Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос на празник Појаве Часног крста у Јерусалиму Свету архијерејску литургију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице.

 

Звучни запис беседе

 

Синоћ у навечерје празника, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је замонашио искушеницу ове свете обитељи Анђу којој је дао име Боривоја, по свештеномученику Боривоју Томовићу, пожељевши јој да буде истинска Боривоја борећи се против демонских сила, гријеха и смрти.

 

Митрополит је данас у току Литургије крстио Веселинку Томовић, снаху свештеномученика Боривоја, а њена кума је била монахиња Боривоја.

 

У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је дјело мудрости живога Бога свеукупна творевина Божија, све оно што знамо и не знамо, што видимо и што не видимо, од најмањега до највећега.

 

“Чудесено је то да је у оном најмањем садржано све оно што је велико и што је безмјерно а исто тако је и у великом садржано све оно што изгледа да је мало. Свако биће на земљи је такође свједочанство те неизрециве мудрости и знања Божијега и све је сједињено међу собом“, поручио је владика.

 

Нагласио је да сва творевина дише једним духом и садржи једну исту мудрост и неизрециво јединство од најмањега до највећега. Све је то, како је казао, посвједочено дјелима Божијим и потврђено ријечју и истином Божијом коју су посвједочили свети пророци и апостоли, свети Божији људи који иду за Господом и приносе се Њему на дар на начин на који је и Он себе принијео на дар.

 

Тумачећи двије највеће Христове заповјести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим мишљу својим и свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе, којима Господ придодаје да Нема веће љубави него да неко свој живот жртвује за ближње своје, Митрополит Амфилохије каже да то значи “не само да га воли као себе самога него и више од тога да се жртвује за ближње своје и за Бога”.

 

Примјер те христолике жртве су свети Божији људи кроз вјекове, међу којима и Свети Стефан Пиперски, чије мошти су живи и опипљиви свједок живога и опипљивога Господа.

 

“Свети Стефан је дошао у ову светињу, уградио себе, и оставио силом Божијом своје мошти да кроз њих и преко њих познајемо и доживљавамо ту велику и неизрециву божанску истину, мудрост и љубав”, казао је владика.

 

Подсјетио је на још једног живог свједока живога Господа свештеномученика Боривоја Томовића, игумана ове свете обитељи, који је од дјетињства ходио путем Христовим.

 

“Живио је по вјери Христовој и призван од Бога, дошао је овдје у ову светињу, замонашен и пострижен од ондашњег Митрополита црногорског, потоњег Патријарха Гаврила Дожића, који му је дао то име што се ријетко догађа јер се обично на монашењу дају имена светих угодника и угодница Божијих, како би то име било његов заштитник небесник.”

 

Митрополит Гаврило је као разлог за то навео да је свешетномонах Боривоје примио то име да би својим животом, вјером и подвигом освештао то име, што се и догодило..

 

“Он је заиста својим трудом, љубављу, богољубљем и братољубљем уградио себе, и до смрти и послије смрти, у ову светињу. Посвједочио је Господа својим подвигом, вјером и жртвом, али нарочито својом мученичком крвљу. Прије 75 година  је мученички пострадао негдје у Словенији, примивши на себе часни крст Христов, сараспевши се Христу.”

 

Као што је Христос своју крв пролио за спасење свијета, казао је владика, тако и они који су Његови, међу којима је и Боривоје, идући за Њим као путем истином и животом, жртвују себе без остатка. Митрополит је подсјетио на те дане страдања свешетномученика Боривоја, који је на тај пут кренуо са својим Митрополитом Јоаникијем Липовцем и свештеницима Митрополије и народом.

 

“Није се уплашио од тога страдања. Био је невин, ништа није урадио ради чега би био убијен тако бездушн. Сараспео се Христу, посвједочио Га својим животом и мученичком крвљу, принијевши Му се на дар. Практично заборављен, поново се враћа послије 75 година још снажнији и моћнији, чудеснији, преко иконе насликан као свештеномученик Божији”, бесједио је Митропопит.

 

Додао је да цјелијвајући његову икону заправо цјеливамо његове ране, мучеништво, а кроз њега онога који га је прихватио у своје вјечно божанско наручје – Христа Господа. Оцијенио је да је повратак  свешетномученика Боривоја међу нас велики догађај.

 

“Тешко можемо наћи његове мошти, али његов спомен, лик, дјело, његова жртва је оно што је уграђено у ову светињу и неизбрисиво записано у Божију књигу, а преко тога и у нашем памћењу, не само његове родбине него и нас његових духовних сродника, а посебно у биће нове монахиње Боривоје која је ове свете ноћи примила попут Боривоја ангелско звање и његово освештано име, да јој он буде примјер и узор .”

 

Подсјетивши на испуњење пророчких ријечи ондашењег Митрополита  Гаврила приликом монашења Бориваја, владика Амфилохије је говорио и о страдању и жртви мученика и исповједника Патријарха српског Гаврила током Првог и Другог свјетског рата. Патријарх Гаврило и свештномученик Боривоје се већ сликају по нашим храмовима широм Црне Горе јер их је, како каже Митрополит, “Господ насликао Својом руком и испунио Својом снагом да буду живи свједоци живога Господа а онда и том смјелошћи да Га исповједе и посвједоче својом мученичком крвљу.”

 

“Нека би наша сестра Боривоја, која се удостојила дивнога и чудеснога имена и звања, била вођена тим путем предавања тијела свога, душе, срца и ума свога, Христу Господу на дар у све дане живота, заједно са свима нама. Да сви заједно у сва времана прослављамо онога који је јуче и данас и вавијек вијека исти – Христа Господа, да будемо Његови живи свједоци у овом новом безбожном времену које је, нажалост,  и код нас у Црној Гори испртило.”

 

Они који су убијали своју браћу и очеве у току Другог свјетског рата и послије рата градили будућност на богомржњи и братомржњи намјесто да се исцјеле од те богомржње и братомржње, они поново покушавају да на томе граде будућност овога народа. Даће Бог, молитвама  Светога Стефана Пиперскога, новомученика Боривоја и других светих Божијих угодника да се исцјели овај и сви земаљски народи од те најопакије болести богомржње и братомржње. И да се вратимо и освештамо Богом љубави, ходећи за Њим, који се жртвовао за спасење и вјечни живот овога свијета, и путем оних који су ходили за Господом кроз вјекове, путем Преподобнога Стефана Пиперскога, свештеномученика Боривоја”, казао је на крају архипастирског слова Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.

 

На крају свете службе Божије, Митрополит је освештао и пререзао славски колач и још једном благословио нову невјесту Христову Боривоју, као и новог пиперског пароха Владимира Милуновића.

 

Истичући као врло значајно да Пипери дају своје свештенике, Архиепископ цетињски је казао да је његово дјело наставак Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, као и других мученика пострадалих од братске руке током другога свјетскога поклања.

 

“Веома је значајно, посебно овдје у Пиперима, да се обнови та братска љубав и слога међу свим житељима Пипера и ове његове нове парохије, коју је примио са благословом. Треба само вјером у Христа – Бога љубави и ходећи путем оних који су се сараспели Њему са љубављу према Богу и ближњима, да се обнови душа овога народа, да се васпостави та братска љубав и слога и слобода.”

 

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се помолио да Бог кроз ту љубав упокоји и оне који су пострадали у оним несрећним временима пиперских јамарица, како су их звали, а и њима да Бог да подари покоја и покајања:

 

“У исто вријеме дужност је новога пароха – апостола Цркве Божије на овим просторима, да посвједочи својим животом и вјером и љубављу ту Христову љубав Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, да том љубављу храни и васпитава све житеље ове парохије, без разлике на сва њихова остала опредјељења. Он преузима ту одговорност која није мала, али се надамо да ће он бити на висини те одговорности”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Да ко ће тјешити Јоаникија, кад из њега извире утјеха?! Он је наша утјеха! Он је утјеха и миру и правди, јер без правде мира нема. Јоаникије потврђује својим животом да мира без правде нема; такав је био и у раној младости, а и сада у својој скромности. И онда, када се звао Јован, као млад студент, личио је на Светог Јована Крститеља више него на студента. Већ се тада борио против разних Ирода.  Ишло се тих дана у ул. Француску бр. 9, а ишло се и у Антикваријат у ул. Кнез Михајловој.

 

 

Био је апостолски миран, а из њега је извирала правда и честитост; скромност а не многоглагољивост. Био је као тајни ученик Христов, зрелији од нас старијих. Није пропуштао Литургије Ваведењске. Пажљиво је слушао мудрост старијих и није истицао своју урођену горштачку мудрост. Обликовао је и допуњавао исту премудрошћу старијих. Била су то времена када је манастир, па и порта Ваведења, постала малена и уска.

 

Прошле су године, а млади Јован, одлучио је о свом путу и узео тежак крст свог претходника, Светог Мученика ЈОАНИКИЈА., уз благи јарам Христа Спаситеља. Није погрешио Владика АМФИЛОХИЈЕ када му је тај јарам и бреме даровао. Сви смо знали да ће ЈОАНИКИЈЕ ТАЈ ЈАРАМ И БРЕМЕ ИЗНИЈЕТИ  до самог трновитог врха ЦРНЕ ГОРЕ. Проницљив је митрополит Амфилохије као бистри извори Светигоре, а ако се у неког и преварио, у ЈОАНИКИЈА сигурно није. И брзо се у условима страшним, окрилио Матејем, Марком, Луком и Јованом. То су му крила орловска била, у кршу љутом, ђе се љута и отровна змија крила.

 

Вратио се Јоаникије, у Отачаство своје, ту ђе орлови плету гнијездо своје, ђе мудраци змију гладе, а испод ње се вјешто ваде. Јоаникије је прави горштак, у њему је  стално присутна оштрина и оштроумност. Карактеристика је то Црногорца и источних, горских мудраца. Али у њему обитава и благост, доброта, осјећајност, горска милост.

 

Кад га је одредио митрополит за Горњу Црну Гору, он тамо ништа није нашао. И оно што је некад било, срушило се. Деценијама се радило, не би ли се и последње поништило. Да се чак и темељи изваде, да се цркве из ума људског поваде, да се сатре биће црногорско, да се “нови” појмови усаде; да Српство  м о н т е н е г р и н с т в о  постане.

 

Можемо ли ми као људи, да представимо и замислимо, на што је Владика Јоаникије дошао?

 

Многи су од нас били у Албанији Енвера Хоџе, првој званичној АТЕИСТИЧКОЈ држави на свијету. Вјерујте, овакве страхоте нијесмо виђели. Али, Владика дође….

 

Многе је цркве каменом обновио и многе темеље истражио, па и многе манастире у живот повратио. Поставља се питање, како је у ова тешка времена, времена крајње апостасије, неморала, плаћене пропаганде, нељудског па и скотског  опонашања, као и модерног облика робовања – конзумизма, гдје је у сваком селу банка, али не и Црква, како је Владика ОБНОВИО, просветио, орадостио, отоплио, избавио, хиљаде и хиљаде људи, људских душа?!? Којим ли је он “доларима” купио те силне душе, које за њим беспрекорно иду, па и по цијену живота?

 

Шта се то десило? Како то објаснити?

 

Ми хришћани ово већ мјесецима гледамо са радошћу и усхићењем, са неизмјерном љубављу, а безбожници са страхом великим, са страхом смртоносним, спремни и да убију, јер то безбожници апостате, мрзитељи људског бића,  не могу да разумију!

 

То је Владика ЈОАНИКИЈЕ, ХРИСТОВ СЛУГА И ПОСЛАНИК, АПОСТОЛСКИ НАСЛЕДНИК. Та је благодат и харизма дата њему.

 

Има ли још неки човјек данас на свијету, за ким иде тако народ?

 

Био је некад Мандела  и издржао дугогодишњу тамницу. Био је и Мартин Лутер Кинг, њега су убили, али ЈОАНИКИЈЕ је православни борац за слободу, за правду, за истину, за мир, за љубав међ народом, за поштивање другог и другачијег.

 

Кад сте од Владике Јоаникија чули да је позвао хиљаде возљубљене браће на Грађанску НЕПОСЛУШНОСТ???

 

НИКАДА !

 

Кад је изговорио ријеч мржње према икоме???

 

НИКАДА!

 

ЕТО, ТО ЈЕ ГРИЈЕХ ПРЕД ХЕГЕМОНОМ овога вијека, ето то је гријех владике ЈОАНИКИЈА пред ПОНТИЈЕМ ПИЛАТОМ нашег времена. То је моћ Антихриста који можда седи међу нама. Он се већ зноји, слабо дише, а највише му смета Светогорски, а још више Црногорски тамјан. Није случајно да је ових дана о томе извјестио папа Ратзингер. Овде” смета” ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ , он смета, јер тражи правду, а живи Истину. Он зрачи љубављу. На њему почива правда и истина и љубав Божија. ОН, Владика Јоаникије, има благодатну моћ, да ЉУБИ НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ, а ТО БОЛИ! С друге стране, Владика не може, да воли Непријатеље ЦРКВЕ своје, јер би то било против народа Божјег, коме је Црква брод спасења.

 

Зато, ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА?

 

ОН НАМ ДАЈЕ УТЈЕХУ, ОН НАМ НОСИ МИР, ОН НАС ХРАНИ ЈЕВАНЂЕЉЕМ; СЛОВОМ БОЖИЈИМ. Он је наш” антиминс”, са којег нас храни, живим ТЕЛОМ и КРВЉУ самога Исуса Христа, за Православне истинитог Бога за живот ВЈЕЧНИ.

 

Ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА?

 

ОН је наша утјеха и данас када је пуштен из ТАМНИЦЕ, када га је дочекало хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце. ОН је био и јесте наша утјеха. Нас тјеши његово присуство, он је наша радост. Зликовце такви људи плаше, јер они нису у стању да приме МИР.

 

Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија?

 

Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија?

 

Он је у центру своје пастве, Он је ЕПИСКОП И АРХИЈЕРЕЈ, као што је то био свети Василије Острошки, ког не тјешимо ми, већ ОН исцјељује нас!

 

Да ЈОАНИКИЈЕ, Ти си на гори Тавору ,Ти си у свјетлости Преображења. Слијепци не виде свијетлост незалазног дана…

 

Знај, Владико и Архијереју, да Зора пуца! Биће дана!

 

Твој у Господу Архимандрит

Данило Љуботина Истријан

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

-Чин одржавања комеморативне мисе за припаднике злочиначког покрета, одговорног за страдање и смрт небројених Срба, Јевреја и Рома, изазвао je јавну саблазан и негативно утиче на мир и помирење у региону, поручио Владика источноамерички г. Иринеј.

 

 

У понедељак, 18. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј обратио се државном секретару САД, г. Мајку Помпеу, поводом комеморативне мисе за припаднике хрватског усташког покрета који су погинули у Блајбургу на крају Другог светског рата, а која је одржана у суботу, 16. маја 2020. године у Сарајеву.

 

У свом обраћању владика Иринеј је изразио протест поводом политизације религије и верских осећања од стране Бискупске конференције Босне и Херцеговине на челу са Винком кардиналом Пуљићем. Чином одржавања комеморативне мисе за припаднике злочиначког покрета, који је одговоран за страдање и смрт небројених Срба, Јевреја и Рома, међу којима је било много жена и деце, изазвало је јавну саблазан, а тиме негативно утиче на мир и помирење у региону.

 

Владика Иринеј се придружио протесту Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Срба у Босни и Херцеговини, нагласивши да сваки покушај ревизионизма и аболиције нацистичких режима од одговорности за злочине почињене у Другом светском рату представља увреду за све невине жртве и њихове потомке.

 

Владика Иринеј је такође подсетио секретара Помпеа да је у борби против нациста над Србијом било оборено преко 500 америчких пилота, које су у Мисији Халијард херојски спасли српски борци за слободу – припадници Југословенске војске у отаџбини (четнички покрет).

 

Владика је апеловао на америчке власти да не дозволе да се оваквим поступцима врши релативизација борбе против фашизма у којој су и саме Сједињене Америчке Државе претрпеле велике жртве.

 

Из Канцеларије Епископа источноамеричког

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.

 

 

Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.

 

Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега.

 

„Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.

 

Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.

 

„Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.

 

„Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.

 

У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.

 

„Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.

 

Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.

 

„Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“.

 

„Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:

 

„Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја.

 

 

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године.

 

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду.

 

 

За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха.

 

Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”.

 

После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика.

 

 

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године.

 

Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

 

Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама.

 

 

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем.

 

Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић

 

Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама.

 

Звучни запис специјалне емисије

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 19. маја, када прослављамо Праведнога Јова, пренос моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.

 

Звучни запис беседе

 

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије се вјерницима обратио ријечима архипасторске поуке у којој је казао да је у овим Божијим угодницима Господ себе прославио и преко њих се посвједочио као она најдубља истина о Богу – Оцу Творцу неба и земље, Сину Његовом јединородном и Духу Божијем животворном, који је извор живота и вода којом се напијамо за живот вјечни.

 

Говорећи о Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у Цетињски манастир, Високопреовећени је истакао да је он ходио стопама многострадалнога Јова, свога стрица Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Саве.

 

“Доживио је и схватио у кратком свом времену, кроз сусрет са Светим својим стрицем и преко њега кроз сусрет са живим Христом Господом, ходећи тим путем, најдубље истине живота и био свједок и распећа Христовога и распећа људскога и људске природе и распећа уграђеног у творевину Божанску, али с друге стране и бесмртнога достојанства човјековог и људскога бића”, казао је Митрополит.

 

Говорећи о Лучи микрокозми као живом свједочанству тога његовога опредјељења, Високопреосвећени је казао да је данас више него икада у досадашњој историји оних који се клањају лажним идолима и који се опредјељују за пут смрти и пролазности, и за земаљску част и власт, одричући се тога пута који је пут истина и живот, преко којега се задобија вјечни и непролазно Царство Божије.

 

“Управо зато што је Петар Други Ловћенски Тајновидац писао Лучу микрокозму у вријеме Светога поста, није случајно да је једини, колико је мени познато, записао да је искра васкрсења у дубинама Божанске творевине, у дубинама свесветија. Искра Божанске свјетлости васкрсења је у дубинама бића, тиме почиње његова Луча микрокозма, а у исто вријеме у њој он описује да је човјек биће вјечно и непролазно, да је он луча небеска, луча микрокозма, а сва творевина храм који је Бог саздао својом руком и на средини тога храма је Његов Божански престо.”

 

Владика је казао да је Ловћенски Тајновидац сараспет Христу, као и многострадални Јов, на Ловћену гдје је тражио да буде похрањен, као што је и био, да би касније ту пострадао јер је његова црква срушена и оскрнављена а он у тамницу уведен.

 

Тај пут који води у живот вјечни, и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, то је пут, како је казао, једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове.

 

На крају Свете литургије Митрополит Амфилохије је у част Светога Петра Ловћенскога Тајновидца благосиљао и пререзао славски колач у нади да ће доћи вријеме да се овај Божији угодник извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости Светога Петра Ловћенскога Тајновидца.

 

Житије Светог Петра Другог, Тајновидца ловћенског

 

Тропар и кондак Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

“Предсједник Црне Горе проповједа сатанску Цркву и хоће Црну Гору да претвори у демонску, сатанску заједницу”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, подсјетивши да безбожници који се одричу ћивота Светога Петра Цетињскога и крштене Црне Горе и свих Црногораца, свих Срба кроз вјекове, хоће да стварају своје сатанске цркве.

 

 

Владика је на празник Праведног Јова, преноса моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у овај свети храм, служио Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру а након тога пререзао славски колач.

 

Истакао је да власт данас поново скреће на безбожни, сатански, антибожји, антихристовски пут, антипетровски, антисветосавски, антипетроњегошевски пут, али да је светиња моћна и непролазна те да “Питагори и Епикуру грабе искру небу божанствену и селе је у скотско мртвило” (Луча Микрокозма):

 

“То је оно што ради данас власт у Црној Гори, сели Црну Гору у скотско мртвило, ништавило, и у исто вријеме темељи будућност Црне Горе на богоубилаштву и братоубилаштву, на ономе што је урађено овдје у вријеме и послије Другога свјетскога рата. На томе темељити будућност Црне Горе то може само неко ко је изгубио памет, ко је сатанизован.”

 

Појаснио је да је сатана надахнуо и безбожнике у Христово вријеме да убију Исуса, не схватајући да Он није обичан човјек који се убија већ носилац вјечнога живота, савршени Бог. И сила коју носи у себе је вјечна и непролазна, она је ваксрсла. И сила тог васкрсења је уграђена у свеукупну творевину, у људско биће, уграђена је у Христа распетога и васкрслога, и она је она на којој почива судбина овога свијета и свега онога на земљи што се догађа.

 

“Зато ми прослављамо Христа васкрслога, одричући се сатане”, рекао је владика и објаснио да се на Светом крштењу управо одричемо сатане. Подсјетио је на страшне ријечи које се изговарају на крштењу: – Одричеш ли се сатане и свих дела његових …? – Одричем се!  – Јеси ли се одрекао сатане? – Пљуни на њега!

 

“То је оно што се наставља у Цркви Божијој кроз вјекове и данас, одрицање од сатане и сатанских дјела, пљување на демонску и одрицање од смрти и пролазности, и хођење путем који води у Живот вјечни и пијење воде са извора живота вјечнога.”

 

Нагласио је да они који данас управљају судбином овог народа настављају безбожни, сатански пут гонитеља Христових, пут Пилата, пут ондашњих Јевреја који су разапели Христа, пут безбожника који су утамничили Ловћенског Тајновидца.

 

“Они тим путем ходе одричући се пута којим је кренуо овај народ и простор још апостолских времена па наставио до и после Св. Саве, и наставио Светим Петром Цетињским Чудотворцем и Петром Ловћенским Тајновидцем. Одричући се тога пута који води у живот вјечни, као и ћивота Св. Петра Цетињскога, и пљујућу у суштини на Светога Петра Ловћенског Тајновидца, нико од њих, па ни предсједник Црне Горе, практично до данас, није дошао у ове дане да узме благослов од Светога Петра Цетињскога јер он за њих не представља ништа.”

 

Даље је истакао да предсједник хоће Црну Гору да поново поводе беспућем, враћајући се Питагори и Епикуру који грабе “искру божанску у скотско је селећи мртвило”, ходећи путем који води у смрт и пролазност, ништавило.

 

“Међутим, тај пут који води у живот вјечни и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, тај пут је једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове.”

 

Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће доћи вријеме да се Св. Петар Ловћенски Тајновидац извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости овог Божијег угодника.

 

“И данас у ово наше вријеме овдје се наставља то дјело Фрање Јосифа и његовога каплара. И тај пут којим су они ходили се проглашава за пут Црне Горе а то није пут већ беспуће. То је сатански, демонски пут који разара и отуђује људе и народ од онога пута који води у живот вјечни. То је пут смрти, пут ништавила.”

 

Митрополит је положио наду у Господа да ће се садашња црногорска власт, која се заклиње, и ових дана се поново заклела, у те вриједности Фрање Јосифа и његовога каплара, вратити путу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, који је једини истински пут који води у живот вјечни, и напаја људе животом и водом вјечном.

 

“Истинска, права Европа није Фрања Јосиф, ни Наполеон, ни Хитлер и њихови духовни и морални наследници, него Европа апостола Петра и Павле, то је пут светих великих епископа римских Климента и Григорија Двојеслова, Бенедикта Нурскијскога, Св. Фрање Асишкога, Европа Шекспира и Дантета. То је Европа, истинска, права, то су европске вриједности.”

 

Још једном је поновио да Фрања Јосиф, тиранин и насилник, и каплар који је наставио његово дјело и разорио свештену Цркву Светога Петра Ловћенскога Тајновидца и утамничио његове мошти у онај пагански маузолеј, нијесу европске вриједности а да нажалост њима сада ходи Црна Гора.

 

“Истинска Црна Гора јесте она Црна Гора Светога Петра Цетињскога Чудотворца, чије мошти овјде цјеливамо, и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Та Црна Гора није никада ишла беспућем него путем који води у живот вјечни  и свједочи тај пут и ту истину, тај живот и ту правду, чији су свједоци и наши дивни светитељи: Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац. Неко би њиховим молитвама Господ и нас утврдио да ходимо светим Божијим путем, путем Цркве Божије – Христовим путем, да ходимо тим путем сами себи и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајући”, казао је на крају свог поучног слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић).

 

 

Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. 

 

Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела.

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

У недељу, 17. маја 2020. године, пету после Васкрса, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Глибовац надомак Смедеревске Паланке.

 

Звучни запис беседе

 

Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архијерејски намесник јасенички, игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), парох влашкодолски протојереј Миле Миловановић, парох баничански јереј Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), професор крагујевачке Богословије, и ђакон Владимир Степановић.

 

Литургији су присуствила мештани села Глибовац, као и ђаци овога села са својим вероучитељем Сашом Костадиновићем.

 

Службу је за певницом, својим слаткопјенијем, украсила група “Србских православних појца” из Београда и хор “Светог Симеона Богопримца” храма Светог Преображења Господњег из Смедеревске Паланке.

 

После прочитаног Јеванђелског зачала Владика Јован се обратио сабраном верном народу Богонадахнутом беседом, прво их подсетивши на догађаје из Јеванђеља предходних недеља, а потом о данашњем, које говори о сусрету Господа Исуса Христа са женом Самарјанком. Преосвећени Владика је казао да нам ова прича открива две природе у Господу Исусу Христу. Да нам је Господ у свему био исти, осим у греху. Овом причом нам је откривена велика тајна, зашто је Христос дошао у свет? Дошао је да сви људи дођу до спасења, које се у Цркви, кроз Цркву и са Црквом задобија. 

 

У Цркви се задобија Дух Свети. који од немоћног човека чини свемоћног човека. Владика се посебно позабавио дијалогом измеђи Господа Христа и жене Самарјанке. Они нису били из истог народа, а притом њихови народи нису били у добрим односима. Ова жена, како је рекао Владика осећа да то није обичан човек, и зато тражи “воду живу” која је заправо дар Божији. 

 

Сваки човек по Богоданој слободи, може де изабере хоће ли примити или одбацити тај дар који је Дух Свети. Дух Свети се најпре даје Апостолима у дан Педесетнице, и свима нама у Цркви. Још је нагласио да се се у овом Јеванђелском зачалу говори о једној другој жеђи, духовној жеђи, коју човек када осети све више жедни. На крају се Владика осврнуо и на ову пошаст, која у последње време уноси немир у наш народ, нагласивши да се народ без бојазни од “инфицирања” може причешћивати, јер се ми причешћујемо Богом који је Лекар од свих болести и од сваког греха.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

-Нови Сад: Слава храма на Новом насељу – Пренос моштију Светога Саве-

 

Храм на Новом насељу у Новом Саду прославио је у уторак, 19. маја 2020. године, престони празник – Пренос моштију Светога Саве.

 

Звучни запис беседе

 

Свету Литургију служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештеникâ и ђакона Епархије бачке.

 

Свечану беседу поводом славе Светосавског храма произнео је прота Миливој, који је навео да су плодови архипастирског и мисионарског деловања Светога Саве далекосежни и историјски непобитни.

 

 

 

Свети Сава је глава нашег Светосавља и Православља у народу српском. Није то нека нова вера коју је Свети Сава измислио, коју је специјално за нас створио, него је то иста та вера која је проповедана светим и блаженим устима Господа Исуса Христа. Нема тога човека, нема те науке људске, нема те идеологије овоземаљске која нас може не само спасити него нам и пружити ваљани одговор на сва наша питања. Зато нам је Господ Бог оставио Своју Реч записану у Светом Писму, оставио нам је свету Литургију, оставио нам је свету Евхаристију да – делатно живећи и опитно кушајући од Тела Господњег – ми у себе примамо Њега, сједињујемо се са Њим и постајемо сутелесници Његови, навео је архијерејски намесник новосадски први.

 

 

Прота Миливој је благосиљао славске дарове, колач и кољиво, а после отпуста, протопрезвитер Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и настојатељ Светосавског храма на Новом насељу, уручио је захвалнице заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма. На предлог управе и братства храма на Бистрици захвалнице су уручене: г. Лазару Ускоковићу, Николини и Бојану Матијевићу. Отац Бранислав је заблагодарио свима који су дошли да увеличају празновање славе храма Преноса моштију Светога Саве.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Ових дана се интензивно говори о мјери којом је прописан максималан број грађана на вјерским обредима на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти (црквене и манастирске порте итсл.). Мјера је политичка, а не здравствена и нема утемељења у правном поретку Црне Горе. Неуставна је и дискриминаторна до сржи, јер се у сваком тренутку, на било којој јавној површини, може наћи више од 20 људи на физичкој дистанци осим у црквеним и манастирским портама!

 

 

Прилика је да се подсјетимо, а и да науче они који не знају, да су Црква и вјерске заједнице духовне и историјске, а у правном смислу суи генерис уставне институције у Црној Гори. Важно је и да се зна да правни поредак у Црној Гори није и не може бити суспендован за вријеме било какве епидемије, јер су и даље на снази сви ратификовани међународни уговори, Устав, закони и други акти. Људска права не могу бити суспендована или поништена.

 

Даље, свака наредба, мјера или препорука државног органа, па макар то било и Министарство здравља, мора бити у складу са правним поретком Црне Горе. Ти акти су на хијерархијској љествици увијек далеко испод, а не изнад Устава и закона. Они не смију бити у супротности са Уставом и законима. Недопустиво је селективно и лаичко тумачење правних норми у свакој, а посебно у ситуацији када се ограничавају одређена људска права.

 

Гледали смо како, уз дужно поштовање медицинске струке, љекари не само тумаче законске одредбе него и креирају наредбе. Питам се: да ли би тако великодушно допустили правницима или економистима да врше љекарске прегледе или хируршке интервенције?

 

Подсјетимо се да је Национални координациони тим (који је добио надуставна, готово ванземаљска и мистична својства у државној организацији) 7. маја ове године донио мјеру којом је дозвољено да се од 11. мајау вјерским објектима на 10м2 налази једно лице, а на просторима испред вјерских објеката до 20 лица. И у једном и у другом случају је обавезна физичка дистанца од 2 метра. Прва мјера је здравствена и она је легална и легитимна. Али, друга мјера је политичка. Донијета је због литија и то је јасно. Наведена политичка мјера је неуставна и нелегална, јер није у складу са чл. 11 и 46 Устава Црне Горе и чл. 2 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама. Осим тога, она није у складу ни са чл. 18 Универзалне декларације УН о правима човјека, чл. 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чл. 9 и 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Ријеч је о дискриминацији своје врсте. Одредбом из чл. 14 ст. 2 Устава Црне Горе је прописано да су вјерске заједнице “слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова”. У тај дио вјерског живота, државна власт, сходно уставној одредби, нема право да улази, нити, пак, да о томе одлучује. Осим тога, вјерске заједнице су, сходно чл. 14 ст. 1 Устава, одвојене од државе.

 

Одредбе наведених ратификованих међународно-правних аката у Црној Гори и чл. 46 Устава сваком грађанину јемче право и слободу да “сам или у заједници са другима, јавно или приватно испољава вјеру или увјерење”. Ово право је, као и остала, подложно ограничењу, ал и не и поништавању и укидању.

 

Вјерски обреди у вјерским (сакралним) објектима (црквама, манастирима, катедралама, џамијама, капелам итсл.), који се налазе на вјерским (сакралним) површинама (црквеним и манастирским портама и сл.) у правном смислу ријечи (а то је овдје примарно), нису “јавна окупљања или јавне приредбе” у смислу чл. 2 и 4 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама. То се јасно закључује уколико се има у виду одредба из чл. 10 Закона о јавним окупљањима. По тој одредби, организатор је обавезан да надлежном органу поднесе пријаву за одржавање јавног окупљања најкасније у року од 5 дана прије његовог одржавања. Ниједан вјерски обред у вјерским објектима и на вјерским површинама на којима се налазе вјерски објекти се не пријављује и за њега се не обезбјеђује никаква дозвола од стране Управе полиције као органа који је надлежан за јавна окупљања. То није прописано законом! Површине на којим се налазе вјерски објекти су неодвојиве од вјерских објеката и обрнуто. Ријеч је о сакралним просторима, који са вјерским објектима увијек чине цјелину.

 

Мора се имати у виду да се на вјерским обредима и учешћем у њима не изражавају “политичка, социјална и друга увјерења и циљеви, протести, интереси и различитости”, а што представља основу појмовног одређења јавног окупљања из чл. 2 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама.

 

Осим тога, вјерски обреди не спадају ни у јавне приредбе, јер су Црква и вјерске заједнице непрофитне вјерске организације. Вјерски обреди се не одржавају “ради остваривања прихода у оквиру регистроване привредне дјелатности , а што представља основу појмовног одређења јавне приредбе у смислу чл. 4 Закона о јавним окупљањима и јавним приредбама.

 

Мјера по којој је дозвољено присуство максимално 20 особа на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти у којим се врше вјерски обреди је неуставна, незаконита и дискриминаторна.

 

И лаику је, послије овога, јасно да се вјерски обреди у вјерским објектима и на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти не убрајају у јавна окупљања или јавне приредбе у смислу важећих и обавезујућих законских одредби. Имајући у виду напријед наведено, од цркава и вјерских заједница се једино може захтијевати да, током трајања вјерских обреда на вјерским површинама на којим се налазе вјерски објекти, обезбиједе поштовање физичке дистанце од најмање 2 метра између двије особе и других хигијенских мјера. И ништа више! Само тако можемо да кажемо да су правила иста за све!

 

Број присутних вјерника на вјерском обреду једино може бити ограничен површином вјерског земљишта на коме се налази вјерски објекат, а не паушално за све вјерске објекте, који су различите површине и који се налазе на различитим вјерским површинама. Неопходно је да се мјера по којој је на вјерским површинама дозвољено присуство максимално 20 особа што прије измијени и усагласи са правним поретком Црне Горе без икакве дискриминације.

 

Протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Све службе у Епархији ваљевској су ефикасне и радиле су неометано у периоду од престављења Господу Епископа ваљевског Г. Милутина, 30. марта 2020. године, до данашњег дана. 

 

 

Сви пројекти које је он са великом љубављу и пажњом започео  су настављени, организован је четрдесетодневни парастос драгом духовном оцу, а у догледно време прионуће се планирању нових пројеката. Овим речима би се укратко могла описати посета протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископу шабачком Г. Лаврентију, администратору Епархије ваљевске, приликом које је поднет извештај о свему ономе што су службе Епархије ваљевске реализовале у претходном периоду. 

 

Изразивши задовољство постигнутим, Епископ Лаврентије најавио је да ће ускоро доћи у Ваљево и са епархијским службеницима детаљно поразговарати о даљим плановима. Рекордер по епископском стажу (53 године активне службе), Владика Лаврентије неким свештеницима из Ваљева је школски друг, некима је благословио одлазак у богословију, неке рукоположио… 

 

Њихове поздраве, као и поздраве свих који служе у Ваљевској епархији, овом приликом пренео му је протонамесник Филип Јаковљевић. Обрадован пажњом, Владика Лаврентије узвратио је поздравима и обиљем благослова за све у Епархији ваљевској. Да њихови напори уроде плодом и да достојно наставе дело блаженоуснулог Владике Милутина.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио је 11. маја писмо премијеру Душку Марковићу, у којем је затражио да се одреди нови термин за састанак експертских тимова Митрополије црногорско-приморске и Владе око Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Он је, у писму у које је “Дан” имао увид, протестовао што се, како је рекао, наоружани полицајци шаљу на црквена врата како би се вјерници спријечили да приступе светињама.

 

 

Први састанак експертских тимова Митрополије и Владе одржан је 11. марта, а наредни је био заказан за седам дана касније. Међутим, већ 13. марта донијете су прве мјере за спречавање појаве и ширења вируса корона, па је Влада заказани састанак одложила до стабилизације ситуације. У експертском тиму Митрополије су координатор Правног савјета МЦП, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, ректор Цетињске богословије Гојко Перовић и чланови Правног савјета Драган Шоћ, Зоран Лазаревић, Владимир Лепосавић и Дамјан Ђулафић. У владином тиму су потпредсједник Зоран Пажин, професори Небојша Вучинић и Анета Спаић, шеф кабинета премијера Драгољуб Булатовић, адвокат Никола Мартиновић и правник Срђан Спаић.

 

Према сазнањима “Дана”, митрополит је 11. маја упутио допис премијеру, указавши у њему на бројне проблеме који су настали с примјеном мјера на, како је оцијенио, дискриминаторан начин према Цркви, злоупотребом ситуације око вируса корона само против њих.

 

Указавши да су Влада, Скупштина и други органи у засједању, митрополит је од Марковића затражио да се, уз поштовање мјера, неодложно закаже нови термин како би се наставио експертски дијалог.

 

Владика Амфилохије је тражио да се спријечи дискриминаторна примјена мјера од стране Управе полиције „на ружан и непримјерен начин према вјерницима и свештенству”.

 

Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је јуче за Радио Београд да је Митрополија непосредно пред инцидент у Никшићу, прошле недјеље поднијела Влади иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вјероисповијести. Сматра да ће Влада у наредном данима да одговори на њихову иницијативу.

 

“Они се већ дуже вријеме састају и држе сједнице под појачаним надзором. Никаквог, значи, разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донијети нормалне законе и нормалне односе”, казао је о. Перовић.

 

Најавио је да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро.

 

“Сад се и последњи заражени короном не сјећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намјера овог закона о слободи вјероисповијести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је он.

 

Нема основа за правну осуду

 

Говорећи о пуштању на слободу владике Јоаникија и никшићких свештеника, о. Гојко Перовић је казао да је превладао разум код људи који су доносили одлуке, али да је толико неразумијевање било и логично, јер су, како је рекао, у последње вријеме одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута против свештенства МПЦ, он је одговорио да је Црква чиста.

 

“Ма само нека подижу оптужнице, ми вјерујемо да смо пред сваким судом чисти и без гријеха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду” казао је Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић, поручујући да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска