Богић Булатовић: Момчило

 

 

Архијерејство, Првосвјештенство, Намјесништво…нијесу то титуле до којих се долази на пучанским зборовима и изборима! Некада буде и тога, некада чешће буде само то. Али некада сами Бог изабере и пошаље Намјесника свога на земљу своју, у Залив свој да достојно чува, храни, закриљује, усходи са народом својим! Да у име њихово страда, крст носи њихов, дјела и говори. И то тако да чини  да нико, па ни онај озлопутали, не може рећи да би он то боље, поштеније, искреније, љепше, полетније и Богу угодније. Већ да свако од нас каже: Ох, како то дивно у наше име уради Отац Момчило, рече О. Момчило, дочека О. Момчило, угости О. Момчило, испрати О. Момчило, окријепи, испоштова… Да се пробуди наш понос – чији смо и ко нас заступа пред Богом и пред људима! Пред Царством Небеским и пред неправдом земаљском!

 

Имао сам срећу и част да сам рођен у парохији Његовој и да сам и касније, у људскоме лутању, вазда ту духовну пупчану врпцу  непокидану имао са Њим и да ми је Његов глас увијек допирао, мушки глас отрежњења, укрепљења и утјехе! Допирао на свим раскршћима, морима и малодушјима! Нећу говорити у име Бокеља ко је био и шта је радио, које заслуге дивне је понио и како је славно трку завршио. Али свједочим шта се из те Чаше заливске прелило на наша Брда. Како је та духовна плима Момчилова захватила Гору Црну све до сјевера, и преко, све до обода наше прекоокеанске Отаџбине!

 

Много је званих, а мало изабраних! Много је рођених, а мало пробуђених! Много лијечника, а видара мало! Говорника превише, мудраца ријетко! Дјелатника сијасет – твораца, тек по који! Отац Момчило је био бирани, изабрани и ријетки!!! Нема васцијело Православље мало пароха крај мора, језера и ријека. Али оних  са мрежом у рукама гвозденим, оних који лове и кријепе људске душе, као што је чинио отац Момчило, рибар, апостол и пастир, авај, тако је мало!!!

 

Горштак  са мора! Каменштак са веслима и мрежом! Младић са Вјером од мрамора!

 

Док се Небо реси, гдје год се налазили, ми остајемо похарани парохијани са утјехом да нам остају Његова Дјеца! Прво, дјеца Његова у часним одорама, па онда и она проста, лаичка духовна дјеца Његова, са којом могу у један глас да забугарим:

 

Што Момчилу било до кољена,

Нама по земљици се вуче

Што Момчилу таман калпак био

Нама по раменима пада

Што Момчилу таман чизма била

Ми обје ноге мећемо

Што Момчилу златан прстен био

Ту ми цијеле руке завлачимо

Што Момчилу таман сабља била

То се нама с’ аршин земљом вуче

Што Момчилу таман џеба била

Ми се под њом ни дигнути не можемо!

 

 

Ваља нам тек попунити ‘аљине Његове и узрасти у мјеру раста  висине Христове!!!

 

Богић Булатовић

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У которском насељу Шкаљари данас су сахрањени земни остаци протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера бококоторског, који је јуче изненада уснуо у Господу у 76. години земаљског живота.

 

 

Претходно је у цркви Светог Николе Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио Свету заупокојену литургију са опелом.

 

Митрополит Амфилохије је након читања Јеванђеља казао да је отац Момо био свједок Христа Бога, дародавца вјечног и непролазног живота.

 

“Био је то од своје младости, од свога дјетињства, слиједећи стопе свога страдалнога оца Риста, који је после убиства Митрополита Јоаникија и преко 120 најбољих свештеника био протјеран, заједно са другим свештеницима из Црне Горе и био примљен у Добоју у Босни. Ту је био свештеник и ту је отац Момо и одрастао”, казао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Говорећи о његовом животном путу, рекао је да је отац Момо један од првих, који је након великог страдања Цркве Божје у Црној Гори, као млад дошао у Котор, на позив оца Богобоја.

 

“И Бог га је удостојио да је овдје преко педесет година служио Богу и роду. И принио је себе и домаћу цркву своју, и многе друге душе Господу на дар. И прелазећи из овога пролазнога смртнога живота, он задобија онај вјечни и непролазни живот, Царство небеско, коме је служио читавога живота као исповједник истинске и праве вјере Христове”, нагласио је Владика.

 

Владика је подсјетио да је остало запамћено да отац Момо као млад свештеник није на Грахову испоштовао оцеубицу Ковачевића, што га замало није коштало живота.

 

“Тај исти Ковачевић је учествовао и у убиству Митрополита Јоаникија, што Момо тада сигурно није знао – то смо тек касније открили”, подсјетио је Владика Амфилохије и додао да је отац Момо дошао у Црну Гору у вријеме када нико из те генерације која је кренула путем вјере није дошао.

 

“Ни ја нисам тада дошао у Црну Гору, него сам наставио своје студије преко Берна и Рима и Атине, да бих тек касније дошао у Београд и у Црну Гору. А отац Момо је читаво то вријеме остао вјеран Христу Богу, Цркви Божјој, вјеран тим светим мученицима, своме оцу исповједнику поставши и сам исповједник истинске и праве вјере Божје”, рекао је он.

 

Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да оца Мома испраћамо на дан када се догодио злочин у Мурини од стране “савремених нацифашиста званих НАТО пакт”.

 

“Па је ред да се данас, њега испраћајући, сјетимо и Мирослава, Оливере, Јулије, Вукића, Милке и Манојла, који су на данашњи дан убијени у Мурину. Треба се и њих сјетити јер и они су пострадали мученички, на правди Бога, од савремених нацифашиста”, казао је Владика.

 

Владика је нагласио да црногорска власт срамно подржава те савремене нацифашисте.

 

“Срамно је то признати и постати саставни дио тога савременог нацифашизма”, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

Владика је рекао да је отац Момо носио страдање свога народа као свој крст.

 

“Његов свијетли примјер и његово свједочанство остаће живо и живоносно. И његов лик, не само у Котору него у свеукупној нашој Цркви, српској православној и свеукупном православљу”, закључио је Митрополит Амфилохије.

 

Парох грбаљски отац Мијајло Бацковић рекао је, опраштајући се од свога духовног оца да је тешко повјеровати да неко ко је тако високо стајао и свијетлио као свијећњак на гори може умријети.

 

“Зато знамо, оче Момо, да си заспао и да ћеш се пробудити у животу вјечном, непролазном, пред својим прецима, пред свим оним великим косовским борцима, пред оним који су починули у Цуцама после Косовске битке. И знамо да ће имати шта да кажеш и су чим да изађеш пред Милоша и пред друге српске витезове”, рекао је он.

 

Рекао је да су млади свештеници у оцу Мому имали оца коме су могли да кажу оно што другоме нијесу.

 

“И даље ће тако бити, ми ћемо те у срцу носити. Благо томе ко двојека живи, имао се рашта и родити”, рекао је отац Мијајло Бацковић.

 

Ковчег са посмртним остацима оца Мома Кривокапића затим је на рукама пренесен до которске риве, а на градским улицама народ се спонтано окупљао да испрати свога угледног и вољеног свештеника.

 

Отац Момчило Кривокапић сахрањен је у породичној гробници код цркве Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима.

 

Од њега су се након полагања његових земних остатака у гроб до новог сусрета у незалазном Царству Божијем опростили и предсједник Црквене општине которске Миливоје Секулић и протин син свештеник Немања Кривокапић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Поводом упокојења протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера протопрезвитеријата бококоторског у свим намјесништвима у Црној Гори служен је помен. Архијерејски протопрезвитери и свештеници широм Црне Горе су на овај начин молитвено учествовали у опијелу и сахрани земних остатака оца Мома, услед немогућности да буду физички присутни.

 

 

“Свједочим и пред Богом и пред људима да је прота Момо био један од најревноснијих, најчеститијих и најинтелектуалнијих свештеника у Црног Гори. Својим способностима је могао да остане у Србији или било гдје у свијету али он се вратио у Црну Гору, тамо гдје је било најтеже али и најпотребније. Отац Момо је, не само народу, него и нама свештеницима који смо долазили после њега био велики ослонац и потпора и знали смо када је он ту, да је и Божији благослов са нама и да ће све што радимо бити како треба”, рекао је отац Радојица Божовић након помена служеног у храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

 

Вјечан спомен оцу, брату и саслужитељу Момчилу Кривокапићу!

 

Христос Васкрсе!

Ваистину Васкрсе!

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Дана, 29. Априла 2020. Лета Господњег, у раним јутарњим часовима упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. 

 

 

 

Новопрестављени прота Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводио одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.

 

Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.

 

Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве.

 

 

Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека.

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни прото Момчило!

 

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес.

 

 

Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем.

 

Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја.

 

Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана.

 

У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали!

 

Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“!

 

Част је била наша Оче Ректоре!

 

Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства.

Христос Васкрсе!

 

свештеник Дражен Тупањанин

парох требињски

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Учио нас је да су га кроз живот водиле оне Христове ријечи: Без Мене не можете чинити ништа и Све могу у Христу Господу Који ми моћ даје! Упокојио се у Господу отац, свештеник, из чијих ријечи, са чијег лица и примјера вјере, љубави, наде и снаге смо јасно учили шта је то Православље.

 

Прилог Радио-Светигоре

 

Овим поводом предлажемо да чујете интервју који смо снимили са њим 5. септембра 2019. године, уочи обиљежавања великог јубилеја 50 година његове свештеничке службе, који је обиљежио 7. септембра, на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита

 

Отац нам је тада причао о свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме.

 

Оцу Мому дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији “Питајте свештеника“ коју је обиљежио својим мудрим ријечима пуним очинске љубави и бриге, громогласно свједочећи ријечи љубави Христа Бога нашега.

 

Тужна вијест о упокојењу протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића одјекнула је овог јутра у Српској Цркви као гром из ведра неба. Отац Момо је био синоним за правог и одважног свештеника. Он је био образац како свештеник треба да живи, да служи, бесједи. Његов изглед, стас и бритка ријеч уливали су велико поштовање чак и код не истомишљеника, а код православних хришћана та ријеч је била утјеха, снага и Благовијести. Неустрашив, храбар, сав предан служењу Богу и роду, остаће упамћен као најљепши бисер у низу свештенослужитеља ове светосавска Митрополије црногорско-приморске.

 

Вјечан ти спомен драги оче и хвала за све.

 

 

Припремила Слободанка Грдинић

 

Извор: Радио Светигора

 

Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) са жалошћу је јутрос примио вијест о упокојењу оца Момчила Кривокапића кога се сјећа као великога мисионара. Владика Атанасије је казао да је отац Момо био један од првих који је био поборник и Цркве и православља и српства у Котору, али и другдје.

 

 

 Имао је дивне ученике и био је први ректор обновљене  Богословије Светог Петра Цетињског. Али оно што је још важније је улога коју је о. Момо имао у избору Митрополита Амфилохија за епископа, истиче владика Атанасије, сјећајући се њиховог сусрета 1985. године у Патријаршији:

 

“Рекао ми је да је врло важно да се Амфилохије истакне за епископа да би био наследник покојног Митрополита Данила (Дајковића), који је тада већ био остарио, зато што су они  спремали некога архимандрита који је нагињао комунистима. Ми одемо код владике Стефана у Патријаршији и то му предочимо, а он нам каже да то напишемо. Ја имам ту страницу коју смо тада написали и поднијели. Владика Стефан је на основу тога на Сабору изборио да се Амфилохије одмах бира за банатског владику и тако га имамо спремног за Митрополита. Тако се и десило 1985. године и то је баш Момов допринос.”

 

Владика је заблагодарио Господу што о. Момо има сина наследника, као што је и он био наследник свога оца свештеника.

 

“Царство му небеско и вечан спомен – Христос Васкрсе”, казао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) опраштајући се од новопрестављеног оца Момчила Кривокапића.

 

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, парох друге которске парохије и старјешина храма Св. Николе у Котору, преминуо је јутрос изненада у 76. години. Рођен 01. 07.1945. г. у Херцег Новом; завршио је Богословију Светог Саве у Београду и Богословски факултет у Београду. Рукоположен  у чин ђакона 31. 08. 1969. г, а у чин презвитера 07. 09.1969. г. Одликован чином протопрезвитера 25. 11. 1989. а правом ношења напрсног крста 21.маја 1995 .године. Први ректор обновљене  Богословије Светог Петра Цетињског.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служен помен новоупокојеном протојереј-ставрофору Момчилу Кривокапић. 

 

 

Помен је служило свештенство Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Храма, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. На крају помена отац Мирчета Шљиванчанин је истакао да је отам Момо био цијелог свог живота сведок Васкрсења Христовог.

 

“Он је за нас, његове колеге био примјер свештеничког служења. И његов изглед и његова личност и његова ријеч све је упућивали Богу живоме и животу вјечноме”, истакао је отац Мирчета, нагласивши да ће као такав остати у срцима свих са којима се сретао.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

“Први пут за више од 80 година живота и 60 година своје свештенослужитељске службе, управо у ово вријеме, два пута смо позивани у Управу полиције да дајемо изјаве због обављања својих свештених дужности и служби. Као Митрополит Црногорско-Приморски и као човјек исказујемо људски и епископски протест због тога што се опијело и сахрана покојника на овакав начин од стране државних органа злоупотребљавају, правно процесуирају и скрнаве”, казао је у изјави Основном државном тужилаштву у Цетињу Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

“Свештени чин опијела је наша људска и хришћанска дужност и обавеза. Ни по Божјем, а ни по државном закону ми нисмо имали право да своју митрополитску и људску дужност не извршимо без обзира на било каква потоња тумачења у јавности”, каже даље у својој изјави Митрополит Амфилохије.

 

Цетињско Основно тужилаштво упутило је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију позив за саслушање у четвртак, 30. априла, поводом присуства сахрани историчара Владимира Јовићевића на Ријеци Црнојевића. Тим поводом у цетињској полицији је саслушано више особа које су присуствовале сахрани, међу којима је и свештенство Митрополије црногорско-приморске.

 

Митрополит у изјави подсјећа да вјерски обреди нису забрањени што се види из аката који су донијети у Црној Гори од 14. марта ове године до данас, али је више него очигледно да се Управа полиције понаша и, што је још опасније, поступа као да су вјерски обреди и то само Православне Цркве забрањени, а свештеници и монаси непожељна друштвена категорија.

 

Високопреосвећени владика са жалошћу констатује да су мјере које су уведене због ширења вируса корона од стране једног броја државних органа и носилаца јавних функција, а посебно од провладиних медија, искоришћене, а и даље се користе за идеолошко-партијско застрашивање вјерника са позиција јавне власти и масовно кршење Уставом загарантованих права која могу бити ограничена само законом, а не никаквим наредбама и то без проглашеног ванредног стања.

 

“На крају, због свог служења Васкрслом Христу Господу спремни смо да одговарамо пред сваким судом овога свијета”, истиче у изјави Митрополит Амфилохије.

 

Изјаву Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преносимо интегрално:

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Новопрестављени протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић ће бити сахрањен сутра, 30. априла 2020. Лета Господњег, на гробљу у Шкаљарима у кругу породице, саопштено је на интернет страници Црквене општине Котор. 

 

Повезане вести: 

 

Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020)

 

У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

 

Истог дана заупокојену Литургију и опело новопрестављеном проти, у которском храму Светог Николе служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. 

 

Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић.

 

 

Госпођи Јелени Тасић

Новинарки листа Danas

Београд

 

Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020.

 

Уважена госпођо Тасић,

 

У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете.

 

На Ваша последња два питања ћу радо одговорити.

 

*Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi?

 

Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије.  

 

*Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora?

 

Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања.

 

Са поштовањем и најбољим жељама

 

Епископ бачки

 

Иринеј

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

 

Данас, 29. Априла 2020. Лета Господњег у Господу се упокојио протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић, бивши професор Карловачке богословије и дугогодишњи парох у Нирнбергу, где је подигао цркву, редовно је издавао пастирска писма и писао душеполезне књиге.

 

 

Протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 1. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 1. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.

 

Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.

 

Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.

 

Године 1981, одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.

 

После пензионисања 2004. године живео је у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно је служио у тој, као и суседним епархијама, проповедао и држао предавања на разне теме, уређивао и водио је свакодневну емисију на Радио Борову и припремао ходочаснике за Манастир Хиландар. 

 

 

Са супругом Катицом има два сина: Мирка, менаџера у Бечу, и Радомира, свештеника у Епархији франкфуртској и све Немачке.

 

Вечан покој, проти Душану!

 

У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Косановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000.

 

 

Наслов књига је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Ова књига је израз исте жеље.

 

Уводна реч презвитера др Оливера Суботића:

 

“Књига Господе, где станујеш?  је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар.

 

[…] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Књига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“

 

Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа

 

“Књига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Краљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […]

 

Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […]

 

У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […]

 

 

Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“

 

 

Извор: Епархија жичка