Међу седам светиња у Епархији ваљевској које прослављају Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (22. мај) као своју славу је и манастир Лелић, задужбина Светог Николаја Српског и његовог оца Драгомира. 

 

 

У молитвеном присуству бројних верника, Светом Литургијом је началствовао отац Георгије, игуман лелићке обитељи, уз саслужење ваљевских свештеника и ђакона. Беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић, парох Покровске цркве, који је подсетио на величину и значај Светог Николе за српски народ. 

 

„Још за живота њега је Бог прославио. За живота је чудотворио. Своју личност је обогатио хришћанским врлинама, благом које никад не пропада. Он је пример правила вере, кротости, пример најлепших врлина које би требало да красе сваког од нас“, нагласио је отац Драган, додајући да треба да се угледамо на Светог Николу и да се напајамо његовим духовним врлинама. 

 

Након причешћа верника, уприличен је трократни опход око манастирске цркве, а затим су освештани жито и славски колач. Домаћин овогодишње прославе је Петар Бојанић са породицом, док се колача за наредну годину прихватио Верољуб Велимировић са породицом.

 

 

Извор: Радио Источник

 

“Стварање цркве на основу припадности државне или било које друге припадности је безумље и већег није било у овдашњој историји. А чим се неко отуђи од Цркве, чим се обезбожи, онда све мијења, мијења и главу и нацију, и тако то бива свуда у свијету”, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Владика је данас на празник Светог Јована Богослова, љубљеног Христовог ученика, поводом храмовне славе служио Свету архијерејску литургију у Цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу,  Доњи Грбаљ, и помен оцу Мому Кривокапићу.

 

“И међу вама Бокељима има оних који се сада одричу да нијесу Срби, да нијесу православни, који хоће своју цркву. Коју своју Цркву? Гдје је то било у историји да безбожник ствара цркву! То само може у овој безумној, избезумљеној данашњој Црној Гори. Безбожник да ствара своју цркву! То је ђавоља црква, то није Божија Црква. Овај народ је припадао, без обзира како се звао: Бокељ или Брђанин или Црногорац, једној светој саборној апостолској Цркви Христовој, која се зове и звала се кроз вјекове Српска црква, нарочито од времена Светога Саве.”

 

Објаснио је да име Цркве није битно већ да је битно да је она једна Божија Христова Црква, као и то да њу не може стварати било ко зато што је њу створио сами Бог и људи који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога кроз вјекове:

 

“Нажалост, данас у овој нашој никада несрећнијој Црној Гори, они који су обоготворили Броза и Стаљина, повели братоубилачки рат 1941, па наставили до данас да воде то братоубилаштво, клањали се Титу и партији, сада проглашавају Црну Гору и своју нацију за Бога и хоће Цркву да претворе у своје божанство”, рекао је Митрополит.

 

Запитао се како могу атесити да знају шта је и ко је Црква јер кад би то знали онда би, како је казао, знали да се ова Српска црква, која се данас зове СПЦ, тако зове и у Француској, гдје има Француза који јој припадају, затим у Шпанији итд.

 

“Нико њих не тјера да буду Срби, нити су они то тражили, него да буду припадници једне свете саборне и апостолске Цркве. Ја јесам и Србин, и јесам и Црногорац, и моји су преци немањићку Морачу припојили 1820. године Црној Гори. Јесам и Црногорац, али сам, прије свега, оно што су били сви моји преци. Шта треба да радим, да се одрекнем ђеда, предака!? Како то може да буде?!”

 

С друге стране, како је истакао, он не поистовјећује Цркву са српством, истичући да су истински прави Срби они који су крштени, миропомазани, они који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Запитавши се колико је оних Срба који су при Цркви, који су се вратили Цркви, Митрополит је подсјетио да су Срби у 20. вијеку били носиоци безбожништва.

 

Истичући да је и Инк јер има своју браћу, кумове који су Инки у Перуу, владика је нагласио да је најбитније да припадамо једној светој саборној апостолској Цркви Христовој а национално нек се осјећа ко како хоће по мјесту гдје живи.

 

Посебно је нагласио да ови кумровачки ђаци, васпитани у безбожништву, који сада хоће да стварају неку Црну Гору, хоће и храмове Краљевине Црне Горе која је била крштена јер су је створили црногорски митрополити који су сви били Срби.

 

“Они су створили Црну Гору крштену, миропомазану, која се причешћивала, а не Црну Гору Јосипа Броза и онога што су урадили Фрањо Јосиф и тај његов каплар на Ловћену. Монтенегрини хоће Броза и тај каплар сада диригује овдје. Све што раде је у том духу каплара Фрања Јосифа. Прво су срушили Цркву Св. Петра на Ловћену и починили најстрашнији злочин и сада комите лудују по Ловћену а Његош је тамо утамничен.”

 

Из те срушене ловћенске цркве никло је 19 таквих цркава у свијету и гради се још јер, како је казао валдика, оно што је Божије је неуништиво и ова “Господа би требала да схвате да се тиме не гради будућност Црне Горе већ се разарају њени темељи”.

 

“Разара се вјера истинска и права кроз њихов покушај да створе своју некаву аутокефалну цркву. Дај Боже да то схвате и ови које је вријеме избацило на површину да буду на власти у Црној Гори, да не воде ову Црну Гору у бестрагију, у пропаст. Разорили су утробу Ловћена, те свете планине, ухапсили Светог Ловћенског Тајновидца и није чудо што мене воде на суд и што су сада ухапсили и нашега владику Јоаникија. Таква им је беспамет, непамет. Они мисле на тим лажима и обманама, духу братоубиства и богоубиства, да стварају будућност Црне Горе а на томе се никада ништа није створило што је истинско и право. Зато је битно да се враћамо Светом Јовану Богослову и свима онима који су наслиједили њега да свједоче Христа Бога.”

 

Архиепископ цетињски је изразио наду да ће црногорска власт да се отријезни од брозоморе, најопакијег вируса који је харао Боком и Брдима и Црном Гором, вируса безбожништва.

 

“А чим је безбожништво, онда је одрицање од себе и од свога бића, имена и језика и од свога народа”, закључио је  Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос, 21. маја, на празник Светог апостола и еванђелисте Јована Богослова, служио је Свету архијерејску литургију у цркви која је посвећена овом љубљеном Христовом ученику у Побрђу у Доњем Грбљу, као и помен оцу Мому Кривокапићу.

 

Звучни запис беседе

 

У архипастирском слову Високопреосвећени владика је казао да нам данашње Јеванђеље говори да је Господ својим љубљеним учеником, који је био поред распећа Христовог са женама мироносицама и Богородицом, рекавши му „Ево ти мајке!” а Њој: “Ето ти сина!”, себе замјенио у односу на Пресвету Дјеву – Мајку своју.  Такође, за вријеме Тајне вечере вољеном ученику који се наслонио на Његове груди, Господ је рекао ко ће да га изда.

 

“Открио му је најдубљу истину и тајну о себи као јединородном Сину Божијем, као Богу љубави који је дошао у овај свијет да га преобрази, да препороди људску природу и да човјеку смртном и пролазном даде бесмртност и непролазност, да себе као љубав вјечну и непролазну постави као мјерило и живота и Бога, и односа Бога према свијету, и као мјерило људских односа: човјека према човјеку и човјека према творевини.”

 

Митрополит је казао да зато нема ништа чудесније написано људском руком и посвједочено од онога што је посвједочио Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу, као и Посланицама, нарочито у првој глави Јовановог Јеванђеља у којем је записана најдубља истина о Христу Богочовјеку: У почетку бјеше Логос (Слово), и Логос бјеше у Богу, и Бог бјеше Слово… Кроз њега је све постало што је постало, и без њега ништа не постоји што постоји. Он бјеше живот који дарује свјетлост свијету. И свјетлост се свијетли у тами, и тама га не може обузети.

 

Подсјетио је да је Свети Јован у свом Јеванђељу говорио о Светом Јовану Крститељу који је прорекао и предуказао Христово жртвовање и распеће, смрт, али и посвједочио Њега као живот вјечни, као непролазну и вјечну свјетлост:

 

“Свјетлост која је у дубинама свеукупне творевине, дјело руку јединороднога Сина Божијег, која је у дубинама људскога бића, ума, срца и душе. Свјетлост која обасјава све и свја, смртна бића преображава у бесмртна и непролазна.”

 

Обраћајући се сабраном народу, владика је казао да су њихови преци били изузетно мудри јер су овај храм посветили управо Светом Јовану, ономе којег је Господ љубио толико да је Мајку своју њему предао на чување. Пожелио је да Господ и нас обдари том свјетлошћу, да и себе и свијет око себе, и све што се догађа у свијету, сагледавамо у тој свјетлости непролазној и вјечној, која једина обасјава и просвећује људски ум, срце, душу и вид и која од човјека бића пролазнога чини њега вјечним и непролазним, управо благодарећи тој свјетлости и животу, Њему као животу вјечном и непролазном.

 

Како је казао Митрополит, Господ нам је подарио такве свеце и учитеље, избрао такве ученике, да Га посвједоче својим животом и дјелима који су то свједочанство пренијели кроз вјекове до наших времана:

 

“А и данас то исто свједочанство Црква Христова то свједочи истоку и западу, сјеверу и југу”, бесједио је Архиепископ цетињски додавши да је Црква, која је тјело Христово, носилац те божанске свјетлости, тога знања и божанске мудрости, на распећу од времена Христовога распећа до данас, али и носилац и дародавац живота вјечнога и васкрсења.

 

“Видите шта се догађа овдје у овој Црној Гори, Боки и Брдима. Ова савремана црногорска власт позива на пут који је беспуће, на пут одрицања од Бога љубави и Цркве Божије, на стварање своје сатанске безбожне цркве, богопротивне цркве која је разапела Христа и оне правде коју је примјенио Понтије Пилат прихвативши лажи о Христу и осудивши Га на смрт и распеће”, нагласио је владика.

 

Примјетио је да је савремена правда много блиска тој пилатовској правди посебно овдје код нас у овим преломним временима:

 

Даље је објаснио да је Литургија дјело Божије, дјело народа Божијег – Христовог народа, сабираног од свих земаљских народа без обзира из ког се народа физички, земаљски, ствара, јер је Господ рекао својим  ученицима: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио:

 

“Тај народ Божији је јединствени и неуништиви зато што Божији. Он је вјечан јер је вјечан онај који је његова душа и срце и најдубља истина и његова свјетлост као живот и вјечна свјетлост”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије.

 

На крају Свете службе Божије у част Светога Јована Богослова, храмовне славе ове светиње у Побрђу, Митрополит је благосиљао и пререзао славски колач честитајући празник а овогодишњи кум Жарко Милојко је предао дио славског колача домаћину славе за следећу годину Љубу Божовићу.

 

Храм Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу је јединствен у Грбљу стога што има три олтара. Поред централног, посвећеног Светом Јовану Богослову има још два олтара, лијеви, посвећен Светом апостолу Петру и десни посвећен Светом великомученику Георгију.

 

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је обишао цркве Свете Тројице и Светог Николе Горње-грбаљске парохије на Пелинској Рудини.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На оданије празника Преполовљења и успомену појаве Часног Крста у Јерусалиму, 20. маја 2020. године, у храму Покрова Пресвете Богородице у манастиру Мала Ремета, свету архијерејску Литургију и четрдесетодневни парастос новопрестављеној игуманији Рафаили служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Г. Василије уз саслужење више свештенослужитеља, монаштва и благочестивог народа.

 

Звучни запис беседе Епископа Василија

 

Звучни запис беседе протопрезвитера Сретена Лазаревића

 

Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Цабунац, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, протојереј Сретен Лазаревић, јереј Бранислав Керечки и ђакони Ђорђе Милидраг и Страхиња Џамбић. За певницом је појао вероучитељ Маринко Симић са свештенством румског намесништва.

 

После заамвоне молитве служен је парастос игуманији Рафаили, а на крају Литургије Његово Преосвештенство Г. Василије произнео је беседу сећања на новопрестављену мати Рафаилу и поздравио присутан народ. "Ми се дубоко надамо да наша игуманија мати Рафаила уснула у Господу, радосна чека васкрсење у Његовом окриљу, у станишту које јој је Господ одредио као оној која је предано служила Богу непрекидних 66 година. У послушању које јој је Црква дала, често пута је на своја слаба плећа узимала такав терет да ни неки мушкарац не би издржао што је она издржала, али само снагом Духа и силом Божјом коју јој је Бог дао да понесе терет ове и других светиња у којима је била. Нисам ето био у прилици да дођем на њен испраћај, али данас сам са вама да се заједно помолимо за њену племениту душу, да замолимо Бога да је не заборавимо у својим молитвама, да не заборавимо и чељад која су сада овде и која настављају њен живот и њен рад. Молимо се Богу да им да снаге и међусобне љубави и да Бог умножи ову свету обитељ као и многе наше светиње. А често пута је игуманија мати Рафаила говорила: Владико да сазидамо  још један конак, још нешто, даће Бог да ће доћи чељад у ову обитељ и да имају, да се не муче као што сам се ја мучила...", рекао је између осталог Владика Василије.

 

Протојереј Сретен Лазаревић архијерејски намесник румски и отац Бранислав Керечки учинили су и помен на гробу мати Рафаиле, а у манастирској трпезарији, по благослову Епископа Василија, надахнуту проповед је произнео о. Сретен Лазаревић. 

 

"Радост Васкрсења Христовог сваку тугу лечи, особито када је у питању растављеност од наших вољених. Ми имамо утеху над утехама, браћо и сестре - Христа васкрслог  који нас сабира на ма ком меридијану  света се налазили... Сабира нас увек Дух Свети, особито на литургијским сабрањима када се од Адама и Еве до краја васељене  сабирају сви на једно збориште, на једно место, на једно средиште  Духа Светога, небески Јерусалим који се пројављује и даје свима онима који се окупе око првенствујућег  као што смо се  и ми данас окупили у овој светој и древној, дивној светофрушкогорској обитељи, око нашег Архијереја који упућује молитве Господу за спас свеколиког рода нашег. Разлог сви знамо. Љубав наше мајке игуманије довела нас је и данас у ову свету обитељ", рекао је о. Сретен. Он је додао да још увек многа срца дрхте од уплашености, од многих информација и дезинформација, од многочега што оправдано, што неоправдано, међутим мноштво сабраног народа данас речитије говори  о љубави игуманије Рафаиле. "Сабрани на светој Литургији, подсећамо се данас блаженоупокојене игуманије коју је Бог удостојио да животом својим непрестано служи благодати Божјој коју ишчекујемо у наступајућем празнику, чије Оданије преполовљења данас празнујемо..." рекао је отац Сретен.

 

Данашњој светој Литургији и парастосу су присуствовали молитвено сестринство манастира Јазак, јеромонаси раковачки Варнава и Евгеније, настојатељ манастира Привина Глава отац Макарије,  јеромонах раванички Лазар са сестринством, свештенство архијерејског намесништва румског, земунског, родбина и многобројни пријатељи и сарадници манастира Мале Ремете.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

 У  четвртак 21. маја 2020. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.  Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Богослова у Поганову.

 

Звучни запис беседе

 

Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, ђакони Ђорђе Филиповић и Немања Шево.

 

Благољепију Свете Литургије допринело је  појање братије манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова.

 

Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи.

 

 

Извор: Епархија нишка

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос на празник Појаве Часног крста у Јерусалиму Свету архијерејску литургију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице.

 

Звучни запис беседе

 

Синоћ у навечерје празника, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је замонашио искушеницу ове свете обитељи Анђу којој је дао име Боривоја, по свештеномученику Боривоју Томовићу, пожељевши јој да буде истинска Боривоја борећи се против демонских сила, гријеха и смрти.

 

Митрополит је данас у току Литургије крстио Веселинку Томовић, снаху свештеномученика Боривоја, а њена кума је била монахиња Боривоја.

 

У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је дјело мудрости живога Бога свеукупна творевина Божија, све оно што знамо и не знамо, што видимо и што не видимо, од најмањега до највећега.

 

“Чудесено је то да је у оном најмањем садржано све оно што је велико и што је безмјерно а исто тако је и у великом садржано све оно што изгледа да је мало. Свако биће на земљи је такође свједочанство те неизрециве мудрости и знања Божијега и све је сједињено међу собом“, поручио је владика.

 

Нагласио је да сва творевина дише једним духом и садржи једну исту мудрост и неизрециво јединство од најмањега до највећега. Све је то, како је казао, посвједочено дјелима Божијим и потврђено ријечју и истином Божијом коју су посвједочили свети пророци и апостоли, свети Божији људи који иду за Господом и приносе се Њему на дар на начин на који је и Он себе принијео на дар.

 

Тумачећи двије највеће Христове заповјести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим мишљу својим и свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе, којима Господ придодаје да Нема веће љубави него да неко свој живот жртвује за ближње своје, Митрополит Амфилохије каже да то значи “не само да га воли као себе самога него и више од тога да се жртвује за ближње своје и за Бога”.

 

Примјер те христолике жртве су свети Божији људи кроз вјекове, међу којима и Свети Стефан Пиперски, чије мошти су живи и опипљиви свједок живога и опипљивога Господа.

 

“Свети Стефан је дошао у ову светињу, уградио себе, и оставио силом Божијом своје мошти да кроз њих и преко њих познајемо и доживљавамо ту велику и неизрециву божанску истину, мудрост и љубав”, казао је владика.

 

Подсјетио је на још једног живог свједока живога Господа свештеномученика Боривоја Томовића, игумана ове свете обитељи, који је од дјетињства ходио путем Христовим.

 

“Живио је по вјери Христовој и призван од Бога, дошао је овдје у ову светињу, замонашен и пострижен од ондашњег Митрополита црногорског, потоњег Патријарха Гаврила Дожића, који му је дао то име што се ријетко догађа јер се обично на монашењу дају имена светих угодника и угодница Божијих, како би то име било његов заштитник небесник.”

 

Митрополит Гаврило је као разлог за то навео да је свешетномонах Боривоје примио то име да би својим животом, вјером и подвигом освештао то име, што се и догодило..

 

“Он је заиста својим трудом, љубављу, богољубљем и братољубљем уградио себе, и до смрти и послије смрти, у ову светињу. Посвједочио је Господа својим подвигом, вјером и жртвом, али нарочито својом мученичком крвљу. Прије 75 година  је мученички пострадао негдје у Словенији, примивши на себе часни крст Христов, сараспевши се Христу.”

 

Као што је Христос своју крв пролио за спасење свијета, казао је владика, тако и они који су Његови, међу којима је и Боривоје, идући за Њим као путем истином и животом, жртвују себе без остатка. Митрополит је подсјетио на те дане страдања свешетномученика Боривоја, који је на тај пут кренуо са својим Митрополитом Јоаникијем Липовцем и свештеницима Митрополије и народом.

 

“Није се уплашио од тога страдања. Био је невин, ништа није урадио ради чега би био убијен тако бездушн. Сараспео се Христу, посвједочио Га својим животом и мученичком крвљу, принијевши Му се на дар. Практично заборављен, поново се враћа послије 75 година још снажнији и моћнији, чудеснији, преко иконе насликан као свештеномученик Божији”, бесједио је Митропопит.

 

Додао је да цјелијвајући његову икону заправо цјеливамо његове ране, мучеништво, а кроз њега онога који га је прихватио у своје вјечно божанско наручје – Христа Господа. Оцијенио је да је повратак  свешетномученика Боривоја међу нас велики догађај.

 

“Тешко можемо наћи његове мошти, али његов спомен, лик, дјело, његова жртва је оно што је уграђено у ову светињу и неизбрисиво записано у Божију књигу, а преко тога и у нашем памћењу, не само његове родбине него и нас његових духовних сродника, а посебно у биће нове монахиње Боривоје која је ове свете ноћи примила попут Боривоја ангелско звање и његово освештано име, да јој он буде примјер и узор .”

 

Подсјетивши на испуњење пророчких ријечи ондашењег Митрополита  Гаврила приликом монашења Бориваја, владика Амфилохије је говорио и о страдању и жртви мученика и исповједника Патријарха српског Гаврила током Првог и Другог свјетског рата. Патријарх Гаврило и свештномученик Боривоје се већ сликају по нашим храмовима широм Црне Горе јер их је, како каже Митрополит, “Господ насликао Својом руком и испунио Својом снагом да буду живи свједоци живога Господа а онда и том смјелошћи да Га исповједе и посвједоче својом мученичком крвљу.”

 

“Нека би наша сестра Боривоја, која се удостојила дивнога и чудеснога имена и звања, била вођена тим путем предавања тијела свога, душе, срца и ума свога, Христу Господу на дар у све дане живота, заједно са свима нама. Да сви заједно у сва времана прослављамо онога који је јуче и данас и вавијек вијека исти – Христа Господа, да будемо Његови живи свједоци у овом новом безбожном времену које је, нажалост,  и код нас у Црној Гори испртило.”

 

Они који су убијали своју браћу и очеве у току Другог свјетског рата и послије рата градили будућност на богомржњи и братомржњи намјесто да се исцјеле од те богомржње и братомржње, они поново покушавају да на томе граде будућност овога народа. Даће Бог, молитвама  Светога Стефана Пиперскога, новомученика Боривоја и других светих Божијих угодника да се исцјели овај и сви земаљски народи од те најопакије болести богомржње и братомржње. И да се вратимо и освештамо Богом љубави, ходећи за Њим, који се жртвовао за спасење и вјечни живот овога свијета, и путем оних који су ходили за Господом кроз вјекове, путем Преподобнога Стефана Пиперскога, свештеномученика Боривоја”, казао је на крају архипастирског слова Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.

 

На крају свете службе Божије, Митрополит је освештао и пререзао славски колач и још једном благословио нову невјесту Христову Боривоју, као и новог пиперског пароха Владимира Милуновића.

 

Истичући као врло значајно да Пипери дају своје свештенике, Архиепископ цетињски је казао да је његово дјело наставак Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, као и других мученика пострадалих од братске руке током другога свјетскога поклања.

 

“Веома је значајно, посебно овдје у Пиперима, да се обнови та братска љубав и слога међу свим житељима Пипера и ове његове нове парохије, коју је примио са благословом. Треба само вјером у Христа – Бога љубави и ходећи путем оних који су се сараспели Њему са љубављу према Богу и ближњима, да се обнови душа овога народа, да се васпостави та братска љубав и слога и слобода.”

 

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се помолио да Бог кроз ту љубав упокоји и оне који су пострадали у оним несрећним временима пиперских јамарица, како су их звали, а и њима да Бог да подари покоја и покајања:

 

“У исто вријеме дужност је новога пароха – апостола Цркве Божије на овим просторима, да посвједочи својим животом и вјером и љубављу ту Христову љубав Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, да том љубављу храни и васпитава све житеље ове парохије, без разлике на сва њихова остала опредјељења. Он преузима ту одговорност која није мала, али се надамо да ће он бити на висини те одговорности”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Да ко ће тјешити Јоаникија, кад из њега извире утјеха?! Он је наша утјеха! Он је утјеха и миру и правди, јер без правде мира нема. Јоаникије потврђује својим животом да мира без правде нема; такав је био и у раној младости, а и сада у својој скромности. И онда, када се звао Јован, као млад студент, личио је на Светог Јована Крститеља више него на студента. Већ се тада борио против разних Ирода.  Ишло се тих дана у ул. Француску бр. 9, а ишло се и у Антикваријат у ул. Кнез Михајловој.

 

 

Био је апостолски миран, а из њега је извирала правда и честитост; скромност а не многоглагољивост. Био је као тајни ученик Христов, зрелији од нас старијих. Није пропуштао Литургије Ваведењске. Пажљиво је слушао мудрост старијих и није истицао своју урођену горштачку мудрост. Обликовао је и допуњавао исту премудрошћу старијих. Била су то времена када је манастир, па и порта Ваведења, постала малена и уска.

 

Прошле су године, а млади Јован, одлучио је о свом путу и узео тежак крст свог претходника, Светог Мученика ЈОАНИКИЈА., уз благи јарам Христа Спаситеља. Није погрешио Владика АМФИЛОХИЈЕ када му је тај јарам и бреме даровао. Сви смо знали да ће ЈОАНИКИЈЕ ТАЈ ЈАРАМ И БРЕМЕ ИЗНИЈЕТИ  до самог трновитог врха ЦРНЕ ГОРЕ. Проницљив је митрополит Амфилохије као бистри извори Светигоре, а ако се у неког и преварио, у ЈОАНИКИЈА сигурно није. И брзо се у условима страшним, окрилио Матејем, Марком, Луком и Јованом. То су му крила орловска била, у кршу љутом, ђе се љута и отровна змија крила.

 

Вратио се Јоаникије, у Отачаство своје, ту ђе орлови плету гнијездо своје, ђе мудраци змију гладе, а испод ње се вјешто ваде. Јоаникије је прави горштак, у њему је  стално присутна оштрина и оштроумност. Карактеристика је то Црногорца и источних, горских мудраца. Али у њему обитава и благост, доброта, осјећајност, горска милост.

 

Кад га је одредио митрополит за Горњу Црну Гору, он тамо ништа није нашао. И оно што је некад било, срушило се. Деценијама се радило, не би ли се и последње поништило. Да се чак и темељи изваде, да се цркве из ума људског поваде, да се сатре биће црногорско, да се “нови” појмови усаде; да Српство  м о н т е н е г р и н с т в о  постане.

 

Можемо ли ми као људи, да представимо и замислимо, на што је Владика Јоаникије дошао?

 

Многи су од нас били у Албанији Енвера Хоџе, првој званичној АТЕИСТИЧКОЈ држави на свијету. Вјерујте, овакве страхоте нијесмо виђели. Али, Владика дође….

 

Многе је цркве каменом обновио и многе темеље истражио, па и многе манастире у живот повратио. Поставља се питање, како је у ова тешка времена, времена крајње апостасије, неморала, плаћене пропаганде, нељудског па и скотског  опонашања, као и модерног облика робовања – конзумизма, гдје је у сваком селу банка, али не и Црква, како је Владика ОБНОВИО, просветио, орадостио, отоплио, избавио, хиљаде и хиљаде људи, људских душа?!? Којим ли је он “доларима” купио те силне душе, које за њим беспрекорно иду, па и по цијену живота?

 

Шта се то десило? Како то објаснити?

 

Ми хришћани ово већ мјесецима гледамо са радошћу и усхићењем, са неизмјерном љубављу, а безбожници са страхом великим, са страхом смртоносним, спремни и да убију, јер то безбожници апостате, мрзитељи људског бића,  не могу да разумију!

 

То је Владика ЈОАНИКИЈЕ, ХРИСТОВ СЛУГА И ПОСЛАНИК, АПОСТОЛСКИ НАСЛЕДНИК. Та је благодат и харизма дата њему.

 

Има ли још неки човјек данас на свијету, за ким иде тако народ?

 

Био је некад Мандела  и издржао дугогодишњу тамницу. Био је и Мартин Лутер Кинг, њега су убили, али ЈОАНИКИЈЕ је православни борац за слободу, за правду, за истину, за мир, за љубав међ народом, за поштивање другог и другачијег.

 

Кад сте од Владике Јоаникија чули да је позвао хиљаде возљубљене браће на Грађанску НЕПОСЛУШНОСТ???

 

НИКАДА !

 

Кад је изговорио ријеч мржње према икоме???

 

НИКАДА!

 

ЕТО, ТО ЈЕ ГРИЈЕХ ПРЕД ХЕГЕМОНОМ овога вијека, ето то је гријех владике ЈОАНИКИЈА пред ПОНТИЈЕМ ПИЛАТОМ нашег времена. То је моћ Антихриста који можда седи међу нама. Он се већ зноји, слабо дише, а највише му смета Светогорски, а још више Црногорски тамјан. Није случајно да је ових дана о томе извјестио папа Ратзингер. Овде” смета” ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ , он смета, јер тражи правду, а живи Истину. Он зрачи љубављу. На њему почива правда и истина и љубав Божија. ОН, Владика Јоаникије, има благодатну моћ, да ЉУБИ НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ, а ТО БОЛИ! С друге стране, Владика не може, да воли Непријатеље ЦРКВЕ своје, јер би то било против народа Божјег, коме је Црква брод спасења.

 

Зато, ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА?

 

ОН НАМ ДАЈЕ УТЈЕХУ, ОН НАМ НОСИ МИР, ОН НАС ХРАНИ ЈЕВАНЂЕЉЕМ; СЛОВОМ БОЖИЈИМ. Он је наш” антиминс”, са којег нас храни, живим ТЕЛОМ и КРВЉУ самога Исуса Христа, за Православне истинитог Бога за живот ВЈЕЧНИ.

 

Ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА?

 

ОН је наша утјеха и данас када је пуштен из ТАМНИЦЕ, када га је дочекало хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце. ОН је био и јесте наша утјеха. Нас тјеши његово присуство, он је наша радост. Зликовце такви људи плаше, јер они нису у стању да приме МИР.

 

Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија?

 

Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија?

 

Он је у центру своје пастве, Он је ЕПИСКОП И АРХИЈЕРЕЈ, као што је то био свети Василије Острошки, ког не тјешимо ми, већ ОН исцјељује нас!

 

Да ЈОАНИКИЈЕ, Ти си на гори Тавору ,Ти си у свјетлости Преображења. Слијепци не виде свијетлост незалазног дана…

 

Знај, Владико и Архијереју, да Зора пуца! Биће дана!

 

Твој у Господу Архимандрит

Данило Љуботина Истријан

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

-Чин одржавања комеморативне мисе за припаднике злочиначког покрета, одговорног за страдање и смрт небројених Срба, Јевреја и Рома, изазвао je јавну саблазан и негативно утиче на мир и помирење у региону, поручио Владика источноамерички г. Иринеј.

 

 

У понедељак, 18. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј обратио се државном секретару САД, г. Мајку Помпеу, поводом комеморативне мисе за припаднике хрватског усташког покрета који су погинули у Блајбургу на крају Другог светског рата, а која је одржана у суботу, 16. маја 2020. године у Сарајеву.

 

У свом обраћању владика Иринеј је изразио протест поводом политизације религије и верских осећања од стране Бискупске конференције Босне и Херцеговине на челу са Винком кардиналом Пуљићем. Чином одржавања комеморативне мисе за припаднике злочиначког покрета, који је одговоран за страдање и смрт небројених Срба, Јевреја и Рома, међу којима је било много жена и деце, изазвало је јавну саблазан, а тиме негативно утиче на мир и помирење у региону.

 

Владика Иринеј се придружио протесту Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Срба у Босни и Херцеговини, нагласивши да сваки покушај ревизионизма и аболиције нацистичких режима од одговорности за злочине почињене у Другом светском рату представља увреду за све невине жртве и њихове потомке.

 

Владика Иринеј је такође подсетио секретара Помпеа да је у борби против нациста над Србијом било оборено преко 500 америчких пилота, које су у Мисији Халијард херојски спасли српски борци за слободу – припадници Југословенске војске у отаџбини (четнички покрет).

 

Владика је апеловао на америчке власти да не дозволе да се оваквим поступцима врши релативизација борбе против фашизма у којој су и саме Сједињене Америчке Државе претрпеле велике жртве.

 

Из Канцеларије Епископа источноамеричког

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.

 

 

Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.

 

Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега.

 

„Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.

 

Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.

 

„Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.

 

„Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.

 

У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.

 

„Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.

 

Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.

 

„Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“.

 

„Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:

 

„Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја.

 

 

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године.

 

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду.

 

 

За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха.

 

Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”.

 

После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика.

 

 

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године.

 

Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

 

Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама.

 

 

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем.

 

Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић

 

Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама.

 

Звучни запис специјалне емисије

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 19. маја, када прослављамо Праведнога Јова, пренос моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.

 

Звучни запис беседе

 

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије се вјерницима обратио ријечима архипасторске поуке у којој је казао да је у овим Божијим угодницима Господ себе прославио и преко њих се посвједочио као она најдубља истина о Богу – Оцу Творцу неба и земље, Сину Његовом јединородном и Духу Божијем животворном, који је извор живота и вода којом се напијамо за живот вјечни.

 

Говорећи о Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у Цетињски манастир, Високопреовећени је истакао да је он ходио стопама многострадалнога Јова, свога стрица Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Саве.

 

“Доживио је и схватио у кратком свом времену, кроз сусрет са Светим својим стрицем и преко њега кроз сусрет са живим Христом Господом, ходећи тим путем, најдубље истине живота и био свједок и распећа Христовога и распећа људскога и људске природе и распећа уграђеног у творевину Божанску, али с друге стране и бесмртнога достојанства човјековог и људскога бића”, казао је Митрополит.

 

Говорећи о Лучи микрокозми као живом свједочанству тога његовога опредјељења, Високопреосвећени је казао да је данас више него икада у досадашњој историји оних који се клањају лажним идолима и који се опредјељују за пут смрти и пролазности, и за земаљску част и власт, одричући се тога пута који је пут истина и живот, преко којега се задобија вјечни и непролазно Царство Божије.

 

“Управо зато што је Петар Други Ловћенски Тајновидац писао Лучу микрокозму у вријеме Светога поста, није случајно да је једини, колико је мени познато, записао да је искра васкрсења у дубинама Божанске творевине, у дубинама свесветија. Искра Божанске свјетлости васкрсења је у дубинама бића, тиме почиње његова Луча микрокозма, а у исто вријеме у њој он описује да је човјек биће вјечно и непролазно, да је он луча небеска, луча микрокозма, а сва творевина храм који је Бог саздао својом руком и на средини тога храма је Његов Божански престо.”

 

Владика је казао да је Ловћенски Тајновидац сараспет Христу, као и многострадални Јов, на Ловћену гдје је тражио да буде похрањен, као што је и био, да би касније ту пострадао јер је његова црква срушена и оскрнављена а он у тамницу уведен.

 

Тај пут који води у живот вјечни, и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, то је пут, како је казао, једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове.

 

На крају Свете литургије Митрополит Амфилохије је у част Светога Петра Ловћенскога Тајновидца благосиљао и пререзао славски колач у нади да ће доћи вријеме да се овај Божији угодник извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости Светога Петра Ловћенскога Тајновидца.

 

Житије Светог Петра Другог, Тајновидца ловћенског

 

Тропар и кондак Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

“Предсједник Црне Горе проповједа сатанску Цркву и хоће Црну Гору да претвори у демонску, сатанску заједницу”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, подсјетивши да безбожници који се одричу ћивота Светога Петра Цетињскога и крштене Црне Горе и свих Црногораца, свих Срба кроз вјекове, хоће да стварају своје сатанске цркве.

 

 

Владика је на празник Праведног Јова, преноса моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у овај свети храм, служио Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру а након тога пререзао славски колач.

 

Истакао је да власт данас поново скреће на безбожни, сатански, антибожји, антихристовски пут, антипетровски, антисветосавски, антипетроњегошевски пут, али да је светиња моћна и непролазна те да “Питагори и Епикуру грабе искру небу божанствену и селе је у скотско мртвило” (Луча Микрокозма):

 

“То је оно што ради данас власт у Црној Гори, сели Црну Гору у скотско мртвило, ништавило, и у исто вријеме темељи будућност Црне Горе на богоубилаштву и братоубилаштву, на ономе што је урађено овдје у вријеме и послије Другога свјетскога рата. На томе темељити будућност Црне Горе то може само неко ко је изгубио памет, ко је сатанизован.”

 

Појаснио је да је сатана надахнуо и безбожнике у Христово вријеме да убију Исуса, не схватајући да Он није обичан човјек који се убија већ носилац вјечнога живота, савршени Бог. И сила коју носи у себе је вјечна и непролазна, она је ваксрсла. И сила тог васкрсења је уграђена у свеукупну творевину, у људско биће, уграђена је у Христа распетога и васкрслога, и она је она на којој почива судбина овога свијета и свега онога на земљи што се догађа.

 

“Зато ми прослављамо Христа васкрслога, одричући се сатане”, рекао је владика и објаснио да се на Светом крштењу управо одричемо сатане. Подсјетио је на страшне ријечи које се изговарају на крштењу: – Одричеш ли се сатане и свих дела његових …? – Одричем се!  – Јеси ли се одрекао сатане? – Пљуни на њега!

 

“То је оно што се наставља у Цркви Божијој кроз вјекове и данас, одрицање од сатане и сатанских дјела, пљување на демонску и одрицање од смрти и пролазности, и хођење путем који води у Живот вјечни и пијење воде са извора живота вјечнога.”

 

Нагласио је да они који данас управљају судбином овог народа настављају безбожни, сатански пут гонитеља Христових, пут Пилата, пут ондашњих Јевреја који су разапели Христа, пут безбожника који су утамничили Ловћенског Тајновидца.

 

“Они тим путем ходе одричући се пута којим је кренуо овај народ и простор још апостолских времена па наставио до и после Св. Саве, и наставио Светим Петром Цетињским Чудотворцем и Петром Ловћенским Тајновидцем. Одричући се тога пута који води у живот вјечни, као и ћивота Св. Петра Цетињскога, и пљујућу у суштини на Светога Петра Ловћенског Тајновидца, нико од њих, па ни предсједник Црне Горе, практично до данас, није дошао у ове дане да узме благослов од Светога Петра Цетињскога јер он за њих не представља ништа.”

 

Даље је истакао да предсједник хоће Црну Гору да поново поводе беспућем, враћајући се Питагори и Епикуру који грабе “искру божанску у скотско је селећи мртвило”, ходећи путем који води у смрт и пролазност, ништавило.

 

“Међутим, тај пут који води у живот вјечни и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, тај пут је једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове.”

 

Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће доћи вријеме да се Св. Петар Ловћенски Тајновидац извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости овог Божијег угодника.

 

“И данас у ово наше вријеме овдје се наставља то дјело Фрање Јосифа и његовога каплара. И тај пут којим су они ходили се проглашава за пут Црне Горе а то није пут већ беспуће. То је сатански, демонски пут који разара и отуђује људе и народ од онога пута који води у живот вјечни. То је пут смрти, пут ништавила.”

 

Митрополит је положио наду у Господа да ће се садашња црногорска власт, која се заклиње, и ових дана се поново заклела, у те вриједности Фрање Јосифа и његовога каплара, вратити путу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, који је једини истински пут који води у живот вјечни, и напаја људе животом и водом вјечном.

 

“Истинска, права Европа није Фрања Јосиф, ни Наполеон, ни Хитлер и њихови духовни и морални наследници, него Европа апостола Петра и Павле, то је пут светих великих епископа римских Климента и Григорија Двојеслова, Бенедикта Нурскијскога, Св. Фрање Асишкога, Европа Шекспира и Дантета. То је Европа, истинска, права, то су европске вриједности.”

 

Још једном је поновио да Фрања Јосиф, тиранин и насилник, и каплар који је наставио његово дјело и разорио свештену Цркву Светога Петра Ловћенскога Тајновидца и утамничио његове мошти у онај пагански маузолеј, нијесу европске вриједности а да нажалост њима сада ходи Црна Гора.

 

“Истинска Црна Гора јесте она Црна Гора Светога Петра Цетињскога Чудотворца, чије мошти овјде цјеливамо, и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Та Црна Гора није никада ишла беспућем него путем који води у живот вјечни  и свједочи тај пут и ту истину, тај живот и ту правду, чији су свједоци и наши дивни светитељи: Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац. Неко би њиховим молитвама Господ и нас утврдио да ходимо светим Божијим путем, путем Цркве Божије – Христовим путем, да ходимо тим путем сами себи и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајући”, казао је на крају свог поучног слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска