Живе речи утехе: Живе речи утехе

Митрополит Амфилохије: Манастир Морача је као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења!

Fri, 28 Aug 2020 15:36:51 +0000

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице.

У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија.

У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав.

“И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.”

Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека.

“Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ.

Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња:

“То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту.

Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље.

“И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика.

Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године:

“Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.”

Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић.

Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати

Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!”

Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!”

“И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?”

Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом.

“Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника.

“Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.”

Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног.

“Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу.

Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач.

Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић.

По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Порфирије: Пресвета Богородица - образац савршене љубави и смирења!

Fri, 28 Aug 2020 15:34:56 +0000

На Успење Пресвете Богородице у манастиру Лепавини рукоположен је у чин ђакона др Владан Таталовић, професор Београдског универзитета.

Иако је манастир посвећен Ваведењу, сваке године се и на Успење Пресвете Богородице традиционално у њему сабира мноштво вјерујућег народа из околине, али и из удаљених мјеста, па и сусједних држава. У дане празника пред чудотворну икону Богородице Лепавинске долазе да се помоле и православни и католици. И ове године окупио се већи број верних и испунио манастирски храм.

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, служио је Божанствену архијерејску литургију, уз саслужење свештенства Епархије. Црквена пуноћа је постала богатија за још једног свештенослужитеља. Митрополит је у свештени чин ђакона рукоположио ванредног професора Богословског факултета Универзитета у Београду др Владана Таталовића.

Владика је беседио након Отпуста. Истакао је љубав и смирење као две основне врлине Пресвете Богородице, које треба да красе и све хришћане.

Као што није могућа ниједна врлина без љубави, тако није могуће да човек буде постојан у било ком добру, без смирења, рекао је Митрополит..

Данас нам је најпотребнија та двоједина реалност. Свугде око нас, али и у нама, најчешће царује самољубље. Често нам је рационално јасно да треба волети и бити смирен. Али, ако то што умом знамо не дође до нашег срца и не преточи се у дела, онда ће оно што знамо о љубави и смирењу бити наша осуда, нагласио је.

Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и истакао да су љубав и смирење посебно важни за свештеничко служење: Ђаконска служба, као служба служења, сведочење је љубави и истинског смирења. Први ђакон Цркве Христове, свети архиђакон Стефан имао је чисто срце и пламену веру. Пострадао је јер није желео да се одрекне вере у Христа. У тренуцима свог страдања, он, по угледу на Господа и Пресвету Богородицу, показује љубав и смирење. Онима који су га мучили и каменовали не само да није замерио него се молио Господу да им то не узме за зло.

Сабрани народ се послије Литургије још дуго задржао у манастиру гдје је братство уз помоћ припремило трпезу за све присутне.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Владика Иринеј: Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио!

Fri, 28 Aug 2020 15:33:22 +0000

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке.

Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу.

У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Подгорица: Представљање књиге Епископа бачког др Иринеја у оквиру љетње школе вјеронауке

Wed, 26 Aug 2020 14:36:00 +0000

У оквиру Љетње школе вјеронауке за одрасле вечерас, 26. августа, у 19:30 ч, свештеник Драган Станишић, одржаће у Дому Светог Георгија у Подгорици предавање на тему “Јеванђеље по Матеју, јављање васкрслога Христа” и представиће књигу Епископа бачког др Иринеја “Свето причешће извор здравља или извор болести”.

Тема: Јеванђеље по Матеју, јављање Васкрслога Христа

У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије Исуса Христа који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету.

Приказ књиге: Eпископ бачки др Иринеј “Свето причешће – извор здравља или извор болести”

Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Епископ Иринеј наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и весеље. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања ове студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Он наводи ријечи светог Симеона Богослов, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени Тијелом и Крвљу Христовом они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему тајна која надилази природне законе, али исто тако и највиши смисао све творевине. Епископ Иринеј на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности, којим се они који са вјером приступају освећују и обожују.

Полазници посјећују курс у складу са околностима и мјерама изoлације.

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић,

парох храма Светог Ђорђа под Горицом

и проф. Богословије Светог Петра Цетињског

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Великогоспођинска посланица Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, 2020. љета Господњег

Sun, 23 Aug 2020 08:48:58 +0000

”Устани Господе, нека се не осили човјек,

Нека буду суђени народи пред Тобом,

Постави Господе законодавца над њима,

Нека познају народи да су само људи” (Псалам 9, 20-21)

У данима великогоспојинског поста и ишчекивања завршетка црквеног годишњег круга, молимо се Богу и Пресветој Богородици за мир, љубав, слогу, напредак и спасење православних хришћана у Црној Гори, и свеукупног црногорског грађанства, али и свих људи и земаљских народа.

Пред нама су такође дани избора нове законодавне и извршне политичке власти, па предизборна страначка кампања заокупља пажњу и нас хришћана који смо истовремено грађани ове државе.

Као никада до сада, ови политички избори су повезани и са животом Цркве Христове у Црној Гори, јер за нама имамо више од годину дана велике друштвене полемике око проблематичног Закона о слободи вјероисповјести који је изгласала досадашња скупштинска већина. Ми у Цркви смо довољно свјесни и писмени па знамо да тако лош законски текст није случајно изгласан, него су му претходила јавно и упорно исказана настојања предсједника државе и саме владајуће партије на њеним конгресима. А она су у својој суштини антиуставна и антисекуларна. По свему је јасно да се досадашња политичка власт одлучила, не за сарадњу и цивилизовано (европско) уређење односа државе и Цркве, него за недемократско уплитање државе у само уређење и организацију Цркве. Поистовјећујући државу са собом и својом влашћу, а не знајући шта је Црква, изједначују је са собом и својом партијом.

Они, пак, који припадају Цркви Божјој, знају да сама ријеч ”црква” значи ”сабрани народ” око светог имена Божјег, око Тијела и Крви Христа Бога, који је дошао у свијет, рођен од Дјеве, не да му служе, него да служи и да живот свој положи за људе, за човјечанство. Владика и поп служе у том Божјем народу, као његови чланови, они нијесу Црква, а сви чланови Цркве су ”царско свештенство”, без обзира коју службу у њој имају, они су прије свега и изнад свега ”грађани Царства Божјег” без обзира којим језиком говоре и којој земаљској нацији припадају. Том и таквом народу, крштеном, припадају Светиње и црквена имовина – и то је тако свуда од памтивијека, па и у Црној Гори. Оптуживати, дакле, Цркву да се бави антидржавном и партијском политиком пред изборе, са разлога што су њени чланови устали против безаконог и дискриминаторног закона, којим се негира и угрожава само биће Цркве, представља лаж и обману и незапамћено насиље секуларне партије на власти, која себе проглашава за Бога и хтјела би да јој Црква Бога живога и истинитога буде слушкиња. Управо такву ”цркву” заговарају у својим изборним програмима и промоцијама премијер и предсједник Црне Горе и други, заборављајући да Црква као народ Божји не припада никаквим коалицијама и партијама. Она јесте дужна да цару даје царево (цару пару), а Богу душу, све што јесте и што има.

Наслиједивши власт и приватни капитал од оних који су власт задобили убијањем ”кулака”, капиталиста и свештенства (=покушај убијања Бога), та господа данас себе проглашавају за носиоце модерних европских вриједности, својим опредјељењем за ”либерални капитализам”, не само невраћањем отете црквене имовине, него и отимањем (наводно законским) Светиња Божјих. Побуну народа против тога проглашавају за бунт Цркве против државе, партијашење и служење туђим интересима! Злоупотребом свенародног тринаестојулског устанка и независности Црне Горе, уствари повампирују дух фашистичке независне дванаестојулске Црне Горе из 1941. и оне из априла 1945. из Старе Градишке, покушавајући да на том духу граде њену будућност. Оне који то не прихватају проглашавају антицрногорцима и заговорницима окупације Црне Горе!

Међутим, и поред ове, јасно препознате антицрквене идеологије владајуће партије, ми се, као Црква, не желимо уплитати у политичка странчарења, нити у актуелну предизборну кампању. У том смислу смо обуставили и наше молитвене и протестне молебане и литије широм Црне Горе. Први разлог ове обуставе био је повратак епидемије злоћудног вируса у Црну Гору, а овоме се придружио и разлог започете политичке кампање. Кад су у питању поворке аутомобила и барки – ми нијесмо њихови организатори. Народ је навикао на племениту литијску форму кретања и заволио је – и нека му је то Богом благословено!

Црква нема своју странку нити своју изборну листу, али је природно да се радује онима који су против безаконог Закона и који бране Светиње, без обзира којој странци припадају. Црква не навија ни за једну партију и самим тим, у духу секуларизма, она политичке процесе препушта политичарима. Са друге стране, она је слободна да позове грађане да предстојећим изборима приступе растерећени било каквог страха и поткупљивања, користећи своја грађанска права.

Како су неуставним законом погажена вјерска права и слободе хришћана и Цркве, и како су одбијене све наше молитве и молбе да се нађе договор на минимуму наших захтјева, сматрамо, као пуноправни грађани ове државе, легитимним да позовемо вјернике и све правдољубиве људе да не дају глас политици која још увјек истрајава на духу овог антизакона. Оној политици која мимо сваког правила, протјерује свештенике из земље, руши црквене објекте, а хапси и приводи владике, свештенике и вјернике. Такви се политички фактори, баш током ове кампање, сами од себе препознају, па нема ни потребе, нити би имало смисла, да их ми, са црквеног амвона, именујемо.

Сматрамо да у овом позиву нема политичке пропаганде, него се ради о нашој пастирској бризи за душе вјерника, који слушају глас Цркве, кроз који говори правда Божја и људска. Напротив, не би било нормално, у овом моменту, не скренути пажњу на то духовно питање. Колико је душепогубно да хришћанин, вјерујући човјек уопште, на било који начин подржава такво политикантство, а камоли да му даје повјерење да оно било гдје у свијету буде изабрана демократска власт?! Овдје се ради о људској части, одговорности и достојанству.

Ипак, забринути смо, за стабилност друштва и безбједност грађана, да се не би предстојећи избори усмјерили у правцу продубљивања старих и изазивања нових подјела или, не дај Боже, немира на црногорским улицама. Ово говоримо и због непријатног искуства када је сама Црква, на претходним изборима, била злоупотребљена, лажним дојавама и изазивањем панике, па је у изборном дану, прије четири године, и она сама народу скретала пажњу на пријетњу тзв. никада доказаног државног удара! Зато позивамо све учеснике политичког надметања да поштују Божије и земаљске законе, и да изборни процес, укључујући бројање гласова и саопштавање резултата, спроводе људски и демократски. При томе скрећемо пажњу свим вјерницима и часним грађанима да било из страха или било каквог интереса не продају своју душу и савјест, гласове и личне карте за јефтине паре, било чије да су.

При томе, разумијемо бојазан многих у погледу могућности да неко свјесно планира изборне неправилности, али апелујемо на савјест и одговорност оних којима је повјерено вођење ових поступака, да се држе правила и правде. Слободно исказана воља грађана је светиња и пред Богом и пред људима, и не смије се дозволити њено омаловажавање, ни на који начин.

Ипак, макар што се вјерујућих људи тиче, брига за ову светињу и борба за њено очување мора се одвијати под утврђеном лозинком ”Не дамо светиње”! А то значи, мирно, стрпљиво, у духу братске љубави, и на вјери у Божију помоћ и Христову побједу. Никад и никако другачије! Празник Успенија Пресвете Богородице који празнујемо и коме су посвећене наше многобројне Светиње, свједочи како Бог награђује, не само своју мајку Пресвету Богородицу, него и све оне међу људима и земаљским народима, који су му вјерни, који бране и жртвују се за његове светиње: светињу творевине Божје, светињу сваког људског бића, светиње посвећене Христу Богу, прије свега Тројици Богу Љубави, Мајци Божјој и Божјим угодницима. Све те светиње припадају првјенствено Богу, Божјој Љубави, Божјој држави – вјечном Царству небеском. Егоистичко, саможиво својатање и одузимање ових светиња од стране било какве земаљске власти или идеологије, псевдорелигијске или приземно-грађанске, представља обесвећење свих светиња, сатанизовање неба и земље, обоготворење онога што је пролазно, земним грађанством и имовином рашчовјечење човјека лишавањем његовог вјечног грађанства, бесмртног достојанства и смисла. За такве гонитеље Божје и људске правде – отимаче светиња, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и правдољубац је давно рекао: ”закон му је што му срце жуди, што не жуди у Коран не пише”. Додавши, између осталог и ону богонадахнуту ријеч: ”Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне… Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са бесловесношћу, небу грабећ искру божествену, с којега је скочила огњишта, у скотско је селећи мртвило.”

Благослов Мајке Божије и празника Њеног Успења, нека буде на свакој људској души, и свакоме Божијем створењу. Амин!

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

+АМФИЛОХИЈЕ

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вјероучитељи о вјеронауци

Sat, 22 Aug 2020 13:58:00 +0000

На Марка Радаковића би се умногоме могла примијенити она изрека да велики људи чине част малим мјестима јер је својим ангажманом у школама у Сомбору и Бачком Грачацу привукао пажњу многих који се баве вјерском наставом, a занимљивим и квалитетним садржајима о хришћанској вјери и култури, на веома читаном блогу Авденаго, је допро до најразличитије интернет публике.

Шта бисте укратко и једноставно могли рећи ученицима који се опредијеле да уче вјеронауку, шта су они заправо одабрали да уче, о чему се ту ради?

Веронаука или Православни катихизис је труд да се Христово Јеванђеље лично усвоји и спроведе у живот. Она нам казује ко је Бог, шта жели од нас, ко смо ми и ко можемо да будемо.

На друштвеним мрежама и другим интернет платформама активно објављујете садржаје инспирисане хрићанским етосом који развијају љубав према животу, величају разумијевање међу људима и подижу друштвену одговорност , па колико је по Вашем мишљењу важно погодити фреквенцију којом млади људи данас спознају и вреднују свијет да би се они заинтересовали за оно што им предајете и колико је то захтјевно за једног вјероучитеља?

Сви хришћани су позвани да ослушкују и разумеју друге и то не само да бисмо им приближили Јеванђеље, већ да бисмо били ту за њих. Некад ни не можемо разумети другог али ако имамо љубави и то је довољно да се пројавимо као сведоци Јеванђеља и то је вид мисионарења. Катихетама је, наравно, важно да разумеју интересовања младих. То често није једноставно. Време се брзо мења и млади са њим. Вероучитељ не треба да буде онај који тек сриче неке опште истине, треба да учини да слушалац заиста доживи да се истина тиче њега лично. Желим да ђаци изнесу своја виђења, повежу православно учење са својим искуством. Ако осећају потребу, сматрам да треба да се без бојазни успротиве реченом, јер су слобода и искреност увек најбољи начин да се особа ухвати у коштац са стварношћу. Вероучитељ једну исту наставну јединицу пренесе на четири различита начина у четири различита одељења. И тако сваке године. Јеванђеље је увек исто, Христос је исти, али је приступ увек другачији и настава је увек изазов зато што сваки пут прилагођавамо наставу живим личностима. Ако настава престане да буде изазов, онда у нечему грешимо. То је живљење речи Св. Апостола Павла „Свима сам био све да како неког спасем” (1.Кор.9, 22)

У чему се разликује начин преношења јеванђелских порука ванвременских вриједности савременим ученицима у односу на раније епохе?

Свака епоха има своје изазове и наша није драстично другачија од претходних. Захваљујући интернету начин комуницирања и ширења Јеванђеља је додатно олакшан. У ванредним ситуацијама вероучитељи и катихете су размењивали материјал за наставу на начин који је раније био немогућ. Али је тај велики проток информација уједно и опасан, будући да се сличном брзином и већим опсегом шире и лажи, деловање секти, промовишу хедонистичке вредности, итд. Упркос изузецима, Црква генерално мало ради на том пољу и мени је жеља да још браће и сестара вероучитеља схвате колико је потребно мисионарити на интернету, језиком и начином који омладина схвата и прихвата. Што се тиче саме наставе у учионици, мислим да је суштина остала иста: усмеравање на православни етос од којег је најважније активно литургијско учешће.

Судећи по Вашем ангажману може се закључити да спадате у неуморне ентузијасте по питању вјерске наставе, што је задивљујуће ако имамо у виду по много чему ,,климав” статус вјеронауке и вјероучитеља у школском систему у Србији. Гдје проналазите мотивацију?

Мотивише ме жеља да јеванђељску радост доживе многи, како они који су ми поверени као ђаци, тако и они који читају моје текстове на друштвеним мрежама. Боли ме што многи не могу јасно да уоче Христа јер су Га „сакрила” разна погрешна схватања и сујеверја, веома присутна у нашем народу. Прихватио сам да ми је Господ дао скроман дар и могућност да другима разјасним њихове недоумице. Уједно схватам да имам одговорност да умножим дарове, по причи о талантима (Мт.25, 14-30). Чињеница је да је позив вероучитеља тежак и несигуран али је најважније да не заборавимо због чега то радимо. Највећи мотив је живљење Васкрсне радости. Веронаука је наш начин како ту радост сведочимо.

За Стојану Валан занимљиво је да ради као православна вјероучитељица у Католичком школском центру ,, Блажени Иван Мерц” у Бањалуци. Истанчаног укуса за естетику и умјетност, она пише књиге за дјецу, те огледе на филосовске и теолошке теме.

Једном приликом сте слушајући своју кћерку како се преслишава лекцију из вјеронауке прокоментарисали да заиста предајете један од најљепших предмета. Зашто то мислите?

Плашим се да не могу да одговорим на ово питање, а да не увриједим колеге које предају друге предмете, али ево покушаћу бити искрена. Мислим да смо сви свјесни да услови у којима радимо и школски систем који представљамо нису савршени и да је потребно много труда и довијања да бисмо избјегли замке сувопарности, неразумљивости и што је најгоре, стварања тензије, анксиозности и одбојности код ученика. Једном приликом сам чула своју кћерку како прича лекцију из вјеронауке, мислим да се радило о некој ричи из Старог Завјета. Она је, након неколико сати учења и писања различитих домаћих задатака, опуштено и са лакоћом препричавала Библију и ја сам први пут заиста осјетила у срцу (мислим да је нормално да сумњамо у себе), како је то лијеп предмет, предах од свакодневних тензија, а на коме се ипак стиче важна општа култура. Јер хтјели ми то признати или не, читава западна цивилизација почива на јудео-хришћанским вриједностима, а упознати их, разумјети и покушати примјенити јесте, а приори, задатак Православне вјеронауке.

У неким својим радовима често се осврћете на рањивост као битну карактеристику сваког човјека. Да ли вјеронаука може помоћи да спознамо сопствене слабости и мотивисати на борбу за достојанствен живот по мјери Јеванђеља, прије свега са самим собом ?

Пуноћа људске природе у Богочовјеку Христу, показана је управо кроз рањивост коју је искусио. Рањивост је инхерентна створеној природи и колико год човјек покушавао да се дисанцира од ње, да се учини снажнијим него што јесте, коначност и бол коју она са собом носи ће га на неки начин кад – тад стићи. На вјеронауци, често помињемо људску несавршеност, јер је јеванђељска порука, порука која се преноси нама таквима и коју могу да разумију, управо и само, рекла бих, несавршени. Учећи да је прихватимо и да се носимо са њом постајемо способни да саосјећамо и са рањивошћу другог људског бића и прихватимо га онаквим какво јесте, па и саме природе која такође вапије за људском наклоношћу. А рекла бих да је управо и једино то, предуслов за, како сте га назвали „достојанствен живот по мјери Јеванђеља“.

Које теме на вјеронауци највише интригирају средњошколце?

Морам признати да ме је заинтересованост средњошколаца за наставу вјеронауке изненадила и обрадовала. У први мах била сам уплашена да ће можда бити засићени вјеронауком из основне школе, међутим показало се да су слобода мишљења и разговора, коју настава вјеронауке његује, изнимно добродошле и њиховом узрасту. Вријеме у коме живимо је страховито убрзано, тако да се и интересовања младих људи мијенјају вртоглавом брзином и врло је тешко бити „у току“. Међутим, оно што је мени важно, јесте да на часовима створим атмосферу повјерења у којој можемо међусобно да учимо једни од других. Ја од њих о модерном свијету, а они од мене (наравно, не увијек једнако успјешно) о јеванђељском одговору на питања које тај свијет поставља.

Који библијски стих или причу бисте издвојили као мото који најчешће прожима Ваше часове?

Постоје двије приче којима се заиста најчешће враћам на својим часовима, још од времена док сам радила у основној школи. То су Прича о милостивом Самарјанину и Прича о блудном сину. Без обзира на узраст коме припада било ко од нас, Христове ријечи у овим причама преносе универзалне хришћанске вриједности, на врло упечатљив начин, и никада нисам примјетила да је ученицима досадно када их се поново присјећамо и примјењујемо у различите контексте у које нас уведе час.

Зорица Гојачић је наставила славну и узбудљиву традицију православних вјероучитеља у долини Неретве међу којима је један кратак период био и Јован Дучић. Као хоровођа црквеног хора са својим ђацима организује приредбе и игроказе или одговарања на Литургији у најљепшем херцеговачком храму из овог вијека – цркви Васкрсења Христовог у Пребиловцима.

Као ученица основне школе и сами сте похађали вјеронауку. Да ли се сјећате шта Вам је на тим часовима било нарочито привлачно па сте касније одлучили да постанете вјероучитељица?

Били смо школарци у тешком времену. Прве двије године школовања обиљежио је рат, а остале исцрпљујући напори да се осмисли ново сутра, нажалост за многе нови дом, нови опстанак. Ми, дјеца, нисмо били свјесни колики терет, вољно или невољно, су морали да поднесу наши родитељи, јер су се на све начине трудили да то не осјетимо. Баш као и учитељи. Лијепа сјећања ме вежу за период основне школе. Било је ту наставника загонетних, шаљивџија, строгих, принципијелних, дружељубивих, а посебно драго сјећање чувам на вероучитељицу. Мислим да читаве генерације ОШ „Јован Јовановић Змај“ нису и неће заборавити Наташу, жену која нас је причом водила кроз вијекове и градове. Чак се сјећам потпуне тишине у разреду док нам је причала о храму, чудима, светитељима, Богу, својим искуствима, тако слатко и занимљиво да смо на тим часовима замишљали колики је живот дар и колика је Божја љубав; одмарали смо „душом“ . На матури, док бираш наставнике са којима желиш да се сликаш, она се подразумијевала. Али, најважније што је она је учинила за нас било је да требињски храм постане наше мало скровиште и уточиште, што на великом одмору, пред контролни (мало шале), што недјељом и великим празницима. Послије тога је дошло пјевање у црквеном хору, незаборавна учитељица и друштво за цијели живот, предивни свештеници и владике, а самим тим и карта за оно што је данас мој позив и животна мисија.

Предајете у 6 школа у Чапљини, Мостару и Љубушком које раде по различитим плановима и програмима у комбинованим одјељењима, али не пропуштате прилику да напоменете како Вам је тамо изузетно лијепо. На шта тачно мислите?

Рад вјероучитеља из долине Неретве није једноставан, прије свега због разлога које сте навели – по аутоматизму се подразумијева велики број школа да би се оформила недјељна норма, рад у комбинованим одјељењима, проналажење термина и просторија за извођење наставе, додатни материјали и литература – адаптација годишњег плана и програми из Републике Српске, два плана и програма према којима школе раде – бошњачки и хрватски, различити годишњи календари … Међутим, дугогодишње искуство показује да се школске управе труде да нам помогну у превазилажењу потешкоћа у организацији наставе православне вјеронауке. Сусрет са много колегијалних људи, упознавање са посебностима сваког колектива – промјене које разбијају некада евидентну колотечину, упознавање различитих приступа раду и могућност да повежемо физички удаљене групе наше деце су параметри који су друга страна наше мисије.

У позицији сте да свакедневно комуницирате са вјероучитељима и ученицима других конфесија и који је Ваш најдубљи утисак, да ли можемо научити нешто једни од других?

Са радошћу могу да опишем однос са вјероучитељима других конфесија не као просту комуникацију, већ као дивно и пријатељско дружење у којем учимо једни од других, дијелимо исте недоумице и проблеме, али и идеје и циљеве. Сусрет са толико различитих и добрих вјероучитеља је можда и додатак на претходни одговор. Управо то јединство у различитости је највидљивије и најљепше у вероучитељском позиву. Више пута смо заједнички правили пројекте у којима су учествовала дјеца са двије вјеронауке, с циљем да се међусобно упознају и ако је гледати семантику те ријечи, заволе. А љубав и јесте схватање да не постојимо само ми, већ и други, да им укажемо поштовање и мјесто у нашем срцу. Увијек је дивно гледати како то неко други поштује живот и Бога, јер само тако можемо оплеменити своју вјеру и начин на који остварујемо од Бога дати нам дар и циљ.

Колико садржаји који се обрађују на часовима вјеронауке отежавају или олакшавају младим људима да прихвате и заволе и људе другачијих настројења?

Ако бисмо однос између људи могли да дефинишемо као прихватање (нисте сами, постоје други, датост времена и простора) и позив на међусобну љубав (оплемењивање тих односа, свијест о једнакости и боголикости сваке особе), онда је вјеронаука сва у служби овог задатка. Овај предмет управо даје одговоре на таква питања, и то ни мање ни више него кроз примере из живота Сина Божјег. Мислим да би стварање свијести код дјеце да смо сви подједнако вриједни и љубљени од Бога, са свим својим манама и потешкоћама, била само подршка развојној психологији којом се воде и остали наставници. Разумијевање да су негативни ликови и појаве производ недостатка љубави, сљедовање примјерима пожртвованости (што и јесте љубав, без лежерне сладуњавости) и разумијевања које можемо уочити свуда око нас, не само кроз освједочене примјере светитеља, жеља за дијалогом и уважавање туђег мишљења пут је који вјеронаука утире пред младим људима.

Разговoр водила: Миља Тупањанин

Извор: Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска

Интервју са оцем Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани поводом изградње нелегалног магистралног пута у заштићеној зони

Thu, 20 Aug 2020 08:51:27 +0000

Протођакон др Дамјан Божић: Поводом десетогодишњице упокојења знаметог јерарха - Митрополита Христофора (Ковачевића)

Wed, 19 Aug 2020 22:33:47 +0000

Пре тачно десет година, у освит великог празника Преображења Господњег 2010. године у Господу је уснуо уважени архијереј Српске Православне Цркве, митрополит Христофор (Ковачевић). Поред животописа преносимо интервју митрополита Христофора који је дао за Српске народне новине из Будимпеште, на Бадњи дан 2000. године. Разговор је водио новинар Драган Јаковљевић.

Повезан садржај:

Десет година од упокојења знаменитог и незаборавног митрополита Христофора (Ковачевића)

У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића)

Изабране проповеди митрополита Христофора

Наше цркве су пуне верника

Када се зачињао српски духовни живот у Америци, најпре је основа једна епархија. Године 1921. Владика жички Николај боравио је у Америци и обишао све парохије које су тада постојале. До тада су руски свештеници опслуживали Српску цркву, али је те године формирана епархија Српске православне цркве за Америку и Канаду с невеликим бројем парохија. Најпре је епархија била у надлежности патријарха Димитрија, а администратор је био владика жички Николај. Пет година касније изабран је први епископ. То је био владика Мардарије Ускоковић. Епархија је наставила да живи и развијала се, а бројчано је ојачала приликом нових емиграната после Другог светског рата. Са њима су дошли и свештеници који су такође морали да избегну из тада новостворене Југославије.

*Када је и како дошло до формирања нових епархија у САД и Канади?

Реорганизација Цркве извршена је 1963.године и од тадашње једне епархије створене су три. Пошто је седиште првобитне епархије било у Либертивилу, она је претворена у централну, а придодате су јој две нове епархије – Западноамеричка и Источноамеричка и канадска. У то време је, на несрећу српског народа, избио раскол, подела међу Србима у Америци. То је трајало све до 1991.године када су се под окриље Српске православне цркве вратили они који су се од ње одвојили. Те године је централна епархија, као историјски значајна, уздигнута на степен митрополије. Ја сам до тада био епископ за Источну Америку и Канаду и предложио сам да се Канада издвоји као посебна епархија у саставу Српске цркве у Америци. Био сам годину дана администратор те епархије док није изабран њен епископ, па смо тако добили четири епархије. У међувремену су долазили нови имигранти из српских земаља, па су на америчком континенту никле и многе српске православне цркве. Са повратком наше браће који су се били одвојили од наше Цркве, број епархија на територији Америке и Канаде повећао се на пет. Сада је у току усвајање једног заједничког устава, па ће се наша Црква тамо убудуће звати Српска православна црква у Северној и Јужној Америци. На јужноамеричком континенту имамо неколико парохија, па ће зато назив обухватати оба континента.

*У међувремену сте у САД основали Богословски факултет. Како делује та институција?

Пре више од педесет година постојала је Богословија у манастиру Светог Саве у Америци, али је доласком бројних свештеника из Србије после Другог светског рата та школа затворена после прве генерације одшколованих ђака. Богословски факултет је поново отворен 1985.године и већ десет година делује као самостална школа у оквиру Српске православне цркве. Наш факултет је био најпре огранак београдског Богословског факултета, а пре десет година добили смо повељу Светог архијерејског сабора да школа постаје самостална. Она је такође удовољила и стандардима и критеријумима америчког високошколског система. Сада је у току комплетирање библиотеке, да бисмо могли да уписујемо свршене студенте на постдипломатске студије.

*Српска црква на америчком континенту обавља своју мисију у специфичним условима, који се донекле разликују од оних који владају у матици, па и у осталим европским земљама.

Наша црква у Америци је саставни део Српске православне цркве и за њу важе сва правила која владају у оквиру целе Српске цркве. Једино што због специфичних прилика имамо самоуправу у материјалном погледу, али епископе бира Архијерејски сабор. Српска црква у Америци и Канади је од почетка имала свој устав који је благословио и Свети архијерејски сабор, тако да је та такозвана спољашња администрација аутономна. Црква у Америци делује у складу са тамошњим приликама. Ми имамо већ четврту, пету генерацију Срба који су тамо рођени. Црква мора да опслужује не само имигранте, који повремено долазе, већ и људе који су се тамо одомаћили и који више и нису дијаспора. Они су тамо рођени, баш као и ја. Ја себе не сматрам припадником дијаспоре, јер сам рођен у Америци, то је моја земља. Црква зато мора да опслужује своје вернике на оба језика. Поред сваке наших цркава постоје културни центри, дворане у којима се одржавају предавања из веронауке, свака парохија има свој хор, а на нивоу земље постоји певачки савез. То је дивна активност којом се гаји српска духовна и народна музика. Многи не разумеју све речи које изговарају, али се види да осећају оно што певају. На први поглед некоме може да изгледа чудно како неко ко не говори српски језик или потиче из мешовитог брака може да се осећа Србином. Али, сви они су верници Српске православне цркве и још у детињству су заволели свето богослужење, певање у цркви... Они знају све богослужбене песме и молитве, тако да језик и историју уче кроз призму црквеног искуства. То је најбоља гаранција за опстанак нашег народа, његове културе и језика.

*У епархијама Српске цркве у Америци је последњих година све више нових досељеника из Србије. Колико они остају верни својој Цркви и традицијама предака?

У Србији се, нажалост, често догађају разноразне катастрофе које нам аутоматски доносе таласе нових имиграната. Захваљујући њима, парохије у Америци и Канади могу да јачају. Ми имамо прелепе свете храмове, зидане у српском стилу. На почетку Срби нису имали новца да зидају нове храмове, па су куповали старе цркве разних вероисповести, обично у близини великих фабрика, стављали иконостасе и у њима обављали богослужења. После Другог светског рата, када је ојачала америчка економија, Срби су почели да зидају нове, прелепе цркве у српско-византијском стилу. Код нас нема парохије која нема уређену богомољу са пратећим просторијама, а често се купују и имања са шумом ван града за излете и дружења. Око цркве стално има неких активности. Ту су забаве, игранке, славе црквених општина, приредбе Кола српских сестара, концерти певачких друштава, школе веронауке за малишане... Тамо се више ''србује'' него било где, јер су деца заволела да певају и играју наше песме и игре, без обзира да ли су Срби по рођењу, да ли потичу из мешовитих бракова, или су пак у нашу веру прешли из других вероисповести.

*Колико Српска црква у Америци може да утиче да тамошњи Срби и њихови потомци сачувају свој матерњи језик?

У томе нам помажу нови имигранти и њихова деца. Јер, већ после прве генерације рођене у Америци, опасност од ишчезавања матерњег језика је много већа. Све зависи од тога где родитељи раде, с ким се друже, у каквом окружењу живе. Ако се нема с ким разговарати, језик се не може ни научити. Једино кад су у цркви могу да чују свој језик, своје песме, али се не може добро научити језик, ако га не говоре у кући. Учитељи језика треба да буду, пре свега, родитељи. Новији имигранти то и чине, али је двоструко више родитеља који не знају језик, па га самим тим не знају ни њихова деца. Они углавном потичу из мешовитих бракова, али редовно иду у цркву. Сваке недеље су у цркви, од почетка до краја богослужења, ту певају и причешћују се. Тако се чува вера. Сада је у Америци нова мода да се живи на периферији великих градова, али многи путују колима по више сати да би недељом дошли у цркву.

*У многим земљама света, међу којима су и Сједињене Америчке Државе, имиџ Срба и Србије је у последњој деценији пао на најнижи могући ниво. Колико је наша Црква у могућности да утиче на мењање негативне слике?

Српска црква је много учинила да сачува част, образ и српско име. Када је ова несрећа почела, ми смо веома испаштали и извукли најдебљи крај. Деца су била малтретирана и од стране својих вршњака, па чак и од неких учитеља, јер Американци на телевизији свакога дана гледају и слушају исту причу, Срби су направили ово или оно. Зато смо морали често да реагујемо код школских власти, јер њихови учитељи не знају шта говоре, као ни председник Америке, који је обрукао целу земљу. До јуче није знао ни где је Југославија, а већ држи предавања да су Срби до сада започињали све светске ратове. Ми много труда улажемо да објаснимо Американцима суштину проблема на Балкану и да им приближимо и садашње прилике и историјске чињенице. Већина потом бива изненађена, јер су о Србији и њеном народу имали друкчију слику, формирану у медијима последњих година. Многи чак признају да не виде или нису видели разлику између речи Србин и Сибир.

Животопис

Рођен је 25. децембра 1928. године у Галвестону oд оца Петра и мајке Ристе. На крштењу је добио име Велимир. Оба родитеља су, као емигранти, дошли из Црне Горе. Отац је у Америку дошао млад. Након што се снашао, послао је оцу писмо у коме га моли да му пронађе брачног друга и бродом упути за Америку. Отац одабира и шаље Ристу, кћер из угледне куће од Никшића. Она је, само неколико дана пре него што је Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, бродом из барске луке испловила пут Америке. Њен брод је последњи испловио. Због новонастале ситуације све је убрзо било обустављено. Младост и цели живот Риста је провела у Америци и само једном се вратила у отаџбину. Посетила је Србију 1978. године, када је њен син Велимир ”постао владика”.

Велимир је био седмо дете од њих дванаесторо. Одрастао је уз цркву и у цркви Св. Константина и Јелене у Галвестону. Црква у Галевестону је један од најстаријих српских храмова у Америци. Од малих ногу Велимир је помагао у олтару. На школским распустима радио је у пекари и разносио је новине.

Након основног образовања, 1945. године упутио се у Либертивил, где је тек била отворена богословија при манастиру Светог Саве. Шест од седам уписаних ђака студије је привело крају. Двојица су примила монашки постриг, док су остали рукоположени у свештенички чин. Један од њих био је Велимир Ковачевић из Галевестона, потоњи митрополит Христофор. Имао је част да му један од професора буде владика Николај Велимировић који је предавао Нови завет и Омилитику, епископ Иринеј Ђорђевић је предавао Патрологију и Апологетику, епископ Дионисије Милојевић предавао је Канонско право и Литургику, архимандрит Фирмилијан Оцокољић предавао је Црквену историју и Догматику. Остале предмете, Српску историју, Српски језик, Стари завет, Црквенословенски језик, предавали су свештеници Милан Бркић и Јован Марчетић, јеромонах Димитрије Балаћ, Војислав Дошеновић, конзул Божидар Стојановић…

Богословију у Либертивилу Велимир Ковачевић завршио је 1949. године када се преселио у град Акрон, Охајо. По благослову надлежног архијереја, епископа Дионисија, на Спасовдан 1949. године Велимира је у чин чтеца постригао епископ Николај Велимировић. Своје даље научно усавршавање Велимир наставља на државном универзитету.

За време студија упознаје Милку Раичевић са којом ступа у свету тајну брака 20. септембра 1951. године. Исте године, 25. новембра, рукоположен је у чин ђакона, а 2. децембра у чин свештеника. Оба рукоположења извршио је Епископ америчко-канадски Дионисије.

Од 1951. до 1954. године био је парох у храму Светог Николе у Џонстауну, Пенсилванија. У овом периоду добија два сина, Петра и Павла. И поред својих парохијских обавеза, отац Велимир завршава студије философије и магистрира из области историје на државном универзитету у Питсбургу. За пароха при храму Светог Саве у Питсбургу бива постављен 1954. године, где остаје са службом до 1962. године. Ускоро добија још двоје деце, кћерку Валерију и сина Велимира. За време своје свештеничке службе у Питсбургу вршио је дужност духовника на четири локална универзитета. Обављао је дужност секретара Централног савета, био је директор Комисије за верско образовање и директор летњег дечјег кампа. Такође је био уредник два црквена журнала. На парохију Светог архангела Михаила у Јужном Чикагу прелази 1962. године и на њој остаје до избора за Епископа источноамеричког и канадског. Епископ средњезападноамерички Фирмилијан одликовао га је чином протојереја на Божић 1964. године.

Када је настао раскол у Српској цркви у Америци и Канади 1963. године, протојереј Велимир Ковачевић остао је са својом парохијом уз Мајку Цркву и Патријарха српског. За време раскола био је ангажован од стране Светог Архијерејског Синода и Сабора као главни преводилац пред државним судом. Велики број докумената из тог периода он је превео на српски језик. Као парох јужночикашки, завршио је мастер студије на факултету Часног крста у Бостону. Докторске студије на Богословском факултету Универзитета у Чикагу привео је крају положивши све испите. Одбрану тезе спречиле су многобројне обавезе. Почасни докторат уручен му је 1997. године на свечаној церемонији Англиканске семинарије ”Нeшот хаус”. Након деветнаест година брака и четворо рођене деце, 1970. године протиница Милка уснула је у Господу.

На редовном мајском заседању, а на предлог Епископа средњезападноамеричког Фирмилијана Оцокољића, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве изабрао је 1978. године протојереја Велимира Ковачевића за Епископа источноамеричког и канадског. Исте године на, Духове 18. јуна, хиротонисан је од стране патријарха Германа, добивши име Христофор, по Светом Христофору. Христофор је био други српски епископ који је рођен у Америци. Први је Епископ хвостански Варнава Настић.

Као Епископ источноамерички и канадски развио је епархијски програм за верско образовање. Комплетно је компјутеризовао епархијску администрацију, по чијем систему се и данас ради. Представљао је Српску Цркву при конференцији православних епископа. Учествовао је у раду заједничке комисије православних и римокатоличких епископа, као и у православно-лутеранском дијалогу. Такође је представљао Српску Православну Цркву при Светском савету цркава. Предлаже Светом архијерејском Сабору 1983. године да се изврши арондација поверене му Епархије и да се оснују две: Епархија источноамеричка, са седиштем у Еџворту, и Епархија канадска, са седиштем у Торонту. Наставио је да управља Епархијом источноамеричком до 1991. године.

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1991. године изабран је за првог Митрополита средњезападноамеричког са седиштем у манастру Светог Саве у Либертивилу. Од његовог доласка за митрополита вршио је и дужност декана Богословског факултета у Либертивилу. Издејствовао је код државних власти да факултет буде признат на свим високообразовним установама у Америци и Канади, као и у Еропи.

Након арондације српских епархија у Сједињеним Америчким Државама, а на општу корист Цркве, 2009. године Ммитрополит Христофор добија нову титулу: постаје Митрополит либертивилско-чикашки, а поверену Митрополију средњезападноамеричку предаје Епископу новограчаничком Лонгину.

Митрополит Христофор се упокојио у навечерје празника Преображења Господњег 2010. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Патријарха српског Иринеја вест о упокојењу затекла је на светој Литургији коју је служио на празник Преображења Господњег. У своме телеграму саучешћа, између осталог, је написао: "Митрополит Христофор се упокојио и отишао Господу коме је верно служио од студентских дана. Он је имао ту част да му учитељ буде Свети Владика Николај, коме је био од велике користи приликом припреме књига за штампу... Надамо се да ће наш добри Митрополит из области у којима нема туге, нити жалости, већ само радости и блаженства у заједници са Господом и Његовим Светитељима, бринути о Цркви и о својој пастви..."

Своје последње дане живота митрополит Христофор провео је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У том манастиру живео је преко двадесет година. Ако се неко може назвати неприкосновеним сведоком и делатником епохе у српској дијаспори на северноамеричком континенту, онда је то свакако митрополит Христофор. Беседник, преводилац, свештенослужитељ, отац и архијереј. Он је, уистину, одговорио своме времену у коме га је послао Бог, као и своме позиву. Епископ који је обележио историјске токове у преломним тренуцима по Српску Цркву у Сједињеним Америчким Државама и Канади. То је човек који је узео директног учешћа у одбрани једнства Цркве Христове, борећи се против цепања омофора Светог Саве и поделе међу браћом. Био је високо моралан човек. Неуморно је подучавао и беседио. Није се либио да укаже на неправду. Био је изузетан организатор црквено-административног поретка. Био је отац у правом смислу те речи. Строг, а истовремено необично благ, пун искрене љубави и разумевања. Са свега седамнаест година митрополит Христофор, тада богослов Велимир, упознао је Светог владику Николаја у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Може се рећи да је његов сусрет са овим светим човеком у основи одредио његов младалачки профил, као и целокупну његову животну путању. Био је и остао до краја свог овоземљског живота водећи бранилац реда и поретка у Цркви. Дочекао је да види, што му је и била жеља, остварење црквеног јединства на северноамеричком континенту, што је делом била и његова заслуга.

Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души Митрополита Христофора, неуморног прегаоца на њиви Господњој.

Вечан ти покој, ђедо!

Протођакон Дамјан Божић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Иринеј служио у манастиру Липовац код Алексинца

Wed, 19 Aug 2020 15:49:00 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је на празник Светог Преображења Господњег, 19. августа 2020. године, свету Архијерејску Литургију у манастиру св. Архиђакона Стефана у Липовцу код Алексинца, саопштила је Епархија нишка.

Звучни запис беседе

"Ко би могао да поднесе суштину Божанскога бића", упитао је Свјатјејши у беседи говорећи о Преображењу Господњем. "Природа створења Божијих је савршена" указао је Патријарх нагласивши да ништа на овом свету не постоји случајно јер је "све то Бог створио", али и ништа се случајно не дешава у овоме свету. "Господ је допустио искушење, да се људи мало замисле и размисле" указао је Патријарх говорећи о пошасти болести Ковид-19.

"Док су Апостоли гледали Христа у Својој светлости, појавили су се Мојсеј и Илија који су разговарали са Господом, а после тога су чули и глас који је рекао 'Ово је мој Син љубљени'" подсетио је Свјатјејши на догађај описан у Јеванђељу.

Његова Светост је такође указао да се сав свет диви српским светињама у свим крајевима и подсетио да смо у врло великом искушењу, окружени тешким непријатељима који се труде да разбију наше свето Православље и нашу свету заједницу са Русијом, светом земљом Православном.

"Да бисмо опстали морамо бити јединствени, али пре тога се морамо вратити Богу, Цркви, светој Литургији - да бисмо задобили не људску, него Божију помоћ" подвукао је Патријарх Иринеј. "То је наша нада да ћемо опстати и поред великих искушења".

Извор: Радио Глас

Митрополит Амфилохије: Таворском преображењском свјетлошћу лица Божијег обасјана је Црква Божија и кроз њу сви земаљски народи!

Wed, 19 Aug 2020 15:47:57 +0000

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Преображење Господње са свештенство м Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије Владика је предводио литију око храма, а онда је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач и грожђе. Говорећи о данашњем великом хришћанском празнику, Митрополит црногорско-приморски је рекао да је таворском преображењском свјетлошћу лица Божијег обасјана Црква Божија и кроз њу сви земаљски народи од тада до данашњега дана.

Звучни запис беседе

“Та свјетлост Христвог лика са горе Преображења, она је обасјала, ево, и ову биволину, како се она звала прије онога времена када је наш часни и честити архимандрит Јоил овдје подигао овај ловћенски храм, онај који је тамо разорен и срушен. Ево га, он је овдје са горе Ловћена ову гору претворио у нови Ловћен, у нови Тавор, у нову гору преображења”, рекао је он.

Митрополит Амфилохије је са Кључког Тавора данас позвао све људе у Црној Гори, све Црногорце, без обзира како се они осјећају, да изађу на предстојеће изборе.

“Али на тим изборима, наравно, да буду свједоци те свјетлости Христа Бога нашега, вјечне и непролазне. И да на њој, као на свјетлости, истини и љубави Божјој граде и себе и своју државу и своје потомство. Не дај Боже, да Црногорци граде будућност Црне Горе на оном духу онога каплара Фрање Јосифа који је срушио цркву на Ловћену и оскрнавио гроб Ловћенског Тајновидца”, поручио је Владика.

Поручио је да не да Бог да Колашинци граде будућност града Колашина на духу оних који су Божић чертдесет и прве године оскрнавили братском крвљу и направили Пасје гробље, да се гради будућност Колашина на Пасјем гробљу. Неће, ако Бог да”, рекао је Митрополит Амфилохије.

Подсјетио је да Црква ове године обиљежава 70 година од упокојења патријарха Гаврила Дожића.

“Највећега Колашинца, Морачанина и Ровчанина и овога краја. Међутим, дух каплара Фрање Јосифа и данас влада у Колашину. Па не само што је тај дух направио Пасје гробље него до данас није нашао мјеста, ево седамдесет година, за један мали ћошак у Колашину да га посвети патријарху српском Гаврилу Дожићу. И сада они њега проглашавају малтене и за фашисту. И оне који следују његовим путем оптужују да иду путем фашизма. Можете да замислите: он који је седам и по година провео у затвору аустроугарском, Фрање Јосифа, и у затвору Хитлеровом, који је по Хитлеровом налогу четрдесет и прве године ухапшен у Острогу, који је заједно са Светим владиком Николајем окончао Други свјетски рат у Дахауу – њега данас проглашавају за фашисту”, казао је Владика.

Митрополит Амфилохије је нагласио да Црна Гора данас све дубље и дубље срља у провалију са брозоморном идеологијом која и до данас овдје влада.

“Неће ваљда на томе да се гради будућност Црне Горе”, рекао је он.

Додао је да Колашинци и Морачани не смију градити будућност на фашистичком духу Секула Дрљевића.

“Који је стварао фашистичку Црну Гору 12. јула 1941. године, који је стварао НДЦГ у Старој Градишки, гдје је, заједно са Антем Павелићем побио 140 најугледнијих Црногораца тога времена. На тим темељима проклетога Секула Дрљевића сада хоће да стварају будућност Црне Горе моји Црногорци и моји Колашинци. Ја се у Бога надам да неће”, нагласио је Владика Амфилохије.

Казао је да они који сада воде Црну Гору у својој беспамети светосавље проглашавају за фашизам.

“Свети Сава је један од најпознатијих светитеља свеукупног хришћанства. Његове иконе ћете наћи од Кремља, широм Русије, Румуније, Бугарске до светога града Јерусалима и до Америке. Храмови његови су широм свијета подигнути. И тога Светога Саву ови сада сврставају међу фашисте. Можете да замислите каква је то беспамет и незнање”, нагласио је он.

Рекао је да је за овај тренутак најбитније да сви Црногорци изађу да гласају на изборима.

“Али да гласају за вјечно људско достојанство и за оне који су ходили тим путем вјечног људског достојанства, а не за оне који су крвљу обагрили Божић и 1919. и 1941. године и који и данас темеље на тој и таквој лажној идеологији, безбожној и антибожној, будућност Црне Горе”, поручио је Митрополит Амфилохије након преображенске Литургије на Кључком Тавору на Бјеласици.

Након Литургије одржано је традиционално преображенско пјесничко сабрање у склопу овогодишње манифестације “Трг од ћирилице”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Иринеј: Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење!

Wed, 19 Aug 2020 15:46:29 +0000

Епископ бачки Иринеј: „Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом.”

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Преображења Господњег, у среду, 6/19. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки г. Иринеј је говорио о значају празника Преображења Господњег. „Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњег. Христос је Оваплоћени Бог Који је постао човек и ушао у нашу историју да би спасао човека, да би уништио триптих зла – грех, смрт и ђавола – да би нас вратио у првобитно стање чистоте и боголикости, али и да би нам подарио и више од тога, а то је управо вечно блаженство, вечна радост и искуство вечног гледања Бога, вечне заједнице са Богом. Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење, које није обично, физиолошко виђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем, који се не даје свакоме, него онима који истински љубе Бога. Зато сви свети кроз историју Цркве имају ово исто искуство виђења Христа у слави, које су имали апостоли на гори Тавору. Данас се у празничним песмама наглашава да је догађајем Преображења Господ Исус Христос хтео да охрабри Своје ученике да схвате шта је Његово добровољно страдање за живот света, и да покаже зашто је Он дошао на земљу – да донесе Царство Божје. У догађају Преображења Христос показује праву људску природу – ону за коју је намењен човек и на коју je призвано свако људско биће. Зато је Он дошао на земљу да се преобрази, не ради Себе, него ради нас људи; да буде, како је рекао свети старац Јустин Ћелијски, Живи Подсетник ученицима и људима на шта су призвани, шта је циљ нашега живота и нашега пребивања у Цркви Божјој – да постанемо једно са Њим, и да то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости нетварној буде садржај нашег живота кроз сву вечност. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом. Овај празник је не само подсетник или указивање на смисао нашег живота, него и непресушни извор духовне, благодатне снаге – силе Духа Светога, без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Нека би Преображени Господ помогао свима нама да се наше биће, наша срца, наше душе, наше савести увек преображавају на путу добра, врлине, љубави и свега онога што нас чини учесницима у гледању славе Божје у Личности Христовој”, рекао је владика Иринеј.

После заамвоне молитве, епископи Иринеј и Исихије су – према устаљеном и благословеном поретку – освештали нови род винове лозе.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нова књига владике Игнатија: Заједница у Царство призваних

Tue, 18 Aug 2020 15:02:00 +0000

Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.

Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.

Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.

Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.

Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.

У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.

О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.

Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.

Епископ Лосанђелески Максим

Извор: Епархија пожаревачко-браничевска

Десет година од упокојења знаменитог и незаборавног митрополита Христофора (Ковачевића)

Tue, 18 Aug 2020 14:35:00 +0000

Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршава се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха.

Повезан садржај:

У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића)

Изабране проповеди митрополита Христофора

Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010)

Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната.

На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу.

Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука.

За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године.

Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа!

У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике.

Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“.

Звучни запис емисије

Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста!

По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер.

Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди.

Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут.

Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора.

Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама.

Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића.

У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити.

Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне.

Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја:

„Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас!

Сада, сада више него икад,

ходатај за свој страдални народ,

и помоли се Свевишњем Господу:

Да нас Господ по милости својој

прости, помилује и спасе;

да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“

Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци.

Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године)

У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића.

Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић.

Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић.

Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака.

Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери.

Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке.

Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског.

Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија Бортњанског.

Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима.

Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Књига Владике Иринеја на дар верном народу Епархије милешевске

Sun, 16 Aug 2020 20:01:39 +0000

У Недељу десету по Духовима, 16. августа 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су парох прњаворски (Епархија бањалучка) протојереј-ставрофор Душко Дринић и ђакон Иван Савић.

Звучни запис беседе

Манастир Милешева је овог лета једно од места које често посећују поклоници из Србије па је тако било и ове недеље када је доста верника учествовало у Божанској служби, причестило се Светим Телом и Крвљу Христовим, узнело молитве и благодарност Богу.

Поздрављајући присутне Епископ Атанасије је најпре заблагодарио Богу на љубави коју нам изобилно показује: – На овој Божанској Литургији све смо добили што нам је потребно за ход кроз живот, за вечно спасење, за вечни живот. Јер, Литургија је оно најсветије што имамо на земљи, најсветије сабрање и најсветији догађај. Ту нас Бог најближе Себи прихвата, и ту, на православној Литургији, најближе прилазимо Богу.

– Господ нас храни Собом, Својим Телом и Крвљу, али храни нас и својом речју, својом мудрошћу. Увек се треба питати шта смо запамтили, шта знамо од прочитаног одељка из Јеванђеља, из науке Господње, и шта знамо о ономе што је чинио Господ наш. Много је корисних знања, али, најкорисније знање је оно које можемо добити из Јеванђеља.

Епископ Атанасије је затим укратко подсетио присутне, и растумачио прочитани одељак из Јеванђеља који се чуо на данашњој Светој Литургији: – И у данашњем прочитаном одељку из Јеванђеља Господ нас поучава шта нам је потребно за живот, рекао је Епископ Атанасије у својој беседи и наставио: – Господ је објаснио, ако имате само једну мрвицу вере, то је веза са Богом, то је свест о томе да је Бог са нама, то је препоручивање себе Богу, то је призивање Бога у помоћ, то је живљење живота не у усамљености него живљење живота са Богом, то је вера. Везаност наша, нашег бића са Богом. И ако та везаност буде тако слаба као што је једно мало зрно, биће моћна.

Преосвећени је на крају уз благослов свима присутнима поделио по један примерак књиге Свето Причешће – Лек бесмртности Епископа бачког г. Иринеја.

Извор: Епархија милешевска