Живе речи утехе: Живе речи утехе

Најава: Молитва за почетак нове школске године

Mon, 14 Sep 2020 14:47:45 +0000

Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године биће служен у недељу 7/20. септембра 2020. године у свим храмовима у Епархији бачкој.

Преузмите летак кампање “Изабери веронауку”

Позивамо ученике, вероучитеље, катихете и остале просветне раднике хришћане, родитеље и целокупни благочестиви народ Божји да дођу у своје парохијске цркве на богослужење тога дана.

Дођите да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење!

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Зајечар: Семинар за чтецирање

Mon, 14 Sep 2020 14:43:26 +0000

Семинар за чтецирање, који је осмишљен да слушаоцима пружи основна теоријско-практична знања и вештине неопходна за чтецирање на архијерејским литургијама, четвртог дана Фестивала хришћанске културе, у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, одржали су г. Миљан Никитовић и г. Божидар Мијаиловић, чтечеви Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија.

Овом предавању је поред владика Арсенија и Илариона, који су и сами узели учешћа у семинару употпунивши га својим коментарима, присуствовало тридесетак чтечева.

Извор: Епархија тимочка

Освештан први храм посвећен мученицима јасеновачким

Mon, 14 Sep 2020 14:33:49 +0000

У недјељу, 31. августа/13. септембра 2020. године, када Православна Црква прославља Сабор српских светитеља и спомен мученика јасеновачких, у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља, у Јасеновцу, у Епархији славонској, освећен је шрви храм на свету посвећен Светим новомученицима јасеновачким.

Повезане вести:

Празник Светих новомученика у манастиру Јасеновцу

Навечерје празника Светих мученика јасеновачких

Чином освећења параклиса (капеле) и Божанственом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи славонски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и свештенство из више епархија.

Послије јеванђелског читања бесједио је епископ Григорије. Он је говорио о важности памћења, али и опасности злопамћења:

-Памћење је крајеугаони камен на коме се заснива наш хришћански идентитет, а то је подједнако памћење онога што је било и онога што тек треба да буде. Памћење не може бити смислено, ако се сјећамо само некога ко је некада постојао и више га нема, а не сјећамо га се као некога ко ће бити. Зато памћење не може бити пунозначно, ако само данас памтимо, а већ сутра ћемо заборавити. Памћење има пуноћу само уколико се укоријени и засади у вјечности у којој нема смрти, бола и жалости, у којој ништа не вене. Зато узносимо имена мученика у службу Божју, јер жарко желимо да се њихов спомен и њихово име заувијек настане у вјечном Божјем памћењу. Њихово и своје постојање ћемо осигурати само ако будемо записани у књизи живота вјечнога.

-Друга страна памћења није само заборав већ нешто много злокобније – злопамћење. Памтити значи с љубављу се сјећати пострадалих. Памтити значи сачувати имена мученика од заборава. Памћење значи не дозволити да се злочин икада више негдје понови. А злопамтити, пак, значи гајити мржњу у свом срцу према убицама. Злопамтити значи жељети зло крвницима, на зло узвраћати злом које трује наше душе силније од најљућег отрова. Злопамтити, на концу, значи жудјети за осветом и за туђом смрћу, истакао је владика Григорије.

По заамвоној молитви црквеном сабрању обратио се домаћин, епископ Јован, који је поздравио присутне архијереје, госте и сабрани народ. Владика Јован је рекао да су се у Јасеновцу окупили епископи са разних страна земљиног шара да освете цркву, као што су у вријеме када се освештавао храм Гроба Господњега, архијереји са Сабора из Тира бродовима дошли у Јерусалим како би осветили први од храмова Цркве Божје. Говорећи о новоосвећеној капели, Владика је истакао:

-Ово је зимска црква, прва у српском народу, прва у Цркви Божјој, прва у Српској Цркви, прво мјесто које је посвећено новомученицима јасеновачким.

Након обраћања домаћина освећене су спомен-плоче трговцу Михаилу Благојевићу, предсједнику Црквене општине пакрачке, убијеном у Јасеновцу, и недавно упокојеном историчару Жарку Видовићу, који је преживео заточеништво у јасеновачком логору.

Послије отпуста Литургије, вјерници су се окупили на јасеновачком спомен-подручју, гдје је епископ Андреј на једној од хумки савршио чин благосиљања славског жита и колача. Владика Андреј се обратио окупљенима назвавши јасеновачко стратиште својеврсном апокалипсом. Рекао је да је народ који је страдао у Јасеновцу страдао голорук и био у немогућности да се брани. Владика је додао да ти људи нису ишли у смрт, јер су носили некакво зло: -Напротив, носили су у себи вјеру и завјет својих породица и својих предака. Упоредио је незлобивост јасеновачких жртава са незлобивошћу старозавјетних патријараха и праотаца: Авраама, Исаака, Јакова и Јосифа.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Празник Светих новомученика у манастиру Јасеновцу

Mon, 14 Sep 2020 14:32:14 +0000

Празник Светих новомученика јасеновачких молитвено је прослављен у недељу, 13. септембра 2020. године, у манастиру Јасеновцу.

Освећење новоподигнуте зимске цркве Светих новомученика јасеновачких, и свету архијерејску Литургију, уз саслужење Преосвећене господе Епископа славонског Јована, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, источноамеричког Иринеја, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, свештенства и монаштва више епископија, служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.

Поучавајући о речима прочитаних одељака из Светог Писма, о светим мученицима Цркве Христове, поучном беседом окупљене вернике поздравио је Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије.

Након причешћа светим Даровима, по свршетку свете Литургије, у славу Божју а у част и спомен Светих новомученика, на гробној хумци у Спомен подручју Јасеновац, архијереји су освештали славски колач и жито. Пригодном беседом вернике је поздравио Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј.

Извор: Епархија славонска

Митрополит Амфилохије: Звање и призвање свакога човјека и свакога земаљскога народа је да се жртвује за ближње своје и да на тај начин испуњава заповијест Христову!

Mon, 14 Sep 2020 14:29:51 +0000

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сабор српских светитеља са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У току Литургије миропомазао је новокрштене слуге Божије Милоша и Вукашина.

Звучни запис беседе

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је звање и призвање свакога човјека и свакога земаљскога народа да се жртвује за ближње своје и да на тај начин испуњава заповијест Христову.

“И да љубав Христову задобија и да том љубављу свједочи Њега као вјечну и непролазну љубав”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да данас прослављамо све који су Христа прославили у нашем светосавском народу.

“Данас је празник свих светих у роду српском светосавском, Бога прославивших. Међу њима има има и стараца и старица, младића и дјевојака, дјеце и одраслих, свештеника, патријараха, ђакона и свих слојева заједнице који су Бога прославили и кроз које се Бог прославио, који су Господа посвједочили својим подвигом, својим трудом, својом вјером, својом љубављу и својом жртвиом”, истакао је он.

Нагласио је да је један од њих Свети Арсеније, наследник Светог Саве, чије мошти почивају у овом манастиру.

“Арсеније је његов ученик који је Господа прославио и кроз кога се Господ прославља кроз вјекове, који је заједно страдао са својим народом””, рекао је Владика Амфилохије.

Након Литургије у славу Божију и у част данашњег празника благосиљан је славски колач.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Иларион: Свети Јован је био највећи подвижник и служитељ Божји!

Mon, 14 Sep 2020 14:28:25 +0000

Четврти дан 5. Фестивала културе, 11. септембра 2020, почео је светом архијерејском Литургијом на темељима ранохришћанске базилике на локалитету Феликс Ромулијана. Епископу Илариону је саслуживало свештенство и монаштво Епархије тимочке.

Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благодаримо Богу на моменту слободе!

Sat, 12 Sep 2020 15:06:36 +0000

У петак, 11. септембра 2020. године, одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Оцу Гојку саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Предраг Шћепановић и Мирчета Шљиванчанин, јереј Лека Вујисић и ђакон Душан Биговић. Свима сабранима, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Отац Гојко се у уводном дијелу осврнуо на сами живот, значај и дјеловање Светог Јована Крститеља који је у свему ишао испред Господа у свему што је Господу било намијењено:

,,Данас обиљежавамо дан усјековања главе Светог Јована Крститеља, дан његове земаљске смрти која је мученичка и смрти која нам најбоље, најсликовитије тумачи што значи кад Светог Јована зовемо крститељем, пророком и претечом.

А шта значи ријеч претеча?

То значи да је Свети Јован Крститељ онај изабрани од Бога човјек који иде испред Господа у свему што је Господу намијењено.

Прије него што Господ каже ,,покајте се јер се приближило Царство Небеско'', иде Јован Крститељ и те ријечи говори. Прије него што Господ крштава и господњи ученици - крштава Јован Крститељ. Прије него што Господ буде суђен и бачен у тамницу, бачен је у тамницу Јован Крститељ. Такође, прије него што Господ пострада од руке силника овога свијета - пострадао је Свети Јован Крститељ. Он је прије Господа и у ад сишао да наговијести онима заробљенима у тами у безнађу ада, смрти да ће доћи Господ и раскинути и те окове.''

Он је потом нагласио да Црква Божија на земљи увијек мора бити на распећу и да по природи у овоме свијету нема икад ишта сигурно, будући да су се земаљска царства често кроз историју претварала у нешто насупрот небеском царству:

,,Овај нам данашњи дан као и велики петак као и толики други дани када славимо и обиљежавамо смрти мученика говоре испуњење оне Господње ријечи: ,,Моје царство није од овога свијета'' и оне ријечи Светог апостола Павла: ,,У овоме свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи''.

Просто не припада цркви Божијој да у овоме свијету има икад ишта сигурно. Господ је дошао да нам најави Небеско царство и да ако нам га покаже у свој својом слави а показао нам га је својим васкрсењем, онда било какво земаљско царство је пролазно и претвара се нажалост врло често у супротност небеског царства''.

Такође, отац Гојко се надовезује да некада по Божијем промислу бида да Господ допусти да се и на земљи формирају владавине које знају за Бога, а навео је као еклатантан примјер - примјер нововјековне теократске Црне Горе:

,,Бивало је у историји по Божијем промислу да не би ми само као хришћани чекали то неко апстрактно небеско царство Господ је допуштао да и овдје на земљи се успоставе и државе и владе и царства која се моле Богу и која узносе молитву Вишњем - односно она царства која знају за Бога.

Што је Црна Гора, нововјековна, него управо икона тога небескога царства, јер, није могло јасније и буквалније да буде него да се један епископ, митрополит стави на чело државе и да уређује и владу и да поставља полицију и води војску и води дипломатију и да доведе до тога да се наша земља - Црна Гора препозна и у Европи и у свијету као једна земља достојна да у њој људи живе и да се људски у њој једни према другима односе.''

Отац Гојко је у свом даљем обраћању подсјетио да је модерно вријеме и модерна Црна Гора Држава секуларног модела уређења друштва, које значи апсолутну и потпуну слободу у погледу дјеловања и мисије цркве:

,,Данас живимо у вријеме грађанског, секуларног друштва. Више никоме не пада на памет Богу хвала нити да убија хришћане, али исто тако никоме не пада на памет да прави неку државу која је само хришћанска. Данас живимо у времену када црква уз Божију помоћ и Божији благослов може у било којој држави и било којем граду да врши своју мисију.''

Напослијетку, отац Гојко је указао на то да је веома важно да благодаримо Богу на моменту слободе који је извојеван грађанским протестом и хришћанским начином, љубављу, стрпљењем и вјером у Бога:

,,Треба да се Богу захваљујемо што је дошао моменат слободе, а тај моменат слободе смо и ми сви присутни у протеклих годину дана једним финим и мирним грађанским протестом и хришћанским начином, љубављу, стрпљењем и вјером у Бога одбранили и није било никаквог плана, тактике, нацрта како ће се одбранити. Међутим, свако је од нас знао, да ако будемо упорни, Бог ће нам помоћи и како он најбоље знао, да ће нам донијети ту слободу!

Ми свих ових дана славимо грађанску слободу! Јер, одбранили смо се од једног сулудог Закона, од једнога прописа који је таман хтио да укине цркву, Не директно, али, да је пригуши и да јој утрне фитиљ. А ми смо показали да то не желимо и Бог је чуо нашу молитву.''

,,Слава великоме Бог што дан Св. Јована Крститеља славимо у грађанској слободи! Нека се наше молитве наставе, јер, требаће још много снаге, много стрпљења и много љубави да то што нам је Бог дао сачувамо.'' - закључио је отац Гојко.

Извор: Храм Христова Васкрсења у Подгорици

Митрополит Амфилохије: Обнова капеле на Ловћену испуњење Њехошевог аманета и скидање проклетства са Црне Горе!

Sat, 12 Sep 2020 14:57:59 +0000

Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања. У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година.

АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г.

Влада Црне Горе

н/р др Игора Лукшића, предсједника

Подгорица

Поштовани г. Предсједниче,

Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.”

Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”.

Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”.

По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.”

Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”.

Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”.

Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.”

У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”.

Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа.

Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом:

а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде).

б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине).

в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).”

г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства.

д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења.

У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања,

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

др Амфилохије Радовић с.р.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Усековање главе Св. Јована Крститеља један од најстрашнијих дана у историји!

Sat, 12 Sep 2020 14:56:32 +0000

Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића.

Звучни запис беседе

У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”.

“Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.”

Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру.

“Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика.

Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира.

“Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.”

Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија:

“Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.”

На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска:

“То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.”

Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника:

“Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.”

Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду:

“Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.”

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ јужненски Диодор: Христос је увијек са онима који се не боје!

Sat, 12 Sep 2020 14:54:45 +0000

Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља торжествено је прослављен у Цетињском манастир, у у којем се чува његова Света десница. Празновање је започето Светом архијерејском литургијом којом је уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва началствовао Архиепископ јужненски господин Диодор, викар Митрополита одеског и исмаилског господина Агатангела (Украјина). У литургијској бесједи владика Диодор је казао да устима пророчким Господ каже: – Ево ја сам ти предложио живот или смрт и ти сам бирај да ли ћеш да живиш или умиреш.

Звучни запис беседе

„Данас враћајући се двије хиљаде година уназад и сјећајући се овог тужног, али за нас хришћане уједно и радосног догађаја, ми треба сваки понаособ за себе да направимо избор како ћемо да живимо даље. И данас на крају Свете литургије желим свима браћо и сестре, да ви изаберете живот, да увијек живите са Христом и да Христос увијек буде са вама. Чврсто се држите за Његову руку и поступајте онако како је поступао Свети Јован Крститељ. Не бојте се никога. Поступајте онако како сте поступили када је било потребно штитити и бранити своју Цркву. Из историје знамо да ваш народ није увијек био богат и моћан, али је увијек био храбар. Христос је увијек са онима који се не боје. Историја вашег народа то потврђује“, казао је, између осталог, Архиепископ јужненски господин Диодор.

Владика Диодор се са једним свештеником и вјерницима из своје епархије ових дана налази у посјети манастирима Црне Горе. Прије Цетиња посјетио је манастир Острог.

На крају Свете литургије изнешена је десница Светог Јована Крститеља која се чува у Цетињском манастиру, како би је присутни вјерници цјеливали и узели благослов, а прочитан је и акатист овом светитељу.

Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика запорошки УПЦ Лука посјетио Цетињски манастир

Sat, 12 Sep 2020 14:53:26 +0000

Митрополит запорошки Украјинске православне цркве г. Лука, који борави у посјети Митрополији црногорско-приморској, данас је посјетио Цетињски манастир, гдје се поклонио Светој десници Светог Јована Крститеља, честици Часног крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског Чудотворца.

Високог госта дочекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братијом Цетињског манастира.

Владика Лука претходно је посјетио манастир Острог, а јутрос је, заједно с Митрополитом Амфилохијем служио Литургију у остошком скиту Јован до.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Иларион: Лик и дело епископа Емилијана остали су записани златним словима у историји Епархије тимочке!

Sat, 12 Sep 2020 14:50:16 +0000

Дана 10. септембра 2020. године, у порти Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је архијерејску Литургију и парастос блажене успомене Епископу тимочком г. Емилијану (Пиперковићу) поводом 50-годишњице од његовог упокојења. Литургији је присуствовао др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу сa црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије.

Извор: Епархија тимочка

Најава: Богомољачки Сабор у манастиру Пиносави 12.09.2020.

Wed, 09 Sep 2020 16:50:08 +0000

Појте Богу нашем појте, појте Цару нашем појте!

По Благослову нашег Просвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у суботу 12. септембра, у Манастиру Пиносава биће одржан обновљени Богомољачки Сабор у Кусатку.

Света Литургија почеће у 8 сати. Потом ће се испод крошње Карађорђевог храста одржати разна духовна предавања наших познатих свештенимонаха, свештеника и духовника, као и појање богомољачких песама, како старих тако и нових. Сабор се завршава Вечерњом службом у 17 сати. Добро дошли!

Као што је то био случај и у време св. Владике Николаја, Богомољачки сабор ће почети светом Литургијом у 8 часова, а завршити се вечерњим богослужењем од 17 сати каже о. Петар који појашњава да ће се у манастирској порти, испод крошње Карађорђевог храста, одржати разна духовна предавања наших познатих свештеномонаха, свештеника и духовника. Окупиће се и бројни појци и хорови, како деце тако и одраслих, који негују богомољачке песме, па ће сви сабрани имати прилику да се подсете старих песама и да наравно чују неке нове.

У наставку чујте позив о. Петра и реч више о обнови ове старе богомољачке традиције у Кусадку.

Извор: Радио "Слово љубве"

Обраћање игумана Петра (Драгојловића)

http://www.agencijami.net/Uploads/SlovoLJubve/Audio/09.09.20 otac Petar Dragojlovic.mp3

Прота Миливој Мијатов даривао богослужбене сасуде храму у Сомбору

Mon, 07 Sep 2020 16:06:00 +0000

У недељу 13. по Педесетници, 6. септембра 2020. године, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору, светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића и Бранислава Шијачића, као и ђакона Александра Верића. У име своје породице, прота Миливој је даривао богослужбене сасуде храму у Сомбору, који су освећени после свете Литургије.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке