Коментаришући недавно привођење након службе на Златици, митрополит је казао да, осим што је тај чин увијен у наводну законску обланду, без сумње представља континуитет поступања ове власти према Цркви у посљедњих двадесетак година.

 

 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцијенио је интервјуу за Дан да су мјере о укидању права вјерника на богослужење озбиљна одлука, која је морала да буде донесена у отвореном дијалогу, те да је то једно од најосјетљивијих људских права. Коментаришући недавно привођење након службе на Златици, митрополит је казао да, осим што је тај чин увијен у наводну законску обланду, без сумње представља континуитет поступања ове власти према Цркви у посљедњих двадесетак година.

 

Како коментаришете поступак полиције, привођење Вас и десет свештеника на празник Цвијети? Да ли је то наставак обрачуна ове власти са Српском православном црквом?

 

-Митрополија црногорско-приморска је одмах након доношења мјера за сузбијање епидемије вируса корона редуковала свој, иначе веома интензиван црквени живот, на минимум. Све је заустављено осим богослужења и активност неколико важних црквених административних и добротворних установа, као што су народне кухиње, на примјер. Очигледно то некоме није било довољно већ је потребно да се Црква додатно покуша понизити. То, дакако, није успјело ни много моћнијима, па неће ни онима који то данас желе да учине. Црква је учинила све што је могла и у организацији службе на Златици. Служено је са изузетно малим бројем свештеника, није било стотина вјерника и дјеце која су сваке године ту на дивни празник Уласка Христовог у Јерусалим – Цвијети… више од тога не можемо.

 

Привођење митрополита, свештеника и црквених послужитеља, осим што је увијено у наводну законску обланду (а како би другачије), без сумње представља континуитет поступања ове власти према Цркви у посљедњих двадесетак година. Заправо, са мањом паузом то поступање има своје трајање од 1945. године. Да је било добре воље, она се могла показати на самом почетку епидемије у директном контакту са црквама и вјерским заједницама, особито са Српском православном црквом, као најбројнијом. Ако се то ради у државама много више културе дијалога, не видим разлога зашто то није урађено и код нас. Уколико је збиља једини циљ здравље грађана, полиција је свакако имала и друге начине, мање насилне и контроверзне, да га заштити.

 

Што се саме полиције тиче, она је строго хијерархијски уређена и свакако је поступала по наређењима оних који имају над њом власти. Како рече Христу онај римски капетан: „Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: Иди, и иде; и другоме: Дођи, и дође…” (Лк. 7,8). Осим мањих изузетака који нијесу вриједни помена, полиција ја поступала коректно. Било је очигледно да је већини њих овај „борбени” задатак био изузетан терет или им је макар било непријатно. Оно што је, међутим, зачуђујуће (или можда и није) је злурадост једног броја медија и појединаца који ликују над чињеницом да се свештеници и вјерници приводе и унапријед им пресуђују. Тиме се несумњиво врши и један својеврстан притисак на тужилаштво које тек треба да расуди о евентуалним кривицама. Нисам сигуран да је то могуће непристрасно урадити у условима овакве антицрквене харанге.

 

С обзиром на то да је забрањено окупљање вјерника, како ће се обављати службе током предстојећег највећег хришћанског празника Васкрса? Мислите ли да је владина мјера о забрани окупљања вјерника оправдана?

 

–Није нам било лако да позовемо вјерне да се уздрже од прославе Васкрса у храмовима, што смо прије неки дан учинили. Прије тог јавног обраћања, од љекарског тима који руководи борбом против ове епидемије добили смо увјеравања да је стање изузетно озбиљно и да су мотиви за доношење мјера били искључиво медицинско-здравствене природе у циљу очувања здравља људи. Њима вјерујемо да је то тако, али нисмо толико наивни да не видимо да ову пошаст многи користе и за своје идеолошко-политичке циљеве. У том смислу смо имали и имамо дилему да ли су оправдане забране вјерских окупљања.

 

Као хришћанима нам је једнако важан онај свакидашњи хљеб којим се хранимо, колико и Хљеб небески Свето Причешће – од којег се никад не гладни Господ наш Исус Христос. Цјелокупно апостолско и светоотачко предање нам јасно поручује да смо Њему и обећаном нам Царству Његовом најближи у догађају Свете Литургије кад смо окупљени на једном мјесту сви заједно. И сама ријеч „литургија” (литу ергон), значи да је она „дјело народа”. Не може се као хришћанин бити равнодушан према немогућности да се окуп љамо на молитву, како нам је и сам Христос заповиједио, нити можемо тек тако, без озбиљног промишљања, пристати на такве прописе. То смо ипак урадили јер су оне привременог карактера и усмјерене су на чување наших ближњих, нарочито оних најрањивијих међу нама. Надамо се да ће ускоро да престану сви разлози због којих су ове мјере прописане и да ћемо се вратити нормалном, па и богослужбеном животу.

 

Готово свакодневно смо свједоци посљедица широм свијета опасног вируса корона, а велики број грађана је заражен у Црној Гори, док су нажалост четири особе преминуле. Какав је Ваш став о цјелокупној ситуацији о пандемији вируса корона?

 

–Ова пандемија, као и свака невоља која снађе људски род или појединца, увијек је одлична прилика да се подсјетимо на то колико смо крхка бића и колико бисмо били јадна и несрећна бића, када би посљедње слово нашега живота био гроб којим се заврши овоземаљски живот свакога од нас. Ако је то истина нашег живота, заиста је проклет дан кад се човјек роди. Богу хвала, то није тако. Нити гробом нестаје све оно што ми јесмо, нити смо толико несрећна бића. Створени смо по икони Божијој и намијењен нам је вјечни живот у благодати и љубави Божијој.

 

Да бисмо стигли до вјечнога, потребно је да овај свој живот не живимо као да је наш гроб посљедња истина о њему, већ да живот темељимо на Гробу Господњем, а то је Гроб Животворни, који побјеђује сваку трулежност, смрт и ништавило. Свака пандемија (буквално на грчком: сви људи, сав народ) нас још подсјећа да смо сви рођени једнаки и да нам је свима потребна братска помоћ и брига да бисмо се опоравили ма и од најмање болести. Овај свијет је много пропатио од нас људи и нашега гријеха и немара. За разлику од вируса, који нам не чини зло свјесно и намјерно, ми смо често једни другима гори од звијерова, живјећи на братомржњи, подјелама, диобама, саможивости…

 

Како доживљавате Владине мјере о спречавању ширења вируса корона у Црној Гори? Са којим мјерама се евентуално не слажете?

 

–Као што рекосмо раније, мјере о укидању права вјерника на богослужење је озбиљна одлука, која је морала да буде донесена у једном отвореном дијалогу. То је једно од најосјетљивијих људских права и његовом ограничавању се мора приступати изузетно опрезно. Имамо утисак да је у Црној Гори управо најлакше о њему одлучивати, а баш у Црној Гори Светог Василија и Светога Петра не би смјело да буде тако.

 

Што се осталих мјера тиче, тешко нам је да их објективно процјењујемо будући да немамо довољно стручних знања и сазнања о њима. Вјерујемо да су донесене од стране људи који знају шта раде. Као што нам не прија кад нас људи потпуно неупућени у вјеру, понекад чак и активни богоборци, уче теологији и црквеном предању (оснивајући као безбожници чак и „цркву”), тако не желимо да упаднемо у искушење да прописане мјере коментаришемо више него што то можемо и морамо имајући у виду нашу одговорност не само према православним вјерницима.

 

Оно, међутим, што нема директне везе са суштином мјера и наредби у вези са епидемијом, него се тиче кажњавања због њиховог неиспуњавања, производи код великог броја грађана додатни неспокој. Наиме, вишеседмично лишавање слободе или драконске новчане казне које су потпуно несразмјерне животном стандарду и примањима огромне већине грађана приличе полицијским режимима (не живимо ми ваљда у таквом?), који владају методама казни и строге контроле грађана. Видимо да то у другим европским земљама, нити у Сједињеним Америчким Државама предсједника Трампа, није тако ни у овом тренутку. Утјеривање страха није добар начин за одржавање дисциплине, јер дугорочно производи супротне ефекте, особито код нас гдје тај страх траје седамдесет година.

 

Какав је Ваш став поводом владине одлуке о објављивању списка имена лица у Црној Гори која се налазе у самоизолацији?

 

–С обзиром на кварљиву људску природу и лоше склоности човјека ка налажењу спољашњег кривца за све своје невоље, не можемо да увидимо никакву корист у објављивању таквог списка. Ако је разлог био омогућавање лакшег праћења људи који не поштују изречене им мјере, иако, наравно, сматрам да треба да их поштују, сматрам да је Влада изабрала изузетно лош начин за контролу, прије свега због веома лоших посљедица по чојство и људско достојанство оних који потказују „преступнике”.

 

Кроз нашу историју смо имали доста људи који су шпијали, али су их се и њихова братства стидјела, а име им је остајало наружено за многе вјекове. Влада је морала да осмисли неке много боље механизме, а не да чувајући здравље, подстиче нездраво и неморално понашање грађана. Уколико будемо имали друштво пу но оних који ће бити спремни да једни друге пријављују као преступнике, што отвара могућност за велике злоупотребе, које смо имали прилике да добро упознамо и у нашем друштву (Голи оток) тјелесно здравље нам неће пуно користити.

 

Када очекујете наставак преговора са Владом око спорног Закона о слободи вјероисповијеети?

 

–Већ заказани други састанак Експертских тимова Владе и Епископског савјета Српске православне цркве у Црној Гори је отказан због актуелне епидемије. Очекујемо да се преговори наставе и, надамо се у Бога, успјешно заврше, одмах након што се епидемија заврши.

 

Није згорег поменути да у овом тренутку и даље стоје сви разлози због којих смо започели са активним отпором безаконог Закона о слободи вјероисповијести. Уколико не буде дошло до договора, којем се надамо и увијек смо га тражили, нећемо имати избора него да се и даље боримо за своја права. Желимо да вјерујемо да за тим неће бити потребе.

 

Православни вјерни народ Црне Горе је, заједно са свима другима грађанима, који су нам се придружили, на чему им и овај пут благодарим у име свих, показао изузетну одлучност, која је, мишљења смо, свима јасна. „Не дамо светиње” је дивни усклик радости и молитве, који се уврстио међу најкарактеристичнија обиљежја хришћана нашега времена у читавом свијету.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На  Велики четвртак, 3/16. априла 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је Велико бденије, током кога је прочитано дванаест одељака из светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса  Христа.

 

 

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прочитао је први јеванђелски одељак и дванаести, у којем је описан догађај запечаћења гроба, где је положено тело Христово. Јеванђелска зачала о спасоносним страдањима Господа Исуса Христа читали су и свештеници и ђакони Саборног храма у Новом Саду.

 

Јутрење Великог петка нам произноси благовест о спасоносним страдањима и смрти Богочовека Исуса Христа, и све нас позива да заблагодаримо Господу нашем, не престајући са појањем светих речи које у потпуности изражавају суштину периода у којем се налазимо – Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!    

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

 

Звучни запис беседе

 

Драга браћо и сестре, нека је свима на здравље и спасење ова света Литургија и свето Причешће! Дај Боже догодине у друкчијим околностима да прослављамо ове свете дане, и данашњи дан када је установљена света Литургија, када је Сâм Христос прву новозаветну Литургију на Тајној вечери, са ученицима својим, служио као Првосвештеник Цркве Своје, и сви ови други споменути догађаји: прање ногу ученицима, као пут смирења; наговештај Јудиног издајства и Спаситељевог страдања, али и после свега тога, дај Боже да у радости Васкрсења и ми – поред свега што се дешава око нас и са нама – прославимо и заблагодаримо Господу и молимо Му се за свако добро, истакао је владика Иринеј по завршетку Литургије.

 

На Велики четвртак, директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Архијерејску Литургију Светог Василија Великог, на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, служиo je Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслужење братства Храма Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу.

 

 

Радио Глас Православне Епархије нишке је уживо преносио ову Свету службу, а са благословом Његовог Преосвештенства, у току Страсне и Светле седмице сви верници ће моћи да прате директне аудио преносе Богослужења из нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле. 

 

 

Извор: Радио Глас

 

У складу с предстојећом прославом празника Васкрсења Христова и повећаним медијским интересовањем за литургијски живот у Православној Цркви у Хрватској, подсјећамо да се – сходно одлукама државних институција Републике Хрватске надлежним за сузбијање епидемије вируса COVID-19 – богослужења и даље неће прекидати, али да се од 19. III, па све док надлежни органи не донесу другачију одлуку, присуство вјерног народа на богослужењу условљава датим околностима.

 

 

Такође, све друге црквене манифестације и окупљања се одлажу до даљњег, укључујући прославу Новомученика у Јасеновцу, која се одлаже за 13. IX. Храмови ће бити отворени за личну молитву уз придржавање свих неопходних мјера здравствене заштите, о чему ће просуђивати, одлучивати и народ обавјештавати помјесни свештеници.

 

Позивамо вјерни народ да се за све своје духовне – а и дневне животне уколико је то потребно – потребе обрате својим парохијским свештеницима који ће их посавјетовати око свега и помоћи у свему, а првенствено у вези са причешћивањем у новонасталим околностима.

 

У потпуности подржавајући све мјере и напоре Владе како би се борба са заразом што прије окончала, молимо се Господу да подари свима, а прије свега здравственим радницима, снагу, добру вољу, стрпљење и међусобну љубав, знајући да ниједно искушење, па ни ово, није веће од духовних сила које нам Бог непрекидно дарује. Здравственим радницима благодаримо за до сада уложени огромни труд и поднесене жртве, као и свима који служе народу у Републици Хрватској и посебно у Западној Славонији у овим тешким временима.

 

У ишчекивању свијетлог Васкрсења Христовог,

Епископ славонски Јован

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Уз поштовање свих мера предострожности на Велики Четвртак је служена Света Литургија у Храму Покрова Пресвете Богородице. Началствовао је протојереј Зоран Павловић, а беседио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први. 

 

 

Говорећи о Великом четвртку када је установљена Света Литургија, отац Дарко је рекао да без Литургије и без нашег сабирања у молитви и причешћивању не би било нас као хришћана. „Света Литургија јесте печат нашег хришћанског живота“, нагласио је отац Дарко, додајући да та света служба нема магијска својства, те не може од нас направити оно што нисмо. 

 

„Али оно што смо током Литургије, треба да будемо и после, односно увек треба да живимо Литургијским животом“, подвукао је отац Дарко, истичући притом да нас Литургија не штити од сваког зла, али да она јесте предукус живота вечног. У наставку своје проповеди, отац Дарко је позвао сабране да брину једни о другима, закључивши да за верујуће људе највећу вредност има вечни живот.

 

 

Извор: Радио Источник

 

У част осамдесетпетогодишњице упокојења Михајла Идворског Пупина, Српска Православна Епархија источноамеричка посветила је 2020. годину том великом српском научнику, проналазачу и човекољупцу.

 

 

Његово Преосвештенство источноамерички епископ Иринеј покренуо је питање обележавања ове јубиларне године. У одлукама Годишње скупштине Источноамеричке епархије, одржане у Сент Питерсбургу на Флориди 27. и 28 фебруара 2020, у следећем цитату је назначена поменута посвета:

 

“У 2020. години обележавамо и 85. годишњицу од упокојења Михајла Идворског Пупина (+12. март 1935. – 2020.), професора, проналазача, научника, светосавца и великог добротвора Српске Православне Цркве и народа у целини, а посебно манастира Светог Саве у Либертивилу. Др Михајло Пупин, професор Колумбија Универзитета, био је почасни генерални конзул Србије у Сједињеним Америчким Државама, председник Централног одбора Српске народне одбране и оснивач Комитета за помоћ Србима са седиштем на Петој авенији у Њујорку. У његовом преданом раду помагали су му, тада архимандрит, Николај (Велимировић) и представница српског Црвеног крста у Америци, Јелена Лозанић-Фротингем.

 

Стога, 85-годишњицу блаженог упокојења Михајла Пупина обележавамо са свима онима који су убирали плодове и учили од њега, те потврђујемо да сва слава припада Богу и са благодарењем за богоугодно дело, смерно се молимо Господу за његово спасење и вечни помен.” 

 

Његово Преосвештенство епископ Иринеј поставио је Спомен-зид у свом Владичанском двору и епархијском центру Источноамеричке, на којем се истичу четворица угледних Срба који су себе називали “Њујорчани" - Михајло Идворски Пупин, владика Николај Велимировић, Јелена Лозанић-Фротингем и Никола Тесла. Уважени др Бранко Терзић донатор је портрета Пупина и спонзорисао је урамљивање осталих портрета. Бивши комесар Комисије јавног сервиса државе Винсконсин и комесар Савезне комисије за регулацију енергетике, Терзић је почаствован да као једини Србин, осим Пупина, буде примљен у престижни Космос клуб у Вашингтону. Ова угледна институција резервисана је за одабранулица која се истичу у науци, књижевности, уметности, проевсти или јавној служби.

 

Обележавајући овај посебан помен, календар Епархије источноамеричке за 2020. годину посвећен је овој годишњици. На насловној страни истиче се Саборна црква Светога Саве у Њујорку, где се налази и бронзана Пупинова биста која ће поново бити постављена у Спомен-башти која је и планиранирано за ту сврху. Такође први пут у својој историји, Спомен-капелуу храму Свети Владика Николај (Велимировић) је посветио верном сину храма Михајлу Пупину. Његово Преосвештенство епископ Иринеј наговестио је поновно успостављање Спомен-капеле.

 

Српски културна башта у Парку Рокфелер,  једна од најпознатији културних башти у граду Кливленду, у држави Охајо, поставила је као истакнуто обележје упечатљиву бронзану бисту Михајла Пупина. Од првобитне Југословенске баште из 1932, Српска културна башта је основана независно и много се проширила бројним бистама истакнутих Срба захваљујући напорима г. Алекса Мачаскеа, издавача у пензији, председника и главног извршног директора најтиражнијих новина у Охају The Plain Dealer.

 

Протојереј Ђокан Мајсторовић, парохијски свештеник Српске православне цркве Свети Јован Крститељ у Патерсону, Њу Џерзи,и бивши дугогодишњи парохијски свештеник при Саборној цркви Светога Саве у Њујорку, благословом епископа Иринеја,служио је у недељу 15.марта 2020, верно, као сваке претходне године, помен на гробу Михајла Пупина на гробљу Вудлон у Бронксу. Садашњи конзул Србије у Њујорку Олгица Влачић, заједно са члановима Конзулата, положила је цвеће на гроб Михајла Пупина и његове супруге Саре..Истакнути посетиоци, Срби и други, из САД или света, редовно муодају почаст на гробу овог великог српског сина.

 

Гробље Вудлон, једно од највећих гробаља у Њујорку, проглашено је националном историјском знаменитошћу 2011. године, на истакнутом спиксу 2.500 знаменитих места широм земље. Смештено у Вудлону, Бронксу, у Њујорку, гробље Вудлон отворено је током грађанског рата 1863. Данас је то оаза у урбаном окружењу, на којем почива више од 310.000 људи и привлачи преко 100.000 посетилаца годишње из целог света. Сервис Националног парка наводи да је “популарно почивалиште славних и моћних", попут принцезе Анастасије из Грчке и Данске; књижевника Каунтија Кулена, Нели Бли и Хермана Мелвила; музичара Ирвинга Берлина, Мајлса Дејвиса, Дјука Елингтона, В. Ц. Хандија и Макса Роача, привредника попут бродарског магната Арчибалда Гресија и оснивача робне куће Роланда Хуси Мејсиза.

 

Саветодавно веће Фондације за српске студије на Колумбија универзитету, под вођством професора др Радмила Ј. Горуп, планирало је да одржи посебну комеморативна академију о Пупину. Његова Алма Матер садржи, између осталог, чувену Пупинову лабораторију за физику, познату и као Свечана сала Колумбија, названу по свом познатом свршеном ученику ове школе и професору емеритусу Михајлу Пупину. Међутим, с обзиром на тренутне околности, ова предвиђена пригодна презентација одгођена је до даљег.

 

С благодарношћу, сећање на Михајла Идворског Пупина живи у срцима и умовима америчких Срба, служећи као извор надахнућа садашњим и будућим нараштајим.

 

Са енглеског превела Сања Симић де Граф

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Манастир Жича је на својој интернет страници објавио термине када ће се уживо преносити богослужења из овог Светог храма: Велики Петак – бденије (Статије) у 22 часа; Велика Субота – Света Литургија у 10 часова; Јутрење и Васкршња Литургија у 3.30 часова. Пренос уживо можете пратити на Јутјуб каналу манастира Жича: https://www.youtube.com/channel/UC6ejdkvnU0Q5xBKFxYw9LkA

 

 

Извор: Манастир Жича

 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, Епархија бачка Српске Православне Цркве објављује распоред богослужења за дане: Велики четвртак (16. април), Велики петак (17. април), Велика субота (18. април), Празник Христовог Васкрсења (19. април), као и за Васкрсни понедељак (20. април) и Васкрсни уторак (21. април). Услед ванредне ситуације – проглашене у Републици Србији због епидемије вируса корона – сатница богослужења је истоветна за све храмове Епархије бачке.

 

 

На Велики четвртак – света Литургија ће бити служена са почетком у 10 часова, а Бденије у 13,30 часова.

 

На Велики петак – Царски часови ће бити служени од 8 часова, Вечерње са изношењем Плаштанице биће служено са почетком у 12 часова, а Мало повечерје и Јутрење са статијама у наставку вечерњег богослужења.

 

Велика субота – света Литургија ће бити служена са почетком у 12 часова.

 

На дан празновања Христовог Васкрсења – у 6 часова ће почети Јутрење и у наставку ће бити служена света Литургија, док ће Вечерње бити служено по устаљеном поретку храма.

 

Васкрсни понедељак – Јутрење ће почети у 8 часова и у наставку ће бити служена света Литургија, док ће Вечерње бити служено по устаљеном поретку храма (директан пренос вечерњег из Саборног храма у Новом Саду слушаоци радио-станицâ Епархије бачке имаће прилику да прате од 19 часова).

 

 

Васкрсни уторак – Јутрење ће почети у 8 часова и у наставку ће бити служена света Литургија. Вечерње ће бити служено у време пре полицијског часа, да би верни народ могао да дође у храм (богослужење ће бити служено по устаљеном поретку храма, а директан пренос вечерњег из Саборног храма у Новом Саду слушаоци радио-станицâ Епархије бачке имаће прилику да прате од 19 часова).

 

Директан пренос богослужењâ из Саборног храма у Новом Саду имате прилику да слушате путем програма радио-станицâ Епархије бачке:

 

РАДИО-БЕСЕДА

 

 

РАДИО-СЛАВОСЛОВЉЕ

 

 

РАДИО-БЛАГОВЕСНИК

 

 

РАДИО-ТАВОР

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић, пензионисани свештеник, који се јутрос упокојио у Господу, данас је, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, сахрањен у манастиру Дајбабе код Подгорице.

 

 

Отац Момчило Раичевић рођен је 22.10.1933. године у Дубовику, општина Босанска Крупа.  Завршио је Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1957. године а рукоположен је у чин  свештеника 12. децембра 1958. од стране Епископа бањалучког (касније жичког) Василија Костића. Чином протопрезвитера га је одликовао викарни Епископ Никанор, по благослову Митрополита црногорско-приморског Данила, а правом ношења напрсног крста Митрополит Амфилохије 2006. г.  Био је парох у Липнику у Босанској Крајини до 1964, затим у Подравској Слатини до 1974. године.

 

Од 1974. године служи у Црној Гори, прво у Никшићу а од 1977. у Храму Светог Георгија под Горицом у Подгорици, све до пензионисања 2002. године. Био је дугогодишњи архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и старјешина храма под Горицом. После цијелог радног вијека, отац Момо, као умировљени свештеник служио је у многобројним манастирима Митрополије, међу којима је и Ђелија Пиперска.

 

Сестринство ове свете обитељи данас се опростило од оца Мома дирљивим сјећањем које преносимо у цјелости:

 

Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић рођен је 22. октобра 1933. године у Малом Дубовику, крај Босанске Крупе, у Босанској Крајини. Поријекло је сигурно утицало на његову будућу службу – његов отац Андрија био је свештеник, а мајка Вукосава свештеничка кћи. Више пута су се селили. Породица је била у Славонији када је почео Други свјетски рат. 1942. одведени су у логор у Цапрагу, а потом спроведени у Црну Гору, гдје остају до 1949. године. Затим се враћају у Босну. Тако је отац Момо основну школу завршио у Подгорици, а из Босне отишао у Београд, уписавши се на Богословију у Раковици.

 

Оженио се супругом Даринком 1958. године и исте године био и рукоположен и упућен на служење у Босанској Крајини, у Подгрмечју. У његовим сјећањима и његовом срцу Крајина је добила посебно мјесто, не случајно – ондје гдје је рођен, и одакле је родом била и његова мајка, започео је свештеничку службу. Није било лако на првој парохији, у крају у коме су православни и послије рата много страдали од власти. По очевим ријечима: „Српска права су била незаштићена, а међу незаштићенима свештеник је био на првом мјесту. Подразумијева се – православни свештеник.“[1] Упркос тешкоћама, са чежњом ће се отац увијек сјећати тог периода и бити „послије толико година душом и мислима у Босни“. Један разлог је љубав према повјереној му свештеничкој служби, коју је схватио, како сам каже, са усхићењем. „Као дах свјежег ваздуха, највећи дар, поклон од Господа. Лет небом. Тај осјећај је немогуће ријечима описати.“ Други разлог је пажња, љубав са којом су га парохијани, Крајишници, дочекали:

 

„Почео сам парохијску службу врло млад, у 24. години. Младост доноси неискуство, парохијани су то примијетили и односили се као према рођеном. Често су ме посјећивали, доносили воће, поврће и друге намирнице које су имали. Одвајали су, што би се рекло, од својих уста. То су Крајишници. Зато их цијелог живота носим у срцу. То њихова непосредност заслужује.“

 

Зато га је увијек срце бољело за Крајином – за напуштеним селима, за прогоњеним лијепим српским обичајима, за сузбијаним, гушеним идентитетом, за ишчезлим сјећањем на величанственог Творца величанствене творевине. Бол за Крајином био је бол за српским народом, због неправде коју су трпјели они који у времену атеистичког једновлашћа „одржаше хришћанске врлине“, чија је душа „велика као Грмеч и друге крајишке планине“.

 

Већ 1964. морао је да напусти вољену Крајину и оде у Славонију на нову парохију, гдје ће служити десет година. Његов отац Андрија желио је, међутим, да се отац Момо са породицом врати на очевину – у Црну Гору, у Подгорицу, на породично имање. Супруга Даринка га је молила да то не чине, али је ипак одлучио да послуша оца, утолико прије што је осјетио и пријетеће јачање хрватског национализма. 1974. преселио се са супругом и четири кћери, а три године касније добио службу у Подгорици. Како свједочи, неколико година је био једини парох, јер је много свештеника страдало за вријеме, а и послије рата, од „народне власти“. Једне године на Васкршњој Литургији није било у храму никога ко би одговарао. Биле су то мукотрпне године за оца и његову породицу. Ако је у Крајини било тешко, овдје је било још теже – народ се отуђио од Бога, одрекао себе самога. Није прихватио новодошавшег свештеника, нити су га прихватили рођаци који су живјели у близини. Оскудица га је натјерала да се бави земљорадњом и сточарством. Трпио је неправду, омаловажавања. Трпјела су и дјеца, од којих је најмлађа кћер имала 10 година када су дошли у Подгорицу. За њих није било стипендија, ни других погодности које су остала вриједна дјеца имала током школовања. Оца и мајку бољела је неправда од које ни кћери нису поштеђене.

 

Када је говорио о свом животу у Црној Гори, отац је имао обичај да каже да се никад није уклопио, да није разумио менталитет овдашњег народа, да га је неправда убијала. Тешко је подносио то безбожно вријеме, будући осјетљив, дружељубив, одан православљу и српству. Говорио је касније како је много пута пао, како је много пута, сломљен свакодневицом, дао лош примјер, недоличан свештеника, али и да Бог зна шта је претрпио – да му је срце било и од камена, сломило би се. „Желио сам да то буде другачије, да живот иде радосније. А ето, не дају неки људи. Вјерујем да ни они сами не знају зашто не дају.“ Али буре је пребродио захваљујући нади коју је неодступно чувао. „Надање је било спас. Јер је живот био испуњен тешкоћама. Потешкоће, боље рећи страдање, створене системом бјелосвјетских идеологија. Може се рећи људским глупостима… Надање је најљепши дар. Са том идејом многи су преживјели.“

 

Колика је била његова радост када је 90-их година почела духовна обнова у Црној Гори, када је народ почео да прилази Цркви, нарочито млади. Они који нису знали за Бога почели су да се крштавају, посте, причешћују. Не само да је сада имао ко да одговара на Литургији, већ је отац доживио, сузних очију, да Литургију пјева хор. Пред њим се одвијало чудо процвата Цркве. Зато му је испрва тешко пало оно што са собом носи одлазак у пензију – у својој 68. години. Али на свом слуги Бог је показао како све може да окрене на добро. Или, како је отац Момо имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог“. Женски манастири, оживјели у претходних петнаестак година углавном младим сестринствима, ријетко су имали свештенослужитеља и радо су примили умировљеног свештеника. Тако је после цијелог радног вијека, са скоро 70 година, отац Момо први пут дошао да служи у женском манастиру. Носио је са собом велико искуство, али и свијест да је ово ипак нешто ново и непознато. Као да је кренуо испочетка, као ђаче – обазриво, пажљиво је ушао кроз манастирску капију, а затим и у храм, осврћући се лијево-десно, пазећи да нешто не погријеши. Скрушено је ушао у нову заједницу, спреман да себе поништи и у свему се прилагоди жељама, потребама, навикама сестринства, да учи, чека, истрпи. Мало-помало није више имао „нерадног“ дана. Свједочио је сам да је више служио у манастирима, као већ умировљен свештеник, него током своје свештеничке службе. Био је позиван, потребан, поштован.

 

Што смо га више познавали, више смо га и вољели. Човјек велике тјелесне снаге, а необично осјетљиве душе, такорећи пјесничке. Веома пажљив, префињен, осјетљив за особености монашког живота, сестре је волио и гледао као своје ћерке. Љубазан у односу са људима, трпељив, тачан – постао је драги, радо дочекивани члан заједнице. Подмладио се, заправо оживио радосно служећи Свету Литургију у манастирима током 18 година. А Литургију је волио и лијепо пјевао, из олтара пратио појање сестара у пијевници. Литургија је за њега била живот и жива. Отуда се често молио за „приспали народ“ и проузносио јектенију „разумимо једни друге“ умјесто „љубимо једни друге“. Збуњеним вјерницима објаснио је да ако не разумијемо једни друге, не можемо једни друге ни вољети. А српски народ редовно је помињао уз изабрани народ, Израиљ. За дјецу која су долазила на Литургију отац Момо је био једини свештеник кога су познавали, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник помало зачуђено би примијетили како се отац Момо нешто промијенио. Били смо свједоци: Господ је наградио трпљење свога слуге и поново му дао да осјети усхићење у служењу бар приближно оном које је имао на почетку.

 

Написао је отац замишљен над својим животом: „Е, када ћемо се смјестити? Смјештају нас стално и никад да нас смјесте… Мора да су нешто изгубили, па не знају да нађу и наше и њихово мјесто. Своје мјесто не држе у Божанској мјери… Изгубили су Онога који одређује праву мјеру. Па одредише неку своју „људску“ мјеру… Стално измишљају некакве мјере, а те мјере одведоше свијет у зло. Мјесто правог Мјеритеља, измишљају некакве идеологије, по својој мјери, и стално упадају у веће зло.

 

Научи их, велики Мјеритељу, просвијетли очи ума њихова да виде праву мјеру и мјесто.

 

Тада ћемо бити смјештени сви на своје мјесто, и ми и они који нам нуде своје мјере.“

 

Вјерујемо да је отац Момо свима истински све опростио, и да је добри Бог примио његово покајање. Да нас радосно благосиља из наручја Оца нашег Небеског и да са херувимима и серафимима славослови Господа коме је вјерно служио.

 

Нека буде вјечно сјећање на нашег оца Мома.

 

 

Сестринство манастира Ћелија Пиперска

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У Великим данима спомена на Христово страдање и ишчекивање најсвјетлијег дана Христовог Васкрсења, обраћамо се православним хришћанима и свим грађанима Црне Горе са пастирском бригом и одговорношћу. Ни током цијеле календарске године, а ни у животу човјека и свијета, нема значајнијих дана од ових који су пред нама. Побједа живота над смрћу  јесте суштинска, прва и посљедња, еванђелска порука. И ми у њу вјерујемо. То је вјера наших предака. У том духу и са таквом вјером и надом стојимо и усред овог искушења са смртоносним заразним вирусом. Све што доноси смрт и раздвајање је привремено, живот је вјечан, а човјек бесмртно биће.

 

 

Знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о тијелу, позивамо вјернике наше Цркве да празник Васкрсења Христовог прославимо уз поштовање и црквених и здравствених правила. Уз поштовање поретка Цркве, али и стручних препорука здравствених служби. На поштовање љекарских препорука у јеку епидемије смо позивали у свим нашим саопштењима ( почев од 13. марта до данас ) и владали смо се по њима. Од 13. марта не организујемо црквене скупове (литије, предавања, часове хорова или вјеронауке…), а од 22. марта богослужења у храмовима обављамо без непосредног присуства вјерног народа. У току Васкршњег поста смо позивали вјернике да молитве обављају у својим домовима, а да сваку дилему разрјешавају са својим свештеником. Наша је пастирска препорука била да се сви заједно стрпимо до Васкрса.

 

Међутим, ових дана су представници Митрополије црногорско-приморске имали састанак са најмјеродавнијим љекарским адресама у Црној Гори. На том састанку смо непосредно увјерени да опасност смртоносне заразе није прошла и да су пред нама не само дани прослављања Васкрса него и дани обавезне и појачане пажње у вези опште здравствене заштите. С тим у вези, молимо и позивамо све православне вјернике да – као и током поста – и на сам дан Васкрса испоштују препоруке и упутства медицинске струке. Васкршње службе, које ће служити митрополит и сами свештеници, ће се, ради духовне утјехе и учешћа, уживо преносити путем црквених медија (будући да нисмо добили простор на Јавном сервису, једине државне телевизије у региону која неће директно преносити васкршња богослужења), а Свету тајну причешћа, храњење Хљебом Живота, обавићемо, уз Божију помоћ, по Васкрсу – чим се за то укаже прилика. Вјерујемо и надамо се да неће проћи пуно времена и до тога дана. Исто тако, све вас молимо да сва питања везана за духовни живот рјешавате искључиво са својим свештеником и духовником. Ми и овом приликом приносимо молитве за све болеснике и здравствене раднике који својим служењем ближњима и болнима свједоче Христа Бога Љубави, распетог за живот и вјечно здравље свијета. Литургија се иначе служи ”за све и сва”, за присутне и из оправданих разлога одсутне.

 

Нажалост, не можемо да прећутимо и болну чињеницу да, током трајања епидемије, одређене структуре власти у Црној Гори злоупотребљавају општу невољу, па и рестриктивне здравствене мјере како би се, по сваком могућем питању, обрачунавале са Црквом. Гомила непримјерених текстова, објављених ових дана у режимским медијима, били су само припрема за скандалозни поступак подгоричке полиције на Цвијети када је, без јасног образложења и конкретног повода, на саслушање приведен црногорски митрополит г. Амфилохије са десет свештеника. Савјет за грађанску контролу рада полиције Црне Горе је утврдио да је у том случају полиција направила читав низ пропуста, међу којима је и неадекватна заштита, себе и других, од могуће заразе вирусом! Бројни су позиви страних амбасада и вјерног народа на адресу Митрополије у којима је исказано интересовање за овај случај и протести због злоупотребе полицијских овлашћења.

 

Не могу се оправдати, а ни разумјети политичари који и овакве околности злоупотребљавају у борби са неистомишљеницима. Умјесто да се ради на свенародном јединству и да се кроз дијалог дође до најбољег договора – полиција и тужилаштво се обраћају вјерном народу и свештенству језиком пријетњи, а свештеници се приводе! Схватамо да нема никакве сумње да би саборно литургијско окупљање на Васкрс са вјерним народом било злоупотребљено како би се Црква по ко зна који пут лажно оптужила за ”антидржавну дјелатност” и сличне лажи. Све вас позивамо да не не дајемо повода да они који Цркви не желе добро остварују своје намјере и тако нам загорчају велики празник. Поред свега горе реченог, јасно је да ћемо након овог позива на поштовање прописаних мјера скинути тешко бреме оним часним и честитим државним службеницима који су, због коре хљеба и опстанка своје породице, невољно принуђени да извршавају наређења против Цркве. На тај начин ћемо, поред осталог, испунити и ријеч апостолску: ”Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2).

 

Исто тако молимо да престане ширење још једног тешког гријеха према ближњему којем служимо ових дана – осуђивање и лажно свједочење на ближње своје. Чувајмо га се и нека нам заповијест Христова буде водиља у томе: ”Који је међу вама без гријеха нека први баци камен” (Јн. 8, 7). Клеветање, шпијунирање и брутални прогон неистомишљеника, осим што су гријеси пред Богом којим се угрожава вјечно људско достојанство, такође су и нечојски поступци који срамоте и међу људима онога који их чини.

 

Драга браћо и сестре! Ово су разлози због којих ће се – све ако је неко то и заборавио – Црква ангажовати, у првим данима редовног стања, да се обнове протестне литије против оних који би да озаконе безакоње и да продубљују подјеле и мржњу међу људима. Непријатности које су се десиле на Златици на Цвијети нека буду разлог за нашу повећану духовну будност и да ничим не нарушимо радост и светост васкршњег јутра, да никоме не дамо повода за свађу и сукобе, а посебно не онима који их, очигледно, жељно ишчекују и подстичу. Довољно је да знамо да је митрополит са подгоричким свештенством поднио посљедњу непријатност учествујући у Христовом распећу и Његовој васкршњој побједи над неправдом и смрћу.

 

Све вас поздрављамо поздравом вјере, наде и вјечне Љубави: Христос васкрсе!

 

Из Митрополије црногорско-приморске

 

Одговор повереници за равноправност Бранкици Јанковић

 

 

Нешто више од једног часа по објављивању јучерашњег саопштења Светог Синода да је државном врху упућен предлог и молба да се изврши ранојутарња петочасовна суспензија забране кретања да би православни верници могли да узму учешћа на васкршњем јутрењу и Литургији, на интернет-порталу Blic-а се огласила повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић са насловном поруком: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”. Наравно да се ниједним делом своје изјаве није осврнула на чињеницу да је Српска Православна Црква до сада показала највећи могући степен одговорности и да се придржавала свих мера и препорука и да се у храмовима и сада стриктно поштују упутства надлежних органа за сузбијање епидемије, али зато није пропустила прилику да управо Цркву оптужи за наводно непоштовање истих (читај: за ширење заразе).

 

Поред тога, повереница је отишла корак даље у намери да едукује ,,црквене великодостојнике” на који начин треба да брину о својим верницима и да верске обреде, каноне и догмате ускладе са датим мерама, нарочито у погледу присуства верника на Литургији. Ово питање, међутим, Свети Синод је разрешио у складу са државним и црквеним прописима већ на самом почетку епидемије у Србији, о чему су обавештени и верници и целокупна јавност, али, по свему судећи, госпођа повереница не прати обавештења која Црква упућује верницима јер је се то не тиче. Било како било, надам се да ће барем сада погледати ранија саопштења Синода и коначно схватити да Црква не тражи ништа више од онога што је већ примењивала у претходном периоду, поштујући притом све мере заштите и дистанцу међу верницима у храму и на отвореном простору.

 

Проблем је настао – и још увек постоји – јер су због уведеног полицијског часа за дане викенда православни верници онемогућени да узму учешћа у богослужењу, а, како ствари стоје, тако ће бити и на сâм дан Васкрса. Зато је Црква предложила и замолила државни врх да се учини оно што је до сада више пута учињено и што се свакодневно чини из разноразних разлога, осим верских: да се забрана кретања једнократно укине само на Васкрс, и то у трајању од само пет сати (од 5,00 до 10,00 часова).

 

Притом не треба изгубити из вида чињеницу да се свакога дана забрана кретања укида за псе и њихове власнике, а једном недељно и за пензионере. Дакле, Црква и њени верници не само да нису привилегована каста, како ствар поставља повереница за равноправност (!) него су дискриминисани у односу на поменуте друштвене категорије и кућне љубимце. Разуме се да Црква нема ништа против права датих нашим суграђанима јер, треба и то рећи, многи власници паса су управо ових дана искористили своје право за излазак из кућа и посетили своје парохијске храмове, остављајући кућне љубимце да се поиграју ван порте, док они упале свећу и помоле се Богу за своје здравље и здравље својих ближњих.

 

Питам се: како је могуће да се повереница за заштиту равноправности оглашава тек сада, а ћути све време док су права верникâ угрожена до те мере да они нису равноправни чак ни са кућним љубимцима, о којима она изгледа више брине? Да ли се врхунац равноправности за коју се залаже повереница одражава у чињеници да кућни љубимци имају више права од верникâ? Један од најтоталитарнијих режима у савременој историји човечанства запамћен је у нашем народу, а и шире, по пароли ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, а заступница Јанковић изгледа да жели да из ове пароле и реалности данашњице избави само псе, а да Србе и даље остави као неравноправне чланове друштва.

 

Бранкица Јанковић даље тврди да су пред законом сви једнаки, али заборавља да је апел Цркве уследио, између осталог, и као последица неједнакости свих грађана у току трајања мера изречених у ванредном стању. Kада би госпођа Јанковић свој посао обављала у складу са законом, основним људским правима и елементарним осећањем за једнакост, правичност и правду, верујем да Црква не би имала потребу да се посебно оглашава и указује на угрожавање права верникâ јер би то у њихово име учинила повереница за заштиту равноправности која је дужна да брани право свих грађана на једнак третман пред законом. Нажалост, она својим поступањем злоупотребљава своју дужност и наноси штету не само Цркви и верницима као јединственом организму, него и целокупном друштву. Уместо да брани права свих грађана, а у том броју и права верникâ, она својом изјавом обмањује јавност и устаје против верникâ и њихових права, лажно приказујући да су Црква и верници привилеговани у односу на друге припаднике друштва и да чак представљају друштвену опасност уколико им се дозволи одлазак у цркву.

 

Сваком грађанину Србије је потпуно јасно да у датим околностима, како због неодговорности појединаца тако и због разумљивих проблема у функционисању система заштите и борбе против епидемије вируса корона, већи ризик представља одлазак у куповину, нарочито после апсолутне забране кретања викендом, или у банку, пошту и друге институције, па чак и одлазак на посао организованим аутобуским превозом, где се ретко поштују мере обавезног растојања и дезинфекције, него одлазак у свете храмове у којима се поштују све прописане мере, па и оне о ограниченом броју људи. Уосталом, држава ниједним својим актом није забранила одлазак у храмове него је дала одређене препоруке Црквама и верским заједницама, али због општеважећег полицијског часа верници су, за разлику од неких других категорија друштва, онемогућени да испуне своје потребе. Госпођа Јанковић се, наравно, није осврнула ни на друштвену одговорност коју Црква заједно са својим верницима показује кроз добротворни рад и помоћ нашим болницама и другим институцијама, укључујући и пензионере и оне који су слабијег материјалног стања, као и оне о којима нема ко да брине. Не! За њу је Црква само реметилачки фактор равноправности (која, иначе, цвета у Србији) јер се усудила да затражи једнакост за православне вернике, и то само за оне који нису у изолацији и самоизолацији тако да не представљају потенцијал за ширење епидемије.

 

На крају, треба рећи јасно и гласно: држава је донела забрану кретања и то је њено право, али исто тако има и одговорност према свим својим грађанима, у овом случају грађанима православне вере. Зато би било поштено да држава јасно стане иза своје одлуке и прихвати чињеницу да у овој ствари не може очекивати подршку Цркве којој су права ускраћена. Сасвим је јасно да је и иначе у току агресивна медијска антицрквена кампања кроз коју се Црква напада са разних страна како држава не би морала да прихвати своју одговорност. Једном речју, ако се Црква и њени епископи и свештеници у јавности прикажу као неодговорни, сви остали биће слика и прилика највишег степена друштвене одговорности. Исто тако, само на другом колосеку, једни ће Цркву тобоже подржавати зарад нечасних политичких поена, а други ће искористити прилику да се са њом коначно обрачунају као са својим исконским непријатељем.

 

Црква се унапред оградила и од једних и од других и, чврсто стојећи уз свој народ, гласно поручује да ће упркос антицрквеној кампањи храмови бити отворени и да ће се у њима служити Богу и на празник Васкрсења Христовог, као и свих претходних дана. Све остало је ствар личног избора: неко више воли да шета кућне љубимце, а неко да своју љубав, наду и све своје страхове преда у руке Свемогућег Бога, Победитеља смрти.

 

У Новом Саду,

14. априла 2020.

 

 

Протопрезвитер Владан Симић

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

“Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад”

 

 

Српска православна црква схвата озбиљно препоруке љекара, а наредних дана ће се благовремено огласити поводом прославе Васкрса.

 

То је за “Вијести” саопштио протојереј–ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињеске богословије, реагујући на данашњу изјаву директора Института за јавно здравље Бобана Мугоше.

 

“Поздрављамо напоре љекарских тимова на сузбијању епидемије. Све смо здравствене мјере до сада поштовали. Јучерашњи састанак представника Митрополије и НКТ је био конструктиван. Изјава о којој др Мугоша говори дата је прекјуче – дан уочи састанка. Проблем је у спорости појединих медија који и иначе не информишу о Цркви адекватно и истинито”, рекао је прота Гојко Перовић.

 

Додаје да ће се СПЦ ових дана благовремено огласити поводом прославе Васкрса.

 

“Биће јасно да смо препоруке љекара схватили веома озбиљно. Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад. И поред свега тога – глас Цркве ће и даље бити глас благослова и позива на одговорност и мир”, закључио је протојереј–ставрофор Гојко Перовић, пренијеле су Вијести.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). 

 

 

Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла).

 

Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу.

 

Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем.

 

Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1).

 

На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“.

 

Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27).

 

 

Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем

 

 

Владика Атанасије:

 

Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом.

 

Отац Радивоје Круљ:

 

Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија.

 

Владика Атанасије:

 

Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не.

 

За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан.

 

О. Радивоје Круљ:

 

И од Вашег Игумана?

 

Владика Атанасије:

 

Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога.

 

Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу.

 

Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву.

 

О. Радивоје:

 

Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују.

 

Владика Атанасије:

 

Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио  Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје.

 

Звучни запис разговора

 

Из канцеларије Епархије ЗХиП

 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска