Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона изговорену на опелу новопрестављеном нашем брату у Христу Луки Радовићу. 

 

Звучни запис беседе

 

Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Крстом који нам је Господ даровао. Али Тај Крст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. 

 

И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Крст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. 

 

Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. 

 

Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега, тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. 

 

Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. 

 

Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царство Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. 

 

И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”

 

-Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику, за часопис Слово из Кичинера, Канада, каже владика Кирило.

 

 

Његово Преосвештенство буеносајрески и јужноцентралномарички Српске Православне Цркве г. Кирило радо се одазвао на позив да говори за часопис Слово из Кичинера, Канада.

 

Ваше преосвештенство какве утиске носите са недавне посете српској заједници у Канади?

 

-Прво користим прилику да поздравим вашу Редакцију и читаоце са текућим празницима у свјетлости Васкресења Христовог, које ни сјенка коронавируса не може помрачити, и да вам се захвалим што сте одлучили да овај разговор урадите баш са мном. Драго ми је да је моја посјета благословеној земљи Канади прошла запажено и још драже ако су моје ријечи некоме биле инспиративне. Мој добри домаћин преосвећени епископ Митрофан са сарадницима и вјерницима свакако се потрудио да ми боравак у Канади учини што пријатнијим, и свима сам им необично захвалан (нећу да наводим сва имена да не бих некога заборавио). Као што рекох, цијела моја посјета Канади била је под сјенком те пандемије која се ширила свијетом, међутим то није нимало умањило мој лијеп доживљај цијело вријеме моје посјете. Осјећао сам се као код куће јер сам заиста био окружен пријатељима, браћом.

 

Срби у Канади су сасвим очували своју културу,  језик, традицију и што је нарочито важно своју православну вјеру. То свједоче многи дивни Храмови урађени Богу и његовим светим угодницима. Било је заиста лијепо видјети те огромне храмове са лијепом архитектуром, упознати толико нових сродних душа, боравак у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у току Четрдесетнице је такође незаборавно искуство. Поред свег гостопримства које сам доживио, епископ Митрофан, његови сарадници и вјерници су такође издвојили значајну материјалну помоћ за мисију наше Српске Православне Цркве у Средњој и Јужној Америци, на чему сам им посебно захвалан.

 

За развој Српске Православне Цркве у Јужној Америци, како сте навели на једном предавању, битан је и догађај из 1945. у Словенији кад су комунисти код Зиданог Моста убили 120 српских свештеника и око 10.000 Срба. У истом периоду страдали су и усташе код Блајбурга у Аустрији. Како видите одлуку Католичке цркве да у Сарајеву одржи помен њима а да никад није осудила покољ наших људи код Зиданог Моста, у Јасеновцу, у Броду на Дрини, у логору Јадовно, нити у многим другим мјестима?

 

-Да, сваки злочин, а нарочито тако масован, је васељенски и има васељенски значај. Ко убије једног невиног човјека, као да је све људе побио, пише у једној мудрој књизи. Ја нијесам историчар али процјене цифара неких историчара су у горњем случају много веће. Било како било, то је свакако утицало на ситуацију у нашој емиграцију по свему свијету, па и у Јужној и Централној Америци гдје би број свештенства и вјерног народа,  да није тог злочина, био много већи. Тај злочин се десио и пред лицем цијеле хришћанске Европе (која је одавно умрљала тај епитет хришћанска) и тадашњег свијета и остао некажњен иако се знало ко је тако нешто тада могао да нареди. Зато немојте да нас чуди ни данашње понашање неких институција или држава према нашим жртвама из Другог свјетског рата. Слава Богу што је у нашем народу и Цркви сазрела свијест о поштовању и сјећању на те жртве. Наша Православна Црква је увијек имала поштовање према свакој невиној жртви из било ког народа или вјере, и у том духу је васпитавала и васпитава своје вјернике.

 

Што ради Католичка црква данас није моје да судим, она има право да поштује и опоје своје невине жртве ако их је било, али исто тако мислим да би требало и да призна и поштује жртве других народа и вјера. У конкретном случају Блајбурга и миси Католичке Цркве по том поводу, могу само да наведем један веома оштар протест нашег дабробосанског митрополита Хризостома, који у том чину види покушај ревизије историје и оправдање злочина које је НДХ извршила, (поред осталих) и на територији Босне и Херцеговине, позивам читаоца да погледају сајт Дабробосанске епархије по следећем линку: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html. Како се види из тог чланка од таквих покушаја рехабилитације усташке идеје ограђује се и добар дио католичке јавности у Аустрији и чак Хрватској.

 

Можете ли нам укратко дати карактеристике Епархије на чијем сте челу?

 

-Епархија буеносајреска и јужноцентрално америчка је званично основана 2011. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на иницијативу митрополита Амфилохија који је био тадашњи администратор те епархије. Прије митрополита Амфилохија на тој њиви Господњој трудили су се многи свештеници, а такође и два епископа, британско-скандинавски Доситеј, који је тада био архимандрит, и канадски Митрофан, који је доста дуго радио на мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци, као тадашњи Епископ источноамерички. Сви су они дали велики допринос мисији наше Цркве на тој огромној територији.

 

Крајем 2014. године на позив митрополита Амфилохија дошао сам у Буенос Ајрес као архимандрит и врло брзо 2018. године сам постао и први епархијски архијереј новоосноване мисионарксе епархије Српске Православне Цркве, што је и велика част али и обавеза и нимало лак задатак.

 

Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику (које нам је одскора припојено јер је раније било у саставу Епархије западноамеричке). Сам списак тих земаља, ко познаје добро прилике и растојања међу њима говоре о томе да то све није лако надгледати и обилазити а посебно је тешко материјално помагати. Али уз помоћ Митрополије црногорско- приморске, епархија наше Цркве у Сјеверној Америци и Канади, и других епархија наше Цркве, као и донацијама добрих људи, ми се трудимо да унаприједимо црквени живот, да призовемо што више људи покајању и православној вјери, да штампамо књиге и часописе на мјесним језицима, да градимо и обанављамо храмове и манастире, да имамо своја интернет гласила и друго.  

 

Чули смо да Вас радо прихватају нека домородачка племена?

 

-Па већ у времену када је епископ Митрофан био задужен за тамошњу Цркву, пришли су нам свештеници и људи из мјесног становништва са сјевера Бразила, провинција Пернамбуко са главним градом Ресифеом. Тамо данас имамо двије парохије и један манастир, са тенденцијом пораста броја вјерника. Касније, у вријеме митрополита Амфилохија, основали смо парохије у Еквадору, Колумбији и Перуу, гдје су махом вјерници из домаћег становништва. Тих појава је све више, наше је да сијемо добро сјеме ријечи Божје свуда и поред пута, и на каменитом тлу и на доброј земљи па ће се Бог постарати да никне и порасте и да добре плодове.

 

Можете ли описати како изгледа крштење домороца по канону Српске Православне Цркве?

 

-Обична пракса наше Цркве да крштење зависи од стања и духовног узраста онога који се крштава. Тако ако човјек никада раније није имао додира са хришћанством онда се он крштава пуним чином крштења и миропомазања, уз извјесну катихетску примрему прије крштења. Ако је, као што је то у већини случајева, човјек већ крштен у Католичкој цркви или био у некој од деноминација протестантизма, онда се он прима у Православну Цркву икономијски кроз покајање, читање православног исповиједања вјере и миропомазање, а понекад, по жељи онога који се крсти и пуним крштењем.

 

Нешто из биографије: приликом постављења, патријарх Иринеј је Вама честитао на животном избору да се определите за свештеника - монаха, а да оставите каријеру научника математичара. Шта је пресудило у Вама да донесете такву одлуку?

 

-Истина је да сам се прије много година  година бавио природним наукама, посебно математиком, и те науке су ми доста тога откриле о природи, то јест творевини, а самим тим и о Творцу. Природне науке су лијепе и садржајне али ни једна наука не даје човјеку информацију о кључним питањима човјекове егзистенције овдје на Земљи: о бићу, о смислу живота, о настанку живота, о смрти, о будућем животу... Одговоре на та питања нашао сам у хришћанској теологији. Уједно је на мене утицало све то што се у задње вријеме догађа са нашим православним народом на Балкану, и тражећи начин како бих најбоље помогао своме народу одлучио сам да принесем моје лично покајање Богу и да кренем путем монаштва. То су примијетили моји духовни родитељи и ево сада сам, сигурно незаслужено, епископ Српске Православне Цркве. 

 

За развој Српске Православне Црквеу Северној и Јужној Америци постоји низ заслужних људи поријеклом из Црне Горе - Свети Мардарије, митрополит Амфилохије, владика Кирило: шта је ту поука?

 

-Да. У вријеме Светог Мардарија, између два рата, прича у вези црквеног живота у Јужној Америци није била још актуална, а и није било модерних средстава комуникације као данас. Иначе би Свети Мардарије сигурно уградио и Јужну и Централну Америку у свој Устав Српске Православне Цркве за Америку и Канаду, којим је он желио да обједини православне људе нашег поријекла који живе на америчком континенту. Свакако да је он један од истакнутих мисионара, наравно не једини, на територији Америке и својим животом и молитвама дао је велико надахнуће и подршку свим будућим мисионарима на овом континенту. Част нам је што је он са подручја љешанске нахије, успио надахнут Христом да крене од Црне Горе, преко Србије, Русије и стигне чак до Америке и тиме покаже да је заиста васељенски човјек и да за њега не постоје земаљске границе између држава и народа у проповиједи Христове Ријечи. То је посебно важно у времену када неки људи који се праве побожни, а силе вјере су се одрекли, у Црној Гори покушавају да из уско националних, властољубивих и личних интереса праве неке своје приватне цркве које немају никакве везе са Христовим Јеванђељем, већ те и такве ”цркве” представљају пут погибли за све оне који ту идеју слиједе.

 

Слава Богу што нам је и у ово вријеме Бог даровао доброг пастира митрополита Амфилохија (и његове сараднике) који иде путем Светог Мардарија и путем Светог Василија и Светог Петра, то јест путем Христовим. Он је и поред многих обавеза које има у Црној Гори успио да нађе времена да потражи ”изгубљене овце дома Израиљева” и на јужноамеричком континенту. Свакако да је његов допринос огроман за обнову црквеног живота овдје. Поред тога што је основао многе парохије наше цркве у Јужној и Централној Америци он је и приложник обнове и изградње храмова и манастира који ће у будућности бити ти светионици око којих ће се окупљати наш народ овдје а и сви они који су жељни Истине Христове. Мој допринос је скроман, о томе нека говоре други и другом приликом.

 

Желио бих да се још једном захвалим на Вашој пажњи према мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци чиме сте показали да имате истанчан осјећај за највеће јеванђелске врлине милосрђа и љубави. Основну суштину сваке проповиједи било ког мисионара Цркве Христове од апостолских времена па до данас чини блага вијест о побједи Живота над смрћу. Тако упркос свим пандемијама, болестима, страховима од смрти, ми кличемо још једном и много пута: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

Режим у Црној Гори отуђен од народа

 

Будући да сте пореклом из Црне Горе, како се тамо осјећају данас Ваши сународњаци, искрени припадници Српске Православне Цркве и како видите догађаје тамо?

 

Свједоци смо да се у Црној Гори дешавају чудесни и у драматични догађаји који се тичу цијелог нашег народа и који су на Балкану условили у прошлости да многи наши људи потраже егзистенцију на неком другом мјесту па и овјде у Канади. Тамо је на дјелу својеврсна борба за очување Православне Цркве и вјере али и истине и правде те основног људског достојанства и слободе. Слава Богу, још увијек је то само мирно изражавање незадовољства од стране угњетеног вјерног народа, па иако тамо хапсе и туку епископе и свештенике и вјерни народ, надамо се да ситуација неће ескалирати.

 

Корумпирани режим у Црној Гори који је отуђен од народа, зарад очувања власти и дијелом неправедно стеченог иметка, труди се на сваки начин да у народу посије сјеме раздора (националног, вјерског...) како би завадио и владао или да, такође, посије страх и панику (режим је користио чак и појаву нове пандемије) по старом правилу свих диктаторских система. Имамо ми на Балкану то искуство и из прошлости, па се зна о чему говорим. Али са друге стране митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије, епископ Методије, са свештенством и монаштвом и вјерним народом показали су да су тврд орах, и заиста са величаственим литијама са паролом Не дамо светиње! зазвонили као огромно Христово звоно које се чуло са краја на крај свијета. И још се више и даље чула парола Живот дамо светиње не дамо! коју је народ узвикивао на празник Светог Василија Острошког, показујући да је са Светим Василијем и са светом Црквом његова вјера јача од пандемија и страхова па и од смрти. Такав народ се не може побиједити.

 

Благослов Фонду „Свети Макарије“

 

Замолили смо владику Кирила за мишљење о иницијативи часописа Слово за оснивање фонда који бисмо назвали Свети Мардарије, а чији циљ би био да материјално помажемо епископијама и парохијама Српске Православне Цркве које се у борби за развој наше Цркве и вере сусрећу са материјалним потешкоћама.

 

-Свакако да подржавам ту идеју и дајем мој благослов за то. Свети Мардарије је посебна појава у животу наше Цркве у Америци. Говорило се: Мардарије цркву гради, а умире од глади. Његов примјер бескомпромисног служења Богу и ближњему подсјетио нас је у двадесетом вијеку да идеали који су водили многе подвижнике Цркве Христове кроз вјекове нијесу неке старе приче давних времена него да се њихови подвизи могу поновити и данас. Наша Црква је то препознала и на предлог Његовог Преосвештенства Епископа г. Лонгина се догодила и канонизација владике  Мардарија у лику светих наше Цркве. Свети Мардарије је најбољи примјер свим мисионарима Цркве Христове, примјер жртве и састрадавања ближњем. Мислим да би ви требали да тај предлог поднесете Епископском савјету за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку чији је предсједник епископ Лонгин и у који улазе сви архијери Српске Цркве на америчком континенту и увјерен сам да ће тај предлог бити усвојен.

 

Мисију вршити кроз Светога Духа

 

-Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становника, рецимо 2 одсто - изјавио је владика Кирило недавно у Виндзору, како пише „Источник“. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка Црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Мисију морамо вршити кроз Светога Духа. Треба поклонити људима молитву, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се нигдје православље проповиједати површински.

 

Драган Мишковић

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ И МОНАШТВУ

СВИМ ЦРКВЕНИМ ОПШТИНАМА И МИСИОНАРСКИМ ПАРОХИЈАМА

МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ

 

Драги оци,

 

 

Верујемо да сте упознати са препоруком Владе да се од 1. јуна, ублаже тренутна ограничења окупљања у ресторанима, клубовима и пивницама (до 50 људи), и да ће свака држава издати своје саопштење и упутства по питању мера и дозвољеног броја присутних.

 

С обзиром да у обавештењу о планираном попуштању мера, нису предвиђене цркве, поново смо се обратили Председнику Владе (Prime Minister), као и свим премијерима држава са апелом да се најозбиљније сагледају и узму у разматрање питања права верника и да им се по истом кључу, омогући да присуствују богослужењима, уз образложење да су богослужења, нарочито Света Литургија, епицентар бића и живота Цркве, као и идентитет нас као хришћана, наводећи да је сврставање и категорисање цркве у споредну категорију, имало за последице не само духовно већ и физичко здравље верника, што утиче на друштво у целини а за које смо сви одговорни.

 

Ограничавање црквама за јавна окупљања и вернима на богослужењима, док се дозвољавају окупљања у ресторанима, пивницама и стадионима, можемо протумачити као један притисак на Цркву, јер се ограничава елементарна слобода савести и вероисповести.

 

До сада смо, придржавајући се државних мера, наш богослужбени и парохијски живот прилагодили препорукама Владе, пре свега из хришћанске одговорности и како не бисмо били на саблазан људима, али имајући у виду да су отворени тржни центри, и да ће имати разумевања за пивнице и клубове, не можемо и немамо право да ћутимо и немо посматрамо кршење основних верских права.

 

Као Црква смо свесни, да смо с једне стране дужни по Jеванђељу и речима апостола Павла да поштујемо власти јер „нема власти да није од Бога“ (Рим. 13,1), али и са друге стране „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5,29), нарочито онда када се гуше права и слобода верника.

 

Стога, упућујемо вас да својим локалним општинама, упутите писмо Члану парламента, апелујући на локалне власти да попуштање мера обухвати и цркве и да се омогући приступ верницима уз поштовање предвиђених мера предострожности.

 

До наредних ублажавања државних мера, следујући претходним акту, позивамо вас да по могућности, уколико већ нисте, организујете редовнија богослужења у парохијама и о истима известите парохијане, како би их што више имало прилику да присуствује богослужењима. 

 

Такође, као што сте и до сада поступали пастирски мудро и одговорно, следујући Светим канонима, благослов је да никоме од верника не ускратите долазак у Свети храм.

 

Сматрамо за сходно, да још једном, нагласимо поруку са братског састанка: Света Литургија се у нашој Митрополији неће прекидати као и да начин причешћивања остаје исти, а свештенство као и до сада, остаје стуб и подршка својим парохијанима.

 

С Божјим благословом,

 + С И Л У А Н

Епископ аустралијско-новозеландски

 

 

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

 

 

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј угостио је 26. маја 2020. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, Градоначелника Новог Сада господина Милоша Вучевића са сарадницима.

 

 

Састанку су присуствовали викар Епископа бачког Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, председник Црквене општине новосадске господин Никола Перваз, као и свештенство Новог Сада.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 24. маја 2020. године свету архијерејску Литургију поводом 115 година од освећења храма Светих Кирила и Методија у Дрињачи који је потопљен приликом изградње хидроелектране 1955. године.

 

 

У новом храму посвећеном Светом ђакону Авакуму, Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох зворнички, јереј Младен Пантић, парох међашанско-трњачански, и протођакон Славољуб Милошевић.

 

После свете Литургије и славске литије служен је парастос свештеницима Тимотију Поповићу, који је и саградио храм Светих Ћирила и Методија у Дрињачи са верним народом 1905. године и који је мученички страдао вешањем од стране Аустроугара 1914. године, протојереју Милану Петковићу који је мученички страдао у логору Дахау 1945. године, као и за све невино страдале и преминуле мештане парохије дрињачке.

 

Преосвећени Епископ је благосиљао славско жито и преломио славски колач са кумом овогодишње славе Зораном Илићем из Новог Села.Преосвећени Епископ је због великих заслуга и материјалне помоћи при обнови храма у Дрињачи одликовао Архијерејском захвалницом господина Зорана Стевановића, градоначелника града Зворника, господина Бојана Ивановића замјеника градоначелника града Зворника, господина Миладина Мијатовића из Дрињаче и Десанку Мићић из Ђевања.После тога је уследила трпеза љубави на којој је надлежни парох упознао све присутне о детаљима црквеног живота кроз историју у Дрињачи, градњи и освећењу храма Светих Кирила и Методија и страдањима свештеника и народа дрињачког.

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

У шесту недељу - посвећену исцељењу слепога 24. маја када Црква још прославља Свету браћу Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у селу Дрен у колубарско-посавском намесништву.

 

Звучни запис беседе

 

Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Родољуб Војиновић, јереј Александар Глишић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић.

 

За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протојереја-ставрофора Марка Митића. Овом приликом Владика Јован је у оквиру литургијског сабрања крстио малог Немању, сина Марка и Наталије Банковић из Лазаревца.

 

Беседећи окупљеним верницима Епископ Јован је поучавао о Васкрсењу Христовом као темељу наше вере и нашег живота. “Човек није створен за смрт, већ за бесмртност. Постоје две врсте смрти, духовна и телесна. Најстрашније за човека је када духовна смрт настане пре телесне. Духовна смрт настаје онда када се човек одвоји од Бога. Такав човек проводи живот у духовном слепилу и духовној тами. Али често телесно слепило, попут слепог човека у данашњој јеванђељској причи, подразумева духовни вид. Овај слепи човек видео је духовним очима Христа и веровао да ће доћи онај који ће му вратити телесни вид. Повратак телесног вида још га је више утврдило у духовном гледању, јер после деценија таме прво што је овај човек угледао било је лице Спаситеља”, беседио је Владика.

 

На крају Литургије Владика Јован осветио је мозаике на капији дрењанске порте, рад Игора Марковића, вајара из Земуна. Дрењанског пароха, јереја Бојана Чоловића Владика Јован је наградио чином протонамесника за љубав и труд уложен на изградњи заједнице, храма и уређењу порте храма Светог великомученика Георгија. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох дрењански протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верним народом.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У шесту недељу по Васкрсењу, Недељу о слепом, на дан спомена Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, 11/24. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Евхаристију у трстеничком храму Свесвете Живоначалне Тројице.

 

Звучни запис беседе

 

Саслуживали су протојереј и архијерејски намесник трстенички Марјан Вујовић, протојереј Радомир Косовац, јереј Мирољуб Симеуновић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић.

 

Чтецирали су г. Дејан Марковић и богословац Душан Богојевић. Након освећења Часних Дарова, Епископ благоизволео да у чин ђакона рукоположи теолога и вероучитеља г. Немању Ћосића.

 

 

Извор: Епархија крушевачка

 

У шесту недељу по Пасхи - Недељу слепог, 24. маја 2020. године, Света браћа Кирило и Методије торжествено су прослављена у храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Тога дана, прослављена је и храмовна слава (Недеља Мироносица), чије је свечано обележавање било одложено за дан када своје крсно име прославља и Богословија у Нишу. Због тога је на данашњој Литургији појана Пасхална служба.

 

 

 

У посебно лепо уређеној порти храма Васкрсења Господњег, Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Г. Арсенија с радошћу дочекало братство, гости храма и бројни верни народ.

 

Свету архијерејску Литургију је служио Преосвећени Владика Арсеније уз саслуживање свештенства Епархије нишке - протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије, протојереја Миодрага Павловића, архијерејског намесника првог нишког, протонамесника Димитрија Петровића, протојереја Предрага Радосављевића, старешине храма Светих царева Константина и Јелене, протојереја Владана Стојановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протојереја Дејана Крстића, професора Богословије, јереја Бобана Миловановића, протођакона Стевана Кричке и протођакона Дејана Николића, професора Богословије.

 

Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице, за којом су били неки од најбољих појаца Епархије -  свештенослужитељи и ђаци Богословије који живе у Нишу. Ове године због ванредне ситуације и ђаци Богословије учили су од својих кућа, па их зато није било у већем броју на дан славе.

 

По прочитаном јеванђелском зачалу из Јеванђеља по Јовану (9. гл, од 1. до 38. стиха), надахнуто пастирско слово упутио је Владика Арсеније говорећи нам о значају духовног вида, упоређујући физичко и духовно слепило.

 

"Узалуд очи свима нама ако нема светлости. Да није Светлости Божије, мрак би обавио наш живот, као живот слепога од рођења" рекао је Владика Арсеније, који је истакао "не треба да мислимо ми који видимо, да смо много срећнији од оних који не виде".

 

"О колико треба да смо захвални Богу што нам је подарио чуло вида. Не треба заборавити да је слепило велика несрећа, али ништа мања несрећа није и оно друго слепило - слепило духом. Духовно је слеп онај човек који живи у духовном мраку, чији је духовни човек помрачен и не види зраке Божанске истине, правде и добра. Духовно слеп је онај човек, који у Богу не види свог Творца и Творца свега материјалног и нематеријалног."

 

Велику част је учинио братству храма Преосвећени Владика нишки, када је на Малом Входу рукопроизвео презвитера Дејана Крстића, професора Богословије, у чин протопрезвитера, а ђакона Дејан Николића у чин протођакона.

 

Посебна духовона радост је било причешће великог броја верног народа, посебно деце и младих.

 

Након заамвоне молитве уследио је чин освећења славских дарова и резања славског колача. Колачари су ове године биле госпођа Биљана Павловић и др Снежана Марковић, која је ову дивну дужност с радошћу преузела и за народну годину.

 

Благодарност за благослове који су својим доласком донели, свештенослужитељима Епархије нишке, упутио је старешина храма Васкрсења Христовог, протојереј Бобан Стојковић. Он се за посебну љубав и бригу исказану према овом нишком храму, захвалио парохијанима, а онима који су се у доброчинству посебно издвојили уручене су захвалнице. 

 

Отац Бобан је благодарност упутио протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу, ректору Богословије у Нишу, који је у фебруару ове године даровао нови звоник храму Васкрсења Христовог, протођакону Дејану Николићу на дванаестогодишњем служењу, господину Љубомиру Благојевићу, црквеном одборнику, господину Зорану Ђорђевићу, господину Марку Стојановићу, господину Милану Спасићу, председнику удружења "Радне акције Делијски Вис", господину Жарку Павловићу, господину Радовану Стојановићу и његовој мајци госпођи Славојки из Швајцарске. 

 

По завршеној Светој Литургији, приређена је трпеза љубави за све присутне.

 

 

Извор: Радио Глас

 

У Недељу слепога, 24. маја 2020. године, када Црква прославља светог Кирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. 

 

 

Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакони Војислав Николић и Предраг Јелић. Светој Литургији је присуствао начелник Општине Ердут господин Југослав Весић. Служен је парастос блаженопочившем епископу Лукијану (Владулову), првом епископу Епархије осечкопољске и барањске. Епископ Херувим осветио је славска обележја поводом славе даљског културно-уметничког друштва. Епископ Херувим поучио је народ у својој богонадахнутој беседи:

 

 

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Часни оци, драги начелниче Општине, нека је на здравље и на спасење наше сабрање овде у Саборном храму у Даљу. Налазимо се у Недељи слепога. Ово је недеља у којој по Васкрсењу Христовоме у којој свако од нас преиспитује своје духовно стање. У данашњем времену сви смо слепи, не онако како смо данас чули у Јеванђељу, него поред здравих телесних очију постајемо духовно слепи. Имамо духовно слепило јер не желимо да живимо по заповестима Божјим и по Христовом Јеванђељу, не желимо да будемо сведоци Тајне која се десила ради нас и ради нашега спасења, а то је управо Васкрсење Христово.

 

Морамо бити верујући народ, народ који зна да проживљава Тајну Васкрсења, ту се налази Тајна љубави која нам увек треба отварати очи да знамо да је Христос увек међу нама. Христос је у свађама и тескобама и мукама увек ту, Он је наша нада, утеха и љубав. Многа су времена прошла у недаћама и тескобама, али је наш народ знао да на крају тога мрачног тунела постоји светлост за коју смо данас чули у Светом Јеванђељу, а то је Светлост Христова. Светлост Христова обасјава пут свакоме од нас. Обасјавала је пут незнабошцима да би дошли до познања Истине Христове. Данас је Јеванђеље отворено целокупноме човечанству, али човечанство не познаде Христа. Човечанство се одвојило од Христа и влада мржња и метеж, баш као што је настао комплетан метеж у месецима који су за нама. Нисмо познали праву суштину вере. Често пута је дошло до пометње у односу према вери, према Причешћу и према свему ономе што је свето и што чини део живота сваког хришћанина. Све вредности које су нас водиле у Цркву Божју довеле су се у питање, вредности које су нас крепиле вером, надом и љубављу. Али смо сви ми знали да на крају тога тунела стоји васкрсли Христос Којег слави целокупно човечанство које није видело да је Христос ту међу нама.

 

Зато су метежи, зато су ратови, зато су свађе и међусобна нетрпељивост. Христос је васкрсао љубав за човечанство. Ако је Христос васкрсао љубав за човечанство па ко сам ја да не волим, да мрзим, да немам љубави према другоме. Без обзира на то које је он расе, боје коже и остало… Ми смо пре свега браћа и сестре у Христу. Христос је Родитељ свима нама. Сви се причешћујемо из једне Чаше.

 

Употребљавамо Христову љубав за све и свашта, али ако немамо суштинске љубави, онакве љубави какву нам је Господ Бог оставио и због које љубави је васкрсао, онда немамо те Силуанске бање о којој смо данас чули. Неће душа да се купа у Силуанској бањи ако немамо Христа у душама и срцима нашим. Нажалост, често међу нама та љубав Христова усахне. Одемо за материјалним стварима превиђајући ону духовну страну живота. Наравно да једно и друго треба да има своју синтезу и равнотежу, али не можемо нон-стоп срљати ка материјалном и пролазном а занемаривати вечне вредности које Црква Божја проповеда. То су вера, нада и љубав. Испуниле су се у Тајни Васкрсења Христовога, добиле су своју пуноћу и чврстину. То се збило да би човечанство било омивено управо оном љубављу којом је и слепи човек из данашњег Јеванђеља био омивен – љубављу Христовом.

 

И ми данас требамо да се купамо у тој Силуанској бањи, да једни друге волимо и да имамо љубави, да једни другима можемо погледати лицем к лицу. Не треба да влада мржња и неразумевање него љубав. Онда смо народ светосавски, народ светога Саве који ходи путем Јеванђеља Христовог, путем Оваплоћене и Васкрсле Истине.

 

Нека је срећан и благословен данашњи дан који нас је овде сабрао. Сабрала нас је љубав и милост Божја на првом месту.

Поменули смо првог епископа ове Епархије, блаженопочившега епископа Лукијана, јер је годишњица његовог упокојења. Епископ Лукијан се трудио овде у горим временима него што су ова данас. Носио је бреме и крст Христов и ходио је путем Јеванђеља у могућностима времена у којем се налазио.

 

Нека је данас срећан слава нашем културно-уметничком друштву и нека их Бог благослови у њиховом раду. Нека буду прави ревнитељи и чувари традиције, чувари наше вере и богате културе која обогаћује целокупну цивилизацију. Народ смо који не треба да се стиди свога језика и своје културе. Богати смо. Стога нека су благословени и нека је благословен њихов рад, да се КУД умножи са подмлатком који ће носити бреме нашег крста који овде носимо.

 

Живели! Нека сте срећни и благословени. Амин.

 

 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

Ми данас стојимо овдје на светоме мјесту, у светоме храму, окупљени око Свете службе Божије и око Хљеба живота али ово мјесто је свето и зато што је ово мученичко мјесто, мјесто страдања.., и самим тим мјесто позива свима нам, да пробамо да у себи нађемо смисао, нађемо разлог зашто је то тако…  Овим ријечима, на почетку свог обраћања, сабранима у Брадини код Коњица, обратио се Епископ Димитрије, захумско-херцеговачки и приморски, указујући на послиједице људског гријеха и одвраћања од Бога, насупрот позиву да будемо истински људи.

 

Звучни запис беседе

 

Уз саслужење свештенства и вјерног народа, Светој архијерејској литургији у Храму Вазнесења Господњег присуствовали су и представници власти. У порти овог обновљеног храма, код споменика брадинским жртвама рата одслужен је парастос православним хришћанима, пострадалим на овом подручју од 1992. до 1995. године.

 

 

Извор: Епархија захимско-херцеговачка и приморска

 

Mило Ђукановић нам је понудио да ликвидирамо сами себе и да избришемо своју историју. То што је понудио није само питање имена. Када се мијења некоме име, мијења се и његов идентитет и његова историја и све из темеља… Заправо, добили смо од предсједника Црне Горе позив да сами пристанемо на нестанак и брисање своје историје и канонске традиције.

 

 

Ово је за Спутњик рекао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом Ђукановићеве обзнане да је дао понуду Српској православној цркви да се направи „црква за све православне вјернике у Црној Гори“, јер ће се у супротно правити – црква националних Црногораца:

 

„Господин Ђукановић није видио литије које су у Црној Гори настале због дискриминације СПЦ, цркве, која једноставно не искључује никога и ниједнога вјерника. Нити брише било чију националност и било чије национално осјећање. Гоподин Ђукановић као да не зна де се водећа епархија у Црној Гори зове Митрополија црногорско-приморска. Ниједног Србина нема у Црној Гори коме тај назив смета – црногорска митрополија или Црна Гора. Дакле, нема ниједног, ја га још нисам срео. Смета само кад се значењу Црне Горе додају неки проусташки елементи. Ти елементи проусташства нама сметају јер се сада некако каче уз званичну државну идеологију у Црној Гори, а нарочито се каче за предсједника Ђукановића који све више нажалост личи на поглавника Анту Павелића, који је оснивао Хрватску православну цркву. Дакле, чудна је прича шта се догађа са човјеком!“

 

Владика Јоаникије каже да Ђукановић жели да диктира СПЦ иако није крштен нити му то по Уставу припада.

 

„Секуларна држава, како је по Уставу дефинисана Црна Гора, утемељена је на начелу одвојености цркве и државе, и према томе власт мора да буде неутрална. Ђукановић се толико осилио да мисли да му припада све, па и оснивање цркава. Међутим, човјек не види да ради један ћорав посао који само изазива проблеме. Ја сам свакако сада на тапету, постао сам ’непријатељ Црне Горе‘ до те мјере да се свака критика власти у Црној Гори доживљава као атак на државу. А управо је супротно. Лоша власт треба да буде критикована и то је борба за државу и за поредак у држави“, додајке владика.

 

 

Извор: Спутњик

 

Навршило се тридесет година откако је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 19. маја 1990. године, на свом редовном засједању у Београду донио одлуку о оснивању Епархије бихаћко-петровачке, са сједиштем у Босанском Петровцу.

 

 

У новоосновану Епархију уткани су дијелови Бањалучке, Далматинске и Горњокарловачке епархије. Духовно је обједињен простор од Ливна до Санског Моста, од Велике Кладуше до Шипова.

 

Када је дошло је вријеме за буђење из духовног сна, у којем је наш народ спавао готово пола вијека, успаван лажном причом да се може живјети и без Бога и без Цркве Христове, ратни вихор надвио се и над наше крајеве, па је Епархија, умјесто да своје прве године посвети сопственом духовном узрастању, провела видајући ратне ране свога народа.

 

Нисмо успјели обновити ни порушено у времену Другог свјетског рата, а већ су нам рушили нове храмове, али и оне који су преживјели усташе, Нијемце и Италијане… Тако смо гледали ливањски храм у пламену, истовремено страхујући за духовно насљеђе на подручју Бихаћа, Цазина, Кладуше, Босанске Крупе…

 

Народ је опет био прогнан са својих огњишта, а историја нам се, по ко зна који пут, опет поновила. Остала нам је само вјера да ћемо опстати тамо гдје нас је одувијек било, тамо гдје су нам гробља и светиње, гдје су нам душе предака уткале своје постојање.

 

И када смо помислили да је крај рата на видику, у касно љето и јесен 1995. године немилосрдно смо прогнани, док смо, спашавајући живу главу, гледали како нам пале стотину храмова и хиљаде домова, како нам скрнаве гробља и огњишта.

 

И опет смо се, чим се указала прилика, вратили на своје, да обновимо порушено, да опет удахнемо живот нашим пустим селима, празним и опустошеним светињама, да упалимо свијећу на гробовима милих и драгих сродника и пријатеља.

 

Не могу да не поменем своје претходнике у архијерејству – Николаја, Хризостома и Атанасија, који су учинили много, свако према времену у којем је управљао и свако на свој начин, да ова Епархија стане на своје ноге, да заживи као и све друге епархије, како би плодови њеног постојања оправдали смисао њеног оснивања. Исто тако, бројни свештеници уткали су себе у живот Епархије, баш као и вјерујући народ без чије подршке не бисмо могли учинити ништа.

 

Прошле године, наша Епархија примила је под своје окриље јајачко-мркоњићко намјесништво, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке, чиме смо постали значајно богатији, обогаћени вјером и љубављу ондашњег становништва и светошћу њихових и наших светих храмова.

 

Из добро познатих разлога, који су промијенили нашу свакодневицу, прославу тридесетогодишњице наше Епархије, планирану у Ливну, одложили смо за наредну годину, када ћемо, сви заједно, у присуству наших црквених и државних власти и вјерујућег народа, молитвено заблагодарити Богу на постојању Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, без које би овај народ изгубио свој духовни ослонац. Тада ћемо, ако Бог да, одржати научни скуп о духовном и културном насљеђу, али и представити свобухватну монографију у којој ћемо, врло исцрпно, приказати нашу Епархију у свјетлу богате прошлости и садашњости.

 

Тридесет година је кратак период у животу једног народа, али у тридесет година Епархије бихаћко-петровачке и рмањске стало је толико тога да смо дужни памтити, причати и препричавати, ради истине и наших потомака, ради вјере у Христа, Распетог и Васкрслог!

 

 Епископ бихаћко-петровачки Сергије

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона.

 

 

У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“.

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?

 

 

– не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.

 

– када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.

 

На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

 

Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!

 

Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!

 

 

Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?

 

Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).

 

Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!

 

 

 

Извор: Ин4с