Удружење за очување древне традиције чувара Христовог Гроба, наше Удружење је са великом тугом примило вест да се упокојио у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Памтимо многе сусрете, а највише нашу посету митрополији 2018 године за Лучиндан.

Смрт Митрополита Амфилохија је велики губитак за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Цркву и за цео српски народ. Нека је вјечна памјат рабу Божјем Митрополиту Амфилохију!

За Удружење: Драган Павловић,

 Председник Удружења

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тропар глас 4

Од дјетинства си себе Господу предао задојен побожњошћу и врлинама поред светиње Морачке, а када си поодрастао свесрдно си изучаво Ријеч Божију учећи се у Београду, Риму и Атини богословљу, и када си све изучио свијет си оставио, замонашио се код свог оца духовног Јустина Ћелијског и ријеч Божију проповиједао. Када је Господ спознао твоје намјере, поставио те за архијера своје цркве, коју си добро напасао, храмове си у славу Божију подизао и Људе Богу враћао, и Црну Гору си од безбожништва ослободио, Када си мисију духовну свршио Господ те позвао у своје наручје, а ми на земљи те молимо моли се за нас јераше Амфилохије јер си нам Христа показао који је из тебе непрестално сијао.

Кондак глас 8

У времена тешког безбозништва ти си Христову ријеч одабро, презрео си све земне почасти у Христа си се обукао. Следовао си својим духовним оцима преподобном Јустину и Пајсију, од њих си побожност и непресталну молитву стекао и својим молитва све си освештао. Као Архијер си се непрестално трудио и ријеч Божију свима објављивао, стиго си и до Америчког континета да свједочиш Христа Бога распетага оче наш и пастиру добри стада Христовог моли се за све нас Православне Хришћане.

Извор: Епархија источноамеричка

Свети Владико,

Пастиру, путеводитељу, Просветитељу и заштитниче наш,

Бранитељу Цркве Христове и чувару Божијих светиња,

Миротворче и ујединитељу Православља

Поклањамо се пред светињом Твоје бесмртности,

И молимо  Господу пред Твојом Светости.

Свети Владико,

Mоли Бога Сведржитља за народ свој,

За сав народ,

За своја чада које си одувијек благосиљао, братимио и умудривао,

И Христовим ријечима просвећивао,

Пред ћивотом Светог Петра Цетињског

Пред ћивотом Светог Василија Острошког

Божијим именом, Божијим Законом и истином.

Свети Владикo,

Градитељу Цркве Христове,

Молитве су Твоје обновиле порушене келије,

Саградиле храмове и цркве  које су с неба долетјеле.

Свети Владико,

Заступништвом пред Господом,

Владичанским жезлом, погледом,  ријечју и молитвом

Спајао си свјетове удаљене и обале раздвојене,

Мирио разбраћене, дарујући свему слободарску славу,

И побједоносну, радосну истину.

О, Свети Митрополите Амфилохије,

Оче побједоносног и славног народа,

Коме си цијели  живот посветио,

Достојно, вјерно и храбро  служио,

Водећи га  путем Православља, путем Светосавља,

Путем истинославља и путем живота,

Погледај из Небеског Царства сладости,

С небеског Ловћена,

На страдални   народ свој,

И  Твојим молитвама и посредовањем пред Господом,

Заштити нас од сваког зла,

Управљајући кораке наше ка Христовом  путу,

Путу братске љубави и мира  који си нам  завјештао.

Свети Владико,

Морачки војниче Христов,

Под небеском капом Црне Горе и цијеле васељене,

Сабрао си луче и одагнао таму,

Поразио лаж истином и  смрт  васкрсењем,

С вјером у вјечну Христову побједу.

Владико и Учитељу наш,

Видјесмо очима својим и Твоје мученишво за Цркву Божију,

За народ Божији,

Видјесмо и Твоје жртвовање Христа ради,

Црне Горе ради, народа ради, браће ради,

Видјесмо и прогоне и хапашења, и трпљење и смирење,

И слушасмо Твоје ријечи Божијег умудрења

И према онима који су те прогонили,

И  Цркви Божијој пријетећи се обраћали.

И  видјесмо,  Христову побједу којом си нас овјенчао славом .

И молимо те, Владико, опрости нам сва наша лутања,

распре и зађевице које смо,

заслијепљени овоземаљским животом,

држали вазда међу собом,

И опрости нам наша сагрешења,

и сагрешења свих, који су се икада ,

О Тебе, Владико, и о Цркву Христову огријешили.

Праштај нам, Владико,

И моли Бога Сведржитеља да нам опрости свима за све.

О,Свети побједниче Христов,

Наследниче славе владичанске,

Ловћенски заштитниче и Острошки заступниче,

Косова поља браниоче,

Српске Православне Цркве Божији Угодниче,

Православља Aпостоле,

Васељена се радује ради  Христове побједе!

Високопреосвећени Митрополите Амфилохије,Владико свети,

Моли Бога за нас грешне пред престолом Господњим у Царству Небеском.

И благослови нас, Владико, молитвама својим. Амин!

Марица Никитовић, 

проф. српског језика и књижевности 

у барској Гимназији.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радуј се Амфилохије, чувару светиња и Христове Цркве, четовођо православног рода нашега.

Радуј се молитвениче, што сузама својим окропи деценијама суву земљу и крш,

Из којих изниче многоструки род за наредна покољења.

Радуј се, јер сунце Светосавља опет засија

Над колевком Немањића;

Размакоше се облаци из којих деценијама падаху пустошне кише људске мржње и зла,

По земљи раније познатој по роду светости, чојства и јунаштва.

Радуј се, јер измоли време за повратак Ловћенске капеле за свога живота.

Радуј се, јер се твојим молитвама разбежаше стражари и падоше врата и ланци са тамнице

да изађу утамничени Богородица Филеримоса

И мошти твог и нашег Ловћенског Тајновидца.

Радуј се, јер нас научи шта је сила молитве којом демону саби рогове.

Радуј се свети Ђеде наш, дико наша, Мојсеју наш,

Радуј се у векове векова,

Амин!

Извор: Епархија источноамеричка

Телеграми и писма саучешћа поводом упокојења блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија    

1. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил; 

2. Његова Светост Патријарх бугарски Неофит;

3. Његово Блаженство Патријарх румунски Данило;

4. Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије;

5. Његово Блаженство Митрополит Америке и Канаде Тихон;

6. Његово Високопреосвештентво Митрополит њујоршки, првојерерах Руске Заграничне Цркве Иларион; 

7. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; 

8. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Иларион;

9. Његово Високопреосвештенство Митрополит Немачке и Средње Европе Антиохијске Патријаршије Исак; 

10. старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталије Тарасјев. 

Од инославних Цркава саучешће су упутили:

1.  Преузвишени надбискуп београдски Станислав Хочевар; 

2.  Преузвишени пожешки бискуп, председник већа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић; 

3. Епископална епархија Њујорка Епископалне Цркве у САД; 

4. Надбискуп Југоисточне европске дијецезе Англиканске ортодоксне Цркве др Игор В. Ђуричек; 

5. игуман манастира Тезе у Француској брат Алојз.  

Од нехришћанских религијских заједница искрене речи саучешћа упутили су: 

1. рабин Србије Исак Асиел; 

2. председник Мешихата србијанског Исламске заједнице Србије, муфтија србијански др Абдулах еф. Нуман.  

Како су и медији објавили, саучешћа су изразили државници и политичари Србије, Републике Српске и Руске Федерације: 

1. Председник Републике Србије Александар Вучић;

2. Председница Републике Српске Жељка Цвијановић;

3. Председник Владе Републике Српске Радован Вишковић; 

4. Председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић; 

5. Председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић; 

6. Председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор; 

7. Њ. К. В. престолонаследник Александар Карађорђевић; 

8. начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић;  

9. министар правде Владе Републике Србије Маја Поповић; 

10. министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић; 

11. градоначелник Београда др Зоран Радојичић;

12. в. д. директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије Милета Радојевић; 

13. председник Српског народног вијећа у Републици Хрватској др Милорад Пуповац;

14. покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Драгана Милошевић; 

15. заштитник грађана у Републици Србији Зоран Пашалић; 

16. председник Градске Општине Стари Град Радослав Марјановић; 

17. народни посланик Народне скупштине Републике Србије Драгомир Карић; 

18. председник Матице српске Драган Станић; 

19. РАС Академија; 

20. председник Међународног фонда јединства православних народа В. А. Алексејев; 

21. директор Управног одбора Међународне православне добротворне организације Јасмина Буланжер;   

22. почасни конзул Републике Србије у Републици Грчкој Виктор Рукотас; 

23. председник Адвокатске коморе Србије Виктор Гостиљац; 

24. председник Светске организације Рома и амбасадор мира ОУН Јован Дамјановић; 

25. председник Одбора за помоћ Косову и Метохији из Републике Српске Милорад Арлов; 

26. председник Удружења избеглих, расељених и досељених лица „Завичај“ Ненад Абрамовић;

27. директор Архива Србије Мирослав Перишић;

28. председник Управног одбора удружења „Ветерани војнообавештајне службе Србије“, генерал-мајор у пензији Радослав Шкорић;

29. председник Друштва развоја руског историјског просвећења „Двоглави орао“ Константин Малофејев; 

30. председник Центра за заштиту хришћанског идентитета Диогенис Д. Валаванидис; 

31. председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ.  

Саучешће су упутили и господа амбасадори акредитовани при Влади Србије:

1. амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцан-Харченко;

2. амбасадор Исламске Републике Иран у Републици Србији Рашид Хасан Пур Беј;

3. амбасадор Боливарске Републике Венецуеле у Републици Србији Димас Алваренга, као и

4. амбасадор Руске Федерације у Босни и Херцеговини Петар Иванцов. 

Из Уредништва Информатцвне службе: Објављујемо телеграме и писма саучешћа приспела у Кабинет Његове Светости Патријарха српског Иринеја до  12 часова 1. новембра 2020.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У дану када смо дочекали 21. недељу по Педесетници, а са њом и спомен два велика угодника Подвигоположника Христа – Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, у краљевачком Светосавском храму служена је Света Архијерејска Литургија и помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење овдашњег братства и молитвено учешће верног народа. 

Сходно редовном јеванђелском читању, Епископ нас је поучио кроз тумачење Приче о Сејачу и семену. Указујући на Господа Христа као истинитог Сејача семена које носи Живот вечни, пожелео је да будемо плодна земља која ће доносити стоструки плод. Треба сви да се запитамо да ли нас свет познаје по плодовима нашим. Да ли дајемо плодове достојне покајања? Довољно је то за данас, да се замислимо.

У наставку, Епископ Јустин је рекао:

– Данас земља прима земне остатке великог човека и великог Архијереја –  митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Захваљујући његовом семену, речима и науци, ја сам данас овде. Он је сведок истине Божије, неустрашиви и велики борац за правду. Често се многима није свиђао, јер његова реч није могла да стане у њихове душе. Он је, ипак, говорио. Није гледао коме ће да угоди међу људима, већ само Господу Богу своме. Данас смо се овде и помолили за душу његову, јер нисмо могли сви данас да будемо тамо. Али, молитвама, срцем, душом и умом, ми смо сви тамо. Да се помолимо за његову душу. Да се молимо, и да се он моли за нас, заједно са Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким који су му били узори. Тако завршава живот праведник, а остало ће Господ рећи. Нико од нас не може да каже више, него да му се захвали што је био са нама и што је и даље са нама.

Ми остајемо овде на земљи да се боримо против сваког зла, најпре у нама, а онда у свету. Средства за то су љубав, вера, истина , нада, трпљење – све врлине које је Господ у нас засадио. По томе ћемо видети да ли је семе Божије пало код на плодну земљу душе наше. Данас је тешко бити човек. Ипак, ми пут свој знамо – то је  пут Богочовека. Зато, ми треба да узмемо Божији јарам који је једини благ. Јарам овог света је тежак, јер товаримо више него што можемо да понесемо. Господ је рекао да носимо бремена једни другима.

Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски. И он је мирио племена, бранио народ и споља и изнутра. Није се штедео. Сведоци смо и ове године великог дела његовог, када је васкрсао свој народ и васпоставио у њему лик човека. Од разбојника је начинио светитеље. Црна Гора је васкрсла у Господу. То је семе љубави које нам је оставио да међусобно гајимо. Нека Господ митрополита Амфилохија препозна као свога истинског слугу и приброји га у рајска насеља где су сви Свети, пожелео је Епископ Јустин.

У наставку евхаристијске службе извршено је сједињење сабрања верних са Васкрслим Господом у Чаши спасења.

Извор: Епархија жичка

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца.

После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве.

Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори.

Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље.

Извор: Радио Српски Сион

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије служио је јутрос са свештенством Свету заупокојену архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а након тога помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, уз молитвено учешће Преосвећенога Епископа диоклијског Методија и вјернога народа.

Тумачећи данашњу јеванђелску причу у којој је Свети апостол Петар исповједио Христа као Сина Божијега, одговарајући на Његово питање: А шта ви велите ко сам Ја, Преосвећени владика Сергије је казао да тада многи, посебно они који су сједели у тами и сјенци смртној, Христа нису препознали. Питање које је тада поставио својим ученицима: А шта ви велите ко сам Ја, Исус непрестано поставља и данас свима нама. По његовим ријечима и данас смо врло често збуњени па испитујемо ко је Исус који је дошао у овај свијет, да ли смо Га препознали онако како се Он објавио и јавио прије 2000 година, али онако и како се објављује и појављује овдје у нама, у Светој литургији, приступајући овој Светој чаши, увијек од нас зависи:

“Бог је рекао и пружио своје, и непрестано и говори и пружа. Учинио је што је до Њега, учинио је највише – дошао је међу нас једини истинити Бог. Христос долази на једноставан начин, долази рађајући се као један од нас, лежећи у јаслама витлејемским на слами. Врло једноставно и тихо долази у овај свијет, но Он треба да дође да пробуди све нас из сна дубокога, из гробова. Треба нашега Митрополита поново да пробуди, да громогласно дође у овај свијет и да онда свако племе, како тамо каже, заплаче, зато што ће препознати да је Он управо Христос Син Божији, онај кога је Свети апостол Петар исповједио.”

Владика Сергије је поручио да треба да се кајемо и слушамо ријечи Христове, односно Светога Јована Крститеља који говори: Покајте се јер се приближило Царство небеско! Тако ћемо и препознати Христа као Бога живога и истинитога. Како је казао најљепше је сусретати се са Богом јер без обзира на наше слабости, ми смо и у добру и у злу Божији те да “Бог не оставља ни грешника, него га милује и жели да га позове на пут покајања”.

“Бог је велики и зато што од најгорих учини најбоље, зато што је учинио оно што нико није могао да учини човјечанству, да ријеши проблем смрти. Када  је васкрсење нема смрти, само привремени сан. И најбоље су наше старословенске ријечи које говоре да се неко упокојио, неко је заспао и пробудиће се. Тако ћемо и ми са Христом ако вјерујемо и наш Свети, јуче сахрањени, Митрополит Амфилохије устати и, ако Бог да, громогласно препознати Христа и рећи: Ти си Христе Син Божији! Амин!”, казао је на крају своје литругијске бесједе Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије.

На крају Свете службе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења одслужен је помен на гробу блаженопочившег Митрополита Амфилохија.

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу уочи празника Св. Петра Цетињскога и Св. апостола Луке, 30. октобра. Сахрањен је јуче, 1. новембра, по сопственој жељи у крипти Саборног храма у Подгорици, у гробу који је припремљен за његовог живота. Ковчег са земним остацима нашег духовнога архипастира посут је земљом из Јасеновца, Косова и Метохије (Газиместана) и Црне Горе (родне Мораче). На надгробној плочи је уклесано: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски егзарх Свештеног трона Пећког 1938 – 2020, на трону митрополита зетских црногорско-приморских 1990 – 2020. 

* * *

Бесједа Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Ево нас, драга браћо и сестре, данас опет у сусрету са Исусом. У данашњем Јеванђељу, као и у оном Јеванђељу које се чита и о Петровдану, пита Исус своје ученике: Шта то веле људи, ко сам Ја? А они одговарајући и слушајући шта народ мисли и говори, који је био збуњен доласком Христовим, посебно они који су сједели у тами и сјенци смртној, али врло често и сви ми смо и у данашњем времену збуњени па испитујемо ко је тај Исус који је дошао у овај свијет, кажу: Једни веле да си Јован Крститељ, а други пак Илија или неки од древних пророка васкрсао. Нису га одмах препознали сви. Нажалост нису га ни до данас препозанали сви, али Христос жели да запита и своје ученике, па зато каже: А шта ви велите ко сам Ја? И први Петар одговара: Ти си Син Божији, Ти си Христос Син Бога живога! Ово питање данас у овом времену Исус непрестано поставља и нама. Да ли смо Њега спознали, препознали онако како се Он објавио и јавио прије 2000 година, али онако и како се објављује и појављује овдје у нама у овој Светој литургији, приступајући овој Светој чаши, идући према Њему, и са вјером и са невјерицом, и са својим слабостима, и хотомице и нехотомице, и са свим својим гријесима, увијек од нас то зависи, не само од Бога.

Бог је рекао и пружио своје, и непрестано и говори и пружа. Учинио је што је до Њега. Учинио је највише, дошао је међу нас једини истинити Бог. Никакви други лажни богови нису дошли међу свој народ и показали себе у једноставности, него некако говоре, мислећи да говоре једноставно, говоре компликоване, нудећи овом свијету пропаст овога живота.

Христос долази на једноставан начин, долази рађајући се као један од нас, лежећи у јаслама витлејемским на слами. Врло једноставно и тихо долази у овај свијет. Но Он треба да дође, да пробуди све нас из сна дубокога, из гробова. Треба нашега Митрополита поново да пробуди, да громогласно дође у овај свијет и да онда свако племе, како тамо каже, заплаче, зато што ће препознати да је Он управо Христос Син Божији, онај кога је Свети апостол Петар исповједио. Онај у кога се апостол Петар заклео да га никада неће издати. Христос у једном тренутку за Тајном вечером говори својим ученицима: Издаће ме један од вас, па се запиткују: Нијесам ли ја? Петар се заклео да га никада неће издати, али први га је изадао. Показао људску слабост. Бог му је опростио јер се горко покајао.

Нама, браћо и сестре, не предстоји ништа друго него да се кајемо и да слушамо ријечи Христове, односно Светога Јована Крститеља који говори: Покајте се јер се приближило Царство небеско! Тако ћемо и препознати Христа као Бога живога и истинитога.

Најљепше је, браћо и сестре, сусретати се са Богом, без обзира на наше слабости, јер ми смо и у добру и у злу Божији, највише у добру када чинимо добро, када се клонимо гријеха, али у злу зато што Бог не оставља ни грешника него га милује и жели да га позове на пут покајања. И тако и тај грешник препознаје Господа, као и апостоли који су били прости, једноставни рибари а препознали су Христа одмах, као и апостоли који су гонили хришћане. Апостола Павла и Христос пита: Павле, Павле зашто ме гониш? Али он је, хвала Богу, препознао Христа и данас је један од великих апостола.

Бог је велики и зато што од најгорих учини најбоље. Зато што је учинио оно што нико није могао да учини човјечанству, да ријеши проблем смрти. И ми врло често гријешимо када и кажемо да је нечија смрт, јер смрт не постоји. Када  је васкрсење нема смрти, само привремени сан. И најбоље су те наше старословенске ријечи које говоре да се неко упокојио, неко је заспао и пробудиће се. Тако ћемо и ми са Христом ако вјерујемо. И наш Свети, јуче сахрањени, Митрополит Амфилохије ће устати и, заједно и ми са њима ако Бог да, громогласно препознати Христа и рећи: Ти си Христе Син Божији! Амин!”

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске упознао је Митрополита Амфилохија у Паризу 1975. године. Каже да им је Митрополит Амфилохије као млади професор, млади Светогорац и аскета предавао живот, искуство живота како је записано у Светом писму.

”Сам собом Митрополит Амфилохије не чини само личност. Он је период времена. Митрополит Амфилохије је епоха. Са његовим одласком завршава се једна епоха црквено-теолошког живота, како у Црној Гори тако и на ширем плану православне Цркве па и цијелог Хришћанства. Његово знање није било само енциклопедијско, него проживљено јеванђелско знање опита живота који је као млади аскета проводио на Светој Гори са врлинским старцима које га је водило цијелог његовог живота. Био нам је правац, светионик и подстрек живота. Био је непобједива моћ у тумачењу и остварењу живота по Јеванђељу на овој земљи“, казао је Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске о свом учитељу и духовном оцу Митрополиту Амфилохију.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звона на многим црквама и манастирима на Косову и Метохији су се огласила у знак жалости поводом упокојења Митрополита Црногорско приморског г. Амфолохија, а служени су и помени за покој његове душе у свим храмовима где је то било могуће.

Поменом су се од Митрополита опростили професори и ученици Призренске богословије

Помен је служен и у капели богословије Св. Кирило и Методије у Призрену, где се кратком пригодном беседом од Митрополита опростио проректор Богословије отац Исидор:

-Децо и професори, сазнали смо да се упокојио Митрополит Амфолохије, један од великих отаца кога смо од милости звали ђед, човек кога смо удостојени заиста у овом свом веку да познајемо, да се са њим молимо, да се из његове руке причешћујемо. Достојни наследник апостола и отаца цркве, онај који је благодаћу и дејством Светога Духа у цркви Божјој произвео и родио оне које ми данас називамо оцима, отишао је у наручје Господу ка коме је целог живота хитао, отишао је тамо да се са Св. Василијем Острошким, Петром Цетињским и Петром другим Његошем пред Господом за нас моли. Ми као људи који верујемо у васкрсење знамо да је жив Бог наш, жива ће бити душа наша и да заиста имамо пред Господом Живога молитвеника Митрополита Амфилохија.

Туга у Великој Хочи

У Великој Хочи су се звона у знак жалости за великим пријатељем овога села Митрополитом Амфилохијем, огласила истовремено са звонара три цркве у селу: Св. Јована, Св. Николе и Св. Стефана.

А у цркви Светог апостола и јеванђелисте Луке, парох великохочански отац Миленко Драгићевић је рекао окупљенима да је у празничном дану, када се славе Свети Лука и Свети Петар Цетињски пуном радости и тужан јер је до њих стигла вест о Митрополитовом упокојењу:

-Данас је леп дан, Божји дан који нам је Бог дао, да га прослављамо и све да чинимо у славу Божју. Тешко је рећи данас, али морам рећи да је тужно овде кад смо чули вест да се упокојио Митрополит црногорско приморски Амфилохије који нас је овде кад је нама било најтеже посећивао и давао нам речи утехе. Нека Свети Лука прими његову душу где праведници почивају.

Помен служен и у Ораховцу

И у цркви Успења Пресвете Богородице у Ораховцу мештани су се окупили на литургији и помену који је за покој душе Митрополита Амфилохија служио парох ораховачки отац Веља Стојковић. Обраћајући се окупљенима по завршетку помена, отац Веља је рекао:

-Помолисмо се за покој душе блаженопочившег Митрополита Амфилохија сећајући се како је он када је најтеже било на просторима Косова и Метохије од 1998. и 1999. године био са нама. И како је налазио времена и храбрости да тела или посмртне остатке наших Срба који су страдали, гинули од непријатељских руку по пољима, по јаругама, по потоцима и свуда где год би их нашао сакупљао, обављао опела и сахрањивао. Он је величина и као човек и као духовник, али и ништа мање као велики борац у оном тренутку када је најтеже било. Јер како се каже,, У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“ Његово јунаштво јесте да је он Бога носио у сваком трнутку, да се није бојао за свој живот, иако је било и по његов живот ризично, али Господ увек устроји када су најбоље жеље и најискреније онда се има снаге, има се воље, има се и енергије да се поднесе и издржи сав терет који је пред нама. Нека је покој његовој души и вечан му спомен!

Рука помоћи и утехе Србима у Ораховцу и Великој Хочи

Са великом тугом смо примили вест да се упокојио Митрополит Амфилохије. Упоредо са том вешћу код Срба Велике Хоче и Ораховца оживеле су успомене на Митрополитове посете у време када је Метохија горела, када су Срби на сваком кораку убијани, киднаповани, када је народ као обезглављен протериван из својих кућа и гледао у Небо тражећи спас.

Заврнутих рукава и загрнуте мантије, Митрополит је ходао по крвљу натопљеној Метохији и покушавао да помогне колико је и како могао. Молио се, крштавао и сахрањивао, доносио хлеба и млека за уплашену децу, спуштао руке на њихове главице, и из ока пуштао сузу за погинулим, искасапљеним старцима, старицама, младићима и децом…

Његова рука на глави уплашене мајке Видосаве Матић у Ораховцу децембра 1999.године када су јој одвели два сина у неки затвор КФОРа, остаће ми заувек у сећању као рука утехе спуштена на главе свих нас престрашених Срба у Ораховцу и Великој Хочи.

Памтићемо га и као кума Косовских божура, ансамбла деце са Косова и Метохије, које је прво он примио у незавршену крипту храма у Подгорици, истог оног храма где је себи наменио место вечитог почивалишта. Ниједна слава ил годишњица у Црној Гори за Митрополита није била замислива без деце са Косова и Метохије, без песме са Косова. А исто тако, ни велики празници и јубилеји на Косову и Метохији, нису били замисливи без Митрополитовог присуства. Од Пећке Патријаршије, Дечана, Зочишта, Призрена, Велике Хоче, Ораховца, Грачанице… увек је ходао усправно гледајући у Небо јер је знао да док је тог погледа и молитве има наде за Србе и српске светиње на Косову и Метохији.

И последње сећање ћемо носити на Митрополита као человођу литија за одбрану светиња у Црној Гори, које смо ми Срби са Косова и Метохији доживели као литије и за одбрану светиња на Косову и Метохији, за одбрану светиња свуда.

Иако смо тужни због његовог упокојења, срећни смо што добијамо новог молитвеника пред Господом који ће сада са Неба спуштати руку на наше главе када нам помоћ буде потребна.

Оливера Радић, професор из Ораховца

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Певамо уз још на десетине и десетине хиљада гласова дечијих, сваки Косовски Божур за себе понаособ! Сваки Косовски Божур из свог села, града, енклаве,из своје улице, коју чува опстанком на Косову и Метохији живећи заветом преданим му од давнина.

Тако сте нас топло скупљали у свој загрљај, да постанемо управо као букет деце душа једна, кумујући имену ансамбла, сусретима, путовањима, наступима, растанцима на сваком пределу црногорског или косметског шара. Окупљали нас када нико није,и грлили када нико није. Верујући да цвеће косметско миомиром песму шири. И да ако се не узгаја одговорно и постојано увенуће.

Зато смо и веровали у тај неувели цвет наде који никне а не узнасмо где и како, постајући својеврсна посебна врста свог косметског изданка.

Остајући верни предању Завета Косовског и опредељења за Царство Небеско, молитвено остајемо сада још уједињенији у духу светлог Васкрсења, верујући и надајући се свеопштем загрљају љубави.

У пољу жита и јечма, који је косовка девојка посејала, остали сте најузорније племенито семе нашега доба, сада пожњевено у житнице Господње. Сејаће још таквих достојних семена та иста девојка, на пољу косовског васкрсења, а за још пуније житнице Господње!

Клањамо се вашем сећању Косова и Метохије!

То сећање се клања сада вама.

Косовски божури

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уважени господине Председниче Републике Србије, уважени српски члану Председништва Босне и Херцеговине, Ваша преосвештенства, поштовани представници српског народа у Црној Гори, уважени житељи Црне Горе, браћо свештеници, часни монаси и монахиње, родбино упокојеног Митрополита Амфилохија, браћо и сестре.

Данас смо се сабрали да молитвено испратимо Господу нашег драгог и уваженог блаженопочившег Митрополита Амфилохија, тамо где су наши свети преци итамо где ћемо и ми сада живи једног дана бити. Није нимало случајно што је блаженопочившег Митрополита Амфилохија његова духовна браћа и сарадници на јеванђелском пољу, његова верна паства и бројни поштовани пријатељи испраћају на овај најважнији и најсвечанији пут у нашем животу само један дан по празновању Светога Петра Цетињског, великог и славног молитвеног покровитеља зетског. Није ли ово знак велике духовне сличности ове две значајне личности које су управљале катедром зетских митрополита на Цетињу. Ово је велика утеха свима чија су срца данас испуњена жалошћу због растанка са нашим поштованим и уваженим у Господу преминулим Митрополитом Амфилохијем.

Ако упоредимо време и прилике у којима су делали митрополити црногорско-приморски и Свети Петар Цетињски и Митрополит Амфилохије, приметићемо да су обојица храбро и пожртвовано се борили за опстанак православне вере и отачког предања у Црној Гори.  Митрополит Амфилохије се по устоличењу на трон цетињских митрополита сусрео са многим неслућеним проблемима и крајње тешким стањем. Дочекао га је народ отуђен од вере и својих вековних хришжанских обичаја. Већина храмова је претворена у торове за стоку. Празни и запустјели манастири без монаштва. Незнатан број свештеника. Безбожничка идеологија ликовала је у својој свемоћи. Једном речју духовна запуштеност у читавом народу. Уз помоћ Божију, а упорним трудом и великим напором, Митрополит Амфилохије је апостолском ревношћу крчио коров на Њиви Господњој, обнављајући оно што је запуштено и напуштено. Уместо звона са оваца и коза настањених по храмовима зазвонила су црквена звона и умилни славопоји Богу. У обновљење цркве и манастире почео се сакупљати народ на празнична богослужења и свете литургије. Обновљено је свештенство и монаштво, а тиме и вера у народу. За релативно кратко време духовно је васкрсавала Црна Гора и постајала пример и углед српској цркви и српском народу. Духовно обновљена Црна Гора са Митрополитом Амфилохијем на челу имала је снагу да се одупре и да стане у одбрану својих светиња и да подигне дух и углед свога имена кога је претходна власт свела на националну мањину.

Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду.

Посебно бих нагласио оно што је блаженопочивши Митрополит гајио и носио у своме срцу, а што је као аманет оставио својој верној пастви, а то је љубав према Косову и Метохији и тамошњем српско страдалноме народу.

И на крају бих подсјетио на велику жељу блаженопочившег Митрополита Амфилохија да се обнови Његошева капела на Ловћену.

Нека ово буде његов аманет верном српском народу и Црној Гори.

Нека је блажен пут на који данас одлази душа нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, великога човека нашег времена, човека дубоке вере и велике љубави, не само према своме роду и породу, него љубави према Христовој Цркви и свим другим народима.

Нека га Господ прими и причисли ликовима Светих нашега рода и ликовима Светих наше свете Цркве.

Нека је блажени покој души његовој и нека га Господ прими и позна као свога.

Бог да му душу прости!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега.

Као што рекох, поред те туге због растанка, наша радост је већа зато што верујемо, а верујући и знамо, да је растанак увек привремен. Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога  у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи.

Обичај је и предање Цркве, браћо и сестре, да литургијска беседа и проповед не буде слободна вежба на слободноизабрану тему, као што се то некада збива, него да је она увек тумачење оног одељка из Светога Јеванђеља који смо саслушали. Кад кажемо тумачење, то не значи опет неко субјективно тумачење, поготово не прилагођено такозваном духу наше епохе и неким новим критеријумима и осећањима које такозвани савремени човек има, него значи уствари потврђивање, исповедање свега онога што нам Реч Божија кроз богонадахнуте јеванђељске списе саопштава, а на начин који је нама близак и разумљив, који нам помаже да разумемо да је то реч Божија животворна, која је на исти начин изговорена и упућена како онима који су је први слушали на земљи, апостолима и ученицима Христовим, тако и нама данас, тако и свим људима до краја историје.

Данас, међутим имамо ту предност да имамо пред собом јеванђелску причу, метафору самога Господа Христа, коју је веома једноставно тумачити, предочити, приближити свима нама, зато што нам тумачење најлепше, најбоље, јединствено и непоновљиво даје сам Господ Исус Христос. То је позната прича о сејачу и семену. О њој, као што смо управо чули, сејач, а то није било који сејач, него је сејач сам Господ Христос, небески сејач, сеје семе своје, своје Јеванђеље, науку, спасење, благодат Духа Свога Светога, сва добра неопходна нама за живот и спасење и у времену и у вечности, и то божанско нетрулежно семе не рађа увек једнако, него као што знао из створене природе са којом и у којој живимо, како ће семе сазревати, зависи највише од тога на какво тле ће оно пасти.

Спаситељ каже да Његово божанско семе, његова реч и његов живот, падају ча четири врсте земљишта: или негде украј пута, сасвим безначајан део земље било на каменито тле, или било пак у неки трњак, у трње, или на плодну земљу.

Ја нећу да данашњи дан пред овде изложеним телом свог старијег брата, духовног оца многих међу вама, а вас одавде свих, и великог духовника и богослова Цркве уопште, дакле пред њим који јесте да телом непомично лежи, али по древном предању Цркве, по њеном искуству, душа свакога који креће на овај блажени пут ка Господу, и даље је за 40 дана на местима на којима је провела свој живот на земљи и у близини и љубави свих оних који су у овом животу били његови сапутници.

Зато ћете ми дозволити да, уместо другог тумачења, покушам да протумачим данашњу јеванђелску причу Христову, личношћу, и животом и служењем блаженопочившег Владике Амфилохија, или друкчије речено, да применим ову јеванђелску причу на опис Његове висости и његовог живота. Наравно у нади да ћу бити језгровит, а не преопширан, чему сам иначе склон.

За семе које пада негде украј пута, сам Спаситељ каже да се то односи на оне људе који слушају реч Божију, али потом је од њих преотима ђаво. Преотима је на хиљаде и хиљаде разних лукавих начина, којима се служи да би лишио људе спасења, ричући као лав и ходећи унаоколо и искушавајући свако људско биће.

Ако осмотримо унатраг личност и земаљски живот Владике Амфилохија, уверићемо се да у његовом случају, зрно Божије није пало крај пута и не само да га ђаво никад није отео из срца његовога, него да је он то божанско семе задржао у себи, у своме бићу, у своме срцу, али и да је чинио све да оно никне и у многим другим душама и савестима и да донесе многима спасење и живот вечни.

Даље, семе које је пало на камен, Спаситељ каже да то значи оне људе који заиста искрено и са радошћу приме реч Божију, али онда немају корена и постепено отпадају док не отпадну неодолевајући искушењима које наилазе кроз живот. Ослањамо ли се на личност блаженопочившег оца и брата нашега, видећемо знајући, неко више, неко мање о његовом животу, да је он наравно одмах већ у детињству, што у Црној Гори његових детињих и младалачких година, није било нимало једноставно и било је невероватан изузетак у време највећег безбоштва и гоњења Цркве, да један дечак из Мораче, прими свим срцем Господа Христа, да Њиме живи и буде због Њега изложен искушењима још тада, а поготово када су га родитељи послали у богословију. То је за тадашњу Црну Гору био прави шок, па се чак и тадашњи политички врх Црне Горе бавио таквим страшним светским проблемом, као што је чињеница да неки дечак из Мораче хоће да буде у служби Цркве, да носи мантију, и да иде у Богословију.

Друга искушења, још страшнија од тих, пратила су га кроз цео живот, до последњег његовог даха, када је његово тело поклекло под својом слабошћу искушењу тешке болести, при чему морам да нагласим да оно што ћемо понекад чути од разних медијских магова, није истина, то јест да је он преминуо од вируса који сада хара, него је он савладао тај вирус, био је данима, колико ја знам 11 дана победник тог вируса, али телесна слабост, његова плућа, организам, нису издржала то искушење. Али то и није искушење, то је једино благословено искушење јер Господ позива свакога од нас када је за њега најпотребније и када је најспособније. Он је увек међу нама и када га примамо и у нама, тако је био увек са Владиком Амфилохијем, у њему, са њим, поред њега, и призвање да дође у наручје небеско, никако није искушење, као што су искушења у нашем животу, него напротив највећи благослов пре и до општег васкрсења свих мртвих и препорода свеколике Божије творевине која треба да постане ново небо и нова земља.

Чујмо даље како Спаситељ објашњава шта значи кад неко семе падне у трње. То значи кад га људи приме, али приме га тако што касније више заволе богатство и сласти овога живота и ти идоли, те фатаморгане и обмане сатанске, које људи сматрају срећом овде на земљи, све то је нешто што умртвљује човека и он не доноси духовни плод, него он умире духом, а то је једина истинска и страшна смрт. Владика Амфилохије је могао од детињства да изабере то трње, сматрајући га као нажалост многи други, за цвеће, али он то није учинио. Он је још у најранијој младости Духом Божијим препознао шта је цвеће, а шта трње, иако је могао да стекне и славу и уживања, и углед, и богатства, могао је уместо да буде скромни монах, да изабере да буде професор или било шта друго, али он то није учинио.

Његова животна девиза је била: Све за Христа, а Христа ни за шта. Зато је на њега применљива последња реч тумачења самога Господа Исуса Христа, који каже да семе када падне на добру земљу, у добром и чистом срцу, рађа стоструки род, и то у трпљењу а не тек онако на готово. Са великим трпљењем страдања са радошћу, ношењем крста Христовога човек стиче добро и чисто срце, и то добро и чисто срце јесте плодна и родна земља која рађа родом речи Божије. Управо личност и живот покојника су најбоље сведочанство о истинитости и о животности ове речи Господње.

зато, понављам опет, данас се више радујемо него што тугујемо, иако радосна туга јесте садржај подвижничког живота свих Хришћана, или би требало да буде. Све ово што говорим, не значи да ја желим да стварам неки култ личности Владике Амфилохија, а то је њему најмање потребно и томе нити би тежио у животу, нити је тежио, нити би душа његова ликовала због тога. То говоримо зато што знамо, а чули смо и данас из Посланице Галатима Светог апостола Павла, вечну истину да ко живи за Христа и Христом, као што је живео блаженопочивши наш Владика, тај може да каже за себе речи Апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени! Те речи могао би сада да понови, а верујем да их и душа која је овде са нама и са нама се моли, да их понавља: ”Не живим ја, никада нисам хтео да живим ја, него Христос живи у мени, јер је то био циљ и назначење мог живота у времену и у вечности.” Баш због тога, молимо се и верујемо да ће из не лажних уста Господа спасења и љубави, чути благословену реч: ”Слуго, добри верни, у маломе си ми био веран, али над многим ћу те поставити!” То значи: ”Бићеш у Царству моме, у мом царству љубави, у заједници са свима светима, како онима који су просјали широм васељене, тако и онима од нашега рода, од Светога Саве и пре Светога Саве, колико ми за векова до његовог оца духовног Аве Јустина, и свим светима нашег народа, укључујући и старца Симеона који се подвизавао у овом граду и Миченике Момишићке.”

Зато, опраштајући се привремено од Владике Амфилохија, и ја се опридружујем верујем молитви и жељи свих вас, браћо и сестре, да поновимо речи заупокојене службе: ”Блажен је пут којим данас идеш душо.” Блажен је пут којим данас иде душа нашег покојника, и желим да последњи део свога животног пута заврши онако како Господ очекује и жели свима нама, а надамо се и верујемо да ће и он из вечнога живота да се моли за сву своју духовну децу, за сву своју браћу, за свој народ и за све људе, које је толико волео без обзира на свакојаке разлике и супротности међу њима, а зато је и постигао и Господ му је даровао љубав и поштовање многих, о чему сведочи данашње присуство архијереја и других помесних Цркава и упркос тешкоћама путовања, великог броја браће архијереја из наше помесне Цркве.

Нека Бог дарује Царство небеско своме верноме слузи, а и нас нека помилује и спасе.

Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска