Поводом дезинформација које се појављују у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија обавјештавамо јавност да је у односу на данашњи извјештај непромијењено. Проблем који је направио пнеумомедиостинум – ваздух у средогруђу је под надзором љекарског тима који од самог почетка болести Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија се брине о његовом опоравку.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом дезинформација које се појављују у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија обавјештавамо јавност да је у односу на данашњи извјештај непромијењено.

Проблем који је направио пнеумомедиостинум – ваздух у средогруђу је под надзором љекарског тима који од самог почетка болести Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија се брине о његовом опоравку.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приликом јутрошњег контролног прегледа Митрополита Амфилохија примијећено је да мало отежаније дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Такође и скенер плућне артерије и скенер плућа. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период, а готово је неизбјежан када се ради о старијим пацијентима.

Митрополит није прикључен на респиратор и користи и даље мод неинвазивне вентилације, што значи да плућа обављају нормално своју функцију.

Скенер плућа и плућних артерија је показао да нема тромбозе, а бронхоскопски налаз да су дисајни путеви чисти. Налаз на срцу је такође добар.

И у наредном периоду, као и до сада ћемо уредно и детаљно извјештавати о свим промјенама у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија, који се од 6. октобра налази на болничком лијечењу од болести узроковане коронавирусом.

Молимо се Господу нашем Исусу Христу, љекару душа и тијела наших, да и Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свим болнима подари брз опоравак.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и даље се налази на болничком лијечењу у Клиничко-болничком Центру Црне Горе гдје се опоравља од упале плућа изазване коронавирусом.

По ријечима љекарског тима Митрополит Амфилохије се опоравља планираном динамиком. Сви налази су у побољшању па је у процесу постепено смањивање нивоа кисеоника, чије се дефинитивно скидање очекује у наредним данима.

Једно од најчешћих питања које се поставља након сазнања да је Митрополит негативан на коронавирус је када се очекује Митрополитов излазак из болнице?

Љекари истичу да је у овом моменту то незахвално прогнозирати и да је за њих много важније да се тренд опоравка настави у добром правцу и постепено као и до сада. Митрополит је доброг општег стања и видан је свакодневни напредак и у том погледу.

Природа болести и године пацијента и даље су фактори који нас опомињу на опрез и стрпљење, као и на сагледавање и праћење ситуације са пецијентима из дана у дан. Досадашње искуство је показало да је успех у лијечењу већи уколико опоравак тече у константном али благом и свакодневном прогресу. Управо такав је опоравак митрополита Амфилохија.

Митрополит је под сталним љекарским надзором који спроводи комплетан терапијски поступак. На болничком лијечењу се налази од 6. октобра.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 24. октобра када наша света Црква прославља Светог апостола Филипа, Преподобног Теофана Начертаног и Светог Нектарија патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ  зворничко-тузлански г. Господин Фотије служио је свету  архијерејску Литургију у Храму Усјековања главе светог Јована Крститеља у Доњој Остружњи.

Звучни запис беседе

Преосвећеном епископу саслуживали су: Архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Мирко Николић, протојереј-ставрофор Боривоје Шањић;умирововљени парох теслићки, протонамјесник Раде Танацковић; надлежни парох и протођакон Славољуб Милошевић.

''Последње две недеље долазим у добојски крај, тако је по распореду дошло. Да вам не досадимо долазећи, али радујемо се када долазимо овде да смо са нашим народом овде и да смо са својим светињама.

 Долазећи овде, у Остружњу Доњу, видели смо успут, у сваком месту има споменик људима пострадалим у о последњем Одбрамбено-отаџбинском рату. Свако село и свако место је дало жртву за Републику Српску. За своју Цркву, за своје православље, за своје српство и то је благословено. И зато ће Република Српска опстати. Не због политике или овога и онога, него због жртве коју су људи поднели за њу, јер тако она постала светиња'' поручио је Епископ Фотије у својој бесједи.

Након литургијског благодарења Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије освјештао је светосавски дом који се налази у порти храма Усјековања главе Светог Јована Крститеља у Доњој Остружњи.

Том приликом Преосвећени владика је одликовао општину Станари орденом краља Драгутина – преподобног Теоктиста. Орден је примио начелник општине Станари, господин Душан Панић.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Бихаћу у Недјељу двадесету по Духовдану 25. (12) октобра 2020. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Синиша Сердар, протонамјесник Јован Бањац, презвитер Славиша Милиновић и протођакон Немања Рељић.

Звучни запис беседе

У својој јеванђелској бесједи Његово Преосвештенство Епископ Сергије је бесједио о Христовом Васкрсењу из мртвих и о вјеру у Њега. О томе нас учи данашње свето Јеванђеље по Луки које нам још једном показује да Христос Васкрсава из мртвих, а то може да учини само Онај, Господар и живота и смрти. Ако вјерујемо истински у Христа, не желимо да умремо већ да живимо са Њим у будућем вијеку које нам је даровао својим Васкрсењем.

Владика је послије Литургије представио новог пароха бихаћког Славишу Милиновића и пожелио му многе и благе године пастирског рада на њиви Господњој.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На празник Светог апостола Филипа, у суботу 24. октобра 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Звучни запис беседе

Током свете службе Божје, у којој је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранаског и монаштво Манастира, у чин презвитера рукоположен је досадашњи ђакон Александар Раковић.

Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је данашњи свети дан велики благослов за нашу Епархију, јер је Црква Божја добила новог свештеника Александра који се од најранијег дјетињства припремао за ову свету службу.

То је, оцијенио је Владика, много важно, јер без добре припреме нико не би смио да прима свештенички чин.

„И ово што се припремио је само добар темељ и почетак, јер када неко прими свештенички чин треба да схвати да је на почетку, да треба још много да учи, да се удубљује у тајне свете вјере православне. Наша света вјера је по својој дубини неисцрпна и по својој садржини необухватљива, а што се више човјек с њом упознаје све му је слађа, све више његов дух хоће њом да се наслађује“, рекао је Епископ Јоаникије.  

Навео је да су у Цркви свештена лица прва призвана да се наслађује тајнама свете вјере православне, да хране свој ум Божјом истином и своју душу тајнама свете вјере.

„Ко је више призван да се смирава и да се уподобљава Господу Исусу Христу него свештеник. Наравно, призвани смо сви ми хришћани да се удубљујемо и да учимо нашу свету вјеру, али, понајприје они којима је дато то пуномоћство од Цркве да      вјеру проповједају. Када свештеник полази на дјело свете службе, он треба да се угледа на свог Учитеља и на свог Спаситеља Господа Исуса Христа, на тог доброг Пастира Који је положио живот свој да се многи спасу, чија је смрт била живоносна, да се угледа на Сина Божјег у Којем имамо примјер и сву подршку за ово свето дјело“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Он је додао је Господ дао све, дао је самог себе, хришћанима да живе правим истинским животом, а нарочито свештеницима да врше своју свету службу.

„Излио је на њих благодат Светог Духа, опасао их и оснажио силом своје истине, правде, љубави, доброте, милосрђа, разумијевања и других дарова, а те дарове свештеник умножава својим трудом. Ниједан дар Божји не дјелује механички без нашег учешћа, ако ми нећемо да прихватимо дар Божји он ће од нас одступити. Бог је дао све, само зависи колико смо ми спремни да прихватимо и да се прилагодимо том дару и тој светој служби“, указао је Владика будимљанско-никшићки.

Досадашњи ђакон Александар Раковић, који је данас постао свештеник и ускоро ће поћи на парохију, лијепо се припремио кроз школовање на Богословском факултету, а добро се научио и ван факултета, јер је, по ријечима Преосвећеног Епископа, рано заволио љепоту дома Божјег и свету службу.

„Треба сад он да учи дјецу и омладину, њима највише да посвети пажње, а и старијима. Дјеца и омладина су спремнија, њихове су душе отвореније да приме ријеч Божју, да приме поуку, да се прилагоде Божјој милости и Божјој љубави, а старији су, већ, стекли своје навике и теже се мијењају. Међутим, гдје Бог хоће превазилазе се закони природе и када је то ради спасења некога, онда је Господ спреман да обнови нашу мисао, нашу савјест, наш ум  и наше срце“.

„Свештеничка служба је узвишена, света, можемо рећи, величанствена, али је, истовремено, и тешка. Господ даје да свештеник окуси и једно и друго, и оно што је лијепо, узвишено, величанствено, што усхићује његово срце, даје му радост у тој светој служби у вршењу дјела Божјег. Врло често, на то путу има и горчине, и то је по Божјем промислу, такође, да се испита колико смо вјерни. Кад би било само оно лијепо, сви би ишли тим путем, али кад има и оно горко онда не бисмо“, указао је Владика Јоаникије.

Оцијенио је да у Црној Гори никада није било лако свештеницима. У Посланицама Светог Петра Цетињског се може видјети каква је његова служба била, а ни Светом Василију Острошком није лако било са својима.

„Ту треба показати доста разумијевања, снисхођења, трпљења, бити спреман да се прими поруга и увреда. Свештеник нови треба да посјети сваки дом који му је од стране Цркве повјерен да о њему води пастирску бригу. Многи га неће примити у свој дом, а он их, како учи свето Јеванђеље, не би требао да оставља. Немојте да им се нијесте обратили, јер је свештеник посланик Божји свима који су му повјерени и треба сваког да упозна. Није наш народ тако злочест, има злочестих и неразумних, немојте сваког неразумног да схватите да је злочест. Свештеник мора да нађе снаге, односно да снисходи до те мјере да му је свако брат и пријатељ“, поучавао је Преосвећени Епископ.

Он је, честитајући новом посланику у винограду Господњем, оцу Александру, пожелио Божјег благослова, да га Господ укријепи благодаћу Пресветог Духа.

„Нека га оснажи силом своје истине, правде, љубави, мудрости, а понајвише трпљења и снисхођења према својим парохијанима да, увијек, према њима има љубави, разумијевања и да се, често, сјећа ријечи Христове, ако је Христос тако поступио онда и ми треба тако да поступамо у овом свијету, а Христос каже: Нијесам дошао да судим, него да спасим свијет“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Поводом неистинитог текста објављеног на порталу Nova.rs под насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana, Црквена општина новосадска демантује наводе компаније Color Media Communications и, у циљу истинитог обавештавања јавности, у целости преносимо њен деманти.

Ради истинитог обавештавања јавности, Српска православна Црквена општина новосадска објављује следећи

Д Е М А Н Т И

Портал Nova.rs, 17. октобра 2020. године, објавио је неистинит текст са тендециозним и злонамерним насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana.

Реч је о грубом обмањивању јавности јер се Црквена општина новосадска, а не Епархија бачка или епископ Иринеј, обратила писмом компанији Color Media Communications и обавестила их да планиране активности посете храмовима кроз њихов пројекат Novi Sad za početnike не могу реализовати без претходног обавештења и договора са надлежном Црквеном општином управама храмова. У истом допису је истакнута и чињеница да због све учесталијих клевета директора и власника  ове компаније на рачун Српске Православне Цркве и њеног односа према сопственој духовној, историјској и културној баштити, Црквена општина новосадска не жели да буде део таквог пројекта.

Компанија Color Media Communications је брзо одговорила кратким електронским писмом истичући да ,,nije ni planirano da turistička tura ulazi u hramove, zbog epidemiološke situacije. To je razlog zbog kog nismo tražili dozvolu”.

Ипак, сутрадан, 17. октобра 2020. године, власник и директор наведене компаније, занемарујући сопствени допис, и портал Nova.rs су свесно и злонамерно дезинформисали јавност и по ко зна који пут оклеветали Српску Православну Цркву, односно једног од њених најугледнијих архијереја, и тиме још јасније потврдили да им није стало до истине. Више је него јасно да Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј није забранио улазак у храмове нити се уопште тиме бавио, а да је епидемиолошка ситуација била главни и једини разлог због којег су туристи Color Media Communications остали изван храмова.

Свети храмови у Епархији бачкој, а самим тим и у Новом Саду, су увек били и биће подједнако отворени за све људе добре воље, без обзира њихову конфесионалну или националну припадност. Епархија бачка са својим црквеним општинама се трудила да и у време највеће хајке на Цркву и вернике у време овогодишњег Васкршњег поста и празника, у чему је предњачио наведени портал са својом сестром близнакињом N1, задржи отворене храмове, па исто чини сада и чиниће заувек. Свети храмови, као видљиви знак Божјег присуства на земљи и Дом Бога Живога, су отворени за све људе, а посебно за оне који су у стању да препознају и осете дух Љубави Божје. Они који су злонамерни и не гаје љубав него мржњу и завист, сами себи затварају врата храмова и лишавају себе заједнице са Богом.

По заповести Господњој, молимо се и за њих: да им Господ просветли разум и душу и приведе познању Истине, ослобађајући их сваке лажи и зле напасти.

Црквена општина новосадска

Подсећамо јавност да је представницима компаније Color Media Communications упућен позив да учествују у радијској емисији Информативне службе Епархије бачке – реализованој поводом теме обнове фасаде Владичанског двора у Новом Саду, као и поводом других актуелних тема – на који се они нису одазвали, али су, упркос томе, наставили са својом прљавом медијском кампањом.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана.

Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу.

Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин.

По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим.

У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен!

КРАТКА БИOГРАФИЈА

Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.

Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.

Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.

Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“.

Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.

Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.

Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.

Извор: Епархија шумадијска

У петак 23. октобра 2020. године манастир Милешеву посетио је Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније. Уваженог госта дочекао је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије.

Након поклоњења гробу Светог Саве, моштима Светог краља Владислава и Светог Нестора Милешевског, и другим манастирским светињама првопастир Епархије милешевске показао је драгом госту зграду будуће манастирске радионице у којој ће сестринство моћи несметано и много квалитетније обављати своја монашка послушања. 

Епископ Арсеније посетио је и епископско седиште у Пријепољу, где је са домаћином, Владиком Атанасијем, разговарао о актуелним темама у нашем друштву.

Извор: Епархија милешевска

У четвртак, дана 22. октобра 2020. године, када Црква слави Светог апостола Јакова и Светог деспота Стефана српског, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим осветио је антиминсе и служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Даљска Водица.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, архијерејски намесник осечки, протонамесник Немања Клајић, службеник ЕУО, јереј др Марко Шукунда, службеник ЕУО, јереј Синиша Мићановић, други парох боровонасељски и ђакон Војислав Николић, службеник ЕУО.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Село Каћ је једно од најстаријих у новосадској општини, удаљено је десетак километара од Новог Сада и налази се на самом почетку знамените бачке области – Шајкашке, између Дунава, Тисе и Великог канала, окићен непрегледним површинама пшенице, кукуруза и сунцокрета.

Постоје одређени материјални трагови да је ова територија била насељена од најранијег периода. Иако први помен Каћа датира из 1276. године, где се о њему говори као о племићком поседу, не смемо занемарити чињеницу да је он током ратова у више наврата уништаван и да су преко ових територија пролазиле многе освајачке војске, стога не располажемо свим писаним изворима који су постојали.

Тамо где је било нашег српског народа, градили су се и свети храмови, тако и у Каћу постоји храм, који је посвећен Светом Оцу Николају, Мирликијскоме Чудотворцу и догађају преноса његових светих моштију у град Бари. Овај велелепни храм доминира селом и целокупним каћким крајем, а у његовој градњи учествовало је тадашњих 2564 житеља. На месту данашњега храма, чија је градња почела у лето 1841. а завршена у лето 1844. године, постојао је и раније свети храм, који је због своје трошности и дотрајалости замењен данашњим знатно већим и монументалнијим, саграђеним од личних средстава тадашњих житеља Каћа. Током овог неимарског подухвата, о духовним и материјалним добрима у Каћу бринули су свештеници Јаков Ракић (1775–1849) и Гаврило Пешић (1804–1873).

Свети храм грађен је као једнобродна грађевина са класицистичком фасадом и једним редом прозора, полукружном олтарском апсидом на истоку и засвођеним хором са зиданом парапетном оградом на западу, са високим торњем на којем је постављен сат. Звоник је украшен лименом капом у црвеној боји а у њему су постављена четири звона. Из записа који је 1866. године оставио парох Василије Вуковић (1835–1911), види се да је свети храм освећен на светог пророка Илију 1844. године. Грађевинске радове изводио је Франц Шмауз зидар из Великог Бечкерека и цимерман (тесар) Јоан Мукер.

Богослужења у новоизграђеном храму вршена су до 27. марта 1849. године, када је мађарска војска заузела како Нови Сад и Петроварадин, тако и сам Каћ, а народ је заједно са својим свештеницима морао да напусти своје домове, како би сачувао животе. Неколико дана после тога, сам храм као и скоро све куће у Каћу су запаљене и опљачкане. После потписивања примирја и повратка народа на своја спаљена огњишта, приступило се обнови истих, као и самога светога храма. За његову обнову највећи значај је дар цара Франца Јозефа од 6000 форинти сребра, који су добијали храмову у шајкашкој области на име благодарности цара за учешће српског народа у борби против мађарске војске. Наведеним средствима урађен је иконостас и окречен целокупан ентеријер. У овој првој фази обнове радови су изведени веома једноставно, јер је износ који је добијен био знатно мањи у односу на причињену штету.

После десетак година од првобитне обнове, када Црквена општина каћка обезбедила довољно средстава, уследило је улепшавање унутрашњости светога храма. Иконостас је резао Милош Девић из Бачке Паланке, а осликао га је Ђорђе Ракић, живописац из Нештина 1863/64. године, као и иконе на певницама, Богородичином и владичанском трону. Иконостас са три зоне и крстом на врху богато је украшен флоралним орнаментима, венцима лишћа, пупољцима цвећа и коринтским капителима у првој зони. Зидне слике на северном и јужном зиду, као и сцене на сводовима храма радио је живописац Димитрије Петровић из Новог Сада, током 1886. године, чиме је и завршено потпуно уређење унутрашњости храма.

Током незапамћене олује, 16. јуна 1952. године, срушен је кров звоника и део торња, који је том приликом оштетио кровни покривач и део свода у храму. Велико невреме се десило и четири дана после тога, чиме је, по сведочанству проте каћког Миливоја Вуковића, осамдесет процената усева страдало, што је учинило да је народ био у великој беспарици и тешкој животној ситуацији, чиме је било немогућа озбиљнија обнова оштећеног храма. Тек после две године 1954. године оправљен је торањ и постављен нови скромнији кровни део, чекајући боља времена, јер је Црквена општина одузимањем њене земље од тадашње државне власти, услед спровођења аграрне реформе, била врло скромних могућности.

Половином 1960. године, а сто десет година од прве обнове, почела је велика обнова унутрашњости светога храма. Том приликом очишћени су иконостас и фреске на зидовима и своду светога храма, а у остатку простора урађени су нови зидни декоративни елементи. Рестаураторско-молерске радове извео је Васа Ујфалуши из Ђурђева. Неки делови храма урађени су истим декоративним елементима, док су неки обогаћени и урађени знатно другачије. Током поменуте године обновљен је и кровни покривач на храму.

Сређивање торња и његово малтерисање поново је рађено 1966. године, као привремено решење које је трајало све до 1986. године, када је 23. јуна, блажене успомене Епископ бачки Никанор осветио обновљени звоник и новоподигнути крст на њему, који је подигнут по узору на стари и који и данас краси Каћ као и саму шајкашку област.

Године 2016. отпочела је нова и детаљна обнова Светониколајевскога храма у Каћу. Најпре су урађени нови молерски радови на спољашњости храма, која је у односу на ранију белу боју, урађена у две нове нијансе, које су тако истакле његове монументалне делове и учиниле да овај свети храм изгледа још импозантније. Урађена је такође и нова прилазна стаза са малим платоом као и стаза око светога храма, знатно комфорнија, са заштитом темеља храма од атмосферске влаге. Потом је 2018. године урађена нова струјна инсталација, после чега се приступило и најзахтевнијем послу, конзерваторско-рестаураторским радовима на зидним фрескама и зидној декорацији, који су рађени и вођени од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, као и конзерватора Горана Болића из Суботице са његовим сарадницима. Паралелно са сликарско-конзерваторским радовима замењени су комплетно и сви прозори на храму, постављени су нови челични рамови, задржавајући исту форму као и ранији прозори, са уграђивањем нових декоративним венецијанских стакала, у боји блажих тонова, примеренијим самој унутрашњости храма.

Текуће 2020. године, на 170-годишњицу од прве обнове уништеног новоизграђеног храма, на понос свештенства, Црквеноопштинског управног одбора и верног народа у Каћу, дочекали смо обнову и завршетак конзерваторско-рестаураторских радова. Још већи понос јесте и чињеница да је Црквена општина каћка све наведене радове извела искључиво од сопствених средстава, на чему благодаримо Господу, као и свима који су из љубави, на било који начин, помогли у овом веома захтевном пројекту. Постоји још неколико важних пројеката, на путу комплетне обнове Светониколајевске светиње, за које се искрено надамо да ће успешно, уз Божју помоћ бити приведени крају, а чија би реализација требало да отпочне већ наредне године. Молећи се Господу, верујемо да ће сви они који воле своју свету Цркву, који се сматрају наследницима наших православних предака, а који су увек и на сваком месту бринули о свом духовном животу, као и о својим светињама, помоћи од срца и по својим могућностима, да наш Светониколајевски храм буде понос и слика наше привржености и љубави ка Господу.

Презвитер Лео Малешевић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке