Епископ диоклијски г. Методије казао је данас у манастиру Горњи Брчели, да је непотребно дизање тензија због радова на гробници митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Горњи Брчели, те да ће све бити завршено с Божјим благословом и у сагласју са законима државе Црне Горе.

“Ово је вријеме које је осјетљиво, не само у Митрополији тренутно, јер Митрополија је, као што знате, у жалости због митрополитовог упокојења, него и због ситуације у цијелом црногорском друштву која је ровита и у неком вакуум стању. И сад због сплета неких неспретних околности бојим се да неко не узме да додатно набија тензије и притисак у друштву када нам је то најмање потребно”, казао је он новинарима након протеста дијела мјештана Црмнице у Горњим Брчелима због радова на гробу митрополита Арсенија Пламенца.

Додао јер да све то што се десило у кругу манастира није ништа тако алармантно нити злонамјерно да би неко ту видио разлог да би се дизала толика ујдурма око цијеле приче.

“Јер, ово је манастир о коме сестре и цијела Митрополија брину деценијама и све што се радило у њему, радило се на унапређење ове светиње, никако не на њено скрнављење”, казао је он.

Владика је казао да све што се у манастиру убудуће буде радило биће у сагласности с Управом за заштиту културних добара, односно са свим надлежним институцијама.

“Тако да је сад ово вријеме у којем је најмање потребно дизање тензија и ове буре и немира”, рекао је Епископ диоклијски.

На новинарско питање шта је сада урађено, Владика је рекао да је требало да се стави крст на гробну плочу митрополита Арсенија Пламенца.

“И сад, да би се на крст ставио натпис, треба да знамо да ли само он ту почива или има више њих који су ту сахрањени. Због тога се подигла плоча. Али, све ће се радити у сагласности са надлежнима. Нама је у интересу да све буде онако какав је Божји благослов и како налаже закон ове државе”, закључио је Владика Методије.

Зоран Лековић, предсједник Удружења Црмничана “13. јул” рекао је да је дошао до информације неколицине мјештана да је дошло до ископавања гробног мјеста ради утврђивања идентитета сахрањених у њему.

“Претпоставио сам да ту треба да буду само Црмничани, међутим, видим да међу учесницима протеста има и људи са стране. Ово је мало непријатна ситуација.Ми Црмничани увијек смо били оани и својој Цркви и својој држави и увијек смо знали паметно и умно размишљамо. И управо сам дошао као предсједник Удружења да, уколико би било каквих ексцеса, као предсједник станем између једних и других и да покушамо да проблем разјаснимо управо овако како то ради наш Владика”, рекао је Лековић.

Никола Клисић, предсједник Црквене општине црмничке рекао је такође да проблем треба решавати на “неки најбезболнији начин”.

“Ми Црмничани не желимо свађу и не треба нам свађа између нас”, рекао је Клисић и позвао све Црмничане да заједнички решавају све проблеме и да овај проблем препусте надлежнима.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици јутрос је, на празник Светог Димитрија Солунског – Митровдан, служена заупокојена Архијерејска литургија са седмодневним поменом блаженоупокојеном Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.

Богослужио је Епискјоп буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством саборног храма, уз молитвено учешће вјерног народа.

У литургијској бесједди Владика Кирило је рекао да данас прослављамо великог светитеља Божијег Светог Димитрија Солунског, који није само покровитељ овога грчког града него и многих других градова, цркава,. манастира, породица и области у православној васељени.

“Свједочио је Христа у давном четвртом вијеку у времену царовања цара Диоклецијана, у народу запамћеног под именом проклети цар Дукљан, великог гонитеља хришћанске вјере. Свети Димитрије4 је био у то вријеме управник солунске области. Велики је ударац био за цара да му један управитељ области буде хришћанин. Зато је наредио  мучење и зато је Свети Димитрије мученички пострадао”, подсјетио је Владика Кирило.

Владика је данашњим свечарима честитао крсну славу.

Казао је да је Свети Димитрије непрестано са нама, као и сваки светитељ над којима друга смрт нема власти.

“Свети Божји људи умиру једном смрћу, али друга смрт нема над њима власт јер они царују са Христом док се не сврши пуноћа времена. А онда без суда прелазе у вјечни живот у којем се већ и сад налазе”, рекао је Владика буеносајрески.

Говорећи о свом у нашем духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију рекао је да вјерује да ће он бити прибројан великим архијерејима наше Митрополије Светопм Петру Цетињском и Светом Петру Другом Тајновидцуу Ловћенском и заједно с њима постати покровитељ Црне Горе.

Рекао је да треба објективним очима гледати на Митрополитово дјело, како нико не би могао да приговори како на њега гледамо субјективно.

“Говоримо о њему гледајући на то како је Црква – невјеста Христова била у Црној Гори кад је оно дошао на престо цетињских митрополита”, казао је Владика и подсјетио на то како је тада у Црној Гори било мало свештеника, а храмови су били разруиушени и запуштени.

Казао је да је то била у неком смислу апокалиптична слика Цркве тих година.

“Последица су били разни богоборни гонитељи Цркве нашега времена, атеисти који су такође имали тај опаки дух проклетога цара Дукљана, како је то волио често да каже Митриополит Амфилохије. И он се као и Свети Димитрије у току свог живота борио против тог опаког духа”, рекао је он.

Владика Кирило је рекао да смо свједоци његовог непрестаног и неуморног тридесетогодишњег рада на духовној обнови Црне Горе.

“И послије тридесет година неуморног рада, ево, видимо његове резултате. И сваки непристрасни посматрач објективним очима може да види седам стотина храмова, манастира, црквених домова изграђених у том периоду, неколико стотина свештеника, свештеномонаха, монахиња, монаха. А о вјерном народу ни броја се не зна, што су најочигледније и најљепше показале те дивне свете литије, које су прошле овом благословеном земљом почетком године и подсјетиле нас на улазак Господњи у Јерусалим”, нагласио је Владика Кирило.

Тај улазак у Јерусалим, казао је Владика, је ознаменовао могуће пророчки брзу кончину нашега блаженог сшпомена Митрополита Амфилохија.

Нагласио је да је Митрополитов одлазак од последица свјетске пандемије ковид 19, по његовом увјерењу, порука од Бога да се Митрополитова личност не може ограничити границама Црне Горе.

“Јер је он био васељенски човјек. И о томеи ја могу посвједочити. Разговарао сам са многгим људима у Јужној Америци који су Митрополита Амфилохија видјели једном или су га можда и боље познавали. И сваки од њих је о Митрополиту говорио са сузама. Невјероватан утисак је на њих оставила личност Митрополита Амфилохија”, истакао је Епископ Кирило.

Казао је да је Светим Божјим људима и васељена тијесна и подсјетио да је Митрополит управо то говорио онима који су му предлагали да се учлани у владајућу партију – да му је васељена тијесна.

“Јер се они читавог живота отимају за Царство небеско, за тај будући живот”, подсјетио је он.

Владика је подсјетио да су се у дан престављења Митрополитовог уздрмали и темељи древне земље Смирне.

“Измирне земље на границама Грчке и Турске. Знате да је тога дана тамо био земљотрес. Господ је кроз то хтио да нам каже да и твар реагује када свети човјек одлази са ове земље. Управо на Митрополиту Амфилохију су се оствариле ријечи из Откривења Јовановог. Он је заиста остао вјеран до саме смрти и не сумњамо да му је Господ дао вијенац живота и да над њиме друга смрт нема власти” рекао је он.

Подсјестоио је на ријечи кошаркашког аса Николе Миротиића који је рекао поводом Митрополитовог упокојења: До јуче си био смртан, а сада више нијеси.

“Управо те ријечи то значе, дарага браћо и сестре – да свети Божји људи не умиру другом смрћу, него светитељи царују са Христом до краја свијета и вијека”, закључио је Владика Кирило.

Након Литургије су прво благосиљани колачи данашњих славара, а онда је Владика Кирило са свештентвом служио помен на гробу Митрополита Амфилохија.

Семодневном помену Митрополиту Амфилохију присуствовао је и наш прослављени кошаркашки ас Владе Дивац.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након данас спроведених контролних конзилијарних физикалних и дијагностичких прегледа, као и лабораторијских претрага, констатовано је да је здравствено стање Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија уредно и константно добро.

Контролни RTG снимак плућа не показује инфламаторне и инфилтративне промјене (непромијењен у односу на 04.11.2020.), док је контролни CT преглед планиран у наредним данима.

Спроведени су и ултразвучни прегледи срца, абдомена и колор-доплер крвних судова доњих екстремитета, који су уредни. Лабораторијске претраге (фактори запаљења) су у физиолошким границама. Примјера ради вриједност CRP је 1,21 (нормално до 5), седиментација еритроцита 4 (нормално до 10).

Основни витални параметри (тјелсена температура, сатурација, крвни притисак) константно имају физиолошке вриједности.

Владика је под редовним љекарским надзором и прима ординирану адекватну терапију у Ђурђевим Ступовима, која ће у наредном периоду, због доброг општег стања бити благовремено ревидирана.

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

У славу и част Преподобног Илариона Великог – имендана Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у уторак 3. новембра 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија.

Благодарећи свима који су узели учешће у овом духовном сабрању, владика Иларион произнео је беседу у којој је говорио о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Одавно није у цркви било човека који је на тај начин објединио све трудове и врлине хришћанске и представљао заиста живу икону Христову на земљи, рекао је Епископ тимочки истичући да свако сведочанство о животу митрополита Амфилохија представља сведочанство о посвећености целог живота Христу из љубави и благодарности према Богу и љубави према човеку. Гледајући на митрополитов живот ми извлачимо поуке и испуњавамо се ревношћу за наш даљи живот, јер видимо да човек и у 21. веку може, ако хоће и ако има љубави, да сведочи у потпуности Христово Јеванђеље, закључио је владика.

Посебну благодарност на присуству и молитвеном учешћу Његово Преосвештенство упутио је архимандриту Јовану (Маџићу) који је овим поводом дошао из Атине.

Такође, Епископ тимочки заблагодарио је присутним старијим свештеницима на посвећености и труду који су уложили за опстанак и напредак Цркве у временима када је она била готово избачена из друштва. 

Извор: Епархија тимочка 

Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков).

Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.

Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.

Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.

Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве.

Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У редовним љекарским визитацијама констатовано је да је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије уредног здравственог стања према објективним параметрима и субјективном осјећају.

Физикални прегледи показују да су налази по системима уредни, док су контролни лабораторијски налази у физиолошким опсјезима. Примјера ради главни маркер запаљења – CRP има вриједност 2,92 (нормално је до 5). Контролни снимак плућа је планиран за сјутра.

Основни витални параметри (тјелесна температура, сатурација, крвни притисак) константно имају физиолошке вриједности. Дакле, од уторка 3. новембра Епископ Јоаникије нема повишену тјелесну температуру.

Владика је под редовним љекарским надзором и прима ординирану адекватну терапију у Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру Епархије.

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад.

“Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве.

”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Оче и Учитељу!

Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи  колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне.

Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа.

Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља.

Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје.

Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства.

На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19).

Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот.

Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас!

У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег

јеромонах Иларион Ђурица

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост радија Светигора био је јерођакон Силуан Светогорац сабрат манастира Григоријат на Светој Гори Атонској који је говорио о вези блаженопочившег митрополита Амфилохија са Светом Гором и његовом утицају који је имао на светогорске монахе.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Када су ријеке људи дотекле да се поклоне благости и тишини Павловога гласа, знало се зашто то чине. Када су ријеке дотекле да се поклоне громогласу Амфилохијевом, неки су се питали зашто се то чини. Нису знали да тајна нити је у гласу, ни у очима, у тјелесној висини нити тежини, нити у причи! Испратили смо истога СвеЧовјека!

Такву смјелост је имао пред Богом и тако је суверено владао теолошким темама да је ту тешку, помало и стравичну тему тако приближио народу да смо убрзо сви са лакоћом причали о Цркви, Богу, Светитељима… Један атеистички народ, убрзо је постао народ клира. Мање то говори о нашој неспорној површности, колико о Митрополитовој језгровитости којом нас је подизао у предјеле Неба.

Био је Јагње, а сви су Га се бојали! Колико може да смета само Један Праведник у мору безакоња!

Сви смо само понекад у Праву. Тада би и Он био састрадавао са нама, држећи Божију страну. Потом би нас напуштао и то би осјећали као издајство. Не бисмо примијетили када смо изневјерили Бога! Тек пред Његову кончину, схватили смо Његову Мисију.

Нијесу се поклонили Његовој побједи, нити су се дивили Његовом тријумфу. И они су каткда побјеђивали и знају шта је свјетска слава. Остали су затечени пред чињеницом да је све радио и урадио само ради ближњих! Господа ради!

Није се устручавао пред царевима! Заступао је Бога!

На Њега се нијесу примала опадања. Како би слетјела на Његову ризу, тако би са ње склизнула. Ниједна служба није могла смислити нешто што би му могло боље пристајати. Његова глава била је скројена само за Митру, а Његово тијело само за Мантију!

Пошто га нијесу могли оптужити за маловјерје, кривовјерје, лаковјерје, сујевјерје… Био је опањкан због Правовјерја!!! Службе су му биле предуге, молитве преуслишене, ријечи убојите, Богољубље тврдоглаво, Вјера тврдокорна, Душа непокорна, Завјетовање печатно.

Да је хтио да им отима хљеб, давно би Црна Гора опет била теократија. У неколико дана им је помрсио све рачуне. Ни тада их не би послао у прошлост да нијесу почели јавно да се ругају Господу и понижавају Цркву!

Када је дошао, Црна Гора је била беспуће. Сада је лако по њој путовати. Од манастира Цетињскога, до тиватске Превлаке, од Превлаке до которског Луке и Момчила, од которског Луке и Момчила до савинског Саве и Јустина, од новске Савине до Никшићкога намастира и Острошког Василија, Исаије, Станка и Лазара, од греда острошкијех до подгоричког Васкрса, Симеона и Луке….Нема краја Путу ни Знаковима..

Када је на ледини, у пустињи ударао темеље Храму, крстили смо се како ћемо Га попунити! Сада се крстимо како ћемо сви у њега стати! Данас и Храму ваља дозидати припрату!

„Великима је све велико“! Нама је све симболично и ситно. Монументалне су нам само Владике!

Када није знао за одмор док био је у тијелу, како ли ће тек служити у Ангелскоме Лику!

Када су Га се бојали у сиротоме монашкоме постригу, како ли ће тек стрецати када им се прикаже у обасјању Ореола!

Које то ловћенске страже ће поставити када им се прикраде невидимо, када осване Капела! Опет ће бити „крив“ само Он!

Рекао је да неће мријети док не види Капелу на Језерскоме врху! Или је Она већ горе, или је Он још увијек жив! Или је она већ Обновљена и Он већ Бесмртан, само нам ваља се очистити и прогледати!

Многи су бранили и светили само своје! Он није имао туђих Богомоља! Свака Богомоља је Дом Божији, а Он је био првосвештеник Праве Вјере! Најприродније је било да је увијек у Праву! Није урадио само оно што није рекао да ће учинити!

Ми смо имали кога да стане испред разуларених, безумних, закрвављених и спремних да утјерају кола са експлозивом у Џамију и тако злодјелом у Београду „одбране“ Косово. Имају ли они Mуфтију да стане испред њихових бед бојса и сачувају Косово?!

Од првога дана, када сам Га видио и чуо, знао сам шта ми је чинити. Жао ми само дјеце која ће бити беспослена до Његовог Другог Доласка!

Злочести су Га „украшавали“ и „чашћавали“ ремницима, реденицима, еполетама, машинкама и кокардама…Нијесу другачије умјели да опишу снагу Његовог духовног оружја и висину ангелскога чина!

Кога је Он „заробио“ и „спровео“ у келију, више није хтио да бјежи из затворништва!

Кога Он је научио безмолвију, проговрио је златоусто!

Оно што је написао, одавно је суво злато! А за писање није имао времена. Његова писменост је била Његово говорење! Сви сједну па пишу, Он је као Творац – ходао и писао! Летио и писао. Писао је док је служио Богу и народу!

Сви заврше све послове, одахну, па на миру сједну под ноћну лампу. Он није имао право на тај луксуз. Али никада нико није имао толико читалаца који би свога писца толико прозивали и обавезивали као што је то имао Он. И опет, нијесу били у Праву. Његове тачке и запете, Његови упитници и усклици су били увијек на своме мјесту!

Одавно би били покојни, у мртвоме мору и живоме блату да Он није дизао своје огромне таласе! Иако олује не обећавају ништа добро, Његово таласање нас је оставило у животу. Његове струје су нас избацивале на ртове Добрих Нада!

Нема Завјета који не хтјесмо погазити или ставити на аукцију. Свако надметање: Ко даје више?, прекидао је залажући Митру и Главу! Тако, сваки Завјет смо довели у питање: од Косова, Језика, Вјере до Цркве, али, слава Богу, још се са Њим споримо око имовине!

Никада никога није поразио што је хтио, него што је морао. Држао је као нико до људских права, слобода, компетенција, научних достигнућа, ингеренција… све док не би такли у послове Господње. Био је Тјелохранитељ Господњи увијек и на свакоме мјесту.

Био је ријетки сабесједник који је своје саговорнике прво морао да научи значењу ријечи па са њима, наводно, равноправно да преговара. Крио је њину срамоту и незнање, да би они Њему јавно држали предавања о којечему и покушавали да Га осрамоте. Али како су Га пањкали, само су више откривали своје зле намјере и остајали у сијенци Његове Свјетлеће Величине!

На крају, Затворника су покушавали да затворе! Мученика да намуче! Подвижнику су пријетили двигом!

Борба би се увијек подигла око онога што Он је пронашао, ископао, очистио, обновио, направио и оживио. Почели смо да се продајемо тек пошто нам је објаснио колико можемо да Вриједимо и колико смо Богу битни! Од онога да се дајемо будзашто, почели смо да се продајемо позамашно, за потрошиве суме, а Он нас је планирао и заливао за Царство Непролазно!

Били смо у првој младости када ми је ондашњи Љубиша, а данашњи владика Методије, братски скренуо пажњу да само читам Светога Јустина и Светога Николаја, а да је поред нас, међу нама, живи Светитељ којег би ваљало редовније литургијски пратити! Он је пошао за Истином и Животом, за Светитељем, ја сам остао тек на ријечима и књигама!

Данас већ и колико је сјутра, долазићемо у ридању и покајању пред Његов Гроб и Кивот, пред Његову Колијевку и Дом да приложимо сва своја наводна богатства, права, знања и слободе у име којих смо Га гонили и убијали себе!!!

Свет, свет, свет јеси Амфилохије Доњоморачки, Косовски, Београдски, Грчки, Руски, Римски, Бернски, Ирачки, Паришки, Момишићки и Васељенски!!! Моли Бога да не останемо у палости нашој, но да устанемо у Висине Твоје, СвеЧовјече, Безмјерне Висине Богочовјека Спаситеља!!!

Булатовић И. Богић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас.

О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу.

И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци.

Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом.

Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину.

Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним.

Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут.

Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима.

Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама.

Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм.

Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били.

Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита.

Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују!

Немања Вујачић

Извор: Митрополија црногорско-приморска