Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Оче и Учитељу!

Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи  колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне.

Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа.

Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља.

Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје.

Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства.

На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19).

Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот.

Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас!

У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег

јеромонах Иларион Ђурица

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост радија Светигора био је јерођакон Силуан Светогорац сабрат манастира Григоријат на Светој Гори Атонској који је говорио о вези блаженопочившег митрополита Амфилохија са Светом Гором и његовом утицају који је имао на светогорске монахе.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Када су ријеке људи дотекле да се поклоне благости и тишини Павловога гласа, знало се зашто то чине. Када су ријеке дотекле да се поклоне громогласу Амфилохијевом, неки су се питали зашто се то чини. Нису знали да тајна нити је у гласу, ни у очима, у тјелесној висини нити тежини, нити у причи! Испратили смо истога СвеЧовјека!

Такву смјелост је имао пред Богом и тако је суверено владао теолошким темама да је ту тешку, помало и стравичну тему тако приближио народу да смо убрзо сви са лакоћом причали о Цркви, Богу, Светитељима… Један атеистички народ, убрзо је постао народ клира. Мање то говори о нашој неспорној површности, колико о Митрополитовој језгровитости којом нас је подизао у предјеле Неба.

Био је Јагње, а сви су Га се бојали! Колико може да смета само Један Праведник у мору безакоња!

Сви смо само понекад у Праву. Тада би и Он био састрадавао са нама, држећи Божију страну. Потом би нас напуштао и то би осјећали као издајство. Не бисмо примијетили када смо изневјерили Бога! Тек пред Његову кончину, схватили смо Његову Мисију.

Нијесу се поклонили Његовој побједи, нити су се дивили Његовом тријумфу. И они су каткда побјеђивали и знају шта је свјетска слава. Остали су затечени пред чињеницом да је све радио и урадио само ради ближњих! Господа ради!

Није се устручавао пред царевима! Заступао је Бога!

На Њега се нијесу примала опадања. Како би слетјела на Његову ризу, тако би са ње склизнула. Ниједна служба није могла смислити нешто што би му могло боље пристајати. Његова глава била је скројена само за Митру, а Његово тијело само за Мантију!

Пошто га нијесу могли оптужити за маловјерје, кривовјерје, лаковјерје, сујевјерје… Био је опањкан због Правовјерја!!! Службе су му биле предуге, молитве преуслишене, ријечи убојите, Богољубље тврдоглаво, Вјера тврдокорна, Душа непокорна, Завјетовање печатно.

Да је хтио да им отима хљеб, давно би Црна Гора опет била теократија. У неколико дана им је помрсио све рачуне. Ни тада их не би послао у прошлост да нијесу почели јавно да се ругају Господу и понижавају Цркву!

Када је дошао, Црна Гора је била беспуће. Сада је лако по њој путовати. Од манастира Цетињскога, до тиватске Превлаке, од Превлаке до которског Луке и Момчила, од которског Луке и Момчила до савинског Саве и Јустина, од новске Савине до Никшићкога намастира и Острошког Василија, Исаије, Станка и Лазара, од греда острошкијех до подгоричког Васкрса, Симеона и Луке….Нема краја Путу ни Знаковима..

Када је на ледини, у пустињи ударао темеље Храму, крстили смо се како ћемо Га попунити! Сада се крстимо како ћемо сви у њега стати! Данас и Храму ваља дозидати припрату!

„Великима је све велико“! Нама је све симболично и ситно. Монументалне су нам само Владике!

Када није знао за одмор док био је у тијелу, како ли ће тек служити у Ангелскоме Лику!

Када су Га се бојали у сиротоме монашкоме постригу, како ли ће тек стрецати када им се прикаже у обасјању Ореола!

Које то ловћенске страже ће поставити када им се прикраде невидимо, када осване Капела! Опет ће бити „крив“ само Он!

Рекао је да неће мријети док не види Капелу на Језерскоме врху! Или је Она већ горе, или је Он још увијек жив! Или је она већ Обновљена и Он већ Бесмртан, само нам ваља се очистити и прогледати!

Многи су бранили и светили само своје! Он није имао туђих Богомоља! Свака Богомоља је Дом Божији, а Он је био првосвештеник Праве Вјере! Најприродније је било да је увијек у Праву! Није урадио само оно што није рекао да ће учинити!

Ми смо имали кога да стане испред разуларених, безумних, закрвављених и спремних да утјерају кола са експлозивом у Џамију и тако злодјелом у Београду „одбране“ Косово. Имају ли они Mуфтију да стане испред њихових бед бојса и сачувају Косово?!

Од првога дана, када сам Га видио и чуо, знао сам шта ми је чинити. Жао ми само дјеце која ће бити беспослена до Његовог Другог Доласка!

Злочести су Га „украшавали“ и „чашћавали“ ремницима, реденицима, еполетама, машинкама и кокардама…Нијесу другачије умјели да опишу снагу Његовог духовног оружја и висину ангелскога чина!

Кога је Он „заробио“ и „спровео“ у келију, више није хтио да бјежи из затворништва!

Кога Он је научио безмолвију, проговрио је златоусто!

Оно што је написао, одавно је суво злато! А за писање није имао времена. Његова писменост је била Његово говорење! Сви сједну па пишу, Он је као Творац – ходао и писао! Летио и писао. Писао је док је служио Богу и народу!

Сви заврше све послове, одахну, па на миру сједну под ноћну лампу. Он није имао право на тај луксуз. Али никада нико није имао толико читалаца који би свога писца толико прозивали и обавезивали као што је то имао Он. И опет, нијесу били у Праву. Његове тачке и запете, Његови упитници и усклици су били увијек на своме мјесту!

Одавно би били покојни, у мртвоме мору и живоме блату да Он није дизао своје огромне таласе! Иако олује не обећавају ништа добро, Његово таласање нас је оставило у животу. Његове струје су нас избацивале на ртове Добрих Нада!

Нема Завјета који не хтјесмо погазити или ставити на аукцију. Свако надметање: Ко даје више?, прекидао је залажући Митру и Главу! Тако, сваки Завјет смо довели у питање: од Косова, Језика, Вјере до Цркве, али, слава Богу, још се са Њим споримо око имовине!

Никада никога није поразио што је хтио, него што је морао. Држао је као нико до људских права, слобода, компетенција, научних достигнућа, ингеренција… све док не би такли у послове Господње. Био је Тјелохранитељ Господњи увијек и на свакоме мјесту.

Био је ријетки сабесједник који је своје саговорнике прво морао да научи значењу ријечи па са њима, наводно, равноправно да преговара. Крио је њину срамоту и незнање, да би они Њему јавно држали предавања о којечему и покушавали да Га осрамоте. Али како су Га пањкали, само су више откривали своје зле намјере и остајали у сијенци Његове Свјетлеће Величине!

На крају, Затворника су покушавали да затворе! Мученика да намуче! Подвижнику су пријетили двигом!

Борба би се увијек подигла око онога што Он је пронашао, ископао, очистио, обновио, направио и оживио. Почели смо да се продајемо тек пошто нам је објаснио колико можемо да Вриједимо и колико смо Богу битни! Од онога да се дајемо будзашто, почели смо да се продајемо позамашно, за потрошиве суме, а Он нас је планирао и заливао за Царство Непролазно!

Били смо у првој младости када ми је ондашњи Љубиша, а данашњи владика Методије, братски скренуо пажњу да само читам Светога Јустина и Светога Николаја, а да је поред нас, међу нама, живи Светитељ којег би ваљало редовније литургијски пратити! Он је пошао за Истином и Животом, за Светитељем, ја сам остао тек на ријечима и књигама!

Данас већ и колико је сјутра, долазићемо у ридању и покајању пред Његов Гроб и Кивот, пред Његову Колијевку и Дом да приложимо сва своја наводна богатства, права, знања и слободе у име којих смо Га гонили и убијали себе!!!

Свет, свет, свет јеси Амфилохије Доњоморачки, Косовски, Београдски, Грчки, Руски, Римски, Бернски, Ирачки, Паришки, Момишићки и Васељенски!!! Моли Бога да не останемо у палости нашој, но да устанемо у Висине Твоје, СвеЧовјече, Безмјерне Висине Богочовјека Спаситеља!!!

Булатовић И. Богић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас.

О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу.

И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци.

Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом.

Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину.

Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним.

Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут.

Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима.

Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама.

Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм.

Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били.

Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита.

Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују!

Немања Вујачић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тајанствена је и снажна. Са собом носи чари боли и туге, а некада обједињује осјећаје среће, благостања и љубави гдје су њени супарници, ријечи и мудрост, сувишни.

Тишина. Једна ријеч, појам и смисао. Призор и осјећај који својим немилосрдним канџама обузме човјекову душу, ум и срце. Колико год сам јака и вјерујем у Бога, иако тиха, тишина створи буру у мени. Сузе без моје дозволе узбуркају мирно море и, попут сиве новембарске кише, умију ми лице.

Смрт. Неминовна појава која нас све чека негдје покрај пута звани живот.

Вјерујем. Вјерујем да се Та душа најзлатнијим крилима успиње Ономе који Му је подарио живот и узео свету душу. Мноме влада тишина боли и тишина утјехе. Оне утјехе која произилази само из вјере.

Пишем. Посмртна звона мог Храма ми својим звонким и тихим, радосним и тужним звуком шапућу да је Сунце ту. Говоре ми да се Небо радује. Радост. У моменту сулуда помисао. Како бити радостан без своје потпоре и уточишта? У аманет смо остављени једни другима. У нама самима је уткан Он. Он кога смо до сада овоземаљским очима гледали и радовали му се, Он за којим сада потајно плачемо, Он који нас од сада вјечно гледа и моли се пред Престолом Свевишњега, Којему је посветио Свој свети живот. То је оно што ме окрјепљује и чини ме, на крају, мирном. Тражење за ријечју која може вјеродостојно описати осјећања која испуњавају пространства душе равно је немогућему. Преостају нам молитва, нада и чување успомена. Првенствено нам тишина смрти забоде оштар мач у душу, а касније нас помилује тишином љубави и милости. Толико је тајанствена и снажна, радосна и тужна. Али, на њеном крају је сјајно Сунце.

Јелена Зековић, 

ученица другог разреда барске Гимназије

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са намјером да благовремено информишемо вјерни народ и јавност, истичемо да су јутрос, 4. новембра 2020. године, извршени детаљни љекарски прегледи, те да се са сигурношћу може рећи да је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије уредног здравственог стања.

Радиографија плућа не показује промјене, док је након CT прегледа (скенер) установљено да Владика има минималан фокус запаљења на десном плућном крилу. Спроведено је PCR тестирање, чији резултат очекујемо и о чему ћемо засебно извијестити. Након спроведених дијагностичких процедура, прегледан је конзилијарно од стране љекара Опште болнице Беране и ординирана је одговарајућа терапија.

Епископ Јоаникије је доброг општег стања и виталних параметара (тјелесна температура, сатурација и крвни притисак су у физиолошким границама) и није индикован пријем на болничко лијечење, већ је упућен на кућно праћење уз надзор љекара.

О даљем здравственом стању Владике јавност ће бити благовремено обавјештавана искључиво преко званичних гласила Епархије будимљанско-никшићке .

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Са обзиром на медијске написе који су вечерас изазвали велику забринутост вјерног народа, желимо да овим путем извијестимо јавност о здравственом стању Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија.

Током данашњег дана владика је осјетио малаксалост уз констатовану благо повишену тјелесну температуру. Непосредно затим владика се самоизоловао у Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке.

Након опсежног физикалног прегледа и лабораторијских налаза, љекари су констатовали да је физикални налаз по системима уредан и да су фактори запаљења у физиолошким границама.

Након ординиране симптоматске терапије (љекови за обарање температуре и витамини) владика нема повишену тјелесну температуру и осјећа се добро. За сјутра је планирана даља дијагностика (скенер плућа и вирусолошко тестирање на нови корона вирус - PCR, која је једина званична дијагностичка метода на основу које се издаје налаз на COVID 19).  

Епископ је под будним надзором љекара који ће редовно пратити његово здравствено стање.

Позивамо јавност да се о здравственом стању Епископа информише искључиво преко званичних гласила Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe)

„Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама).

Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“.

У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована.

О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији„Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама.

Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“

Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије).

Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини.

„Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“.

Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, 

ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког

Универзитета у Источном Сарајеву

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас кад обележавамо помен на славног Божјег угодника, светог краља Стефана Милутина, примили смо вест о упокојењу нашег вољеног сабрата и многоуваженог митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића).

Приснопамјатни митрополит Амфилохије остаће у сећању као пример достојног пастира и скромног монаха, који је насупрот свим изазовима у савременом свету остао веран Христу, Божјем народу и Цркви Христовој.

Његово стваралаштво је познато бугарском читаоцу,  а нарочите заслуге има из православне педагогике, богословља Светог Григорија Паламе и опита високо образованог и ерудитивног духовника.

Изражавамо саучешће Вашој Светости, Светом Архијерејском Синоду и Српској Православној Цркви и свој браћи и сестрама, чедима обудовљене епархије.

Бог да прости и упокоји међу својим светима

верног и трудољубивог

слугу свог митрополита Амфилохија!

Вечан му и блажем помен!

Остајем у братскојљубави у Христу,

Н е о ф и т, с.р.

патријарх бугарски

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа.

Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг.

У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака.

Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене.

Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега.

Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу.

Епископ будимски + Л у к и ј а н

Извор: Епархија будимска

„Који је био веран Ономе који га је поставио, 

као и Мојсеј у свему дому његову.“

(Посланица Јеврејима, 3,2)

У петак, 30. октобра 2020 године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8.20 часова, у Клиничко-болничком центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх светог трона пећког Г. Амфилохије.

Много тога је речено, и биће речено о томе, колико су многострука остварења овог, заиста јединственог и великог Божјег човека. Митрополит Амфилохије је уистину био и остао, епски лик у животу наше Свете Српске Православне Цркве, и васцелог  Православља. 

Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве. Васкрснуо је, скоро изгубљену Православну веру у Црној Гори. Био је и највећи градитељ, који је главни град Црне Горе – Подгорицу, крунисао најлепшим храмом, и посветио га Светом Васкрсењу Христовом,  у коме ће и бити опеван у недељу, дан Васкрсења. У времену пре свог представљења у Господу, Црној Гори је даровао ослобођење, а свој народ крунисао демократијом! Његова личност и наслеђе наставља да живи у нашој успомени и нашим животима. 

Нека се блаженопочивши митрополит Амфилохије, наш заступник пред Престолом Васкрслог Господа, увек сећа нас у својим светим молитвама, као што то и ми чинимо за њега. Нека се сада заложи за васкрсење капеле Светог Петра Цетињског поврх Ловћен планине. Нека се, као чувар светог трона пећког, моли за спас Косова и Метохије, и спасење свију нас!

Вечнаја памјат у Царству Цара Славе, слуги Божјем, нашем у Христу вољеном брату и оцу, добром митрополиту Амфилохију!  

„БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ!“

Св. Петар Ловћенски Тајновидац-Његош

Епископ источноамерички Иринеј

Извор: Епархија источноамеричка 

У име владика, за трпезом љубави, након сахране Митрополита Амфилохија, Митрополита и учитеља, бесједио је Владика диселдорфски и све Њемачке Григорије.

Бесједу Владике Григорија преносимо у цјелости:

Данас смо чули много лијепих ријечи. Данас смо чули оних ријечи које су описивале његову личност, и зато ћу покушати само из једног угла који данас није изражен данас, а сасвим је природно јер је то све немогуће изразити, како је лијепо рекао Владика Јоаникије, изражаваће се деценијама и стољећима.

Прије 35 година, као осамнаестогодишњак, пожелио сам да ми Духовник буде Амфилохије, а то је ваљда сваки младић који је постојао на тлу Српске Православне Цркве желио. Када сам дошао код Амфилохија, он ми је рекао: ”Хајде ти код Атанасија, биће ти боље”, и ја сам помислио: ”Куд сад ово, како немам среће”, а онда ме је Атанасије читав живот упућивао код Амфилохија. И немогуће је да будеш код Атанасија, а да не будеш код Амфилохија и обрнуто, јер то пријатељство је задивљујуће, вјерност у том пријатељству.

Онда сам ишао у Богословију са Јованом, синовцем Амфилохијевим, и тада сам упознао његову браћу и његову дину мајку Јованку, Јоку, и пуно, пуно лијепе хране појео у њиховом дому, а од Павића, као од Амфилохија и Атанасија, учио сам колико сам могао о животу.

Овом приликом, прочитаћу нешто што сам негдје друго писао, а мислим да ће сваки архијереј пронаћи себе, о нашем односу, о Амфилохију као учитељу:

На Богословском факултету у Београду, он је био онај учитељ који несебично открива свијет теологије, тумачећи нам аутентично, не само учење о Богу, већ и сам живот и све оно од чега је живот сачињен. Својом појавом, изузетно широким образовањем, нарочитом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Бога, а понајвише својим безграничним човјекољубљем, од првих дана се уз свог најбољег пријатеља Атанасија, наметнуо као наш учитељ и путеводитељ. Онај коме се безусловно вјерује. Онај за којим се иде, и то се иде без задршке. Куд он иде, ми идемо за њим пуним повјерењем. Али оно што је најчудесније, најдивније, он то никада од нас није тражио. Идемо за њим са најдубљим повјерењем и љубављу, и то чак најтежим стазама. Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског Архипастира, понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или на тежину пада. Какви год да смо, пред њим смо сви били једнаки, у његовој љубави и сверазумјевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо уз његову доброту и стрпљење.

Такав је био Амфилохије као учитељ.

Још један детаљ, који је, ја мислим, врло важан да га се сјетимо, поготово ми који живимо, могло би сев слободно рећи, у раскоши, ми којима многи служе, ми који наређујемо, а то је слика коју ћете многу у својим очима видјети кад вас подсјетим. Ако сте било кад и било гдје са Амфилохијем наишли поред убогог и сиромашног, то је онај тренутак кад ми најчешће убрзавамо корак, лакше нам је да га не гледамо, лакше нам је да не губимо вријеме са њим, па и ако му нешто дамо, то дамо набрзину или не дамо ништа. Али ако сте некада ишли са Амфилохијем гдје има пуно таквих, морали бисте изгубити цијели дан, јер би он са сваким од њих причао као да је цар и као да је краљ, и свакоме би тихо, испод руке, понешто дао, све што би имао од новца. Али оно што је најважније људима, поред којих људи обично пролазе брзо, он им је давао пажњу. Он је био врло пажљив према њима и слушао је досадне баке, луде, кљасте, убоге и сиромашне, као да су најумнији, најпаметнији, најчеститији, и тако показивао Христову љубав. Мој утисак је да је, то што понекад заборавимо, била највећа и најдрагоцјенија слика коју смо могли да запишемо у свој ум и своје срце.

Трећа слика, која је најважнија, макар за мене, поготово данас, а то је слика, то је осјећај да у овом тренутку, овога дана у Црној Гори, многе душе плачу. Многе мајке плачу, многа дјеца, дјевојке, народ плаче. Овога дана је васкрсно осјећање. Ја цијели дан, тако ми се чини, не могу да се отмем том утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. И то побједа онога ко је као ријетко ко, као нико знао у наше доба да Васкрсења не бива без смрти. И зато је он побиједио. Прије свега зато што је Христов, зато што је ишао за Христом, зато што је часно носио име Христово, али зато што је он то све спроводио у живот. Сваку Христову ријеч, па и ту ријеч да не презре никога. Зато је он гледао те сиромахе тако, и колико данас сиромаха у Црној Гори плаче, јер знају да неће више нико бити такав да њих слуша, ускоро то неће бити могуће, јер се то врло ријетко рађа.

Дакле, осјећај Васкрсења, данас је највећи осјећај који можемо да имамо. Због те жртве и због тог односа према сиромасима и онима који су понижени, због тога Митрополит никад није имао страха од оних који су богати и моћни. Не можете немати страха од богатих и моћних, а презирати сиромаха. А кад сиромаха видите као великог и моћног, онда и богатог и моћног видите као сиромаха. Због тога је непотребно опет да помињемо да је Амфилохије и отац, и светитељ, и учитељ, и путеводитељ, и нама архијерејима је највећи проблем.

У Црној Гори је Амфилохије родио своје синове духовне, који могу, захваљујучи његовој надљудској борби, ипак сад полако да управљају бродом кроз мирно море. Свети Сава ће сигурно имати све то у виду, молиће се богу, добиће ускоро Митрополија новог Митрополита, овдје неће бити великог вакума. Али треба некако сад да схватимо да нећемо моћи у сабору да имамо оног другог Митрополита, нећемо моћи да имамо другог Амфилохија јер он не постоји. У том смислу, можда је данас најбоља порука да се ономе научимо чиме је он живио, а то је љубав и праштање, незлопамћење.

Не постоји ниједан човјек кога сам срео на земљи, а вјерујем да то свједочите сви, коме сте могли рећи све у очи, све што вам се не свиђа, ма све против њега и све на њега, и да онда очекујете да вам каже: ”Добро ти мени рече, човјече, ову ријеч.” Да вас загрли и да вас помилује по глави, а не да вам о глави ради.

То је Амфилохије.

Зато је данас Васкрс.

Христос васкрсе!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком и админстратору Митрополије црногорско-приморске Господину Јоаникију

Ваше Преосвештенство, драги нам брате Јоаникије,

Дозволите да у име Светосавске нам цркве са Петог континента изразим најдубље саучешће Вама, благочестивом епископату, свештенству, монаштву и верном народу богомспасаване Митрополије Црногорско-приморске поводом блаженог покоја драгог нам и многовољеног Митрополита Амфилохија.

Вест о његовом упокојењу потресла је све верне синове и кћери наше Светосавске цркве Петог континента. 

Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела, трудбеник на Њиви Господњој до последњег издисаја, сведок победе Христовог Васкрсења!

Упокојио се онај који је предводио највећу духовну сеобу у новијој Црквеној историји, сеобу једног читавог народа од мрака ка светлости, од безбожја ка Христу, ка Светом Православљу. Заједно са Вама и браћом архијерејима, са свештенством и богољубивим монаштвом, са верним народом Светонемањићке Црне Горе, Митрополит је подигао не само Црну Гору на ноге и њен регион, већ и расејану српчад широм света.

Његов подвиг и дело, ваше колективно исповедништво, оставило је свој неизбрисиви печат и траг на срцима свих нас, мотивишући нас да храбро у ова бурна времена исповедамо Христову победу пред светским моћницима и народима који нас окружују.

Српска Православна Војинствујућа Црква је осиромашена за још једног великог витеза вере Христове, али Небо се обогати новим житељем, а ми, још једним молитвеником пред Господом! 

Митрополит Амфилохије, наш драги професор и вољени отац, ратовавши добрим подвигом, пао је у борби, трку своју часно завршивши, а нама пример оставивши.

Царство му Небесно!

Вама драги Владико желимо од Бога здравље и сваку утеху. 

Са вама у молитви и мислима, саосећајући,

+ Силуан

Епископ аустралијско-новозеландски

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска