Након данас спроведених контролних конзилијарних физикалних и дијагностичких прегледа, као и лабораторијских претрага, констатовано је да је здравствено стање Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија уредно и константно добро.

Контролни RTG снимак плућа не показује инфламаторне и инфилтративне промјене (непромијењен у односу на 04.11.2020.), док је контролни CT преглед планиран у наредним данима.

Спроведени су и ултразвучни прегледи срца, абдомена и колор-доплер крвних судова доњих екстремитета, који су уредни. Лабораторијске претраге (фактори запаљења) су у физиолошким границама. Примјера ради вриједност CRP је 1,21 (нормално до 5), седиментација еритроцита 4 (нормално до 10).

Основни витални параметри (тјелсена температура, сатурација, крвни притисак) константно имају физиолошке вриједности.

Владика је под редовним љекарским надзором и прима ординирану адекватну терапију у Ђурђевим Ступовима, која ће у наредном периоду, због доброг општег стања бити благовремено ревидирана.

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

У славу и част Преподобног Илариона Великог – имендана Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у уторак 3. новембра 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија.

Благодарећи свима који су узели учешће у овом духовном сабрању, владика Иларион произнео је беседу у којој је говорио о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Одавно није у цркви било човека који је на тај начин објединио све трудове и врлине хришћанске и представљао заиста живу икону Христову на земљи, рекао је Епископ тимочки истичући да свако сведочанство о животу митрополита Амфилохија представља сведочанство о посвећености целог живота Христу из љубави и благодарности према Богу и љубави према човеку. Гледајући на митрополитов живот ми извлачимо поуке и испуњавамо се ревношћу за наш даљи живот, јер видимо да човек и у 21. веку може, ако хоће и ако има љубави, да сведочи у потпуности Христово Јеванђеље, закључио је владика.

Посебну благодарност на присуству и молитвеном учешћу Његово Преосвештенство упутио је архимандриту Јовану (Маџићу) који је овим поводом дошао из Атине.

Такође, Епископ тимочки заблагодарио је присутним старијим свештеницима на посвећености и труду који су уложили за опстанак и напредак Цркве у временима када је она била готово избачена из друштва. 

Извор: Епархија тимочка 

Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков).

Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.

Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.

Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.

Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве.

Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У редовним љекарским визитацијама констатовано је да је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије уредног здравственог стања према објективним параметрима и субјективном осјећају.

Физикални прегледи показују да су налази по системима уредни, док су контролни лабораторијски налази у физиолошким опсјезима. Примјера ради главни маркер запаљења – CRP има вриједност 2,92 (нормално је до 5). Контролни снимак плућа је планиран за сјутра.

Основни витални параметри (тјелесна температура, сатурација, крвни притисак) константно имају физиолошке вриједности. Дакле, од уторка 3. новембра Епископ Јоаникије нема повишену тјелесну температуру.

Владика је под редовним љекарским надзором и прима ординирану адекватну терапију у Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру Епархије.

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад.

“Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве.

”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Оче и Учитељу!

Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи  колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне.

Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа.

Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља.

Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје.

Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства.

На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19).

Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот.

Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас!

У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег

јеромонах Иларион Ђурица

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост радија Светигора био је јерођакон Силуан Светогорац сабрат манастира Григоријат на Светој Гори Атонској који је говорио о вези блаженопочившег митрополита Амфилохија са Светом Гором и његовом утицају који је имао на светогорске монахе.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Када су ријеке људи дотекле да се поклоне благости и тишини Павловога гласа, знало се зашто то чине. Када су ријеке дотекле да се поклоне громогласу Амфилохијевом, неки су се питали зашто се то чини. Нису знали да тајна нити је у гласу, ни у очима, у тјелесној висини нити тежини, нити у причи! Испратили смо истога СвеЧовјека!

Такву смјелост је имао пред Богом и тако је суверено владао теолошким темама да је ту тешку, помало и стравичну тему тако приближио народу да смо убрзо сви са лакоћом причали о Цркви, Богу, Светитељима… Један атеистички народ, убрзо је постао народ клира. Мање то говори о нашој неспорној површности, колико о Митрополитовој језгровитости којом нас је подизао у предјеле Неба.

Био је Јагње, а сви су Га се бојали! Колико може да смета само Један Праведник у мору безакоња!

Сви смо само понекад у Праву. Тада би и Он био састрадавао са нама, држећи Божију страну. Потом би нас напуштао и то би осјећали као издајство. Не бисмо примијетили када смо изневјерили Бога! Тек пред Његову кончину, схватили смо Његову Мисију.

Нијесу се поклонили Његовој побједи, нити су се дивили Његовом тријумфу. И они су каткда побјеђивали и знају шта је свјетска слава. Остали су затечени пред чињеницом да је све радио и урадио само ради ближњих! Господа ради!

Није се устручавао пред царевима! Заступао је Бога!

На Њега се нијесу примала опадања. Како би слетјела на Његову ризу, тако би са ње склизнула. Ниједна служба није могла смислити нешто што би му могло боље пристајати. Његова глава била је скројена само за Митру, а Његово тијело само за Мантију!

Пошто га нијесу могли оптужити за маловјерје, кривовјерје, лаковјерје, сујевјерје… Био је опањкан због Правовјерја!!! Службе су му биле предуге, молитве преуслишене, ријечи убојите, Богољубље тврдоглаво, Вјера тврдокорна, Душа непокорна, Завјетовање печатно.

Да је хтио да им отима хљеб, давно би Црна Гора опет била теократија. У неколико дана им је помрсио све рачуне. Ни тада их не би послао у прошлост да нијесу почели јавно да се ругају Господу и понижавају Цркву!

Када је дошао, Црна Гора је била беспуће. Сада је лако по њој путовати. Од манастира Цетињскога, до тиватске Превлаке, од Превлаке до которског Луке и Момчила, од которског Луке и Момчила до савинског Саве и Јустина, од новске Савине до Никшићкога намастира и Острошког Василија, Исаије, Станка и Лазара, од греда острошкијех до подгоричког Васкрса, Симеона и Луке….Нема краја Путу ни Знаковима..

Када је на ледини, у пустињи ударао темеље Храму, крстили смо се како ћемо Га попунити! Сада се крстимо како ћемо сви у њега стати! Данас и Храму ваља дозидати припрату!

„Великима је све велико“! Нама је све симболично и ситно. Монументалне су нам само Владике!

Када није знао за одмор док био је у тијелу, како ли ће тек служити у Ангелскоме Лику!

Када су Га се бојали у сиротоме монашкоме постригу, како ли ће тек стрецати када им се прикаже у обасјању Ореола!

Које то ловћенске страже ће поставити када им се прикраде невидимо, када осване Капела! Опет ће бити „крив“ само Он!

Рекао је да неће мријети док не види Капелу на Језерскоме врху! Или је Она већ горе, или је Он још увијек жив! Или је она већ Обновљена и Он већ Бесмртан, само нам ваља се очистити и прогледати!

Многи су бранили и светили само своје! Он није имао туђих Богомоља! Свака Богомоља је Дом Божији, а Он је био првосвештеник Праве Вјере! Најприродније је било да је увијек у Праву! Није урадио само оно што није рекао да ће учинити!

Ми смо имали кога да стане испред разуларених, безумних, закрвављених и спремних да утјерају кола са експлозивом у Џамију и тако злодјелом у Београду „одбране“ Косово. Имају ли они Mуфтију да стане испред њихових бед бојса и сачувају Косово?!

Од првога дана, када сам Га видио и чуо, знао сам шта ми је чинити. Жао ми само дјеце која ће бити беспослена до Његовог Другог Доласка!

Злочести су Га „украшавали“ и „чашћавали“ ремницима, реденицима, еполетама, машинкама и кокардама…Нијесу другачије умјели да опишу снагу Његовог духовног оружја и висину ангелскога чина!

Кога је Он „заробио“ и „спровео“ у келију, више није хтио да бјежи из затворништва!

Кога Он је научио безмолвију, проговрио је златоусто!

Оно што је написао, одавно је суво злато! А за писање није имао времена. Његова писменост је била Његово говорење! Сви сједну па пишу, Он је као Творац – ходао и писао! Летио и писао. Писао је док је служио Богу и народу!

Сви заврше све послове, одахну, па на миру сједну под ноћну лампу. Он није имао право на тај луксуз. Али никада нико није имао толико читалаца који би свога писца толико прозивали и обавезивали као што је то имао Он. И опет, нијесу били у Праву. Његове тачке и запете, Његови упитници и усклици су били увијек на своме мјесту!

Одавно би били покојни, у мртвоме мору и живоме блату да Он није дизао своје огромне таласе! Иако олује не обећавају ништа добро, Његово таласање нас је оставило у животу. Његове струје су нас избацивале на ртове Добрих Нада!

Нема Завјета који не хтјесмо погазити или ставити на аукцију. Свако надметање: Ко даје више?, прекидао је залажући Митру и Главу! Тако, сваки Завјет смо довели у питање: од Косова, Језика, Вјере до Цркве, али, слава Богу, још се са Њим споримо око имовине!

Никада никога није поразио што је хтио, него што је морао. Држао је као нико до људских права, слобода, компетенција, научних достигнућа, ингеренција… све док не би такли у послове Господње. Био је Тјелохранитељ Господњи увијек и на свакоме мјесту.

Био је ријетки сабесједник који је своје саговорнике прво морао да научи значењу ријечи па са њима, наводно, равноправно да преговара. Крио је њину срамоту и незнање, да би они Њему јавно држали предавања о којечему и покушавали да Га осрамоте. Али како су Га пањкали, само су више откривали своје зле намјере и остајали у сијенци Његове Свјетлеће Величине!

На крају, Затворника су покушавали да затворе! Мученика да намуче! Подвижнику су пријетили двигом!

Борба би се увијек подигла око онога што Он је пронашао, ископао, очистио, обновио, направио и оживио. Почели смо да се продајемо тек пошто нам је објаснио колико можемо да Вриједимо и колико смо Богу битни! Од онога да се дајемо будзашто, почели смо да се продајемо позамашно, за потрошиве суме, а Он нас је планирао и заливао за Царство Непролазно!

Били смо у првој младости када ми је ондашњи Љубиша, а данашњи владика Методије, братски скренуо пажњу да само читам Светога Јустина и Светога Николаја, а да је поред нас, међу нама, живи Светитељ којег би ваљало редовније литургијски пратити! Он је пошао за Истином и Животом, за Светитељем, ја сам остао тек на ријечима и књигама!

Данас већ и колико је сјутра, долазићемо у ридању и покајању пред Његов Гроб и Кивот, пред Његову Колијевку и Дом да приложимо сва своја наводна богатства, права, знања и слободе у име којих смо Га гонили и убијали себе!!!

Свет, свет, свет јеси Амфилохије Доњоморачки, Косовски, Београдски, Грчки, Руски, Римски, Бернски, Ирачки, Паришки, Момишићки и Васељенски!!! Моли Бога да не останемо у палости нашој, но да устанемо у Висине Твоје, СвеЧовјече, Безмјерне Висине Богочовјека Спаситеља!!!

Булатовић И. Богић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас.

О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу.

И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци.

Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом.

Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину.

Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним.

Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут.

Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима.

Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама.

Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм.

Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били.

Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита.

Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују!

Немања Вујачић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тајанствена је и снажна. Са собом носи чари боли и туге, а некада обједињује осјећаје среће, благостања и љубави гдје су њени супарници, ријечи и мудрост, сувишни.

Тишина. Једна ријеч, појам и смисао. Призор и осјећај који својим немилосрдним канџама обузме човјекову душу, ум и срце. Колико год сам јака и вјерујем у Бога, иако тиха, тишина створи буру у мени. Сузе без моје дозволе узбуркају мирно море и, попут сиве новембарске кише, умију ми лице.

Смрт. Неминовна појава која нас све чека негдје покрај пута звани живот.

Вјерујем. Вјерујем да се Та душа најзлатнијим крилима успиње Ономе који Му је подарио живот и узео свету душу. Мноме влада тишина боли и тишина утјехе. Оне утјехе која произилази само из вјере.

Пишем. Посмртна звона мог Храма ми својим звонким и тихим, радосним и тужним звуком шапућу да је Сунце ту. Говоре ми да се Небо радује. Радост. У моменту сулуда помисао. Како бити радостан без своје потпоре и уточишта? У аманет смо остављени једни другима. У нама самима је уткан Он. Он кога смо до сада овоземаљским очима гледали и радовали му се, Он за којим сада потајно плачемо, Он који нас од сада вјечно гледа и моли се пред Престолом Свевишњега, Којему је посветио Свој свети живот. То је оно што ме окрјепљује и чини ме, на крају, мирном. Тражење за ријечју која може вјеродостојно описати осјећања која испуњавају пространства душе равно је немогућему. Преостају нам молитва, нада и чување успомена. Првенствено нам тишина смрти забоде оштар мач у душу, а касније нас помилује тишином љубави и милости. Толико је тајанствена и снажна, радосна и тужна. Али, на њеном крају је сјајно Сунце.

Јелена Зековић, 

ученица другог разреда барске Гимназије

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са намјером да благовремено информишемо вјерни народ и јавност, истичемо да су јутрос, 4. новембра 2020. године, извршени детаљни љекарски прегледи, те да се са сигурношћу може рећи да је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије уредног здравственог стања.

Радиографија плућа не показује промјене, док је након CT прегледа (скенер) установљено да Владика има минималан фокус запаљења на десном плућном крилу. Спроведено је PCR тестирање, чији резултат очекујемо и о чему ћемо засебно извијестити. Након спроведених дијагностичких процедура, прегледан је конзилијарно од стране љекара Опште болнице Беране и ординирана је одговарајућа терапија.

Епископ Јоаникије је доброг општег стања и виталних параметара (тјелесна температура, сатурација и крвни притисак су у физиолошким границама) и није индикован пријем на болничко лијечење, већ је упућен на кућно праћење уз надзор љекара.

О даљем здравственом стању Владике јавност ће бити благовремено обавјештавана искључиво преко званичних гласила Епархије будимљанско-никшићке .

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке