 милиона динара.

Највише је уплатио Телеком Србије (пет милиона), а међу донаторима су ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка Српске Православне Цркве, која је приложила два милиона динара.

-То је наменски новац који ће бити упућен здравственим радницима у Војводини према јавним критеријумима које буде утврдио Секретаријат за здравство. Највероватније ће то бити упућено оним медицинарима са најнижим примањима – казао је Мировић и најавио да ће када све ово прође, окупити све донаторе да им се лично и на достојан начин захвали.

Мировић је такође рекао да су три провинције из Кине које су збратимљене са АП Војводином обезбедиле помоћ у медицинској опреми.

Помоћ која обухвата 80.000 заштитних маски, хиљаду заштитних одела, 3.000 заштитних визира, 20.000 заштитних рукавица, 170.000 једнократних маски и 200 бесконтактних топломера, стићи ће у Централни магацин Србије у близини Београда којим управљају Министарство здравља и Фонд за здравство. Део опреме који су обезбедиле три кинеске провинције биће допремљен у Клинички центар Војводине, а затим дистрибуиран у здравствене центре у покрајини.

-Ми готово свакодневно у КЦВ добијамо испоруке опреме. Никаквих проблема немамо нити смо их имали од самог почетка кризе. Желим да истакнем да смо се и ми из Покрајинске владе ангажовали да прибавимо помоћ, не чекајући да нам све стигне из Владе Србије – нагласио је Мировић.

НЕ ДАЈ БОЖЕ ДА ЈЕ КОРОНА ИЗБИЛА 2016.!

Председник Покрајинске владе осврнуо се и на претходну власт у АПВ коју је предводила ДС, рекавши „не дај Боже да нас је ово задесило 2016. године, на почетку нашег мандата када нисмо имали готово ни трећину опреме коју сада имамо, укључујући и савремене апарете попут рендгена који се такође користе у дијагностицирању корона вирусаˮ. На почетку свог мандата, подсетимо, Мировић је истакао да је опоравак здравства у АПВ приоритет његове владе.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит Амфилохије у манастиру Дуљево: Ако човјечност није богочовјечност, проклет је дан у којем се рађа човјек!

Fri, 03 Apr 2020 11:34:09 +0000

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку.

“И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога.

“То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина

Fri, 03 Apr 2020 11:08:52 +0000

Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина.

Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме.

Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак.

Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте.

Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим.

Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота.

И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3).

Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди.

И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије.

Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин.

Дарко Ђурђевић, протонамесник

архијерејски намесник први ваљевски

Извор: Епархија ваљевска

Владика Лаврентије: Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини!

Fri, 03 Apr 2020 11:07:39 +0000

Колико познајем наше монаштво, уверен сам да је почивши Владика Милутин (Кнежевић) у овом моменту најлепши дар српског народа нашој небеској отаџбини.

Као дечак од четрнаест година ступио је у манастир Каону, са жељом да сав живот посвети Господу, што је и испунио.

Био је украс нашег монаштва, а ја сам био поносан што је припадао нашој епархији, тада Шабачко-ваљевској.Ову сарадњу наставили смо и после поделе епархије, када је он пожртвовано наставио управљање његовим делом.

Благо његовој души! Исто тако благо и српском народу јер је добио још једног молитвеника у нашој небеској отаџбини.

Честитам и нашим Ваљевцима што су у својој средини одгајили овакав карактер, и то у овим смутним временима.

Драги наш Владико Милутине, вечно ти блаженство! Господ нека ти се одужи за неуморну ревност на Њиви Божјој!

Буди тумач и сведок наших прилика пред престолом Божјим. Ти си до јуче живео оваквим животом.

Епископ шабачки

и администратор Епархије ваљевске

+Лаврентије

Извор: Епархија ваљевска

Епископ ремезијански Стефан: Владика Милутин је ишао небеским путем!

Fri, 03 Apr 2020 11:06:28 +0000

Данас се Српска Православна Црква опрашта од Владике Милутина. Владике, чији живот подсећа на животе светих Божијих угодника у првим вековима Хришћанства. Још као дете је отишао у манастир, са четрнаест година, што је данас готово незамисливо. Али, када знамо да су му први духовници били отац Антоније Пустињски и Троношки, као и Преподобни Јустин Ћелијски, онда је то логичан пут на коме се срећу Божија промисао и чежња човека да живи у вечности.

Владика Милутин је одговорио на позив Божији и, до краја свог земног живота, ишао је овим небеским путем. На том путу је много учинио и за претке и за потомке. Новообновљену Епархију ваљевску је препородио заједно са свештенством, монаштвом и побожним народом овог краја.

Данас, он одлази Богу на истину, као некада убоги Лазар, а знамо и верујемо да га горе дочекују хорови Небеске Србије о којој је певао свети, велики Владика Николај.

Во блаженом успении вечни покој подажд Господи новопрестављеном Епископу Милутину и сотвори јему вечни покој!

Извор: Епархија ваљевска

Протојереј Предраг Шћепановић: Црква ће наставити да помаже потребитима и у периоду рецесија која предстоји!

Fri, 03 Apr 2020 11:04:20 +0000

„Црква ће наставити да пружа помоћ потребитима у оквиру својих могућности и у периоду економске рецесије која неминовно слиједи“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић у синоћној емисији Интернет литија која се емитује на таласима Радија “Светигора”, Телевизији “Нови” и страницама „Не дамо светиње“ на фејсбуку и инстаграму.

Он је рекао да криза отвара нове могућности и да ће уз Божију помоћ наш народ пребродити сва искушења.

Говорећи и прегнућима љекара отац Предраг је рекао да је Црква одувијек подржавала љекаре у својим напорима. „Зашто не рећи да је Свети Сава оснивао прве болнице, показујући да поред бриге о души Црква брине и о тијелу“ нагласио је прота Предраг Шћепановић.

„Не излазим да аплаудирам, нарочито у доба короне, јер то треба чинити 365 дана у току године“ рекао је он и додао да треба поменути и медицинске сестре, особље, хигијеничарке и све који раде у овим околностима.

Поменуо је и свог пријатеља др Хасима Лукача који много пута после 24 часа оде до Београда, Загреба, гдје год треба, а са њим и све предане љекаре од којих су многи гостовали у емисији Интернет литија.

„Имао сам занимљивих случајева када су људи излазили из коме после светог причешћа када сам лично посвједочио силу те свете тајне“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

УЖИВО на нашем порталу "Интернет литија" - гости: Отац Предраг Шћепановић и психолог Јевросима Пејовић

Thu, 02 Apr 2020 12:18:00 +0000

Протојереј мр Предраг Шћепановић предводи “Интернет литију”, гошћа емисије је психолог Јевросима Пејовић.

Интернет литије се одржавају сваке недјеље и четвртка и представљају наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због пандемије коронавируса.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу

Thu, 02 Apr 2020 12:16:19 +0000

Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске.

Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо,

Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа.

Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави.

Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца.

Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни.

Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог.

Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу.

Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега.

Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила.

Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека.

Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита.

Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио.

Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа.

Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних.

Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души.

Опрости драги Владикo и оче!

У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“.

Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај.

И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот.

Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског.

Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве.

Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве.

Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао.

Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао.

Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима,

+ Силуан

Епископ аустралијско-новозеландски

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Ловечки митрополит Гаврило благословио епархију с висине и подарио прилог дечјој болници

Thu, 02 Apr 2020 12:12:48 +0000

Док су поједини архијереји благосиљали своје градове и пределе одозго авионом и хеликоптером, митрополит ловечки Гаврило, један од најауторитативнијих јерараха Бугарске Православне Цркве, попео се на каменито брдо изнад града да се моли за своју паству и благослови свој град и паству.

У петак, 24. марта 2020, Високопреосвећени је заједно са двојицом свештеника своје епархије читао молебан за здравље и напредак, а против епидемије вируса корона, на брду Стратеш, изнад Ловеча, преноси званични сајт ове епархије.

Гледајући одоздо, митрополит Гаврило благословио је град крстом који садржи честицу истинског Господњег Крста и ковчежићем који похрањује честице моштију светог Јована Рилског, најомиљенијег бугарског светитеља, великомученика и исцелитеља Пантелејмона, свештеномученика Харалампија, и светог мученика Трифуна.

Такав ће се молебен служити сваке недеље до Васкрса, а по потреби и дуже, преноси епархија.

Седмицу касније, Његово Високопреосвештенство је посетио дечје одељење мултидисциплинарне болнице „Проф. др Параскев Стојанов“ из Ловеча, којој је донело драгоцену донацију. Наиме, Митрополит је у име Бугарске Цркве поклонио два рачунара, мултифункционални ксерокс апарат и три стојећа судопера са електричним грејачем воде, о којој потреби је болница пре два месеца обавестила епархију.

Укупна вредност донације била је више од 1.100 долара (2.000 бугарских лева). Медицинско особље болнице изразило је велику захвалност митрополиту Гаврилу и свој Бугарској Цркви.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер Бранислав Мркић: Људи нам се јављају из чежње за Господом и молитвом!

Thu, 02 Apr 2020 12:11:28 +0000

Протопрезвитер Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, говорио је за Радио-Беседу како се у намесништву организују богослужења и како се одвија црквени живот у условима када је старијим парохијанима у потпуности забрањен излазак.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке