На основу медијских и интернет вијести заиста сам очекивао нешто величанствено прије доласка на литију у Подгорици и Беранама, али када сам све то доживио, утисак је надмашио све што сам очекивао, рекао је за четрнаесту „Интернет литију“ архимандрит Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац на Косову и Метохији.

 

 

Архимандрит Иларион сматра да ће литије дугорочно утицати на све оне народе и људи који познају Његошев језик „И заиста се остварују Његошеве ријечи – Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“

 

Он је убијеђен да је то што се дешава у Литијама изворно-црквени покрет ка Богу. „Тај вход који освештава вријеме и простор једног мјеста јесте опипљива прилика да са Црквом стигнемо у Царство небеско“ рекао је отац Иларион присјетивши се једног занимљивог поређења. „Нешто слично литијама сам осјетио приликом испраћаја у вјечност блажене успомене патријарха српског г. Павла“ нагласио је отац Иларион рекавши да се у литији стиче утисак да је Царство небеско иза сваког ћошка.

 

Игуман Иларион сматра да се ради о једном историјском феномену. „Могуће је да у читавој историји хришћанства простор Црне Горе није доживио такав покрет какве су литије“, нагласио је отац Иларион и додао да није потребно излагати нарочите аргументе за долазак на литију.

 

 

„Људи само пратите оно што не знате, а што вас је довело литију, само то пратите и стићи ћете у Царство небеско“, закључио је отац Иларион.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Одлазак проте Момчила Кривокапић догађај је који оставио снажан утисак не само на вјерне у Котору и Боки, већ на читаву Црну Гору па и читаву СПЦ. Неуморан трудбеник у винограду Господњем отац Момчило Кривокапић био је и остао прва асоцијација за свештеника у Црној Гори.

 

 

Генерације вјерника али и свих грађана Црне Горе памтиће његов господствен и непоколебив став у одбрани Светиње Божије. Љубав коју је показивао према младима у Црној Гори учинила је да га се све генерације сјећају са радошћу.

 

Свјестан значаја мисије посредством електронским медија отац Момчило је нарочиту пажњу и љубав показивао према трудбеницима радија „Светигора“ па и екипе емисије „Интернет литија“ у којој је наравно велики дио емисије био посвећен управо проти Момчилу.

 

„Отац Момчило Кривокапић је уливао утисак сигурности када сте поред њега, без тога да било шта каже“ рекао је гостујући у емисији „Интернет литија“ архимандрит Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији.

 

Отац наглашава да је прота Момо био један од отаца који је пружао утјеху само својим присуством. „То потврђује његов испраћај и утисак који је на све његова смрт оставила“ рекао је архимандрит Иларион.

 

Овај угледни јеромонах српске Цркве рекао је да му долазе у сјећање различити коментари о оцу Моми из најмлађим данима

 

„Сјећам се у дјетињству да је један пријатељ мог оца говорио у нашој кући о једном изузетном свештенику из Котора који му је улио оптимизам, снагу и дјеловао му је мужаствено и чојствено, који је био пут неке снаге“ присјетио се отац Иларион узнијевши молитву господу за покој душе овог чувеног проте. „Нека би му господ дао да се радује у рајским насељима, он је отишао у вјечну литију, сада путује тамо гдје се сви надамо да ћемо да стигнемо“ закључио је отац Иларион.

 

„Неко је оца Момчила упоредио са храстом и он је заиста такав и био“ рекао је у свом присјећању на оца Момчила историчар др Милош Ковић.

 

„Знам оца Мома по чувењу и прије него што сам га упознао“ рекао је Ковић додавши се радило о аутентичном човјеку, човјеку искуства, који је много тога видио и знао.

 

„Имао је један мир и неку природну господственост и мудрост“ рекао је овај угледни професор Филозофског факултета у Београду присјетивши се њиховог првог сусрета у Котору. „Ми смо имали дужи разговор у Котору, он ми је говорио о томе како он гледа на историју и садашњост и свака му је ријеч била на мјесту“ додавши да тај утисак о оцу Мому употпуњује читава которска хришћанска заједница. „Котор, СПД Јединство, господство и симбиоза српског и италијанског све то се преламало у личности протојереја Кривокапића“ рекао је проф. др Милош Ковић.

 

Екипа „Интернет литије направила је скроман прилог сјећања на оца Момчила а у редакцију радија Светигора пристигле су и бројне поруке саучешћа.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Живо се сјећам одлазака у Котор са мојим оцем. Недуго након нашег доласка у Црну Гору смо посјетили и Боку. Од када знам за себе фасциниран сам старинама и давним временим. Котор је био као бајка. А у Котору домаћин – отац Момо. Од мојих првих сјећања када сам га угледао као седмогодишњак до задњег виђења, за Празник Светог Евстатија на Превлаци, та достојанствена фигура се није промјенила.

 

 

Котор, Бока, отац Момо. То је тако природна слика. Као што су пејзажу Котора природни брдо и море, Свети Никола и Свети Трифун међу древним палатама, тако је ту природно, као одвајкада, дјеловао и отац Момо. Како је вријеме одмицало и како сам растао и надограђивао своје представе о свјету учећи, па тако, између осталог, и о неким претходним временима које поменух, тако би се сваким сусретом са Боком и оцем Момом тај утисак о његовој свевремености у том простору потврђивао и постајао све природнији. Његова сиједа брада, српска горња и доња мантија, камилавка, крст са дуплим ланцем од старих которских мајстора… Он сам је чинио једну ходајућу посебност Котора и Боке. Године су пролазиле, и стално смо се сретали у Литургијама по Боки, он увјек присутан као намјесник, ја као ђак у пратњи Митрополита. Но за њега није било градације људи, најсрдачније би се поздрављао и хришћански цјеливао, питајући за здравље и новости, као да смо стари зналци, блиски годинама а не удаљени деценијама. Ти кратки разговори никада нису били тек пука куртоазија. Можете читав живот прилазити неком мјесту, и наслањати се на њега, у разним добима и расположењима, и да вас то древно мјесто никада не изневјери. Својом непромењљивошћу и стаменошћу улива мир, мир из дубине времена, који свједочи и раздваја пролазно и непролазно, као которске зидине. Чини ми се да је такав био отац Момо, и то се потврђује из мноштва данашњих свједочења многобројних који су га познавали.

 

Заиста је био понос своје браће свештеника, своје пастве и Цркве. Чини ми се да је он најдивнија палата која се узидала у Которску цитаделу у наше врјеме и много ће времена проћи док се неко такав опет деси Котору.

 

Ја лично никада нећу моћи помислити на Боку и Котор а да се не сјетим и оца Моме. Увјек када се будем сјетио и походио те крајеве чини ми се да ће ми негдје пред очима промицати и његова благородна појава, која ће обилазити своју паству.

 

Ово је једно од оних претстављења за која човјек нема никакву другу помисао до сигурне вјере у Васкрслога. Са сигурношћу која може да буде само из унутрашњег осјећања, а тиме није мања но већа од оне сигурности по разуму, знамо да се сада радује у неизрецивој красоти лица Господа свога. У исто врјеме и туга и радост.

 

Помјани оче Момо.

 

Христос Васкрсе!

 

 

Милош Тутуш

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Уснуо је у Господу и преселио се у вјечност високи Христов официр протојереј-ставрофор Момчило Ристов Кривокапић.

 

 

Неуморни свештенослужитељ, неимар и доброчинитељ на њиви Господњој, украс и бисер Митрополије црногорско-приморске и СПЦ.

 

Поломило се десно свештеничко крило које је развило и дунуло у једра Светосавске лађе у Боки и шире и усмјерило њен курс духовне пловидбе кроз сва невремена и олује на путу према луци вјечног спасења.

 

Свети Петар Цетињски, који је долазио код твојих директних предака, и Ловћенски Тајновидац Његош су раширили своје руке да те братски загрле на твом труду, љубави и жртви на очувању Православља у Црној Гори и поштовању њихове последње жеље.

 

Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике, осиромашено оставши без велике духовне и људске громаде, која је била слика и прилика наших знаменитих свештеника, паметара, бастадура, витезова и јунака кроз вјековну борбу за вјеру и отачаство за Крст часни и слободу златну.

 

У данима када славимо Васкрсење Христово, нека је Свемилостивом Богу за све хвала, што смо те таквог имали и што смо увјерени да те Господ жељно и радосно прима у наручје своје.

 

Вјечна захвалност и хвала!

 

Рајско Ти насеље, драги оче и брате Момчило!

 

Братство Кривокапић

 

 

Извор: СПЦ Котор

 

Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.

 

 

Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.

 

Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.  

 

Књига Црква и Византија у иконоборачкој кризи настала је захваљујући вишегодишњем прегалаштву једног изузетног пастира Цркве Христове, које је само крунисано одбраном докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Ова књига јесте коначни производ управо те докторске дисертације и самим тим о њеној научној вриједности што се тиче историје Византије додатно говори и састав Комисије пред којом је одбрањена (епископ проф. др Атанасије Јевтић, проф. др Радивој Радић и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић – ментор).

 

Међутим, немогуће је у самој књизи не уочити вишеслојност знања коју пројављује њен аутор, а која је производ како потпуно заокруженог образовног циклуса кроз који је прошао у крилу наше помјесне Цркве, тако и дугогодишњег пастирског и катихетског служења у њој. Та вишеслојност знања у овој књизи евидентна је не само на пољу историје, већ и на пољу новозавјетне егзегезе, хришћанске књижевности, догматског богословља и канонског права.

 

Надамо се да ће управо из тог разлога како сама књига, тако и њен аутор у нашој научној, али и широј јавности убудуће бити консултован као истински познавалац односа између духовне и световне власти, гдје га ова књига несумњиво сврстава.

 

 

протојереј др Борис Милинковић

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ.

 

 

Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу.

 

Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу.

 

Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога.

 

Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо.

 

Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”.

 

Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ.  Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе.

 

И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће.

 

Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”.

 

ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО!

 

Архимандрит Данило (Љуботина)

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Богић Булатовић: Момчило

 

 

Архијерејство, Првосвјештенство, Намјесништво…нијесу то титуле до којих се долази на пучанским зборовима и изборима! Некада буде и тога, некада чешће буде само то. Али некада сами Бог изабере и пошаље Намјесника свога на земљу своју, у Залив свој да достојно чува, храни, закриљује, усходи са народом својим! Да у име њихово страда, крст носи њихов, дјела и говори. И то тако да чини  да нико, па ни онај озлопутали, не може рећи да би он то боље, поштеније, искреније, љепше, полетније и Богу угодније. Већ да свако од нас каже: Ох, како то дивно у наше име уради Отац Момчило, рече О. Момчило, дочека О. Момчило, угости О. Момчило, испрати О. Момчило, окријепи, испоштова… Да се пробуди наш понос – чији смо и ко нас заступа пред Богом и пред људима! Пред Царством Небеским и пред неправдом земаљском!

 

Имао сам срећу и част да сам рођен у парохији Његовој и да сам и касније, у људскоме лутању, вазда ту духовну пупчану врпцу  непокидану имао са Њим и да ми је Његов глас увијек допирао, мушки глас отрежњења, укрепљења и утјехе! Допирао на свим раскршћима, морима и малодушјима! Нећу говорити у име Бокеља ко је био и шта је радио, које заслуге дивне је понио и како је славно трку завршио. Али свједочим шта се из те Чаше заливске прелило на наша Брда. Како је та духовна плима Момчилова захватила Гору Црну све до сјевера, и преко, све до обода наше прекоокеанске Отаџбине!

 

Много је званих, а мало изабраних! Много је рођених, а мало пробуђених! Много лијечника, а видара мало! Говорника превише, мудраца ријетко! Дјелатника сијасет – твораца, тек по који! Отац Момчило је био бирани, изабрани и ријетки!!! Нема васцијело Православље мало пароха крај мора, језера и ријека. Али оних  са мрежом у рукама гвозденим, оних који лове и кријепе људске душе, као што је чинио отац Момчило, рибар, апостол и пастир, авај, тако је мало!!!

 

Горштак  са мора! Каменштак са веслима и мрежом! Младић са Вјером од мрамора!

 

Док се Небо реси, гдје год се налазили, ми остајемо похарани парохијани са утјехом да нам остају Његова Дјеца! Прво, дјеца Његова у часним одорама, па онда и она проста, лаичка духовна дјеца Његова, са којом могу у један глас да забугарим:

 

Што Момчилу било до кољена,

Нама по земљици се вуче

Што Момчилу таман калпак био

Нама по раменима пада

Што Момчилу таман чизма била

Ми обје ноге мећемо

Што Момчилу златан прстен био

Ту ми цијеле руке завлачимо

Што Момчилу таман сабља била

То се нама с’ аршин земљом вуче

Што Момчилу таман џеба била

Ми се под њом ни дигнути не можемо!

 

 

Ваља нам тек попунити ‘аљине Његове и узрасти у мјеру раста  висине Христове!!!

 

Богић Булатовић

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У которском насељу Шкаљари данас су сахрањени земни остаци протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера бококоторског, који је јуче изненада уснуо у Господу у 76. години земаљског живота.

 

 

Претходно је у цркви Светог Николе Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио Свету заупокојену литургију са опелом.

 

Митрополит Амфилохије је након читања Јеванђеља казао да је отац Момо био свједок Христа Бога, дародавца вјечног и непролазног живота.

 

“Био је то од своје младости, од свога дјетињства, слиједећи стопе свога страдалнога оца Риста, који је после убиства Митрополита Јоаникија и преко 120 најбољих свештеника био протјеран, заједно са другим свештеницима из Црне Горе и био примљен у Добоју у Босни. Ту је био свештеник и ту је отац Момо и одрастао”, казао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Говорећи о његовом животном путу, рекао је да је отац Момо један од првих, који је након великог страдања Цркве Божје у Црној Гори, као млад дошао у Котор, на позив оца Богобоја.

 

“И Бог га је удостојио да је овдје преко педесет година служио Богу и роду. И принио је себе и домаћу цркву своју, и многе друге душе Господу на дар. И прелазећи из овога пролазнога смртнога живота, он задобија онај вјечни и непролазни живот, Царство небеско, коме је служио читавога живота као исповједник истинске и праве вјере Христове”, нагласио је Владика.

 

Владика је подсјетио да је остало запамћено да отац Момо као млад свештеник није на Грахову испоштовао оцеубицу Ковачевића, што га замало није коштало живота.

 

“Тај исти Ковачевић је учествовао и у убиству Митрополита Јоаникија, што Момо тада сигурно није знао – то смо тек касније открили”, подсјетио је Владика Амфилохије и додао да је отац Момо дошао у Црну Гору у вријеме када нико из те генерације која је кренула путем вјере није дошао.

 

“Ни ја нисам тада дошао у Црну Гору, него сам наставио своје студије преко Берна и Рима и Атине, да бих тек касније дошао у Београд и у Црну Гору. А отац Момо је читаво то вријеме остао вјеран Христу Богу, Цркви Божјој, вјеран тим светим мученицима, своме оцу исповједнику поставши и сам исповједник истинске и праве вјере Божје”, рекао је он.

 

Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да оца Мома испраћамо на дан када се догодио злочин у Мурини од стране “савремених нацифашиста званих НАТО пакт”.

 

“Па је ред да се данас, њега испраћајући, сјетимо и Мирослава, Оливере, Јулије, Вукића, Милке и Манојла, који су на данашњи дан убијени у Мурину. Треба се и њих сјетити јер и они су пострадали мученички, на правди Бога, од савремених нацифашиста”, казао је Владика.

 

Владика је нагласио да црногорска власт срамно подржава те савремене нацифашисте.

 

“Срамно је то признати и постати саставни дио тога савременог нацифашизма”, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

Владика је рекао да је отац Момо носио страдање свога народа као свој крст.

 

“Његов свијетли примјер и његово свједочанство остаће живо и живоносно. И његов лик, не само у Котору него у свеукупној нашој Цркви, српској православној и свеукупном православљу”, закључио је Митрополит Амфилохије.

 

Парох грбаљски отац Мијајло Бацковић рекао је, опраштајући се од свога духовног оца да је тешко повјеровати да неко ко је тако високо стајао и свијетлио као свијећњак на гори може умријети.

 

“Зато знамо, оче Момо, да си заспао и да ћеш се пробудити у животу вјечном, непролазном, пред својим прецима, пред свим оним великим косовским борцима, пред оним који су починули у Цуцама после Косовске битке. И знамо да ће имати шта да кажеш и су чим да изађеш пред Милоша и пред друге српске витезове”, рекао је он.

 

Рекао је да су млади свештеници у оцу Мому имали оца коме су могли да кажу оно што другоме нијесу.

 

“И даље ће тако бити, ми ћемо те у срцу носити. Благо томе ко двојека живи, имао се рашта и родити”, рекао је отац Мијајло Бацковић.

 

Ковчег са посмртним остацима оца Мома Кривокапића затим је на рукама пренесен до которске риве, а на градским улицама народ се спонтано окупљао да испрати свога угледног и вољеног свештеника.

 

Отац Момчило Кривокапић сахрањен је у породичној гробници код цркве Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима.

 

Од њега су се након полагања његових земних остатака у гроб до новог сусрета у незалазном Царству Божијем опростили и предсједник Црквене општине которске Миливоје Секулић и протин син свештеник Немања Кривокапић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Поводом упокојења протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера протопрезвитеријата бококоторског у свим намјесништвима у Црној Гори служен је помен. Архијерејски протопрезвитери и свештеници широм Црне Горе су на овај начин молитвено учествовали у опијелу и сахрани земних остатака оца Мома, услед немогућности да буду физички присутни.

 

 

“Свједочим и пред Богом и пред људима да је прота Момо био један од најревноснијих, најчеститијих и најинтелектуалнијих свештеника у Црног Гори. Својим способностима је могао да остане у Србији или било гдје у свијету али он се вратио у Црну Гору, тамо гдје је било најтеже али и најпотребније. Отац Момо је, не само народу, него и нама свештеницима који смо долазили после њега био велики ослонац и потпора и знали смо када је он ту, да је и Божији благослов са нама и да ће све што радимо бити како треба”, рекао је отац Радојица Божовић након помена служеног у храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

 

Вјечан спомен оцу, брату и саслужитељу Момчилу Кривокапићу!

 

Христос Васкрсе!

Ваистину Васкрсе!

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Дана, 29. Априла 2020. Лета Господњег, у раним јутарњим часовима упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. 

 

 

 

Новопрестављени прота Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводио одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.

 

Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.

 

Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве.

 

 

Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека.

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни прото Момчило!

 

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес.

 

 

Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем.

 

Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја.

 

Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана.

 

У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали!

 

Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“!

 

Част је била наша Оче Ректоре!

 

Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства.

Христос Васкрсе!

 

свештеник Дражен Тупањанин

парох требињски

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Учио нас је да су га кроз живот водиле оне Христове ријечи: Без Мене не можете чинити ништа и Све могу у Христу Господу Који ми моћ даје! Упокојио се у Господу отац, свештеник, из чијих ријечи, са чијег лица и примјера вјере, љубави, наде и снаге смо јасно учили шта је то Православље.

 

Прилог Радио-Светигоре

 

Овим поводом предлажемо да чујете интервју који смо снимили са њим 5. септембра 2019. године, уочи обиљежавања великог јубилеја 50 година његове свештеничке службе, који је обиљежио 7. септембра, на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита

 

Отац нам је тада причао о свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме.

 

Оцу Мому дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији “Питајте свештеника“ коју је обиљежио својим мудрим ријечима пуним очинске љубави и бриге, громогласно свједочећи ријечи љубави Христа Бога нашега.

 

Тужна вијест о упокојењу протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића одјекнула је овог јутра у Српској Цркви као гром из ведра неба. Отац Момо је био синоним за правог и одважног свештеника. Он је био образац како свештеник треба да живи, да служи, бесједи. Његов изглед, стас и бритка ријеч уливали су велико поштовање чак и код не истомишљеника, а код православних хришћана та ријеч је била утјеха, снага и Благовијести. Неустрашив, храбар, сав предан служењу Богу и роду, остаће упамћен као најљепши бисер у низу свештенослужитеља ове светосавска Митрополије црногорско-приморске.

 

Вјечан ти спомен драги оче и хвала за све.

 

 

Припремила Слободанка Грдинић

 

Извор: Радио Светигора

 

Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) са жалошћу је јутрос примио вијест о упокојењу оца Момчила Кривокапића кога се сјећа као великога мисионара. Владика Атанасије је казао да је отац Момо био један од првих који је био поборник и Цркве и православља и српства у Котору, али и другдје.

 

 

 Имао је дивне ученике и био је први ректор обновљене  Богословије Светог Петра Цетињског. Али оно што је још важније је улога коју је о. Момо имао у избору Митрополита Амфилохија за епископа, истиче владика Атанасије, сјећајући се њиховог сусрета 1985. године у Патријаршији:

 

“Рекао ми је да је врло важно да се Амфилохије истакне за епископа да би био наследник покојног Митрополита Данила (Дајковића), који је тада већ био остарио, зато што су они  спремали некога архимандрита који је нагињао комунистима. Ми одемо код владике Стефана у Патријаршији и то му предочимо, а он нам каже да то напишемо. Ја имам ту страницу коју смо тада написали и поднијели. Владика Стефан је на основу тога на Сабору изборио да се Амфилохије одмах бира за банатског владику и тако га имамо спремног за Митрополита. Тако се и десило 1985. године и то је баш Момов допринос.”

 

Владика је заблагодарио Господу што о. Момо има сина наследника, као што је и он био наследник свога оца свештеника.

 

“Царство му небеско и вечан спомен – Христос Васкрсе”, казао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) опраштајући се од новопрестављеног оца Момчила Кривокапића.

 

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, парох друге которске парохије и старјешина храма Св. Николе у Котору, преминуо је јутрос изненада у 76. години. Рођен 01. 07.1945. г. у Херцег Новом; завршио је Богословију Светог Саве у Београду и Богословски факултет у Београду. Рукоположен  у чин ђакона 31. 08. 1969. г, а у чин презвитера 07. 09.1969. г. Одликован чином протопрезвитера 25. 11. 1989. а правом ношења напрсног крста 21.маја 1995 .године. Први ректор обновљене  Богословије Светог Петра Цетињског.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска