У Недељу слепога, 24. маја 2020. године, када Црква прославља светог Кирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. 

 

 

Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакони Војислав Николић и Предраг Јелић. Светој Литургији је присуствао начелник Општине Ердут господин Југослав Весић. Служен је парастос блаженопочившем епископу Лукијану (Владулову), првом епископу Епархије осечкопољске и барањске. Епископ Херувим осветио је славска обележја поводом славе даљског културно-уметничког друштва. Епископ Херувим поучио је народ у својој богонадахнутој беседи:

 

 

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Часни оци, драги начелниче Општине, нека је на здравље и на спасење наше сабрање овде у Саборном храму у Даљу. Налазимо се у Недељи слепога. Ово је недеља у којој по Васкрсењу Христовоме у којој свако од нас преиспитује своје духовно стање. У данашњем времену сви смо слепи, не онако како смо данас чули у Јеванђељу, него поред здравих телесних очију постајемо духовно слепи. Имамо духовно слепило јер не желимо да живимо по заповестима Божјим и по Христовом Јеванђељу, не желимо да будемо сведоци Тајне која се десила ради нас и ради нашега спасења, а то је управо Васкрсење Христово.

 

Морамо бити верујући народ, народ који зна да проживљава Тајну Васкрсења, ту се налази Тајна љубави која нам увек треба отварати очи да знамо да је Христос увек међу нама. Христос је у свађама и тескобама и мукама увек ту, Он је наша нада, утеха и љубав. Многа су времена прошла у недаћама и тескобама, али је наш народ знао да на крају тога мрачног тунела постоји светлост за коју смо данас чули у Светом Јеванђељу, а то је Светлост Христова. Светлост Христова обасјава пут свакоме од нас. Обасјавала је пут незнабошцима да би дошли до познања Истине Христове. Данас је Јеванђеље отворено целокупноме човечанству, али човечанство не познаде Христа. Човечанство се одвојило од Христа и влада мржња и метеж, баш као што је настао комплетан метеж у месецима који су за нама. Нисмо познали праву суштину вере. Често пута је дошло до пометње у односу према вери, према Причешћу и према свему ономе што је свето и што чини део живота сваког хришћанина. Све вредности које су нас водиле у Цркву Божју довеле су се у питање, вредности које су нас крепиле вером, надом и љубављу. Али смо сви ми знали да на крају тога тунела стоји васкрсли Христос Којег слави целокупно човечанство које није видело да је Христос ту међу нама.

 

Зато су метежи, зато су ратови, зато су свађе и међусобна нетрпељивост. Христос је васкрсао љубав за човечанство. Ако је Христос васкрсао љубав за човечанство па ко сам ја да не волим, да мрзим, да немам љубави према другоме. Без обзира на то које је он расе, боје коже и остало… Ми смо пре свега браћа и сестре у Христу. Христос је Родитељ свима нама. Сви се причешћујемо из једне Чаше.

 

Употребљавамо Христову љубав за све и свашта, али ако немамо суштинске љубави, онакве љубави какву нам је Господ Бог оставио и због које љубави је васкрсао, онда немамо те Силуанске бање о којој смо данас чули. Неће душа да се купа у Силуанској бањи ако немамо Христа у душама и срцима нашим. Нажалост, често међу нама та љубав Христова усахне. Одемо за материјалним стварима превиђајући ону духовну страну живота. Наравно да једно и друго треба да има своју синтезу и равнотежу, али не можемо нон-стоп срљати ка материјалном и пролазном а занемаривати вечне вредности које Црква Божја проповеда. То су вера, нада и љубав. Испуниле су се у Тајни Васкрсења Христовога, добиле су своју пуноћу и чврстину. То се збило да би човечанство било омивено управо оном љубављу којом је и слепи човек из данашњег Јеванђеља био омивен – љубављу Христовом.

 

И ми данас требамо да се купамо у тој Силуанској бањи, да једни друге волимо и да имамо љубави, да једни другима можемо погледати лицем к лицу. Не треба да влада мржња и неразумевање него љубав. Онда смо народ светосавски, народ светога Саве који ходи путем Јеванђеља Христовог, путем Оваплоћене и Васкрсле Истине.

 

Нека је срећан и благословен данашњи дан који нас је овде сабрао. Сабрала нас је љубав и милост Божја на првом месту.

Поменули смо првог епископа ове Епархије, блаженопочившега епископа Лукијана, јер је годишњица његовог упокојења. Епископ Лукијан се трудио овде у горим временима него што су ова данас. Носио је бреме и крст Христов и ходио је путем Јеванђеља у могућностима времена у којем се налазио.

 

Нека је данас срећан слава нашем културно-уметничком друштву и нека их Бог благослови у њиховом раду. Нека буду прави ревнитељи и чувари традиције, чувари наше вере и богате културе која обогаћује целокупну цивилизацију. Народ смо који не треба да се стиди свога језика и своје културе. Богати смо. Стога нека су благословени и нека је благословен њихов рад, да се КУД умножи са подмлатком који ће носити бреме нашег крста који овде носимо.

 

Живели! Нека сте срећни и благословени. Амин.

 

 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

Ми данас стојимо овдје на светоме мјесту, у светоме храму, окупљени око Свете службе Божије и око Хљеба живота али ово мјесто је свето и зато што је ово мученичко мјесто, мјесто страдања.., и самим тим мјесто позива свима нам, да пробамо да у себи нађемо смисао, нађемо разлог зашто је то тако…  Овим ријечима, на почетку свог обраћања, сабранима у Брадини код Коњица, обратио се Епископ Димитрије, захумско-херцеговачки и приморски, указујући на послиједице људског гријеха и одвраћања од Бога, насупрот позиву да будемо истински људи.

 

Звучни запис беседе

 

Уз саслужење свештенства и вјерног народа, Светој архијерејској литургији у Храму Вазнесења Господњег присуствовали су и представници власти. У порти овог обновљеног храма, код споменика брадинским жртвама рата одслужен је парастос православним хришћанима, пострадалим на овом подручју од 1992. до 1995. године.

 

 

Извор: Епархија захимско-херцеговачка и приморска

 

Mило Ђукановић нам је понудио да ликвидирамо сами себе и да избришемо своју историју. То што је понудио није само питање имена. Када се мијења некоме име, мијења се и његов идентитет и његова историја и све из темеља… Заправо, добили смо од предсједника Црне Горе позив да сами пристанемо на нестанак и брисање своје историје и канонске традиције.

 

 

Ово је за Спутњик рекао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом Ђукановићеве обзнане да је дао понуду Српској православној цркви да се направи „црква за све православне вјернике у Црној Гори“, јер ће се у супротно правити – црква националних Црногораца:

 

„Господин Ђукановић није видио литије које су у Црној Гори настале због дискриминације СПЦ, цркве, која једноставно не искључује никога и ниједнога вјерника. Нити брише било чију националност и било чије национално осјећање. Гоподин Ђукановић као да не зна де се водећа епархија у Црној Гори зове Митрополија црногорско-приморска. Ниједног Србина нема у Црној Гори коме тај назив смета – црногорска митрополија или Црна Гора. Дакле, нема ниједног, ја га још нисам срео. Смета само кад се значењу Црне Горе додају неки проусташки елементи. Ти елементи проусташства нама сметају јер се сада некако каче уз званичну државну идеологију у Црној Гори, а нарочито се каче за предсједника Ђукановића који све више нажалост личи на поглавника Анту Павелића, који је оснивао Хрватску православну цркву. Дакле, чудна је прича шта се догађа са човјеком!“

 

Владика Јоаникије каже да Ђукановић жели да диктира СПЦ иако није крштен нити му то по Уставу припада.

 

„Секуларна држава, како је по Уставу дефинисана Црна Гора, утемељена је на начелу одвојености цркве и државе, и према томе власт мора да буде неутрална. Ђукановић се толико осилио да мисли да му припада све, па и оснивање цркава. Међутим, човјек не види да ради један ћорав посао који само изазива проблеме. Ја сам свакако сада на тапету, постао сам ’непријатељ Црне Горе‘ до те мјере да се свака критика власти у Црној Гори доживљава као атак на државу. А управо је супротно. Лоша власт треба да буде критикована и то је борба за државу и за поредак у држави“, додајке владика.

 

 

Извор: Спутњик

 

Навршило се тридесет година откако је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 19. маја 1990. године, на свом редовном засједању у Београду донио одлуку о оснивању Епархије бихаћко-петровачке, са сједиштем у Босанском Петровцу.

 

 

У новоосновану Епархију уткани су дијелови Бањалучке, Далматинске и Горњокарловачке епархије. Духовно је обједињен простор од Ливна до Санског Моста, од Велике Кладуше до Шипова.

 

Када је дошло је вријеме за буђење из духовног сна, у којем је наш народ спавао готово пола вијека, успаван лажном причом да се може живјети и без Бога и без Цркве Христове, ратни вихор надвио се и над наше крајеве, па је Епархија, умјесто да своје прве године посвети сопственом духовном узрастању, провела видајући ратне ране свога народа.

 

Нисмо успјели обновити ни порушено у времену Другог свјетског рата, а већ су нам рушили нове храмове, али и оне који су преживјели усташе, Нијемце и Италијане… Тако смо гледали ливањски храм у пламену, истовремено страхујући за духовно насљеђе на подручју Бихаћа, Цазина, Кладуше, Босанске Крупе…

 

Народ је опет био прогнан са својих огњишта, а историја нам се, по ко зна који пут, опет поновила. Остала нам је само вјера да ћемо опстати тамо гдје нас је одувијек било, тамо гдје су нам гробља и светиње, гдје су нам душе предака уткале своје постојање.

 

И када смо помислили да је крај рата на видику, у касно љето и јесен 1995. године немилосрдно смо прогнани, док смо, спашавајући живу главу, гледали како нам пале стотину храмова и хиљаде домова, како нам скрнаве гробља и огњишта.

 

И опет смо се, чим се указала прилика, вратили на своје, да обновимо порушено, да опет удахнемо живот нашим пустим селима, празним и опустошеним светињама, да упалимо свијећу на гробовима милих и драгих сродника и пријатеља.

 

Не могу да не поменем своје претходнике у архијерејству – Николаја, Хризостома и Атанасија, који су учинили много, свако према времену у којем је управљао и свако на свој начин, да ова Епархија стане на своје ноге, да заживи као и све друге епархије, како би плодови њеног постојања оправдали смисао њеног оснивања. Исто тако, бројни свештеници уткали су себе у живот Епархије, баш као и вјерујући народ без чије подршке не бисмо могли учинити ништа.

 

Прошле године, наша Епархија примила је под своје окриље јајачко-мркоњићко намјесништво, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке, чиме смо постали значајно богатији, обогаћени вјером и љубављу ондашњег становништва и светошћу њихових и наших светих храмова.

 

Из добро познатих разлога, који су промијенили нашу свакодневицу, прославу тридесетогодишњице наше Епархије, планирану у Ливну, одложили смо за наредну годину, када ћемо, сви заједно, у присуству наших црквених и државних власти и вјерујућег народа, молитвено заблагодарити Богу на постојању Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, без које би овај народ изгубио свој духовни ослонац. Тада ћемо, ако Бог да, одржати научни скуп о духовном и културном насљеђу, али и представити свобухватну монографију у којој ћемо, врло исцрпно, приказати нашу Епархију у свјетлу богате прошлости и садашњости.

 

Тридесет година је кратак период у животу једног народа, али у тридесет година Епархије бихаћко-петровачке и рмањске стало је толико тога да смо дужни памтити, причати и препричавати, ради истине и наших потомака, ради вјере у Христа, Распетог и Васкрслог!

 

 Епископ бихаћко-петровачки Сергије

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона.

 

 

У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“.

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?

 

 

– не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.

 

– када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.

 

На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

 

Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!

 

Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!

 

 

Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?

 

Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).

 

Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!

 

 

 

Извор: Ин4с

 

Поводом празника Светих Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Преподобног Прохора Пчињског.

 

 

Пре почетка Литургије, Епископ је извршио освећење новог престола у олтару цркве у који су положене мошти Светих севастијских и сурдуличких мученика, а део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског је положен у кивот код моштију Преподобног Прохора Пчињског. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић) и архимандрит Методије (Марковић), игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског, који је уједно и прославио имендан, као и свештеници и ђакони Епархије врањске уз појање монахиња манастира Светог архиђакона Стефана из Горњег Жапског и Светог великомученика Пантелејмона из Лепчинца.

 

Освећењу су присуствовали др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама са сарадницима, г. Никола Савић, сарадник генералног секретара Председника Републике Србије, г. Владимир Томчић, директор Филмских новости из Београда, и г. Александар Цигановић, представник Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, као и велики број верника из пчињског краја, Врања, Бујановца и Прешева. 

 

По завршетку свете Литургије извршено је освећење цркве-брвнаре код испоснице Преподобног Прохора Пчињског која је посвећена Преподобном Сисоју Великом. У тој испосници старац Прохор је провео већи део овоземаљског живота, а освећење је извршено поводом 950-годишњице од оснивања манастира. Испосница, а сада црква-брвнара, налази се на планини Козјак удаљена око 3 километара од манастира Преподобног Прохора Пчињског и у њеној непосредној близини је поток са кога је воду пио и сам старац Прохор.

 

По извршеном освећењу, Епископ Пахомије се својом беседом обратио великом броју присутних верника и изразио своју захвалност свима који су помогли да се уради ово богоугодно дело и тако направи ново молитвено место у близини манастира Преподобног Прохора Пчињског.

 

 

Извор: Епархија врањска

 

У данима када Црква прославља Недељу слепога, 24. маја 2020. године, на празник Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, на Врњачку Бању се изобилно излила благодат Божја због освећења новог храма, нове лађе вечног спасења, у коме ће, ако Бог да, стасавати будуће генерације Бањчана и свих оних који Бању буду походили, напајајући се са Извора воде Живе.

 

 

Врњачка Бања је позната по својим изворима воде која има лековита својства и многи због тога у њу долазе, тражећи телесно оздрављење. У самом центру Бање, у својеврсном епицентру збивања, постојано се уздиже нови храм посвећен Пресветој Богородици, заштитници овог места.

 

Великим освећењем храма и Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење: секретара ЕУО архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма Свете Тројице у Краљеву протојереја-ставрофора Јована Ђорема, парохâ при истом храму протојереја Миломира Радића и јереја Владимира Јовановића, пароха на Кованлуку протонамесника Марка Петровића, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, као и свештенства при бањским храмовима, старешине протојереја Часлава Јовановића, протојереја Жарка Дончића, протојереја Саше Ковачевића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Радована Ђорђевића, јереја Слободана Глишовића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Сава Величковића.

 

Велики број верника сабрао се да буде сведок овог величанственог догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке:

 

„Чин освећења нашег храма Живоносног Источника био је планиран за празник Источног Петка, али нисмо могли да га извршимо јер сви знамо каква је била ситуација. Многи су желели да доживе овај дан, дан освећења храма. Прва замисао и идеја да на овом месту буде храм потекла је од Светог Николаја Жичког. Многи су прошли пре нас а ипак, промишљу Божијом ми смо данас овде. Сведоци смо да Црква траје у све векове и сву вечност јер сам Господ, кроз речи Јеванђеља данас каже: Док сам у свету светлост сам свету и та светлост обасјава свакога човека који долази на свет. Заиста чудесна и нетварна светлост! Иста она светлост која је на Велику Суботу и ове године обасјала Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, јер ју је Господ послао да нам покаже да смо још у милости Његовој. То сведочи да Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине.

 

Да бисмо ту светлост могли да видимо и осетимо морамо да познајемо начин на који је то могуће. То је светлост од које се може ослепети уколико јој прилазимо без смирења, без вере и без љубави. Она може да уништи свакога ко јој се противи. Данас славимо догађај исцељења слепога од рођења. Он је рођен као слеп, никада није видео. Ипак, Господ Бог му даје исцељење и телесни вид. Од тог тренутка не само да је почео телесно да види, већ је и духовно оживео препознајући Господа. Данас има много оних који имају телесне очи, али многе ствари не виде јер се духовно види само духовним очима, а не телесним. Духовне очи су много значајније како бисмо сагледали ствари у овом свету. Да знамо шта је истинска светлост а шта је тама, шта је добро а шта је зло, да сазнамо ко је Истинити Бог. Многи се данас лажно представљају као месије и спаситељи човечанства и као они који желе добро роду људском. За то добро рода људског Он, Господ наш, сишао је са неба, оваплотио се од Пресвете Богородице, прошао крстоваскрсни пут, пролио Своју пречасну крв. И ево за неки дан вазноси се на небо и шаље Светога Духа – Утешитеља да борави са нама до свршетка света и века.

 

Овај свети храм јесте, по речима Светог оца Јустина Ћелијског, радионица нашег спасења. Свима нам је задато да будемо богови по благодати, али то можемо да остваримо само тако што ћемо се трудити да узрастамо у меру раста висине Христове, да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески! Како то можемо да учинимо? Једино у Цркви, са свима светима, кроз Свете тајне, кроз благодат Божију, уједињени у једној вери и мисли, славећи Бога и ближњега. Јер само у том јединству Бога и ближњега могуће је волети и себе. Немогуће је да волимо Бога а да ближњега свога не волимо. Волећи ближњег волимо и себе. Немогуће је да неко истински воли само себе јер права љубав јесте тројична. Зато су Отац, Син и Дух Свети – Тројица нераздељива у све векове и сву вечност. Љубав Божија према свету и човеку посведочена је целокупним домостројем спасења који је извршио Богочовек Христос, подневши и муке страдања на крсту.

 

Данас славимо и велике Свете просветитеље Кирила и Методија које врло слабо помињемо. Једини храм посвећен њима у нашој Епархији сада се гради на Копаонику. Захваљујући њима наш народ је прогледао, јер су Света браћа поставила темеље писмености нашем народу како би разумели реч Божију у богослужењу, која је до тада објављивана на грком језику. Дакле, наш народ има начина, много му је дато, како би се спасао за Вечност. Јер тамо, у Вечности, чекају нас сви они светитељи које прослављамо у нашим крсним славама – Свети Сава, Свети Јован, Апостоли и сви остали. Тамо је живот бесконачни и вечно славље. То славље, љубав и радост призивам на све вас који сте се данас овде сабрали, на ваше домове, на нашу отаџбину. Јер без Бога не можемо ништа чинити, а са Њим смо силни! Њему нека је слава у све векове и сву вечност! Амин!“

 

Причестивши се Свесветим Даровима Тела и Крви Христове, на самом крају литургијског сабрања Епископ је поделио грамате за велике добротворе овог храма. Након тога су сви свештенослужитељи на челу са Епископом, као и приложници, добротвори, представници градских и државних институција, заједно са свим окупљеним верницима прешли у оближњи ресторан на свечани ручак који је уприличен.

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково.

 

 

У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога.

 

Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика.

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића.

 

Звучни запис беседе

 

Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога.

 

– Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро.

 

– Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет.

 

– Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима.

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић подсјећа да је прошло 10 дана од писма митрополита Амфилохија премијеру Душку Марковићу на тему преговора у вези спорног закона о слободи вјероисповијести али да Влада још не одговара на упит о наставку преговора започетих у марту ове године.

 

 

“Надам се да је разлог томе преоптерећеност људи у Влади и у тзв. НКТ – да евидентирају све оне случајеве кршења здравствених мјера у данима уличног прослављања државног празника и да заузму политички став према очигледним ‘двоструким стандардима’ органа јавног реда. Нагомилало се аргумената, видљивих сваком грађанину, да ‘закон није исти за све’, те да се ‘здравствене мјере’ користе за неоснован прогон Цркве!”, истиче Перовић.

 

Он је додао да држава која гаји тренд неједнаких стандарда директно ради против саме себе и сопствених уставних начела.

 

“Ако то није разлог ћутања Владе, онда се надам брзом одговору ових дана, јер Владу и садржај посљедњег састанка експертских тимова, као и недавна упутства са међународних адреса обавезују на јасне и недвосмислене одговоре на питање: мијењамо ли закон или не?”, подсјећа он.

 

Коментаришући питање о недавном наступу члана Митрополијиног преговарачког правног тима адвоката и некадашњег министра правде Драгана Шоћа на телевизији Н1 у оквиру које је изнио ставове и о правним и о политичким питањима везаним за кризу у Црној Гори, о. Гојко Перовић је појаснио да је Шоћ на политичка питања у тој емисији изнио своје личне ставове, док Црква стоји иза његових јавно саопштених – правних ставова.

 

“Г. Драган Шоћ јесте члан митрополијиног преговарачког правног тима и то јесте његово исправно представљање у јавности а што се тиче разговора који је имао за регионалну телевизију, ту је било политичких питања на које је он давао одговоре у складу са својим – личним, грађанским ставовима”, каже Перовић.

 

“Ово напомињем из два разлога: прво, људи у Цркви, па ни сами свештеници међусобно – немају сви идентичне политичке ставове (то је управо могуће због тога што политика није основ нашег окупљања нити предмет наше примарне пажње). У Цркви су идентична само наша духовна увјерења и наша црквена пракса. Друго, г. Шоћ није читао неко саопштење Правног савјета Митрополије, него је водио жив разговор у коме је одговарао и на питања која се не тичу само правних тема. На крају, боље рећи – на самом почетку приче, Шоћ је, у поменутом интервјуу дао јасне правне ставове црквеног правног тима по питању Закона о слободи вјероисповјести. То је урадио беспрекорно, као што је то чинио и у свим претходним случајевима, и Црква, по природи ствари стоји иза тих, тако изречених његових – правних ставова”, објашњава ректор Богословије на Цетињу.

 

„Како због чињенице да смо ових дана могли видјети потпуно неометана масовна окупљања на улицама црногорских градова, тако и због посљедњег саопштења тзв. здравствених власти (да их тако назовем) – да се званична објава краја епидемије очекује у првим данима јуна”, каже о. Гојко Перовић и закључује:

 

“Када спојимо ове двије непобитне чињенице – мислим да нема простора ни разлога да опстају мјере које се тичу забране вјерских окупљања. Тако смо прочитали и разумјели бројне савјете са међународних адреса које су ових дана стизале у Црну Гору. А народ се, евидентно ужелио литијских поворки. Мислим да би нам их и љекари препоручили (исто онако како љекари често разумију и препоручују пост и молитву) послије оволико дана проведених у кућама, а по њиховим препорукама”

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). 

 

 

Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама.

 

Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу.

 

Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији.

 

Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали.

 

Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија.

 

Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. 

 

Христос воскресе, брате наш Лука!

 

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих Кирила и Методија са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу у Братоножићима. У току Литургије Владика је у Свету тајну брака увео младенце Милована и Данијелу и Веселина и Александру. Владика је утакође одслужио помен упокојеној игуманији овог манастира Евлалији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да су сви словенски народи преко Светих Кирила и Методија примили вјеру Христову.

 

 

 

“И крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога и постали просвећени народи захваљујући њима и њиховим ученицима Науму, Клименту, Сави, Ангеларију у Горазду. То је живо предање које траје вјековима на словенском језику и проповиједање благе вијести Христове на том језику Божјем”, рекао је Владика Амфилохије.

 

Владика је подсјетио да римски папа није прихватио тада словенски превод Светог писма и да је то тако на Западу остало све до најновијих времена.

 

“Али је на Истоку православном већ, ето, у то вријеме преведено на словенски језик. И благодарећи томе ми смо овдје постали православни хришћани везани за православни Исток, за Константинопољ, за свети град Јерусалим и за Свету гору. И до Светога Саве, али нарочито послије Светога Саве, који је сагласно том кирило-методијевском предању наставио то свето дјело”, рекао је он.

 

Владика се помолио Богу да се данашњи властодршци, који газе завјештања крштених владара и у име државе покушавају да отму црквену имовину, врате памети и кирило-методијевском предању.

 

“Да се врате, клименто-наумовском предању, предању Светога Саве, предању Црнојевића, предању светих Петровића. Да се врате том предању и том језику на коме је писан и ободски Октоих – томе језику и томе писму”, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

Након Литургије манастирски храм је опходила Литија. Владика је служио помен и братоножићком војводи Пеју Станојеву, а младенцима је поклонио по примјерак иконе Богородице Филеримске.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска