Саборно, у духовној радости и љубави, манастир Милешева прославио је 28. маја 2020. године своју храмовну славу, Вазнесење Господње – Спасовдан.

 

Звучни запис беседе

 

 

Првопастир Епархије милешевске, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је Божанском Литургијом, уз саслужење настојатеља Светониколајевског манастира у Прибојској Бањи архимандрита Теофила, милешевског духовника архимандрита Леонтија,  настојатеља Светоуспењске обитељи у Сељанима код Пријепоља јеромонаха Петра, јеромонаха Савe из Епархије будимљанско-никшићке, архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, јереја Николе Перковића и ђакона Ивана Савића.

 

Верници из свих крајева Епархије милешевске сабрали су се под крилима Белог Анђела, на духовно сагледавање овог празника, од којих су неки са страхом Божијим, вером и љубављу приступили трпези Господњој причестивши се пречасним даровима Христовим. Након трократног опхода око храма, уз читања јеванђелских одељака и молитавa, Епископ је освештао славско жито и колач.

 

Говорећи о значају Вазнесења Господњег за хришћане али и за цео свет, Епископ Атанасије је рекао: – Овај светли празник Вазнесења Господњега има посебно место у хришћанској историји и животима хришћана. У црквеном календару он се зове Спасовдан, а најодређеније могао би се звати Христовдан. Има много празника посвећених личности Господа Исуса Христа и догађајима везаним за Њега, међутим овај празник је специфичан, некако збирни празник међу празницима који говоре о Христу. Зато, да би смо најбоље разумели смисао и значај овога дана, било би најприкладније звати га Христовдан јер нам најбоље говори о Господу Христу као Сину Божијем, Спаситељу света. Ово је дан највећег посведочавања Христа као Спаситеља.

 

– Господ наш је имао велики број оних који су одмах поверовали у Њега, чим су чули Његову проповед. Он је био вољен, праћен, са љубављу. Они који су гледали дела Његова постајали су одмах Његови ученици и поштоваоци. Међутим, на крају је Он био издан. Споља гледано, Он и Његова мисија доживели су крах. Он предан на смрт, а Он проповеда живот. Он проповедао љубав а Њега мржња људска надјачала и предала на смрт да буде распет. Он Син Божији а поруган од стране људи, од стране грешника. Ученици Његови, верни Њему, многи се поколебали, разбежали, изгубили веру и наду.

 

– Господ наш није желео да напусти овај свет све дотле док није све своје ученике потпуно поново убедио у себе као Христа, Вечнога Цара, Спаситеља света. Зато и кажемо, ово је Христов дан, који збира све што је претходно било. Ово је празник убедљивости. Господ наш Исус Христос се показао убедљиво као Христос, Син Божији, Спаситељ света.

 

– Данас је дан када смо и ми радосни јер је Господ наш победник, Он је тај који је убедљив, Он је тај који је на данашњи дан ушао у славу своју и обећао свима, убедљиво, да ће и они који га следе такође тако бити прослављени, нагласио је Епископ Атанасије.

 

Монашко сестринство манастира Милешеве, са својом игуманијом мати Аквилином, уприличило је трпезу љубави у манастирској гостопримници за све сабране прослављаче Господа и Спаса нашега Исуса Христа. 

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

Припремајући се да прослави славно Вазнесење Господа нашега Исуса Христа на небеса, у четрдесети дан по Васкрсењу, сабрала се ариљска литургијска заједница да удвостручи славље – јер јој дође и дан храмовне славе, Светог оца Ахилија.

 

 

Празнично вечерње служио је Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић уз саслужење протонамесника Марка Петровића из Кованлука и јереја Бранка Росића из Јошаничке Бање. Јектеније за сав народ и сву васељену произносио је ђакон пожешки Михаило Живковић.

 

У дан Вазнесења и верног Господњег служитеља Светог Ахилија, нашу црквену заједницу посетио је Епископ Јустин , који је принео Вазнесеном Господу бескрвну жртву, за све нас. Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник, протонамесник Марко Петровић из Кованлука, јереј Божо Главоњић из Пожеге, протојереј Мирчета Крупниковић и јереј Бојан Милошевић, сабраћа нашега храма, протођакон Александар Грујовић и ђакон ариљског храма Радомир Митровић.

 

 

Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је беседио. Подсетио је присутне да је данас велики празник. Господ је по Васкрсењу дошао међу своје ученике и показао им ране од клинова рекавши им да се не плаше – јер је Он победио смрт. Тешио их је четрдесет дана, до Вазнесења на небо. Иако га после тога нису више могли видети физичким очима, они су били радосни јер се испунило све оно што је у Светом Писму о Христу написано. Са трепетом су ишчекивали да на њих сиђе Дух Свети, сила са висине, који ће их учинити несаломивим проповедницима Истине.

 

Свети Јован Златоусти описује домострој нашега спасења као дрво, па каже: Оно што је корен тога дрвета, то је Рођење Христово, стабло је слика Распећа, гране Васкрсења, цветови Вазнесења, а плод је слика силаска Духа Светога. А Свети Серафим Саровски каже да је циљ нашега живота у задобијању Духа Светога. На нама је да се трудимо да се обучемо у Силу са висине. То је тешко, потребан је подвижнички живот, али Господ ће увек бити ту ако будемо желели заједницу са Њим.

 

Владика је подсетио и да ће Господ поново доћи у овај свет, али не да му суде већ да Он суди свима нама, као господар творевине.

 

 

На крају, Владика је пожелео да нас Бог удостоји своје милости, и да ако такав благослов буде у будућности добијемо и део моштију Светог Ахилија, које почивају у Лариси у Грчкој.

 

Уз трпезу љубави, присутнима се обратио старешина храма јереј Бојан Милошевић, захваливши Епископу на посети и поуци, а свима вернима и дародавцима на свакој помоћи коју чине храму. Подсетио нас је и на вековну везаност нашег народа за овај свети храм и чуда која је изливао Свети Ахилије на све који му притичу.

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Мошти Светог Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, свештенства и вјернога народа, око 19 часова, донесене вјернима на поклоњење у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

 

 

Током вечерње службе коју су служили архијереји са свештенством, народ је у молитвеној тишини прилазио кивоту и примао благослов Светог Арсенија Пећког. На крају вечерње службе сабранима се обратио владика Јоаникије архипастирском бесједом у којој је говорио о Светом оцу нашем Арсенију.

 

Мошти су у подгорички храм стигле из Куча, које је Свети Арсеније данас, послије 164 године, поново походио. Наиме, мошти овог угодника Божијег јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у Цркву Вазнесења Господњег, гдје су некада боравиле. Тим поводом, као и поводом храмовне славе, Свету архијерејску литургију јутрос су служили Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије са свештенством.

 

Вјерни ће моћи мошти насљедника Светог Саве да цјеливају и сјутра током Свете службе Божије у Саборном храму Христовог Васкрсења, која се служи у уобичајеном термину, са почетком у 8 часова, након чега ће бити свечано испраћене у манастир Ждребаоник.

 

Велики јерарх Српске цркве и наследник Светога Саве Арсеније, родом из Срема, својевремено је био највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године). Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година, до 1263, и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године.

 

Свети Арсеније Сремац је пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, које је остало сједиште свих архиепископа и патријараха српских до наших времена.

 

Мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. Онда су пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник гдје се и данас налазе.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, у четвртак, 28. маја 2020. године, медијски делатници при Радију Црквене општине суботичке прославили су своју славу.

 

 

Протојереј Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички и уредник Радија, пререзао је славски колач и извршио је освећење славског жита, те је упутио честитке и речи подршке за даље залагање упосленицима Радио-Славословља. Свечарском сабрању присуствовали су протојереј Драган Стокин, презвитер Илија Анђелић, ђакон Дарко Ивковић, пријатељи и сарадници Радија.

 

Eмитовање програма Радија Црквене општине суботичке започело је званично 2009. године. Медиј је у саставу Информативне службе Епархије бачке. Будући да је у тајм-шерингу са колегама из римокатоличке радио-станице Радио Марија Србије, програм Радио-Славословља можете слушати на фреквенцији 90,7 MHz у преподневном термину од 8 до 12 часова, у поподневном од 16 до 20 часова, у ноћном термину од 00 до 4 ујутро, као и недељом од 16 до 4 часа ујутро. 

 

На сајту Информативне службе Епархије бачке програм се може слушати и путем интернет-стриминга.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан.

 

Звучни запис беседе

 

“Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу.

 

“Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика.

 

Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља.

 

“Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он.

 

Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог.

 

“Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије.

 

Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче.

 

“Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика.

 

Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир.

 

“Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика.

 

Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче.

 

“И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он.

 

Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године.

 

“Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит.

 

Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице.

 

“То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије.

 

Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач.

 

Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље.

 

“Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он.

 

Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње.

 

“Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки.

 

Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије.

 

“Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије.

 

Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде.

 

“И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу.

 

Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић.

 

“Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На празник Вазнесења Господњег мноштво вернога народа Новога Сада сабрало се 15/28. маја 2020. године у Световазнесењском храму на Клиси. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке.

 

Звучни запис беседе

 

Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је оправдано народно име данашњег празника – Спасовдан. У самом том називу исказана је суштина и смисао празника. Када кажемо Вазнесење Господње – то је опис самог догађаја, онога што су ученици, апостоли доживели, чега су били сведоци, али то је догађај који сведочи о пуноћи спасења рода људскога и творевине Божје. Овај свети храм данас слави своју славу и ми сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављамо Господа Који се вазнео на небо, вазносећи и нас – уколико смо Његови, уколико у Њега верујемо, Њему се молимо, Њега призивамо. У Његовој Личности и ми смо вазнесени, и ми смо не више – како каже Свето Писмо – туђини него домаћи Божји, укућани Божји, житељи Новог, Небеског Јерусалима, поучио је Епископ бачки.     

 

У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Светониколајевског храма у Новом Саду Огњена Верића у чин презвитера.

 

Благосиљани су славски колач и кољиво, а потом је, у порти Световазнесењског храма на Клиси, откривено спомен-обележје блаженопочившем владици будимском Данилу Крстићу.

 

 

О архијереју Српске Православне Цркве – великом духовнику, научнику, професору, говорили су Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе.

 

Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада

 

Звучни запис обраћања г. Синише Јокића

 

Говорећи о владици Данилу, Епископ бачки је истакао да је блаженопочивши архијереј један од највећих теолога 20. века. То је, нажалост, познатије у другим помесним Православним Црквама него у нашој, Српској Цркви. Школовање своје је завршио најпре на Институту Светог Сергија у Паризу, онда је био у Америци, где је даље учио од проте Георгија Флоровског, који је такође уз нашег светог Јустина Поповића био други најзначајнији теолог протеклог века. Владика је пронео име Новога Сада широм хришћанскога света, а самим тим и име своје родне Клисе. Данас почива на другом месту, али кроз ово спомен-обележје он подсећа и вас све на своје присуство овде, нагласио је владика Иринеј.

 

Звучни запис обраћања владике Иринеја

 

На предњој страни постамента исписан је текст: „Епископ будимски др Данило Крстић, 1927 – 2002, од Клисе до Харвардаˮ, док је на доњем делу постамента текст: „Захвални Клисаниˮ. Спомен-биста је уметничко дело признатог вајара Ђорђа Лазића.

 

 

Епископ будимски Данило Крстић рођен је 1927. године у Новом Саду, а упокојио се у Господу 2002. године у Сентандреји.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

На Празник Вазнесења Господњег-Спасовдан у четвртак 28. (15) маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије богослужио је у Храму Вазнесења Господњег у селу Врточу на Спасовини, у Храму који прославља своју славу.

 

Звучни запис беседе

 

Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Саша Црљић, Синиша Сердар, протонамјесник Никола Аркула, презвитер Савко Плавшић и протођакон Немања Рељић.

 

 

У својој празничној бесједи Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије подсјетио је окупљене вјернике на Божији Домострој Спасења Који је Премудро устројавајући благоизволио да спаси овај свијет дошавши у њега, рађајући се као човјек, пострадавши и васкрснувши трећи дан из гроба и затим узнијевши људску природу пред Престо Бога и Оца омогућивши на тај начин творевини да постане бог по благодати.

 

Након заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма како се врши по обичају и благословено је славско кољиво и колач.

 

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић. 

 

 

Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку:

 

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења.

 

Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу.

 

Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота.

 

Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом.

 

Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав.

 

Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде.

Живи и благословени били! Амин.

 

Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому.

 

 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

На празник Вазнесења Господњег литургијски је прослављенахрамовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Николе Пејовића, јереја Леке Вујисића, као и протођакона Владимира Јарамаза и ђакона Павла Божовића.

 

 

Током Литургије многобројно сабраном вјерном народу, надахнутим празничним пастирским словом, обратио се настојатељ цркве Светих новомученика момишићких и парох момишићки – протојереј Никола Пејовић.

 

,,Сав наш овоземаљски живот саткан од сусрета и од растанака. И већина тих растанака су тешки и болни и носе тугу са собом. Нарочито онда када се растајемо у смртном часу од наших најдражих.

Међутим, овај растанак, Господа од ученика Његових, на дан Његовог Вазнесења, другачији је од свих осталих растанака. Зато што порука Христова при растанку ученицима Његовим, а преко њих и свима нама гласи: ,,Радујте се! – Радујте се, јер ја сам са вама до свршетка свијета и вијека”, рекао је отац Никола.

 

Он је објаснио да се Господ вазноси на небо, не да би оставио своје ученике, него да би био још приснији и Богу Оцу одакле се предвјечно рађа и одакле је сишао међу нас људе да би тако био ближи и свима нама, оснивајући Цркву своју коју ни врата пакла неће надвладати.

 

Отац Никола је у даљем обраћању указао и на то да је Господ својим Вазнесењем, небо спустио на земљу:

 

Нагласио је да је Вазнесење празник радости.

 

“Истинске радости, зато што је то дан спасења човјековог и зато се овај дан и назива Спасовдан. Господ се вазноси на небо да би небо спустио на земљу. Управо то небо, благослов Божији, ту радост живота у Њему, да би се и ми људи вазносили на небо. И да бисмо и ми људи, и ако земљани, постали синови тог и таквог неба. И ако земљом ходимо, треба да небом живимо. Црква Христова коју је Христос основао, јесте у времену и јесте у овом свијету, али она није од овога свијета. Јер храмови Божији, они су парче неба на земљи”, поручио је он.

 

Отац Никола се у другом дијелу свог обраћања осврнуо на девастацију и стагнацију духовног живота Цркве, нарочито након Другог свјетског рата, као и на период обновитељства који се десио крајем осамдесетих година који је конкретно за овај храм предводио садашњи страрјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић:

 

,,Након Другог свјетског рата, наши храмови су били разрушени, но, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година овај храм Вазнесења поново се обнавља. Наш отац Драган Митровић са својом братијом од којих су многи и сада овдје међу нама као свједоци те духовне обнове, обнавља овај храм Божији. Овај храм је вазнио многе младе душе, а међу њима и нас овдје присутне свештенике. Вазнио нас је у свештеничку службу да би свој живот и живот других људи са којима нас Бог сусреће и спаја, упућивали управо Христовим путем.”

 

На самом крају свог пастирског слова, отац Никола је нерадо констатовао да многима данас вјера смета, те да су Црква и Христос поново на крсту, поново у страдању и распећу:

 

,,Морамо и то да поменемо као свједочанство, морамо са тугом и са жалошћу да констатујемо да многима та вјера у Христово распеће, Васкрсења и вазнесење данас смета. Морамо констатовати да је поново црква, а кроз њу и Христос на распећу. Али, управо овај данашњи дан и пјесме које пјевамо, дају нам утјеху, снагу, радост и знање да ћемо ипак побиједити, јер је Бог побиједио у кратким и једноставним ријечима: ,, Ја сам са вама…” – али ово буквално преводим: ,,…и нико вам ништа не може!” У том сазнању Божијег присуства, Божанске силе, благодати и љубави и наше жеље, службе, правде и истине ми прослављамо овај празник.”, поручи је отац Никола.

 

Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Јован Митровић са породицом, предао је кумство за сљедећу годину господину Зорану Миловићу.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић началствовао је Светом Литургијом на Спасовдан у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење више свештенослужитеља , појање певнице и молитвено присуство великог броја верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је истакао да је Спасовдан празник спасења свих људи, а не само узношење Господа Исуса Христа. 

 

Тог дана је Христос напустио своје ученике и то је дан растанка, али оно што је уследило јесу бројна страдања, ужаси на земљи. „Црква не празнује одлазак Христов, сва радост извире у Његовим речима да је он свуда и да све испуњава“, подвукао је отац Невен.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Његова Светост Архиепсикоп пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј био је у дводневној посети манастирима Богоспасаване Епископије нишке. Домаћин ове посете био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније.

 

 

У понедељак 25. маја 2020. године, у послеподневним часовима Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније стигли су у манастир Светог Ђорђа у Тeмској. У Темској их је дочекала игуманија мати Ефросинијa, архимандрит Леонид духовник овог манастира, као и верни народ ових крајева који је дошао у манастир како би узео благослов од свог Патријарха. Након посете манастира у Темској пут се наставља ка манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Игуман манастира Светог Јована Богослова отац Мардарије са својим братством дочекали су Његову Светост и Владику Арсенијa. Пут Његове Светости се наставља ка манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову. Братство манастира предвођено својим игуманом високопреподобним архимандритом Серафимом направили су торжествен дочек Његовој Светости Г. Иринеју и Владики нишком Г. Арсенију. Његова Светост је ноћио у манастиру у Сукову. Ујутру је Његова Светост присуствовао јутарњем богослужењу, након кога заједно са Игуманом Серафимом обилази економски део манастира где га игуман упознаје са производном делатношћу манастира, након тога Његова Светост наставља обилазак манастира Епархије нишке.

       

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније свој пут настављају ка манастиру Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани. Братство манастира срдачно је дечекало Његову Светост и Владику Арсенија. Након Височке Ржане Патријарх је посетио настојатељицу манастира Светог Илије у Рсовцима. Овог дана град Пирот је имао велики благослов да га после пуних десет година посети Његова Светост који је проглашен за почасног грађанина града Пирота. Његову Светост и Преосвећеног Владику у Пироту су дочекали свештеници, верни народ као и мноштво деце која су Његову Светост поздравила изговоривши саборно молитву „Оче наш.“ Градоначелник града Пирота господин Владан Васић уприличио је пријем за Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Арсенија. Након Пирота пут се наставља ка манастиру Светог Димитрија у Дивљани. Настојатељ манастира Светог Димитрија протосинђел Серафим заједно са својим братством дочекује Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Преосвећеног Епископа нишког Г. Арсенија. Последњи манастир који Његова Светост обилази је манастир Светог Стефана у Липовцу. У Липовцу Његову Светост са Епископом нишким Г. Арсенијем дочекују: Високопреподоним архимандрит Дионисије духовник манастира, високопреподобна игуманија мати Меланија са својим сестринством.

      

Ова посета Његове Светости представља велики благослов Светог Саве и свих потоњих Архиепископа и Патријараха на чијем је трону Његова Светост целу једну деценију.

       

Као Епископ нишки Његова Светост је велики труд уложио у обнову манастирског живота и монаштва. Велики део свог Епископског служења је усмерио устројавајући општежиће, које је под вихором нецрквености једног времена почело да изумире.

       

Његова Светост је обнављајући ове светиње уложио себе у њих и због тога их са великом радошћу обилази, а братства и сестринства манастира Епархије нишке се увек радују поновном сусрету са својим некадашњим Епископом, а садашњим првојерархом Српске Цркве.

 

 

Извор: Епархија нишка

Деценију и по, као Епископ шабачко-ваљевски, духовно се старао о верном народу и светињама ваљевског краја. Због тога се, како сам каже, у Ваљеву осећа као у свом дому и својој породици.

 

 

-Овде је увек све било добро. Као Епископ шабачко-ваљевски никада нисам имао бриге због било чега овде и на томе сам вам од срца благодаран. Само наставите тако. Ваш рад умногоме олакшава обавезе Епископу и нашој Цркви у целини, речи су Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске г. Лаврентија, изговорене приликом састанка са архијерејским замеником Епископа ваљевског, протонамесником Филипом Јаковљевићем, и представницима епархијских служби, архијерејским намесницима и представницима Црквеног суда, који је одржан у Епархијском дому Епархије ваљевске.

 

Иако погођене губитком духовног оца, све службе у Епархији ваљевској: финансијска, административна, информативна, катихетска, као и архијерејска намесништва и Црквени суд функционишу беспрекорно. О томе су, за период од 31. марта до 25. маја 2020. године, епископу Лаврентију извештаје поднели свештеници и ђакони који њима руководе. Блаженопочивши владика Милутин био је изузетан домаћин, марљив и трудољубив пастир и по узору на његово прегалаштво наставили су његови сарадници.

 

-Иако нас је задесила тешкоћа, настојали смо да нормално функционишемо. Током ванредног стања, сва наша делатност је презентована проти Мирку Вилотићу (архијерејском заменику епископа Лаврентија), који Вас је обавештавао. Сви пројекти који су започети са благословом владике Милутина су настављени. Координација и сагласје међу епархијским службама је на високом нивоу. Радићемо на томе да тако и остане, онако како би наш владика Милутин то волео, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, заблагодаривши владики Лаврентију на посети и подршци коју пружа свештенослужитељима и вернима у Епархији ваљевској.

 

Епископ Лаврентије обишао је радове на изградњи новог епархијског магацина у близини Епархијског двора. У храму Васкрсења Христовог, он је одслужио парастос блаженоуснулом владики Милутину, са којим је неколико деценија био везан братском љубављу у Христу Господу и који је управо на његов предлог постао епископ Српске Цркве на мајском сабору 2003. године и отпочео пут свог плодоносног пастирског служења.

 

-Ви сви знате шта је владика Милутин за нас значио. Сви сте осетили топлину његове душе. Из њега је увек избијала доброта, рекао је владика Лаврентије приликом молитвеног сећања на уснулог владику Милутина.

 

-Он је био човек без зависти, без лукавства, како би Господ Христос рекао. Са његовим одласком из земаљског живота ми смо изгубили много, али је зато наша небеска отаџбина добила много. Знам да је он данас пред престолом Свевишњега и пред троном нашег Светог Саве, да се још усрдније моли за нас, јер је скоро од нас отишао. Он је свештено лице са најсвежијим успоменама на нас на земљи и сад га сви горе питају за људе и светиње овде. Он је данас најбољи тумач наших прилика и наших живота, рекао је владика Лаврентије, упутивши молитве Господу да прослави владику Милутина и да се у српском народу роде нови изданци по узору на њега. владика Лаврентије благословио је  окупљене у ваљевском Саборном храму, уз жељу да се у радости и сећању на добра дела што чешће сусрећу.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

 

„Имам велику сумњу да је атентат 10. децембра у Београду био наручен из Црне Горе“, наводи у интервјуу за Спутњик епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом медијских навода да је можда управо он био главна мета напада у Београдском хотелу „Краун Плаза“ умјесто бизнисмена Даке Давидовића.

 

 

Са владиком Јоаникијем о укупној драми кроз коју пролази Црна Гора од усвајања закона о слободи вјероисповијести разговарали смо у манастиру Ђурђеви Ступови – древној задужбини Немањића у Беранама, само десет дана након његовог притварања у ЦБ Никшић, чиме је он постао први епископ у Европи који је утамничен након пада Берлинског зида.

 

Последњих дана појавили су се медијски наводи да сте можда ви били мета покушаја атентата прошлог децембра у Београду, а не бизнисмен Дака Давидовић. Како то коментаришете?

 

– Прво, атентат није расвијетљен, макар није ништа конкретно саопштено. Разне су сумње. Ја имам велику сумњу да је тај атентат био наручен из Црне Горе. Сва логика налаже да је то тако, али опет морам се оградити прије него што се тај случај разјасни јер ништа није поуздано. Друго, метак је погодио господина Давидовића и по том основу ја сам увијек мислио да је он био мета. Међутим, неки врло значајни стручњаци кажу да је врло могуће да сам ја био мета пошто је тај метак прошавши кроз дебело грађевинско стакло могао да добије други правац. Како год било, слава Богу, господин Давидовић је преживио, али за сваку државу би то требало да буде један значајан и приоритетан задатак да се сваки атентат или, не дај Боже убиство, разријеши. Да ли се може довести у везу тај атентат и ово притварање у Никшићу – то би требало да одговоре неки мало бољи аналитичари него ја.

 

Ако смо на правом Божјем путу, све је на славу Божју. Није нам непознато да су епископи често били мета разних непријатеља цркве кроз историју, а нарочито код нас у Црној Гори. Убијен је митрополит Јоаникије 1945. без икакве кривице. На том убиству митрополита и преко сто свештеника родила се цијела комунистичка и атеистичка идеологија у Црној Гори. Ако би рачунали и младиће који су се спремали за свештенички чин, онда је то много већи број.

 

Нарочито да нагласим да се из Црне Горе нико није званично интересовао да се атентат у Београду разјасни. Није никаква тајна да ја нисам сипмпатизер овог режима. Господин Давидовић је важан такође човјек на опозиционој сцени у Црној Гори, али смо ми прије свега грађани Црне Горе и свакако не стоји квалификација да су сви људи који су против режима против Црне Горе. То није тачно.

 

Ја  мислим да је режим више упропастио државу, говори се о тим страшним стварима: организованом криминалу и енормном богаћењу појединих функционера и људи блиских режиму, и шта је то него упропашћавање државе? А све под фирмом велике љубави према отаџбини Црној Гори, Црногорцима, борби за њену будућност…

 

Дакле, врло је чудно да нико из Црне Горе није показао интересовање да се разјасни ко је пуцао на њене грађане децембра прошле године.

 

Ви сте можда први епископ који је доживио да буде утамничен након пада Берлинског зида у некој земљи. Како сте то доживјели?

 

–У Европи сам први! У свијету има неколико случајева – један епископ антиохијске патријаршије и један епсикоп цркве у Сирији не само што су били киднаповани и затворени, него су и обојица погубљени. Киднаповали су их терористи ИСИЛ-а, и шта да кажем… мени као хришћанину је од стране власти учињена велика услуга да на Христовом путу са мојим свештеницима будемо ради Христа, вјере, цркве и службе приведени и затворени.

 

Нијесмо ми преживјели никакву посебну тортуру. Нарочито тамо у затвору, људи су били не само коректни него и врло људски предусретљиви да нам олакшају боравак. И они су сами били запрепашћени и у шоку да виде девет свештених лица који су приведени.

 

Међутим, у намјери да се похапси свештенсво Саборне цркве и епископ, а која је одмах била видљива чим су дошли полицајци после нашех молитвеног хода кроз град Никшић за дан Светога Василија, било је нешто неприхватљиво и насилничко. То је просто била намјера да се свештеници јавно понизе пред пред народом и да се демонстрира сила без икаквог основа.

 

Ми смо говорили да ћемо прославити празник Светог Василија скромно и у складу са могућностима поштујући све препоруке. Али смо увијек знали да може да се догоди изненађење, и сада је питање ко је позвао народ. Па нико осим Свети Василије, а морам рећи и да је народ сигурно био огорчен због непримјерених потеза полиције нарочито за празник Васкрсења Христовога, када су храмови у Подгорици, Никшићу и на сјеверу били под опсадом полиције. Врло је могуће да је народ био повријеђен и да се сабрао у Никшићу да да одговор и на то.

 

Митрополит Амфилохије послао је 11. маја Влади писмо у ком је тражио да се настави дијалог на експертском нивоу између СПЦ и државе. Колико вјерујете у тај експертски дијалог?

 

– Дијалог на експертском нивоу је свакако потребан јер уколико се на том нивоу може доћи до неког решења, а добра је препорука да се на неким савременим принципима правним и државничким ријеши то питање као у осталим цивилизованим државама, то би требало да буде обавезујуће за сваку власт. Наравно, има овај дијалог и политичку димензију.

 

Како у том смилу коментаришете тезу која се често може чути од власти да „Српска православна црква и независна Црна Гора не иду заједно“?

 

– То не стоји. СПЦ никада није оспоравала независност Црне Горе. Ми немамо никакав проблем са државношћу Црне Горе почевши од највишег нивоа Светог архијерејског сабора, Синода, патријарха… Истовремено, јурисикција једне помјесне цркве на њеном канонском подручју се поштује и од стране свих других православних цркава, а то би требала да уважи као једну чињеницу од прворазредног значаја и свака држава.

 

Све те приче које имају политичку конотацију смишљене су да одвуку пажњу од главне теме – а то су наша права и слободе. Основно питање је да ли је законски у овој држави нашој цркви загарантовано право на имовину и њено дјеловање и да ли су предвиђене вјерске слободе путем закона? Нијесу! Тај закон који је донесен је усмјерен само на СПЦ зато што је са другим вјерама држава потписала уговор који има снагу закона – нарочито темељни Уговор са Римокатоличком црквом.

 

У једној држави не би смјело да буде неравноправности међу вјерама, а православље у Црној Гори је традиционална и доминантна религија. Она права и слободе које су дате Католичкој цркви ми тражимо и за нас и немамо право да од тога одустанемо и стојимо јако чврсто. Немамо намјеру да не користимо то што нам међународни стандарди и Устав Црне Горе обезбјеђују.

 

Како видите утицај и улогу међународног фактора? Црна Гора је у НАТО, а генерал Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, СПЦ је означио као главну пријетњу за довршавање посла на Балкану…

 

– Наши челници су вољели да кажу ће бити у свему равноправни са великим западним и моћним државама када Црна Гора уђе у НАТО. То је просипање магле. Зна се ко се пита у НАТО-у, али ја не бих могао да улазим у анализе ко је све пријатељ или непријатељ православља. Ми се држимо међународних стандарда који регулишу питање вјерских слобода и права у свакој држави.

 

Подсјећамо и залажемо се за разговор на правним основама. Нико нам није рекао ни са Запада ни са Истока да су наши захтјеви нереални или да су у супротности са неким правним начелом, резолуцијом или повељом која је обавезујућа за све државе. Ништа не тражимо што нам већ није загарантовано уставом Црне Горе, а када је нешто загарантовано Уставом а закон вам то ускраћује – онда је то грубо кршење правног поретка и свих права.

 

Западне земље начелно увијек подржавају дијалог на првом мјесту са државом и ми смо отворени за тај дијалог. Друга страна показује чудан став – час хоће, час неће – очигледно да нешто много калкулишу.

 

Међутим, управо најозбиљније западне земље сматрају да је вјерска слобода основа сваке друге слободе. Тако да Црна Гора која има једну богату вјерску традицију, мора то да ријеши на један достојан начин, а не да се брука и пред својим грађанима и пред цијелим свијетом.

 

Црна Гора се последњих дана промовише као „корона фри“ дестинација, дакле земља без короне. Да ли то значи да се ускоро може очекивати обнова литија у Црној Гори?

 

– Не бих волио да се наше литије, којих ће свакако бити чим прођу забране, провлаче кроз било какву страначку или политичку причу. Основни разлог за наше литије је што су повријеђена наша права и што држава спроводи дискриминацију и неће да донесе добар закон који ће регулисати наше односе. Чим се донесе добар и нови закон или се направе радикалне измјене у овом постојећем, престаје потреба за тим видом исказивања незадовољства. Немамо другог начина да се боримо за своја права и да искажемо јавно своје незадовољство осим да изађемо на улицу и то јавно посвједочимо.

 

Односно, ми не излазимо на улицу него се сабирамо око наших храмова, и такав вид борбе за правду је јединствен у свијету и наравно да од њега нећемо одустати.

 

На крају, како видите перпективу Црне Горе која је бременита свим актуелним проблемима које сте навели?

 

– Црна Гора треба да се врати сама себи и да обрати пажњу на свој народ и његове основне потребе. Да испоштује све вјере и да прије свега буде загарантована слобода вјере јер од тога много зависи њена стабилност и будућност. Да се побрине о омладини и да јој обезбиједи довољно посла и један достојанствен и пристојан живот за сваког грађанина. То још увијек може, и ми смо спремни као вјерници и црква да дамо томе велики допринос и ову нашу борбу за слободу вјере доживљавамо тако да се ми боримо за поредак у држави и за бољу будућност Црне Горе и свих њених грађана.

 

Ми се сада боримо за права православних хришћана, каноски поредак и за правну стабилност и сигурност свакога грађанина. Ако се боримо за своја права и ако ми остваримо наша права, ми ћемо онда бити у стању да дамо допринос и унапређењу живота у Црној Гори.

 

Колико смо људи запослили, отворили смо и народне кухуње, а колико би смо тек могли више да урадимо за наш народ када би се наши односи са државом регулисали на један цивилизован начин.

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У уторак Шесте недеље по Пасхи, 26. маја 2020. године на јагодинском градском гробљу, служено је опело покојном Луки Радовићу (1997-2020.). Опело су служили Преосвећена Господа Архијереји Јован шумадијски и Иларион тимочки са великим бројем свештенства, монаштва и верног народа многих Епархија наше Свете Цркве.

 

Повезан садржај: 

 

Беседа Епископа тимочког на опелу Луки Радовићу: Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете!

 

Упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020)

 

Преосвећени Владика тимочки Иларион је у својој беседи исказао најтоплији и најсрдачнији однос који је имао са уснулим Луком, његову безрезервну подршку и љубав у најтежим тренуцима његовог живота, као и да никако није у реду то што он одлази пре свих нас, он који је најчистији и најдостојнији свих животних радости.

 

Кум породице Радовић, протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, обратио се окупљенима питањем које је поставио праведни Јов, о страдању праведника и одговору који даје – да је једини излаз у потпуном предавању вољи Божијој – да ће људско постојање добити прави смисао тек у Господу Исусу Христу и испуњење у Царству Божијем. Отац Рајко је упоредио уснулог Луку, са Св. еванђелистом Луком - да је наш Лука својим појањем и слављењем Бога ширио својеврсно Еванђеље, као што је Св. Ап. Лука то радио лекарским позивом, ликовном делатношћу и писањем свог Еванђеља. На крају је о. Рајко замолио Св. архиђакона Стефана, крсну славу породице Радовић, да буде заступник драгог Луке пред Господом, где Лука сада поје са хоровима анђела, пошто нам је својим животом показао Христолики начин постојања, већ овде на земљи.

 

На самом Лукином погребу отац Милан је смогао снаге да се свима захвали на љубави - Преосвећеној Господи Архијерејима, свештенству, монаштву, хоровима “Првог београдског певачког друштва” и “Мојсије Петровић”, чији је Лука био активни члан и солиста, свим пријатељима, родбини, познаницима, и исповедио да као родитељ има искушење Аврамово, али да је Бог диван у делима својим и да нема оног који може исказати чуда Његова. Рекао је да наше велико тужно сабрање сведочи Васкрсење Христово и радост у Господу.

 

Док је небо свом снагом плакало овог кишног дана, сви су се усрдно помолили за Лукин вечан спомен и да га Господ насели у рајска насеља у све векове. Амин!

 

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ!!!

 

 

Извор: Епархија шумадијска