Саопштење за јавност Управе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

 

 

Обавјештавамо црногорску и ширу јавност да је дана 3. 5. 2020. г, на празник Светих жена Мироносица, одслужена Света Литургија без присуства вјерника иза затворених врата, како гласе одлуке Националног координационог тијела, које смо од првог дана када су уведене, испоштовали.

 

Након Свете Литургије, Храм је отворен и вјерни народ је један по један, улазио и придржавао се физичке дистанце и осталих препорука Института за јавно здравље Црне Горе.

 

Око 10 часова, неколико униформисаних полицајаца, без писменог налога, на вратима Храма у простору које је власништво Митрополије Црногорско-Приморске, легитимисали су родитеље са малом дјецом и друге грађане.

 

Полицајци у униформи, када су констатовали да се вјерни народ придржава поменутих мјера, после пола сата су добили ново наређење које је саопштено усменим путем, од нама непознатих старјешина, да су за боравак у затвореном простору неопходне маске (ова одлука ступа на снагу тек сјутра, 4.маја).

 

Када је и то било испоштовано, нова мјера су биле рукавице. Након тога, сљедећа одлука је била да се затвори Храм, зато што по њима, наводно није била испоштована мјера физичке дистанце.

 

Питамо домаћу и међународну јавност, по чијем наређењу данас, као и на празник Цвијети (када су приведени свештеници Храма и вјерни народ без икаквог разлога и основа за привођење), на Велику суботу и Васкрс када смо били под опсадним стањем, кршећи Устав Црне Горе, члан 14, који гарантује одвојеност Цркве и државе, као и слободу у вршењу вјерских обреда и послова, забрањује вјерном народу да уђе на Храм и помоли се Богу у вријеме када није полицијски час и кад није забрањено кретање?

 

Поред свих поштовања мјера и показане добре воље од стране Цркве, изузетно одговорног односа вјерника, не можемо да се отмемо утиску да је ријеч о планском и континуираном притиску на Цркву. Несумњиво да власт злоупотребљавајући тренутну епидимеолошку ситуацију, под видом заштите здравља, наставља обрачун са Православном црквом у Црној Гори и вјерним народом.

 

У Подгорици, 3.5.2020.године Господње

 

УПРАВА САБОРНОГ ХРАМА  ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ

 

Старјешина Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

Протојереј-ставрофор Драган Митровић

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у Недељу мироносица, 3. маја, на празник Светог Николаја Српског, Свету архијерејску литургију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

 

Звучни запис беседе

 

У литургијској бесједи, након читања зачала из Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је упутио архипастирску поуку у којој је тумачио Јеванђеље на данашњу Свету недјељу.

 

“Показује се кроз сву историју да су мироносице увијек биле вјерније Господу и прије свих су у Њега повјеровале. И као што је било у вријеме првих мироносица, наставило се и до наших дана.  И у најтежим временима гоњења Цркве многе жене мироносице, хришћанке, монахиње, широм православних земаља остајале су вјерне Господу пострадавши за Његово име и посвједочивши Га“, казао је, између осталог Митрополит Амфилохије, подсјетивши да су монахиње наследнице жена мироносица, првих Христових ученица, које настављају то свето дјело свједочећи својим животом и дјелом Господа Васкрслога.

 

Истакао је да је међу Светим женама мироносицама, по Светом Григорију Палами, била и мајка Пресвета Богородица, јер је било најприродније да Она прва дође на гроб свога Сина. Међутим, Свети јеванђелисти нијесу то записали, како је објаснио, да не би Јевреји казали да је мајка из туге измислила причу о Синовљевом васкрсењу, али су записали свједочанство других жена мироносица које су се радовале и посвједочиле Га. Марија Магдалина је стигла до тадашњег римског императора и прва му однијела црвено јаје. И од тада благодарећи њој кроз вјекове, сви хришћански народи за овај свети празник фарбају јаја у црвено као свједочанство Њега васкрслога.

 

Владика је истакао да се данас поред жена мироносица, којима се васкрсли Господ јавио ријечима: Радујте се, сјећамо се и Јосифа из Ариматеје, Његовог тајног ученика, који је са страхом од Пилата затражио Његово тијело како би га сахранио, а не Његови апостоли.

 

“И Црква Божја – Црква свједока Христових од Јосифа Ариматејског до жена мироносица, Светих апостола који су се покајали због свога одрицање и понијели Његов крст, крстили се Његовим крштењем, кроз вјекове носи Његов крст. И сви они који се крштавају у име Његово, облаче се у Христа, носе Његов крст и задобијају вјечно и непролазно Царство и достојанство”, бесједио је Архиепископ цетињски.

 

Сам Бог, јединородни Син Божији, рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве, примио је људску природу и претворио је у храм Духа Светога, а Његово богочовјечанско стање Бога Сина је, како је казао, стање на које је призван човјек и човјечанство.

 

“То стање Христове природе, људске природе која је сједињена нераздјељиво и неразлучно са божанском природом и вазнијела се на небеса, призива собом свако људско биће у ту радост непролазнога Царства Божијега”, рекао је владика.

 

Примјетио је да се кроз вјекове догађа оно што се догодило и са првим ученицима који су посумњали и који су се одрицали Христа па се враћали:

 

“Кроз сву историју има оних који сумњају у Христа и Његово васкрсење и рођење, у Њега као Бога савршенога и савршенога човјека, а има и оних који Га свједоче заједно са Јосифом Ариматејским и женама мироносицама, са првим ученицима покајницима који Га свједоче кроз вјекове.”

 

Казао је да су Живи свједоци живога Господа и силе Његове до наших времена свети Божији људи и њихове свете мошти, подсјетивши на мошти Светога оца нашега Арсенија, наследника Светога Саве, које почивају у овој светињи Божијој.

 

“Опипљиви су свједок заиста да је Христос васкрсао јер кроз Његово васкрење, кроз примање Тијела и Крви Господње у Светој тајни причешћа, живљења по заповјестима Христовим, освећују се људске кости и тијело. Људска душа узлази на небеса а тијело остаје као живо свједочанство живога Господа. Такав је наш Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Симеон Дајбабски, Св. Стефан Пиперски, Св. Арсеније… они које је Господ овдје послао. Нека би Господ и нас удостојио да ходимо за Њим као путем истином и животом и да побјеђујемо сва искушења која нас сналазе овдје на земљи, да би задобили  вјечно и непролазно Царство Оца и Сина и Духа Светога”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и слободно подвргли тесту на вирус Kovid 19. Први тест је показао позитиван налаз (субота, 25. априла 2020). Зато смо санитетским возилом пребачени из Крушевца у Земун (КБЦ).

 

 

Друго и треће наше тестирање (28. и 30. априла) донела су негативан налаз.

 

У четвртак 30. априла, наш „принудни одмор“ (хумористична досетка једног од наших лекара) практично и терапеутски био је завршен и ми смо 1. маја отпуштени из КБЦ „Земун“ и враћени у Крушевац.

 

Овом приликом ми исказујемо неизмерну благодарност:

 

Нашим Преосвећеним оцима и свима надлежним екселенцијама и прегаоцима који су осмислили наше здравствено укрепљење;

 

Нашим јуначним и врлим лекарима, медицинском особљу и подвижницима народног здравља – и опет захвалност за њихова бдења над свима нама у периоду пандемије;

 

Епископу ремезијанском Господину Стефану, викару Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја, који је овластио свештеника, оца Ненада, да послужи нашим потребама у болничким условима;

 

Свој својој браћи, сестрама и пријатељима у Христу који су испољили љубав, саосећање и милост према нама и Оном маленом, али значајном делу медијских гласила који је показао пажљивост у извештавању о нашој перипетији.

 

Коме је овај пут остало ускраћено задовољство? И опет, ко није био нимало успешан у лансирању црнога хумора у вези са нашом маленкошћу?

 

Пре свега мислимо на узурпаторе медијâ који су ове и овај пут искористили као своју прћију, као нови начин упирања прстом у мету по избору и по ценовнику или, опет, као оруђе освете и елиминације непожељних. Било како било, наше време је изнедрило и врсту медијске цензуре, инквизиције и линча.

 

Ипак, најдубљу медијску јаму у овом трагичном периоду копају нам одрођени, апостате или одступници од Светог Литургичког Предања, они који, градећи се пошто-пото мудрима, никако да се умудре. И не без разлога. Њима недостају смирење и саборни ум Цркве. Зато смо им ми само „мирис смрти за смрт“. И у злочинце нас они убрајају. И дрвени капут нам они тешу, а да нам претходно нису узели меру. Но такви пројекти обавезно пропадају – недостаје им чудотворна формула  која гласи: „ Ако Бог дâ“. И тако: ако Бог не да врапца свог, чему преостале бриге?

 

Што се тиче манипулацијâ нашим старим фотографијама и неауторизованом беседом, изговореном у тренутку док се још расправљало о општеобавезујућој стратегији у одбрани од Kovida 19, када та стратегија још није била недвосмислено фиксирана, изгледа да ће само наша тужба и позив на суд моћи да прекршитеље туђих ауторских права заузда и да их доведе к познанију права! Давидовски још речено: „Ноге њихове свагда трче на безакоње, да пролију крв“. Такозвано слободно истраживачко новинарство зар је данас сведено само на слободну отимачину и узурпацију туђих добара? Зар заиста живимо у времену менталне заражености полулажима и полуистинама које су најбољи материјал за подлагање ломача?

 

Никоме нећемо дозволити да нам погани нашу добру савест, као ни да нам и у новом покушају загорча, или украде, празничну радост, овај пут пасхалну(?!) Поштујући као и досад све прописане мере безбедности, своје и свих других око нас, и још се држећи савета наших човекољубивих лекара како да се током неколико наредних дана по нашем повратку са „принудног одмора“ што боље укрепимо за предстојеће нам пастирске подвиге, ми изјављујемо: опет ћемо и опет ми облетати око свете Трпезе као пророк Давид око Ковчега Завета, опет ћемо се радовати добровољном доласку наше верне духовне дечице у храмове и њиховом молитвеном присуству и, наравно, опет ћемо их позивати да са вером, надом и љубављу прилазе Чаши вечнога Живота!!! Ради сједињења са Пресветим Телом и са Пречасном Крвљу Живога Господа нашега Исуса Христа, Исцелитеља и Лекара душа и тела наших! Амин!

 

* * *

 

На крају овог саопштења ми се обраћамо оним православним епископима и богословима у СПЦ који су прешли црту православне литургијске теорије и праксе, па су и у лавиринт фарисејских правила и ситничавих прописа доспели! Зар они не виде да Христа овде разоваплоћавају путем апстраховања Његове божанске природе и да Га раслабљују путем искључења Његових божанских сила и моћи! Још једно искушење се овде очитава – искушење језуитском казуистиком! Овде се ништа не може постићи приземним марифетлуком. Овде не важи метод „продакт плеисмент“ – пласирања производа.

 

Зато их ми добронамерно упозоравамо: господо, зауставите се док још има времена!!!

 

Епископ крушевачки Давид (Перовић)

 

Субота Томине недеље,

2/19. мај 2020. године

Крушевац

 

Извор: Епархија крушевачка

 

Према сведочанству Његовог Високопреосвештентва Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. Амфилохија, новопрестављени протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, дугогодишњи парох которски и први ректор обновљене Цетињске богословије, упокојио се са благим осмехом на лицу. У наставку доносимо сведочанство које је Митрополит данас поделио са верним народом у литургијској беседи на евхаристијском сабрању у доњем Острогу.  

 

 

"Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски.  

 

Видео запис целокупне беседе погледајте у наставку: 

 

 

Протојереј – ставрофор Мирко Вилотић, архијерејски заменик Владике Лаврентија, у посети Епархији ваљевској. 

 

 

Блаженоуснули Епископ ваљевски Г. Милутин био је трудољубиви градинар. Епархију ваљевску је уредио и као најлепши врт оставио својој духовној деци. Трагом те дубоке бразде треба наставити у времену које долази, једна је од порука Епископа шабачког Г. Лаврентија, коју је приликом јучерашње посете Ваљевској епархији пренео његов заменик протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. Будући старији од 65 година, према прописима ванредног стања, Владика Лаврентије није могао лично да дође и испуни своје обавезе администратора Епархије ваљевске па је то учинио прота Мирко Вилотић. 

 

У Епархијском дому дочек му је уприличио архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, протонамесник  Филип Јаковљевић, са епархијским службеницима. Преневши поздраве и благослове Епископа Лаврентија, прота Мирко Вилотић пожелео је много успеха браћи свештеницима и верном народу, који су под духовним старањем Владике Милутина  живели и у славу Божју стварали. Епархија ваљевска настала је, како је Владика Лаврентије увек говорио, „умножавањем“, а не дељењем Шабачко – ваљевске епархије. Дељење, зборио би архијереј полувековне мисије широм планете, „указује на одвајање, а ми смо у Христовој љубави заједно и тако ће увек бити.“

 

Владика Лаврентије многим овдашњим свештеницима благословио је одлазак у богословије, многе рукоположио, подсетио је  у разговору протонамесник Филип Јаковљевић. Близак је и до данас многима драг. За његова вакта, у Ваљеву је отпочела изградња Храма Васкрсења Христовог, којег је у пратњи протонамесника Филипа Јаковљевића овога пута посетио протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. 

 

У саборном храму дочек је приредио старешина протојереј – ставрофор Драгомир Јовановић и архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић. Сви заједно са братством храма одслужили су помен Владики Милутину.  Добродошлицу у манастиру Ћелије проти Вилотићу је пожелела игуманија мати Гликерија. Након поклоњења моштима Преподобног Оца Јустина, у срдачном разговору евоциране су успомене на ћелијског богомудраца, период столовања Владике Лаврентије, а нарочито Владике Милутина, који је о Оцу Јустину често говорио и са посебном љубављу се сећао својих сусрета са њим у раном детињству. Након Ћелија пут води ка дому Светог Владике Николаја, манастиру Лелић. 

 

Игуман Георгије и архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић, приредили су дочек у маниру гостољубља по коме је лелићка светиња надалеко позната. Како и доликује, све протиче у пријатној размени речи и узајамном благодарју. „Канцеларија Епископа Лаврентија пружа чврст ослонац свима нама овде и то много значи. Сарадња је била одлична и, уз Божју помоћ, тако ће и остати“, поручио је у име домаћина протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.

 

 

Боравак у ваљевској епархији прота Мирко Вилотић заокружио је посетом епархијском магацину и, уз поздраве и благодарје браће из Ваљева, кренуо назад пут Шапца.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија над одром протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, пароха которског и архијерејског намесника бококоторског.

 

 

Извор: СПЦ Котор

 

На основу медијских и интернет вијести заиста сам очекивао нешто величанствено прије доласка на литију у Подгорици и Беранама, али када сам све то доживио, утисак је надмашио све што сам очекивао, рекао је за четрнаесту „Интернет литију“ архимандрит Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац на Косову и Метохији.

 

 

Архимандрит Иларион сматра да ће литије дугорочно утицати на све оне народе и људи који познају Његошев језик „И заиста се остварују Његошеве ријечи – Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“

 

Он је убијеђен да је то што се дешава у Литијама изворно-црквени покрет ка Богу. „Тај вход који освештава вријеме и простор једног мјеста јесте опипљива прилика да са Црквом стигнемо у Царство небеско“ рекао је отац Иларион присјетивши се једног занимљивог поређења. „Нешто слично литијама сам осјетио приликом испраћаја у вјечност блажене успомене патријарха српског г. Павла“ нагласио је отац Иларион рекавши да се у литији стиче утисак да је Царство небеско иза сваког ћошка.

 

Игуман Иларион сматра да се ради о једном историјском феномену. „Могуће је да у читавој историји хришћанства простор Црне Горе није доживио такав покрет какве су литије“, нагласио је отац Иларион и додао да није потребно излагати нарочите аргументе за долазак на литију.

 

 

„Људи само пратите оно што не знате, а што вас је довело литију, само то пратите и стићи ћете у Царство небеско“, закључио је отац Иларион.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Одлазак проте Момчила Кривокапић догађај је који оставио снажан утисак не само на вјерне у Котору и Боки, већ на читаву Црну Гору па и читаву СПЦ. Неуморан трудбеник у винограду Господњем отац Момчило Кривокапић био је и остао прва асоцијација за свештеника у Црној Гори.

 

 

Генерације вјерника али и свих грађана Црне Горе памтиће његов господствен и непоколебив став у одбрани Светиње Божије. Љубав коју је показивао према младима у Црној Гори учинила је да га се све генерације сјећају са радошћу.

 

Свјестан значаја мисије посредством електронским медија отац Момчило је нарочиту пажњу и љубав показивао према трудбеницима радија „Светигора“ па и екипе емисије „Интернет литија“ у којој је наравно велики дио емисије био посвећен управо проти Момчилу.

 

„Отац Момчило Кривокапић је уливао утисак сигурности када сте поред њега, без тога да било шта каже“ рекао је гостујући у емисији „Интернет литија“ архимандрит Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији.

 

Отац наглашава да је прота Момо био један од отаца који је пружао утјеху само својим присуством. „То потврђује његов испраћај и утисак који је на све његова смрт оставила“ рекао је архимандрит Иларион.

 

Овај угледни јеромонах српске Цркве рекао је да му долазе у сјећање различити коментари о оцу Моми из најмлађим данима

 

„Сјећам се у дјетињству да је један пријатељ мог оца говорио у нашој кући о једном изузетном свештенику из Котора који му је улио оптимизам, снагу и дјеловао му је мужаствено и чојствено, који је био пут неке снаге“ присјетио се отац Иларион узнијевши молитву господу за покој душе овог чувеног проте. „Нека би му господ дао да се радује у рајским насељима, он је отишао у вјечну литију, сада путује тамо гдје се сви надамо да ћемо да стигнемо“ закључио је отац Иларион.

 

„Неко је оца Момчила упоредио са храстом и он је заиста такав и био“ рекао је у свом присјећању на оца Момчила историчар др Милош Ковић.

 

„Знам оца Мома по чувењу и прије него што сам га упознао“ рекао је Ковић додавши се радило о аутентичном човјеку, човјеку искуства, који је много тога видио и знао.

 

„Имао је један мир и неку природну господственост и мудрост“ рекао је овај угледни професор Филозофског факултета у Београду присјетивши се њиховог првог сусрета у Котору. „Ми смо имали дужи разговор у Котору, он ми је говорио о томе како он гледа на историју и садашњост и свака му је ријеч била на мјесту“ додавши да тај утисак о оцу Мому употпуњује читава которска хришћанска заједница. „Котор, СПД Јединство, господство и симбиоза српског и италијанског све то се преламало у личности протојереја Кривокапића“ рекао је проф. др Милош Ковић.

 

Екипа „Интернет литије направила је скроман прилог сјећања на оца Момчила а у редакцију радија Светигора пристигле су и бројне поруке саучешћа.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Живо се сјећам одлазака у Котор са мојим оцем. Недуго након нашег доласка у Црну Гору смо посјетили и Боку. Од када знам за себе фасциниран сам старинама и давним временим. Котор је био као бајка. А у Котору домаћин – отац Момо. Од мојих првих сјећања када сам га угледао као седмогодишњак до задњег виђења, за Празник Светог Евстатија на Превлаци, та достојанствена фигура се није промјенила.

 

 

Котор, Бока, отац Момо. То је тако природна слика. Као што су пејзажу Котора природни брдо и море, Свети Никола и Свети Трифун међу древним палатама, тако је ту природно, као одвајкада, дјеловао и отац Момо. Како је вријеме одмицало и како сам растао и надограђивао своје представе о свјету учећи, па тако, између осталог, и о неким претходним временима које поменух, тако би се сваким сусретом са Боком и оцем Момом тај утисак о његовој свевремености у том простору потврђивао и постајао све природнији. Његова сиједа брада, српска горња и доња мантија, камилавка, крст са дуплим ланцем од старих которских мајстора… Он сам је чинио једну ходајућу посебност Котора и Боке. Године су пролазиле, и стално смо се сретали у Литургијама по Боки, он увјек присутан као намјесник, ја као ђак у пратњи Митрополита. Но за њега није било градације људи, најсрдачније би се поздрављао и хришћански цјеливао, питајући за здравље и новости, као да смо стари зналци, блиски годинама а не удаљени деценијама. Ти кратки разговори никада нису били тек пука куртоазија. Можете читав живот прилазити неком мјесту, и наслањати се на њега, у разним добима и расположењима, и да вас то древно мјесто никада не изневјери. Својом непромењљивошћу и стаменошћу улива мир, мир из дубине времена, који свједочи и раздваја пролазно и непролазно, као которске зидине. Чини ми се да је такав био отац Момо, и то се потврђује из мноштва данашњих свједочења многобројних који су га познавали.

 

Заиста је био понос своје браће свештеника, своје пастве и Цркве. Чини ми се да је он најдивнија палата која се узидала у Которску цитаделу у наше врјеме и много ће времена проћи док се неко такав опет деси Котору.

 

Ја лично никада нећу моћи помислити на Боку и Котор а да се не сјетим и оца Моме. Увјек када се будем сјетио и походио те крајеве чини ми се да ће ми негдје пред очима промицати и његова благородна појава, која ће обилазити своју паству.

 

Ово је једно од оних претстављења за која човјек нема никакву другу помисао до сигурне вјере у Васкрслога. Са сигурношћу која може да буде само из унутрашњег осјећања, а тиме није мања но већа од оне сигурности по разуму, знамо да се сада радује у неизрецивој красоти лица Господа свога. У исто врјеме и туга и радост.

 

Помјани оче Момо.

 

Христос Васкрсе!

 

 

Милош Тутуш

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Уснуо је у Господу и преселио се у вјечност високи Христов официр протојереј-ставрофор Момчило Ристов Кривокапић.

 

 

Неуморни свештенослужитељ, неимар и доброчинитељ на њиви Господњој, украс и бисер Митрополије црногорско-приморске и СПЦ.

 

Поломило се десно свештеничко крило које је развило и дунуло у једра Светосавске лађе у Боки и шире и усмјерило њен курс духовне пловидбе кроз сва невремена и олује на путу према луци вјечног спасења.

 

Свети Петар Цетињски, који је долазио код твојих директних предака, и Ловћенски Тајновидац Његош су раширили своје руке да те братски загрле на твом труду, љубави и жртви на очувању Православља у Црној Гори и поштовању њихове последње жеље.

 

Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике, осиромашено оставши без велике духовне и људске громаде, која је била слика и прилика наших знаменитих свештеника, паметара, бастадура, витезова и јунака кроз вјековну борбу за вјеру и отачаство за Крст часни и слободу златну.

 

У данима када славимо Васкрсење Христово, нека је Свемилостивом Богу за све хвала, што смо те таквог имали и што смо увјерени да те Господ жељно и радосно прима у наручје своје.

 

Вјечна захвалност и хвала!

 

Рајско Ти насеље, драги оче и брате Момчило!

 

Братство Кривокапић

 

 

Извор: СПЦ Котор

 

Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.

 

 

Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.

 

Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.  

 

Књига Црква и Византија у иконоборачкој кризи настала је захваљујући вишегодишњем прегалаштву једног изузетног пастира Цркве Христове, које је само крунисано одбраном докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Ова књига јесте коначни производ управо те докторске дисертације и самим тим о њеној научној вриједности што се тиче историје Византије додатно говори и састав Комисије пред којом је одбрањена (епископ проф. др Атанасије Јевтић, проф. др Радивој Радић и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић – ментор).

 

Међутим, немогуће је у самој књизи не уочити вишеслојност знања коју пројављује њен аутор, а која је производ како потпуно заокруженог образовног циклуса кроз који је прошао у крилу наше помјесне Цркве, тако и дугогодишњег пастирског и катихетског служења у њој. Та вишеслојност знања у овој књизи евидентна је не само на пољу историје, већ и на пољу новозавјетне егзегезе, хришћанске књижевности, догматског богословља и канонског права.

 

Надамо се да ће управо из тог разлога како сама књига, тако и њен аутор у нашој научној, али и широј јавности убудуће бити консултован као истински познавалац односа између духовне и световне власти, гдје га ова књига несумњиво сврстава.

 

 

протојереј др Борис Милинковић

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ.

 

 

Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу.

 

Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу.

 

Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога.

 

Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо.

 

Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”.

 

Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ.  Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе.

 

И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће.

 

Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”.

 

ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО!

 

Архимандрит Данило (Љуботина)

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска