На празник Вазнесења Господњег литургијски је прослављенахрамовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Николе Пејовића, јереја Леке Вујисића, као и протођакона Владимира Јарамаза и ђакона Павла Божовића.

 

 

Током Литургије многобројно сабраном вјерном народу, надахнутим празничним пастирским словом, обратио се настојатељ цркве Светих новомученика момишићких и парох момишићки – протојереј Никола Пејовић.

 

,,Сав наш овоземаљски живот саткан од сусрета и од растанака. И већина тих растанака су тешки и болни и носе тугу са собом. Нарочито онда када се растајемо у смртном часу од наших најдражих.

Међутим, овај растанак, Господа од ученика Његових, на дан Његовог Вазнесења, другачији је од свих осталих растанака. Зато што порука Христова при растанку ученицима Његовим, а преко њих и свима нама гласи: ,,Радујте се! – Радујте се, јер ја сам са вама до свршетка свијета и вијека”, рекао је отац Никола.

 

Он је објаснио да се Господ вазноси на небо, не да би оставио своје ученике, него да би био још приснији и Богу Оцу одакле се предвјечно рађа и одакле је сишао међу нас људе да би тако био ближи и свима нама, оснивајући Цркву своју коју ни врата пакла неће надвладати.

 

Отац Никола је у даљем обраћању указао и на то да је Господ својим Вазнесењем, небо спустио на земљу:

 

Нагласио је да је Вазнесење празник радости.

 

“Истинске радости, зато што је то дан спасења човјековог и зато се овај дан и назива Спасовдан. Господ се вазноси на небо да би небо спустио на земљу. Управо то небо, благослов Божији, ту радост живота у Њему, да би се и ми људи вазносили на небо. И да бисмо и ми људи, и ако земљани, постали синови тог и таквог неба. И ако земљом ходимо, треба да небом живимо. Црква Христова коју је Христос основао, јесте у времену и јесте у овом свијету, али она није од овога свијета. Јер храмови Божији, они су парче неба на земљи”, поручио је он.

 

Отац Никола се у другом дијелу свог обраћања осврнуо на девастацију и стагнацију духовног живота Цркве, нарочито након Другог свјетског рата, као и на период обновитељства који се десио крајем осамдесетих година који је конкретно за овај храм предводио садашњи страрјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић:

 

,,Након Другог свјетског рата, наши храмови су били разрушени, но, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година овај храм Вазнесења поново се обнавља. Наш отац Драган Митровић са својом братијом од којих су многи и сада овдје међу нама као свједоци те духовне обнове, обнавља овај храм Божији. Овај храм је вазнио многе младе душе, а међу њима и нас овдје присутне свештенике. Вазнио нас је у свештеничку службу да би свој живот и живот других људи са којима нас Бог сусреће и спаја, упућивали управо Христовим путем.”

 

На самом крају свог пастирског слова, отац Никола је нерадо констатовао да многима данас вјера смета, те да су Црква и Христос поново на крсту, поново у страдању и распећу:

 

,,Морамо и то да поменемо као свједочанство, морамо са тугом и са жалошћу да констатујемо да многима та вјера у Христово распеће, Васкрсења и вазнесење данас смета. Морамо констатовати да је поново црква, а кроз њу и Христос на распећу. Али, управо овај данашњи дан и пјесме које пјевамо, дају нам утјеху, снагу, радост и знање да ћемо ипак побиједити, јер је Бог побиједио у кратким и једноставним ријечима: ,, Ја сам са вама…” – али ово буквално преводим: ,,…и нико вам ништа не може!” У том сазнању Божијег присуства, Божанске силе, благодати и љубави и наше жеље, службе, правде и истине ми прослављамо овај празник.”, поручи је отац Никола.

 

Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Јован Митровић са породицом, предао је кумство за сљедећу годину господину Зорану Миловићу.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић началствовао је Светом Литургијом на Спасовдан у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење више свештенослужитеља , појање певнице и молитвено присуство великог броја верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је истакао да је Спасовдан празник спасења свих људи, а не само узношење Господа Исуса Христа. 

 

Тог дана је Христос напустио своје ученике и то је дан растанка, али оно што је уследило јесу бројна страдања, ужаси на земљи. „Црква не празнује одлазак Христов, сва радост извире у Његовим речима да је он свуда и да све испуњава“, подвукао је отац Невен.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Његова Светост Архиепсикоп пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј био је у дводневној посети манастирима Богоспасаване Епископије нишке. Домаћин ове посете био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније.

 

 

У понедељак 25. маја 2020. године, у послеподневним часовима Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније стигли су у манастир Светог Ђорђа у Тeмској. У Темској их је дочекала игуманија мати Ефросинијa, архимандрит Леонид духовник овог манастира, као и верни народ ових крајева који је дошао у манастир како би узео благослов од свог Патријарха. Након посете манастира у Темској пут се наставља ка манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Игуман манастира Светог Јована Богослова отац Мардарије са својим братством дочекали су Његову Светост и Владику Арсенијa. Пут Његове Светости се наставља ка манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову. Братство манастира предвођено својим игуманом високопреподобним архимандритом Серафимом направили су торжествен дочек Његовој Светости Г. Иринеју и Владики нишком Г. Арсенију. Његова Светост је ноћио у манастиру у Сукову. Ујутру је Његова Светост присуствовао јутарњем богослужењу, након кога заједно са Игуманом Серафимом обилази економски део манастира где га игуман упознаје са производном делатношћу манастира, након тога Његова Светост наставља обилазак манастира Епархије нишке.

       

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније свој пут настављају ка манастиру Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани. Братство манастира срдачно је дечекало Његову Светост и Владику Арсенија. Након Височке Ржане Патријарх је посетио настојатељицу манастира Светог Илије у Рсовцима. Овог дана град Пирот је имао велики благослов да га после пуних десет година посети Његова Светост који је проглашен за почасног грађанина града Пирота. Његову Светост и Преосвећеног Владику у Пироту су дочекали свештеници, верни народ као и мноштво деце која су Његову Светост поздравила изговоривши саборно молитву „Оче наш.“ Градоначелник града Пирота господин Владан Васић уприличио је пријем за Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Арсенија. Након Пирота пут се наставља ка манастиру Светог Димитрија у Дивљани. Настојатељ манастира Светог Димитрија протосинђел Серафим заједно са својим братством дочекује Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Преосвећеног Епископа нишког Г. Арсенија. Последњи манастир који Његова Светост обилази је манастир Светог Стефана у Липовцу. У Липовцу Његову Светост са Епископом нишким Г. Арсенијем дочекују: Високопреподоним архимандрит Дионисије духовник манастира, високопреподобна игуманија мати Меланија са својим сестринством.

      

Ова посета Његове Светости представља велики благослов Светог Саве и свих потоњих Архиепископа и Патријараха на чијем је трону Његова Светост целу једну деценију.

       

Као Епископ нишки Његова Светост је велики труд уложио у обнову манастирског живота и монаштва. Велики део свог Епископског служења је усмерио устројавајући општежиће, које је под вихором нецрквености једног времена почело да изумире.

       

Његова Светост је обнављајући ове светиње уложио себе у њих и због тога их са великом радошћу обилази, а братства и сестринства манастира Епархије нишке се увек радују поновном сусрету са својим некадашњим Епископом, а садашњим првојерархом Српске Цркве.

 

 

Извор: Епархија нишка

Деценију и по, као Епископ шабачко-ваљевски, духовно се старао о верном народу и светињама ваљевског краја. Због тога се, како сам каже, у Ваљеву осећа као у свом дому и својој породици.

 

 

-Овде је увек све било добро. Као Епископ шабачко-ваљевски никада нисам имао бриге због било чега овде и на томе сам вам од срца благодаран. Само наставите тако. Ваш рад умногоме олакшава обавезе Епископу и нашој Цркви у целини, речи су Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске г. Лаврентија, изговорене приликом састанка са архијерејским замеником Епископа ваљевског, протонамесником Филипом Јаковљевићем, и представницима епархијских служби, архијерејским намесницима и представницима Црквеног суда, који је одржан у Епархијском дому Епархије ваљевске.

 

Иако погођене губитком духовног оца, све службе у Епархији ваљевској: финансијска, административна, информативна, катихетска, као и архијерејска намесништва и Црквени суд функционишу беспрекорно. О томе су, за период од 31. марта до 25. маја 2020. године, епископу Лаврентију извештаје поднели свештеници и ђакони који њима руководе. Блаженопочивши владика Милутин био је изузетан домаћин, марљив и трудољубив пастир и по узору на његово прегалаштво наставили су његови сарадници.

 

-Иако нас је задесила тешкоћа, настојали смо да нормално функционишемо. Током ванредног стања, сва наша делатност је презентована проти Мирку Вилотићу (архијерејском заменику епископа Лаврентија), који Вас је обавештавао. Сви пројекти који су започети са благословом владике Милутина су настављени. Координација и сагласје међу епархијским службама је на високом нивоу. Радићемо на томе да тако и остане, онако како би наш владика Милутин то волео, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, заблагодаривши владики Лаврентију на посети и подршци коју пружа свештенослужитељима и вернима у Епархији ваљевској.

 

Епископ Лаврентије обишао је радове на изградњи новог епархијског магацина у близини Епархијског двора. У храму Васкрсења Христовог, он је одслужио парастос блаженоуснулом владики Милутину, са којим је неколико деценија био везан братском љубављу у Христу Господу и који је управо на његов предлог постао епископ Српске Цркве на мајском сабору 2003. године и отпочео пут свог плодоносног пастирског служења.

 

-Ви сви знате шта је владика Милутин за нас значио. Сви сте осетили топлину његове душе. Из њега је увек избијала доброта, рекао је владика Лаврентије приликом молитвеног сећања на уснулог владику Милутина.

 

-Он је био човек без зависти, без лукавства, како би Господ Христос рекао. Са његовим одласком из земаљског живота ми смо изгубили много, али је зато наша небеска отаџбина добила много. Знам да је он данас пред престолом Свевишњега и пред троном нашег Светог Саве, да се још усрдније моли за нас, јер је скоро од нас отишао. Он је свештено лице са најсвежијим успоменама на нас на земљи и сад га сви горе питају за људе и светиње овде. Он је данас најбољи тумач наших прилика и наших живота, рекао је владика Лаврентије, упутивши молитве Господу да прослави владику Милутина и да се у српском народу роде нови изданци по узору на њега. владика Лаврентије благословио је  окупљене у ваљевском Саборном храму, уз жељу да се у радости и сећању на добра дела што чешће сусрећу.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

„Имам велику сумњу да је атентат 10. децембра у Београду био наручен из Црне Горе“, наводи у интервјуу за Спутњик епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом медијских навода да је можда управо он био главна мета напада у Београдском хотелу „Краун Плаза“ умјесто бизнисмена Даке Давидовића.

 

 

Са владиком Јоаникијем о укупној драми кроз коју пролази Црна Гора од усвајања закона о слободи вјероисповијести разговарали смо у манастиру Ђурђеви Ступови – древној задужбини Немањића у Беранама, само десет дана након његовог притварања у ЦБ Никшић, чиме је он постао први епископ у Европи који је утамничен након пада Берлинског зида.

 

Последњих дана појавили су се медијски наводи да сте можда ви били мета покушаја атентата прошлог децембра у Београду, а не бизнисмен Дака Давидовић. Како то коментаришете?

 

– Прво, атентат није расвијетљен, макар није ништа конкретно саопштено. Разне су сумње. Ја имам велику сумњу да је тај атентат био наручен из Црне Горе. Сва логика налаже да је то тако, али опет морам се оградити прије него што се тај случај разјасни јер ништа није поуздано. Друго, метак је погодио господина Давидовића и по том основу ја сам увијек мислио да је он био мета. Међутим, неки врло значајни стручњаци кажу да је врло могуће да сам ја био мета пошто је тај метак прошавши кроз дебело грађевинско стакло могао да добије други правац. Како год било, слава Богу, господин Давидовић је преживио, али за сваку државу би то требало да буде један значајан и приоритетан задатак да се сваки атентат или, не дај Боже убиство, разријеши. Да ли се може довести у везу тај атентат и ово притварање у Никшићу – то би требало да одговоре неки мало бољи аналитичари него ја.

 

Ако смо на правом Божјем путу, све је на славу Божју. Није нам непознато да су епископи често били мета разних непријатеља цркве кроз историју, а нарочито код нас у Црној Гори. Убијен је митрополит Јоаникије 1945. без икакве кривице. На том убиству митрополита и преко сто свештеника родила се цијела комунистичка и атеистичка идеологија у Црној Гори. Ако би рачунали и младиће који су се спремали за свештенички чин, онда је то много већи број.

 

Нарочито да нагласим да се из Црне Горе нико није званично интересовао да се атентат у Београду разјасни. Није никаква тајна да ја нисам сипмпатизер овог режима. Господин Давидовић је важан такође човјек на опозиционој сцени у Црној Гори, али смо ми прије свега грађани Црне Горе и свакако не стоји квалификација да су сви људи који су против режима против Црне Горе. То није тачно.

 

Ја  мислим да је режим више упропастио државу, говори се о тим страшним стварима: организованом криминалу и енормном богаћењу појединих функционера и људи блиских режиму, и шта је то него упропашћавање државе? А све под фирмом велике љубави према отаџбини Црној Гори, Црногорцима, борби за њену будућност…

 

Дакле, врло је чудно да нико из Црне Горе није показао интересовање да се разјасни ко је пуцао на њене грађане децембра прошле године.

 

Ви сте можда први епископ који је доживио да буде утамничен након пада Берлинског зида у некој земљи. Како сте то доживјели?

 

–У Европи сам први! У свијету има неколико случајева – један епископ антиохијске патријаршије и један епсикоп цркве у Сирији не само што су били киднаповани и затворени, него су и обојица погубљени. Киднаповали су их терористи ИСИЛ-а, и шта да кажем… мени као хришћанину је од стране власти учињена велика услуга да на Христовом путу са мојим свештеницима будемо ради Христа, вјере, цркве и службе приведени и затворени.

 

Нијесмо ми преживјели никакву посебну тортуру. Нарочито тамо у затвору, људи су били не само коректни него и врло људски предусретљиви да нам олакшају боравак. И они су сами били запрепашћени и у шоку да виде девет свештених лица који су приведени.

 

Међутим, у намјери да се похапси свештенсво Саборне цркве и епископ, а која је одмах била видљива чим су дошли полицајци после нашех молитвеног хода кроз град Никшић за дан Светога Василија, било је нешто неприхватљиво и насилничко. То је просто била намјера да се свештеници јавно понизе пред пред народом и да се демонстрира сила без икаквог основа.

 

Ми смо говорили да ћемо прославити празник Светог Василија скромно и у складу са могућностима поштујући све препоруке. Али смо увијек знали да може да се догоди изненађење, и сада је питање ко је позвао народ. Па нико осим Свети Василије, а морам рећи и да је народ сигурно био огорчен због непримјерених потеза полиције нарочито за празник Васкрсења Христовога, када су храмови у Подгорици, Никшићу и на сјеверу били под опсадом полиције. Врло је могуће да је народ био повријеђен и да се сабрао у Никшићу да да одговор и на то.

 

Митрополит Амфилохије послао је 11. маја Влади писмо у ком је тражио да се настави дијалог на експертском нивоу између СПЦ и државе. Колико вјерујете у тај експертски дијалог?

 

– Дијалог на експертском нивоу је свакако потребан јер уколико се на том нивоу може доћи до неког решења, а добра је препорука да се на неким савременим принципима правним и државничким ријеши то питање као у осталим цивилизованим државама, то би требало да буде обавезујуће за сваку власт. Наравно, има овај дијалог и политичку димензију.

 

Како у том смилу коментаришете тезу која се често може чути од власти да „Српска православна црква и независна Црна Гора не иду заједно“?

 

– То не стоји. СПЦ никада није оспоравала независност Црне Горе. Ми немамо никакав проблем са државношћу Црне Горе почевши од највишег нивоа Светог архијерејског сабора, Синода, патријарха… Истовремено, јурисикција једне помјесне цркве на њеном канонском подручју се поштује и од стране свих других православних цркава, а то би требала да уважи као једну чињеницу од прворазредног значаја и свака држава.

 

Све те приче које имају политичку конотацију смишљене су да одвуку пажњу од главне теме – а то су наша права и слободе. Основно питање је да ли је законски у овој држави нашој цркви загарантовано право на имовину и њено дјеловање и да ли су предвиђене вјерске слободе путем закона? Нијесу! Тај закон који је донесен је усмјерен само на СПЦ зато што је са другим вјерама држава потписала уговор који има снагу закона – нарочито темељни Уговор са Римокатоличком црквом.

 

У једној држави не би смјело да буде неравноправности међу вјерама, а православље у Црној Гори је традиционална и доминантна религија. Она права и слободе које су дате Католичкој цркви ми тражимо и за нас и немамо право да од тога одустанемо и стојимо јако чврсто. Немамо намјеру да не користимо то што нам међународни стандарди и Устав Црне Горе обезбјеђују.

 

Како видите утицај и улогу међународног фактора? Црна Гора је у НАТО, а генерал Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, СПЦ је означио као главну пријетњу за довршавање посла на Балкану…

 

– Наши челници су вољели да кажу ће бити у свему равноправни са великим западним и моћним државама када Црна Гора уђе у НАТО. То је просипање магле. Зна се ко се пита у НАТО-у, али ја не бих могао да улазим у анализе ко је све пријатељ или непријатељ православља. Ми се држимо међународних стандарда који регулишу питање вјерских слобода и права у свакој држави.

 

Подсјећамо и залажемо се за разговор на правним основама. Нико нам није рекао ни са Запада ни са Истока да су наши захтјеви нереални или да су у супротности са неким правним начелом, резолуцијом или повељом која је обавезујућа за све државе. Ништа не тражимо што нам већ није загарантовано уставом Црне Горе, а када је нешто загарантовано Уставом а закон вам то ускраћује – онда је то грубо кршење правног поретка и свих права.

 

Западне земље начелно увијек подржавају дијалог на првом мјесту са државом и ми смо отворени за тај дијалог. Друга страна показује чудан став – час хоће, час неће – очигледно да нешто много калкулишу.

 

Међутим, управо најозбиљније западне земље сматрају да је вјерска слобода основа сваке друге слободе. Тако да Црна Гора која има једну богату вјерску традицију, мора то да ријеши на један достојан начин, а не да се брука и пред својим грађанима и пред цијелим свијетом.

 

Црна Гора се последњих дана промовише као „корона фри“ дестинација, дакле земља без короне. Да ли то значи да се ускоро може очекивати обнова литија у Црној Гори?

 

– Не бих волио да се наше литије, којих ће свакако бити чим прођу забране, провлаче кроз било какву страначку или политичку причу. Основни разлог за наше литије је што су повријеђена наша права и што држава спроводи дискриминацију и неће да донесе добар закон који ће регулисати наше односе. Чим се донесе добар и нови закон или се направе радикалне измјене у овом постојећем, престаје потреба за тим видом исказивања незадовољства. Немамо другог начина да се боримо за своја права и да искажемо јавно своје незадовољство осим да изађемо на улицу и то јавно посвједочимо.

 

Односно, ми не излазимо на улицу него се сабирамо око наших храмова, и такав вид борбе за правду је јединствен у свијету и наравно да од њега нећемо одустати.

 

На крају, како видите перпективу Црне Горе која је бременита свим актуелним проблемима које сте навели?

 

– Црна Гора треба да се врати сама себи и да обрати пажњу на свој народ и његове основне потребе. Да испоштује све вјере и да прије свега буде загарантована слобода вјере јер од тога много зависи њена стабилност и будућност. Да се побрине о омладини и да јој обезбиједи довољно посла и један достојанствен и пристојан живот за сваког грађанина. То још увијек може, и ми смо спремни као вјерници и црква да дамо томе велики допринос и ову нашу борбу за слободу вјере доживљавамо тако да се ми боримо за поредак у држави и за бољу будућност Црне Горе и свих њених грађана.

 

Ми се сада боримо за права православних хришћана, каноски поредак и за правну стабилност и сигурност свакога грађанина. Ако се боримо за своја права и ако ми остваримо наша права, ми ћемо онда бити у стању да дамо допринос и унапређењу живота у Црној Гори.

 

Колико смо људи запослили, отворили смо и народне кухуње, а колико би смо тек могли више да урадимо за наш народ када би се наши односи са државом регулисали на један цивилизован начин.

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У уторак Шесте недеље по Пасхи, 26. маја 2020. године на јагодинском градском гробљу, служено је опело покојном Луки Радовићу (1997-2020.). Опело су служили Преосвећена Господа Архијереји Јован шумадијски и Иларион тимочки са великим бројем свештенства, монаштва и верног народа многих Епархија наше Свете Цркве.

 

Повезан садржај: 

 

Беседа Епископа тимочког на опелу Луки Радовићу: Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете!

 

Упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020)

 

Преосвећени Владика тимочки Иларион је у својој беседи исказао најтоплији и најсрдачнији однос који је имао са уснулим Луком, његову безрезервну подршку и љубав у најтежим тренуцима његовог живота, као и да никако није у реду то што он одлази пре свих нас, он који је најчистији и најдостојнији свих животних радости.

 

Кум породице Радовић, протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, обратио се окупљенима питањем које је поставио праведни Јов, о страдању праведника и одговору који даје – да је једини излаз у потпуном предавању вољи Божијој – да ће људско постојање добити прави смисао тек у Господу Исусу Христу и испуњење у Царству Божијем. Отац Рајко је упоредио уснулог Луку, са Св. еванђелистом Луком - да је наш Лука својим појањем и слављењем Бога ширио својеврсно Еванђеље, као што је Св. Ап. Лука то радио лекарским позивом, ликовном делатношћу и писањем свог Еванђеља. На крају је о. Рајко замолио Св. архиђакона Стефана, крсну славу породице Радовић, да буде заступник драгог Луке пред Господом, где Лука сада поје са хоровима анђела, пошто нам је својим животом показао Христолики начин постојања, већ овде на земљи.

 

На самом Лукином погребу отац Милан је смогао снаге да се свима захвали на љубави - Преосвећеној Господи Архијерејима, свештенству, монаштву, хоровима “Првог београдског певачког друштва” и “Мојсије Петровић”, чији је Лука био активни члан и солиста, свим пријатељима, родбини, познаницима, и исповедио да као родитељ има искушење Аврамово, али да је Бог диван у делима својим и да нема оног који може исказати чуда Његова. Рекао је да наше велико тужно сабрање сведочи Васкрсење Христово и радост у Господу.

 

Док је небо свом снагом плакало овог кишног дана, сви су се усрдно помолили за Лукин вечан спомен и да га Господ насели у рајска насеља у све векове. Амин!

 

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ!!!

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона изговорену на опелу новопрестављеном нашем брату у Христу Луки Радовићу. 

 

Звучни запис беседе

 

Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Крстом који нам је Господ даровао. Али Тај Крст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. 

 

И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Крст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. 

 

Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. 

 

Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега, тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. 

 

Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. 

 

Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царство Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. 

 

И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”

 

-Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику, за часопис Слово из Кичинера, Канада, каже владика Кирило.

 

 

Његово Преосвештенство буеносајрески и јужноцентралномарички Српске Православне Цркве г. Кирило радо се одазвао на позив да говори за часопис Слово из Кичинера, Канада.

 

Ваше преосвештенство какве утиске носите са недавне посете српској заједници у Канади?

 

-Прво користим прилику да поздравим вашу Редакцију и читаоце са текућим празницима у свјетлости Васкресења Христовог, које ни сјенка коронавируса не може помрачити, и да вам се захвалим што сте одлучили да овај разговор урадите баш са мном. Драго ми је да је моја посјета благословеној земљи Канади прошла запажено и још драже ако су моје ријечи некоме биле инспиративне. Мој добри домаћин преосвећени епископ Митрофан са сарадницима и вјерницима свакако се потрудио да ми боравак у Канади учини што пријатнијим, и свима сам им необично захвалан (нећу да наводим сва имена да не бих некога заборавио). Као што рекох, цијела моја посјета Канади била је под сјенком те пандемије која се ширила свијетом, међутим то није нимало умањило мој лијеп доживљај цијело вријеме моје посјете. Осјећао сам се као код куће јер сам заиста био окружен пријатељима, браћом.

 

Срби у Канади су сасвим очували своју културу,  језик, традицију и што је нарочито важно своју православну вјеру. То свједоче многи дивни Храмови урађени Богу и његовим светим угодницима. Било је заиста лијепо видјети те огромне храмове са лијепом архитектуром, упознати толико нових сродних душа, боравак у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у току Четрдесетнице је такође незаборавно искуство. Поред свег гостопримства које сам доживио, епископ Митрофан, његови сарадници и вјерници су такође издвојили значајну материјалну помоћ за мисију наше Српске Православне Цркве у Средњој и Јужној Америци, на чему сам им посебно захвалан.

 

За развој Српске Православне Цркве у Јужној Америци, како сте навели на једном предавању, битан је и догађај из 1945. у Словенији кад су комунисти код Зиданог Моста убили 120 српских свештеника и око 10.000 Срба. У истом периоду страдали су и усташе код Блајбурга у Аустрији. Како видите одлуку Католичке цркве да у Сарајеву одржи помен њима а да никад није осудила покољ наших људи код Зиданог Моста, у Јасеновцу, у Броду на Дрини, у логору Јадовно, нити у многим другим мјестима?

 

-Да, сваки злочин, а нарочито тако масован, је васељенски и има васељенски значај. Ко убије једног невиног човјека, као да је све људе побио, пише у једној мудрој књизи. Ја нијесам историчар али процјене цифара неких историчара су у горњем случају много веће. Било како било, то је свакако утицало на ситуацију у нашој емиграцију по свему свијету, па и у Јужној и Централној Америци гдје би број свештенства и вјерног народа,  да није тог злочина, био много већи. Тај злочин се десио и пред лицем цијеле хришћанске Европе (која је одавно умрљала тај епитет хришћанска) и тадашњег свијета и остао некажњен иако се знало ко је тако нешто тада могао да нареди. Зато немојте да нас чуди ни данашње понашање неких институција или држава према нашим жртвама из Другог свјетског рата. Слава Богу што је у нашем народу и Цркви сазрела свијест о поштовању и сјећању на те жртве. Наша Православна Црква је увијек имала поштовање према свакој невиној жртви из било ког народа или вјере, и у том духу је васпитавала и васпитава своје вјернике.

 

Што ради Католичка црква данас није моје да судим, она има право да поштује и опоје своје невине жртве ако их је било, али исто тако мислим да би требало и да призна и поштује жртве других народа и вјера. У конкретном случају Блајбурга и миси Католичке Цркве по том поводу, могу само да наведем један веома оштар протест нашег дабробосанског митрополита Хризостома, који у том чину види покушај ревизије историје и оправдање злочина које је НДХ извршила, (поред осталих) и на територији Босне и Херцеговине, позивам читаоца да погледају сајт Дабробосанске епархије по следећем линку: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html. Како се види из тог чланка од таквих покушаја рехабилитације усташке идеје ограђује се и добар дио католичке јавности у Аустрији и чак Хрватској.

 

Можете ли нам укратко дати карактеристике Епархије на чијем сте челу?

 

-Епархија буеносајреска и јужноцентрално америчка је званично основана 2011. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на иницијативу митрополита Амфилохија који је био тадашњи администратор те епархије. Прије митрополита Амфилохија на тој њиви Господњој трудили су се многи свештеници, а такође и два епископа, британско-скандинавски Доситеј, који је тада био архимандрит, и канадски Митрофан, који је доста дуго радио на мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци, као тадашњи Епископ источноамерички. Сви су они дали велики допринос мисији наше Цркве на тој огромној територији.

 

Крајем 2014. године на позив митрополита Амфилохија дошао сам у Буенос Ајрес као архимандрит и врло брзо 2018. године сам постао и први епархијски архијереј новоосноване мисионарксе епархије Српске Православне Цркве, што је и велика част али и обавеза и нимало лак задатак.

 

Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику (које нам је одскора припојено јер је раније било у саставу Епархије западноамеричке). Сам списак тих земаља, ко познаје добро прилике и растојања међу њима говоре о томе да то све није лако надгледати и обилазити а посебно је тешко материјално помагати. Али уз помоћ Митрополије црногорско- приморске, епархија наше Цркве у Сјеверној Америци и Канади, и других епархија наше Цркве, као и донацијама добрих људи, ми се трудимо да унаприједимо црквени живот, да призовемо што више људи покајању и православној вјери, да штампамо књиге и часописе на мјесним језицима, да градимо и обанављамо храмове и манастире, да имамо своја интернет гласила и друго.  

 

Чули смо да Вас радо прихватају нека домородачка племена?

 

-Па већ у времену када је епископ Митрофан био задужен за тамошњу Цркву, пришли су нам свештеници и људи из мјесног становништва са сјевера Бразила, провинција Пернамбуко са главним градом Ресифеом. Тамо данас имамо двије парохије и један манастир, са тенденцијом пораста броја вјерника. Касније, у вријеме митрополита Амфилохија, основали смо парохије у Еквадору, Колумбији и Перуу, гдје су махом вјерници из домаћег становништва. Тих појава је све више, наше је да сијемо добро сјеме ријечи Божје свуда и поред пута, и на каменитом тлу и на доброј земљи па ће се Бог постарати да никне и порасте и да добре плодове.

 

Можете ли описати како изгледа крштење домороца по канону Српске Православне Цркве?

 

-Обична пракса наше Цркве да крштење зависи од стања и духовног узраста онога који се крштава. Тако ако човјек никада раније није имао додира са хришћанством онда се он крштава пуним чином крштења и миропомазања, уз извјесну катихетску примрему прије крштења. Ако је, као што је то у већини случајева, човјек већ крштен у Католичкој цркви или био у некој од деноминација протестантизма, онда се он прима у Православну Цркву икономијски кроз покајање, читање православног исповиједања вјере и миропомазање, а понекад, по жељи онога који се крсти и пуним крштењем.

 

Нешто из биографије: приликом постављења, патријарх Иринеј је Вама честитао на животном избору да се определите за свештеника - монаха, а да оставите каријеру научника математичара. Шта је пресудило у Вама да донесете такву одлуку?

 

-Истина је да сам се прије много година  година бавио природним наукама, посебно математиком, и те науке су ми доста тога откриле о природи, то јест творевини, а самим тим и о Творцу. Природне науке су лијепе и садржајне али ни једна наука не даје човјеку информацију о кључним питањима човјекове егзистенције овдје на Земљи: о бићу, о смислу живота, о настанку живота, о смрти, о будућем животу... Одговоре на та питања нашао сам у хришћанској теологији. Уједно је на мене утицало све то што се у задње вријеме догађа са нашим православним народом на Балкану, и тражећи начин како бих најбоље помогао своме народу одлучио сам да принесем моје лично покајање Богу и да кренем путем монаштва. То су примијетили моји духовни родитељи и ево сада сам, сигурно незаслужено, епископ Српске Православне Цркве. 

 

За развој Српске Православне Црквеу Северној и Јужној Америци постоји низ заслужних људи поријеклом из Црне Горе - Свети Мардарије, митрополит Амфилохије, владика Кирило: шта је ту поука?

 

-Да. У вријеме Светог Мардарија, између два рата, прича у вези црквеног живота у Јужној Америци није била још актуална, а и није било модерних средстава комуникације као данас. Иначе би Свети Мардарије сигурно уградио и Јужну и Централну Америку у свој Устав Српске Православне Цркве за Америку и Канаду, којим је он желио да обједини православне људе нашег поријекла који живе на америчком континенту. Свакако да је он један од истакнутих мисионара, наравно не једини, на територији Америке и својим животом и молитвама дао је велико надахнуће и подршку свим будућим мисионарима на овом континенту. Част нам је што је он са подручја љешанске нахије, успио надахнут Христом да крене од Црне Горе, преко Србије, Русије и стигне чак до Америке и тиме покаже да је заиста васељенски човјек и да за њега не постоје земаљске границе између држава и народа у проповиједи Христове Ријечи. То је посебно важно у времену када неки људи који се праве побожни, а силе вјере су се одрекли, у Црној Гори покушавају да из уско националних, властољубивих и личних интереса праве неке своје приватне цркве које немају никакве везе са Христовим Јеванђељем, већ те и такве ”цркве” представљају пут погибли за све оне који ту идеју слиједе.

 

Слава Богу што нам је и у ово вријеме Бог даровао доброг пастира митрополита Амфилохија (и његове сараднике) који иде путем Светог Мардарија и путем Светог Василија и Светог Петра, то јест путем Христовим. Он је и поред многих обавеза које има у Црној Гори успио да нађе времена да потражи ”изгубљене овце дома Израиљева” и на јужноамеричком континенту. Свакако да је његов допринос огроман за обнову црквеног живота овдје. Поред тога што је основао многе парохије наше цркве у Јужној и Централној Америци он је и приложник обнове и изградње храмова и манастира који ће у будућности бити ти светионици око којих ће се окупљати наш народ овдје а и сви они који су жељни Истине Христове. Мој допринос је скроман, о томе нека говоре други и другом приликом.

 

Желио бих да се још једном захвалим на Вашој пажњи према мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци чиме сте показали да имате истанчан осјећај за највеће јеванђелске врлине милосрђа и љубави. Основну суштину сваке проповиједи било ког мисионара Цркве Христове од апостолских времена па до данас чини блага вијест о побједи Живота над смрћу. Тако упркос свим пандемијама, болестима, страховима од смрти, ми кличемо још једном и много пута: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

Режим у Црној Гори отуђен од народа

 

Будући да сте пореклом из Црне Горе, како се тамо осјећају данас Ваши сународњаци, искрени припадници Српске Православне Цркве и како видите догађаје тамо?

 

Свједоци смо да се у Црној Гори дешавају чудесни и у драматични догађаји који се тичу цијелог нашег народа и који су на Балкану условили у прошлости да многи наши људи потраже егзистенцију на неком другом мјесту па и овјде у Канади. Тамо је на дјелу својеврсна борба за очување Православне Цркве и вјере али и истине и правде те основног људског достојанства и слободе. Слава Богу, још увијек је то само мирно изражавање незадовољства од стране угњетеног вјерног народа, па иако тамо хапсе и туку епископе и свештенике и вјерни народ, надамо се да ситуација неће ескалирати.

 

Корумпирани режим у Црној Гори који је отуђен од народа, зарад очувања власти и дијелом неправедно стеченог иметка, труди се на сваки начин да у народу посије сјеме раздора (националног, вјерског...) како би завадио и владао или да, такође, посије страх и панику (режим је користио чак и појаву нове пандемије) по старом правилу свих диктаторских система. Имамо ми на Балкану то искуство и из прошлости, па се зна о чему говорим. Али са друге стране митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије, епископ Методије, са свештенством и монаштвом и вјерним народом показали су да су тврд орах, и заиста са величаственим литијама са паролом Не дамо светиње! зазвонили као огромно Христово звоно које се чуло са краја на крај свијета. И још се више и даље чула парола Живот дамо светиње не дамо! коју је народ узвикивао на празник Светог Василија Острошког, показујући да је са Светим Василијем и са светом Црквом његова вјера јача од пандемија и страхова па и од смрти. Такав народ се не може побиједити.

 

Благослов Фонду „Свети Макарије“

 

Замолили смо владику Кирила за мишљење о иницијативи часописа Слово за оснивање фонда који бисмо назвали Свети Мардарије, а чији циљ би био да материјално помажемо епископијама и парохијама Српске Православне Цркве које се у борби за развој наше Цркве и вере сусрећу са материјалним потешкоћама.

 

-Свакако да подржавам ту идеју и дајем мој благослов за то. Свети Мардарије је посебна појава у животу наше Цркве у Америци. Говорило се: Мардарије цркву гради, а умире од глади. Његов примјер бескомпромисног служења Богу и ближњему подсјетио нас је у двадесетом вијеку да идеали који су водили многе подвижнике Цркве Христове кроз вјекове нијесу неке старе приче давних времена него да се њихови подвизи могу поновити и данас. Наша Црква је то препознала и на предлог Његовог Преосвештенства Епископа г. Лонгина се догодила и канонизација владике  Мардарија у лику светих наше Цркве. Свети Мардарије је најбољи примјер свим мисионарима Цркве Христове, примјер жртве и састрадавања ближњем. Мислим да би ви требали да тај предлог поднесете Епископском савјету за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку чији је предсједник епископ Лонгин и у који улазе сви архијери Српске Цркве на америчком континенту и увјерен сам да ће тај предлог бити усвојен.

 

Мисију вршити кроз Светога Духа

 

-Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становника, рецимо 2 одсто - изјавио је владика Кирило недавно у Виндзору, како пише „Источник“. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка Црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Мисију морамо вршити кроз Светога Духа. Треба поклонити људима молитву, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се нигдје православље проповиједати површински.

 

Драган Мишковић

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ И МОНАШТВУ

СВИМ ЦРКВЕНИМ ОПШТИНАМА И МИСИОНАРСКИМ ПАРОХИЈАМА

МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ

 

Драги оци,

 

 

Верујемо да сте упознати са препоруком Владе да се од 1. јуна, ублаже тренутна ограничења окупљања у ресторанима, клубовима и пивницама (до 50 људи), и да ће свака држава издати своје саопштење и упутства по питању мера и дозвољеног броја присутних.

 

С обзиром да у обавештењу о планираном попуштању мера, нису предвиђене цркве, поново смо се обратили Председнику Владе (Prime Minister), као и свим премијерима држава са апелом да се најозбиљније сагледају и узму у разматрање питања права верника и да им се по истом кључу, омогући да присуствују богослужењима, уз образложење да су богослужења, нарочито Света Литургија, епицентар бића и живота Цркве, као и идентитет нас као хришћана, наводећи да је сврставање и категорисање цркве у споредну категорију, имало за последице не само духовно већ и физичко здравље верника, што утиче на друштво у целини а за које смо сви одговорни.

 

Ограничавање црквама за јавна окупљања и вернима на богослужењима, док се дозвољавају окупљања у ресторанима, пивницама и стадионима, можемо протумачити као један притисак на Цркву, јер се ограничава елементарна слобода савести и вероисповести.

 

До сада смо, придржавајући се државних мера, наш богослужбени и парохијски живот прилагодили препорукама Владе, пре свега из хришћанске одговорности и како не бисмо били на саблазан људима, али имајући у виду да су отворени тржни центри, и да ће имати разумевања за пивнице и клубове, не можемо и немамо право да ћутимо и немо посматрамо кршење основних верских права.

 

Као Црква смо свесни, да смо с једне стране дужни по Jеванђељу и речима апостола Павла да поштујемо власти јер „нема власти да није од Бога“ (Рим. 13,1), али и са друге стране „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5,29), нарочито онда када се гуше права и слобода верника.

 

Стога, упућујемо вас да својим локалним општинама, упутите писмо Члану парламента, апелујући на локалне власти да попуштање мера обухвати и цркве и да се омогући приступ верницима уз поштовање предвиђених мера предострожности.

 

До наредних ублажавања државних мера, следујући претходним акту, позивамо вас да по могућности, уколико већ нисте, организујете редовнија богослужења у парохијама и о истима известите парохијане, како би их што више имало прилику да присуствује богослужењима. 

 

Такође, као што сте и до сада поступали пастирски мудро и одговорно, следујући Светим канонима, благослов је да никоме од верника не ускратите долазак у Свети храм.

 

Сматрамо за сходно, да још једном, нагласимо поруку са братског састанка: Света Литургија се у нашој Митрополији неће прекидати као и да начин причешћивања остаје исти, а свештенство као и до сада, остаје стуб и подршка својим парохијанима.

 

С Божјим благословом,

 + С И Л У А Н

Епископ аустралијско-новозеландски

 

 

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

 

 

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј угостио је 26. маја 2020. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, Градоначелника Новог Сада господина Милоша Вучевића са сарадницима.

 

 

Састанку су присуствовали викар Епископа бачког Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, председник Црквене општине новосадске господин Никола Перваз, као и свештенство Новог Сада.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 24. маја 2020. године свету архијерејску Литургију поводом 115 година од освећења храма Светих Кирила и Методија у Дрињачи који је потопљен приликом изградње хидроелектране 1955. године.

 

 

У новом храму посвећеном Светом ђакону Авакуму, Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох зворнички, јереј Младен Пантић, парох међашанско-трњачански, и протођакон Славољуб Милошевић.

 

После свете Литургије и славске литије служен је парастос свештеницима Тимотију Поповићу, који је и саградио храм Светих Ћирила и Методија у Дрињачи са верним народом 1905. године и који је мученички страдао вешањем од стране Аустроугара 1914. године, протојереју Милану Петковићу који је мученички страдао у логору Дахау 1945. године, као и за све невино страдале и преминуле мештане парохије дрињачке.

 

Преосвећени Епископ је благосиљао славско жито и преломио славски колач са кумом овогодишње славе Зораном Илићем из Новог Села.Преосвећени Епископ је због великих заслуга и материјалне помоћи при обнови храма у Дрињачи одликовао Архијерејском захвалницом господина Зорана Стевановића, градоначелника града Зворника, господина Бојана Ивановића замјеника градоначелника града Зворника, господина Миладина Мијатовића из Дрињаче и Десанку Мићић из Ђевања.После тога је уследила трпеза љубави на којој је надлежни парох упознао све присутне о детаљима црквеног живота кроз историју у Дрињачи, градњи и освећењу храма Светих Кирила и Методија и страдањима свештеника и народа дрињачког.

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

У шесту недељу - посвећену исцељењу слепога 24. маја када Црква још прославља Свету браћу Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у селу Дрен у колубарско-посавском намесништву.

 

Звучни запис беседе

 

Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Родољуб Војиновић, јереј Александар Глишић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић.

 

За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протојереја-ставрофора Марка Митића. Овом приликом Владика Јован је у оквиру литургијског сабрања крстио малог Немању, сина Марка и Наталије Банковић из Лазаревца.

 

Беседећи окупљеним верницима Епископ Јован је поучавао о Васкрсењу Христовом као темељу наше вере и нашег живота. “Човек није створен за смрт, већ за бесмртност. Постоје две врсте смрти, духовна и телесна. Најстрашније за човека је када духовна смрт настане пре телесне. Духовна смрт настаје онда када се човек одвоји од Бога. Такав човек проводи живот у духовном слепилу и духовној тами. Али често телесно слепило, попут слепог човека у данашњој јеванђељској причи, подразумева духовни вид. Овај слепи човек видео је духовним очима Христа и веровао да ће доћи онај који ће му вратити телесни вид. Повратак телесног вида још га је више утврдило у духовном гледању, јер после деценија таме прво што је овај човек угледао било је лице Спаситеља”, беседио је Владика.

 

На крају Литургије Владика Јован осветио је мозаике на капији дрењанске порте, рад Игора Марковића, вајара из Земуна. Дрењанског пароха, јереја Бојана Чоловића Владика Јован је наградио чином протонамесника за љубав и труд уложен на изградњи заједнице, храма и уређењу порте храма Светог великомученика Георгија. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох дрењански протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верним народом.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У шесту недељу по Васкрсењу, Недељу о слепом, на дан спомена Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, 11/24. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Евхаристију у трстеничком храму Свесвете Живоначалне Тројице.

 

Звучни запис беседе

 

Саслуживали су протојереј и архијерејски намесник трстенички Марјан Вујовић, протојереј Радомир Косовац, јереј Мирољуб Симеуновић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић.

 

Чтецирали су г. Дејан Марковић и богословац Душан Богојевић. Након освећења Часних Дарова, Епископ благоизволео да у чин ђакона рукоположи теолога и вероучитеља г. Немању Ћосића.

 

 

Извор: Епархија крушевачка

 

У шесту недељу по Пасхи - Недељу слепог, 24. маја 2020. године, Света браћа Кирило и Методије торжествено су прослављена у храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Тога дана, прослављена је и храмовна слава (Недеља Мироносица), чије је свечано обележавање било одложено за дан када своје крсно име прославља и Богословија у Нишу. Због тога је на данашњој Литургији појана Пасхална служба.

 

 

 

У посебно лепо уређеној порти храма Васкрсења Господњег, Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Г. Арсенија с радошћу дочекало братство, гости храма и бројни верни народ.

 

Свету архијерејску Литургију је служио Преосвећени Владика Арсеније уз саслуживање свештенства Епархије нишке - протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије, протојереја Миодрага Павловића, архијерејског намесника првог нишког, протонамесника Димитрија Петровића, протојереја Предрага Радосављевића, старешине храма Светих царева Константина и Јелене, протојереја Владана Стојановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протојереја Дејана Крстића, професора Богословије, јереја Бобана Миловановића, протођакона Стевана Кричке и протођакона Дејана Николића, професора Богословије.

 

Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице, за којом су били неки од најбољих појаца Епархије -  свештенослужитељи и ђаци Богословије који живе у Нишу. Ове године због ванредне ситуације и ђаци Богословије учили су од својих кућа, па их зато није било у већем броју на дан славе.

 

По прочитаном јеванђелском зачалу из Јеванђеља по Јовану (9. гл, од 1. до 38. стиха), надахнуто пастирско слово упутио је Владика Арсеније говорећи нам о значају духовног вида, упоређујући физичко и духовно слепило.

 

"Узалуд очи свима нама ако нема светлости. Да није Светлости Божије, мрак би обавио наш живот, као живот слепога од рођења" рекао је Владика Арсеније, који је истакао "не треба да мислимо ми који видимо, да смо много срећнији од оних који не виде".

 

"О колико треба да смо захвални Богу што нам је подарио чуло вида. Не треба заборавити да је слепило велика несрећа, али ништа мања несрећа није и оно друго слепило - слепило духом. Духовно је слеп онај човек који живи у духовном мраку, чији је духовни човек помрачен и не види зраке Божанске истине, правде и добра. Духовно слеп је онај човек, који у Богу не види свог Творца и Творца свега материјалног и нематеријалног."

 

Велику част је учинио братству храма Преосвећени Владика нишки, када је на Малом Входу рукопроизвео презвитера Дејана Крстића, професора Богословије, у чин протопрезвитера, а ђакона Дејан Николића у чин протођакона.

 

Посебна духовона радост је било причешће великог броја верног народа, посебно деце и младих.

 

Након заамвоне молитве уследио је чин освећења славских дарова и резања славског колача. Колачари су ове године биле госпођа Биљана Павловић и др Снежана Марковић, која је ову дивну дужност с радошћу преузела и за народну годину.

 

Благодарност за благослове који су својим доласком донели, свештенослужитељима Епархије нишке, упутио је старешина храма Васкрсења Христовог, протојереј Бобан Стојковић. Он се за посебну љубав и бригу исказану према овом нишком храму, захвалио парохијанима, а онима који су се у доброчинству посебно издвојили уручене су захвалнице. 

 

Отац Бобан је благодарност упутио протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу, ректору Богословије у Нишу, који је у фебруару ове године даровао нови звоник храму Васкрсења Христовог, протођакону Дејану Николићу на дванаестогодишњем служењу, господину Љубомиру Благојевићу, црквеном одборнику, господину Зорану Ђорђевићу, господину Марку Стојановићу, господину Милану Спасићу, председнику удружења "Радне акције Делијски Вис", господину Жарку Павловићу, господину Радовану Стојановићу и његовој мајци госпођи Славојки из Швајцарске. 

 

По завршеној Светој Литургији, приређена је трпеза љубави за све присутне.

 

 

Извор: Радио Глас