Светогорска пустиња је крајње неприступачна област на Атосу, што нарочито одговара испосницима за тиховање и строго подвизавање. Припада манастиру Велика Лавра, а првим монасима је настањена пре више од хиљаду година.

Каруља је најсуровији део светогорске пустиње. Уз стрму литицу десетинама метара изнад мора приљубљено је мноштво скромних монашких келија. Назив предела потиче од грчке речи за чекрк – карули, будући да пустињаци чекрком спуштају до мора своје рукотворине и заузврат од рибара и монаха из околних манастира и скитова примају намирнице за живот. Неколицини келија се може прићи искључиво помоћу ланаца или мердевина причвршћених за стену.

Катунакија се налази одмах изнад Каруље на стеновитом обронку и настањена је већим бројем монаха, који су познати по иконопису и појању (нарочито братство Данилејаца).

Светогорска пустиња не обилује вегетацијом; од вегетације овде претежно успева само кактус, тзв. франгостика, који је често и храна подвижника. Некада је ова атонска област бројала стотине монаха, док их данас има знатно мање, међу којима су и Срби.

Светогорци је често називају олтаром Свете Горе и местом где је лакше срести анђела него човека.

Извор и фото: Хиландар

Свети Јован Владимир свој кратки земни живот и своју кратку владалачку епоху и своје дјело утемељио је на ономе што је вјечно и што је непролазно. Његов темељ и његова основа је живи и истинити Бог Христос Господ распети, Онај који је себе жртвовао за живот свијета и васкрсли из мртвих, који је подарио сјеме, квасац вјечнога живота; својом свјетлошћу божанском, вјечном свјетлошћу обасјао све оне који су Њега примали као свога Бога и свога Господа кроз вјекове. Свети Јован Владимир је велики и биће запамћен управо по томе што није темељио на пијеску свој дом, своју грађевину, свој народ и његов живот и своју државу. Него је темељио на тврдом камену станцу, на оном камену који обично зидари овога свијета одбацују, али он увјек изнова постаје камен темељац грађевине човјечанства, грађевине рода људскога и грађевине свеукупне творевине.

Свети Јован Владимир се уградио у наше биће историјско, духовно и морално; он је један од живих свједока Божије вјечне, непролазне свјетлости. Видио је Божију свјетлост и њом се просвијетлио и кренуо путем који води у живот вјечни – путем Христовим. Знао је велику истину коју је изрекао после њега један њему сличан велики државник – Свети Алекандар Невски: да Бог није у сили него у правди и да правда држи земљу и градове. Зато је за правду Божију, за живога Бога и истину Његову, за љубав према Богу и љубав према народу своме и ближњима жртвовао свој живот. Он је један од оних који нијесу себи, својим интересима, својим идолима и својим лажним идеалима жртвовали друге, него је самога себе, попут Христа Господа, жртвовао за друге. …

Дакле, тамо гдје сјеме Божије буде посијано, оно што ниче из сјемена Божијега – то остаје неуништиво. Свети Јован Владимир је сијао то сјеме, сјеме вјере у живога Бога, сјеме вјере у Христа Распетога и Васкрслога, сјеме жртвовања за оно што је вјечно и што је непролазно, жртвовања себе за ближње своје и за народ свој, и зато је природно што је и данас тако жив, и што му се радујемо као његови савременици.

А ево горе, видјели сте мало прије на Румији (Румија значи „хришћанка“, у Цариграду гдје је Патријаршија васељенска зове се рум патрикане), коју је освештао Свети Јован Владимир и Часни крст његов, ону малу црквицу: бијели се као лабуд горе! Обновили смо је, обновивши њоме име Бога Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави: да загрли одозго Бог љубави својим вјечним загрљајем и ближње и даљње, и православне и католике и муслимане, и крштене и некрштене. Неки кажу да је тиме тобож овдје у Бару поремећен мир међу вјерама. Може ли бити поремећен мир љубављу, божанском љубављу, божанским загрљајем свакога бића, свакога створења, а симбол свега тога је она црквица горе на Румији? Љубав божанска коју је посвједочио Свети Јован Владимир, име Бога љубави засијало је горе и сија као голуб, ено горе изнад Бара. И призива свакога који овдје живи на ту и такву љубав према ономе што је вјечно, што је непролазно и према ближњима својим, на начин на који је заволио овај свијет Свети Јован Владимир. Зато Барани добри, кад год ујутро устанете, окрените се горе према оној светој цркви Свете Тројице, окрените се горе и прекрстите се и кажите: Љубави Божија, милости Божија, доброто Божија помилуј нас, све нас загрли собом и испуни нас твојом истином, твојом свјетлошћу, твојом мудрошћу, твојом добротом! И овај нови храм је у знаку Часнога крста, на врх њега је крст Светог Јована Владимира. У знаку вертикале, дакле, љубави према ономе што је вјечно и непролазно и хоризонтале – грљења свега онога што је са лијеве и десне стране, са истока и запада, сјевера и југа.

Зато се ми радујемо данас, јер се сјећамо не неког владара безименог, његове власти и властољубља и частољубља, него се сјећамо онога који је своју власт, свој ум и своје срце и своје биће жртвовао за истину Божију вјечну и за ближње своје. Нека нам остане путеводитељ истини и путу који води у живот вјечни. Њега прослављајући ми прослављамо Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Дио бесједе Митрополита Амфилохија изговорене на празник Св. Јована Владимира 2016. г. у Бару

https://mitropolija.com/2026/06/04/mitropolit-amfilohije-sveti-jovan-vladimir-se-ugradio-u-nase-bice-istorijsko-duhovno-i-moralno/

Празник Свете Тројице, који у православној традицији називамо и Духови или Педесетница, представља један од најдубљих и најзначајнијих догађаја у домостроју спасења. Ако је Божић откривење оваплоћеног Сина Божијег, ако је Васкрс победа над смрћу, онда су Духови коначно откривање тајне Свете Тројице и почетак историјског живота Цркве.

Педесетница није само успомена на један догађај из прошлости. Она је непрестана стварност Цркве. Свети Дух није дошао и отишао; Он остаје у Цркви, освећује је и чини Телом Христовим кроз векове. Због тога се празник Духова може разумети као празник присуства Бога у свету.

У Јеванђељу по Јовану Христос више пута најављује долазак Утешитеља:

„А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене“ (Јн 15, 26).

Христово дело није потпуно без силаска Светога Духа. Свети Атанасије Велики наглашава да је Син постао човек да би човек могао примити Духа Божијег и постати заједничар божанске природе.

У том смислу, Педесетница није нешто одвојено од Васкрса, већ наставак домостроја спасења. Васкрсли Христос шаље Духа Светога који од Оца исходи. Оно што је Христос извршио у своме Телу, Свети Дух сада остварује у телу Цркве.

Свети Иринеј Лионски назива Сина и Духа „двема рукама Оца“. Кроз Сина се открива Отац, а кроз Духа човек постаје способан да прими то откривење.

Стари Завет открива Бога као једног. Нови Завет открива да тај један Бог постоји као заједница три Лица.

На Јордану се први пут јасно јављају све три личности Свете Тројице: Син се крштава, Отац сведочи са небеса, а Дух силази у виду голуба.

Међутим, тек на Педесетницу ова тајна постаје живот Цркве. Свети Григорије Богослов пише да се Божије откривење одвијало постепено: Отац је јасно откривен у Старом Завету, Син у Новом Завету, а Дух Свети после Вазнесења.

Педесетница је стога празник тројичног откривења.

Бог није усамљени апсолут. Бог је вечна љубав. Отац као начело у вечности рађа Сина и вечно исходи Духа Светога. У самом бићу Божијем постоји савршена заједница љубави.

Зато хришћанство није вера у апстрактног бога него у Свету Тројицу.

Дела апостолска описују долазак Духа кроз ветар и огњене језике:

„И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих“ (Дап 2, 3).

Овај огањ није материјални огањ. Он не уништава него надопуњује и усавршава.

Свети Григорије Ниски истиче да је Божански огањ сила која чисти људску природу од греха. Исти тај огањ је горео у несагоривој купини коју је видео Мојсије. Он просвећује, али не уништава.

У православној аскетској традицији благодат се често описује као огањ срца. Свети Симеон Нови Богослов говори о светлости Светога Духа која обасјава целог човека и претвара његово биће у храм Божији.

Педесетница представља супротност Вавилонској кули. У Вавилону је људска гордост довела до поделе језика. На Педесетницу различити народи чују једну и исту истину на својим језицима.

Свети Јован Златоусти наглашава да Дух Свети не уништава различитости народа него их преображава у јединство вере.

Јединство Цркве није само једнообразност. Оно није брисање личности. Напротив, свака личност остаје непоновљива, али све постају једно у Христу. Ово је суштински тројични принцип: јединство у различитости.

Због тога Свети Оци Педесетницу називају рођенданом Цркве.

Црква није настала као организација људи који деле исте идеје. Она је настала силаском Светога Духа.

Црква постоји зато што Дух Свети сабира многе у једно Тело Христово. Црква није социолошка категорија него евхаристијска заједница.

Свако литургијско сабрање је нова Педесетница.

Када свештеник призива Светога Духа да сиђе на Дарове и на народ, дешава се исти онај догађај који се догодио у Јерусалиму.

Зато се православна еклисиологија не може разумети без Педесетнице.

Најдубљи циљ силаска Светога Духа јесте обожење човека.

Према Светом Василију Великом, Дух Свети је онај кроз кога се човек враћа Богу. Он просвећује разум, освећује срце и чини човека причасником божанског живота.

Свети Григорије Палама учи да човек не постаје учесник Божије суштине, јер је она неприступна, али постаје учесник Божијих нестворених енергија и причасник велног живота.

То је смисао духовног живота.

Хришћанин није позван само да буде морално бољи човек. Позван је да постане „бог по благодати“.

Педесетница зато није само празник Цркве него и празник људског призвања.

Апостол Павле пише: „Где је Дух Господњи, онде је слобода“ (2 Кор 3, 17).

Слобода коју доноси Дух није политичка нити психолошка категорија. То је слобода од греха, страха и смрти.

Човек без Духа остаје затворен у себе. Човек испуњен Духом постаје способан за љубав.

Свети Максим Исповедник учи да је истинска слобода способност да човек живи у складу са својом природом створеном за заједницу са Богом.

Педесетница је зато ослобођење човека од самоће и повратак истинском животу.

Празник Свете Тројице представља врхунац Божијег откривења и почетак живота Цркве. У њему се открива да је Бог заједница љубави, да је човек створен за учешће у тој заједници и да се спасење остварује кроз живот у Светом Духу.

Духови нас подсећају да хришћанство није идеологија, морални систем или философска школа. Оно је живот у Светој Тројици.

Свети Дух и данас силази на Цркву, сабира расејане, просвећује умове, освећује срца и води творевину ка њеном коначном преображењу у Царству Божијем.

Зато Црква непрестано понавља древну молитву:

„Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.“

протосинђел Варнава Кнежевић

Ансамбл "Фенечки бисери" и Појци Храма св. Апостола Матеја у Сурчину, позивају вас на добротворни концерт у порти ове нове београдске светиње, који ће бити одржан вечерас од 19 часова. Цена улазнице је 2000 динара, а сав приход сакупљен вечерас биће усмерен за завршетак ове велелепне светиње на ободу Београда. Карте се могу купити у црквеној продавници, или путем Инстаграм налога храма, а више детаља на фотографији уз ову вест. Добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

Прва литургијска прослава Светог свештеномученика Илије трубарског, који је на предлог Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија и одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2025. године уписан у Диптих Светих, одржана је на дан његовог молитвеног помена, 9. маја 2026. године, у Храму Светог Саве у Дрвару.

Празновање је почело дочеком иконе свештеномученика Илије и вечерњим богослужењем које је 8. маја служио Епископ Сергије са више свештенослужитеља међу којима је био и јереј Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), потомак Светог свештеномученика Илије, а богослужење су појањем украсили ученици Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.

На дан празника, 9. маја 2026. године, на Светој литургији је по заамвоној молитви извршено благосиљање славских приноса и прочитана грамата Светог архијерејског сабора о проглашењу Светог свештеномученика Илије трубарског, после чега, је поздрављајући сроднике и поштоваоце Светог Илије трубарског, владика Сергије беседио о томе да су на Литургији сабрани потомци „оних који су пре 85 година упалили бакљу слободе дижући се на устанак против оних који су нам везали гајтан око врата и који су нас бацали у јаме, да би нас нестало из наших села и градова заувек“.

„Устанички пламен захватио је сва српска села и вароши у обе Крајине, јер да не би биолошки нестао и да би опстао, народ је морао да се диже на устанке. А иако настао из исте ватре, слободарски пламен поделио се на два дела, ослабио ватру и спржио чак и оне који су слободи дали све. У том братском сукобу, на жалост, пострадао је и онај кога данас прослављамо, Свети свештеномученик Илија трубарски, из племена Родића, из честитог Трибара, пастир стада Христовог и слуга Божјег олтара“, рекао је владика Сергије.

Подсетивши да из истог краја потиче велики војвода Голуб Бабић „који је у своје време учинио све што је могао да би његов народ живео достојанствено, слободно и у вери својих предака“, владика је указао да је свештеник Илија на свој начин чинио исто, „али братска мржња, на жалост, његових супарника учинила га је жртвом, а његова мученичка смрт априла 1942. године, винула га је у небо светих, одакле нас верујемо благосиља, молећи се Свемогућем Господу за своје духовне и биолошке наследнике“.

Отац Илија није хтео да напусти свој народ иако је знао да су му дани били одбројани, јер га је братска а не окупаторска рука, бацила у једну од трубарских јама, у Васкршњу среду, подсетио је Епископ Сергије и нагласио: „Његова канонизација данас није атак на било коју зараћену страни током Другог светског рата, било она партизанска или четничка, већ позив на земаљско измирење оних који на небесима сасвим сигурно заједно поју Творцу и Господу нашем Исусу Христу, Спаситељу и Сведржитељу. Нека би молитве Светог свештеномученика Илије обновиле братску љубав међу нама, исцељујући ране из не тако давне прошлости и нека би дао Господ да благослов оца Илије обнови животом знаменити Трубар, који је увек рађао хероје и јунаке, а свима вама драга браћо и сестре нека свештеномученик Илија буде и остане молитвени покровитељ и небески заштитник од дана данашњег и до краја света и времена“, закључио је владика Сергије.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког, сабранима се обратио јереј Никола Радованчевић, потомак Светог свештеномученика Илије трубарског, клирик Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, старешина Храма Светог Николе у Јужном Милвокију, у насељу Кадахи, који је позив да каже више о свом деди „примио као велики благослов али и као веома тежак задатак“. Говорећи о деди кога никада није упознао а који је био одувек средишња личност његовог одрастања и живота, отац Никола је са сабранима поделио сећања своје мајке, ујака и других чланова породице на оца Илију и рекао да је „до данас јасно да сви још увек покушавамо да разумемо не само појединости, него суштину и истину онога што се догодило у тим тешким и болним данима“. Бол због дубоког и неправедног губитка је и после деценија остао превише жив и тежак за децу оца Илије, а када је његова покојна мајка Дара говорила о оцу, „више је говорила о утисцима, него о сећањима“, јер је била сувише мала када је он пострадао, бачен у бездну јаму. „Увек је говорила о осећају да је била вољена од свог оца, а неки људи имају читав живот испуњен сећањима, али на жалост никада не осећају да су били вољени“, додао је отац Никола.

Исповедајући да га је у гнев младости према неправди, тиранији и угњетавању довео у искушење да мрзи оне који су убили његовог деду и да размишља о томе како да их приведе правди, отац Никола је испричао сабранима догађај који је учинио да тај гнев ишчезне. Наиме, пре много година му је једна особа открила име човека из његове духовне заједнице, који је био умешан у хапшење, мучење и погубљење оца Илије. Јавило се осећање гнева и жеље за осветом, а помислио је и на иронију „оних који су издали Бога и веру, који су учествовали у уништењу другог човека, свештенослужитеља Божјег“, али, онда се сетио и деце – унука тог човека. „Шта год да се догодило у прошлости – то није био њихов грех“, рекао је отац Никола, који је тој честитој и доброј дечици предавао веронауку. „Тада се открило дело Божје: унук коме је било ускраћено чак и познанство са сопственим дедом, сада је делио животворно благо са унуцима онога који је био мучитељ, помажући им да ходе путем спасења“, нагласио је отац Никола, који је у томе видео „тајанствени пут Божји, Његову дубоку љубав и Његову надземаљску правду“.

„Правда Божја и љубав Божја се не могу раздвојити. У животу нема случајности, нема ни добре или зле среће, већ постоји само непрестано и промислитељно дејство Божјег промисла који допушта да нас снађе све што је потребно за нас и за наше спасење“, подвукао је отац Никола и истакао: „Као што се некада ђаво радовао кад је брат устајао на брата, тако сада рида док брат брату прашта и док се сабирамо да се сетимо нашег вољеног и никада заборављеног претка, новопрослављеног свештеномученика Илије трубарског“. На крају је отац Никола поменуо све директне потомке свештеномученика Илије, посебно заблагодарио Преосвећеном Епископу Сергију „без чије непоколобиве подршке и труда ово прослављење не би можда било остварено са ове стране небеске завесе“, али и свештеницима Саши, Зорану, Синиши са породицама и заједници у Дрвару и Трубару на гостопримству и на томе „што настављају храбро и неуморно дело служења Господу Исусу Христу у овим прелепим и страдалним крајевима“.

Додајмо да су на предлог Преосвећеног Епископа Сергија, на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2025. године, поред Светог свештеномученика Илије Родића, пароха трубарског, у Диптих Светих унесени преподобномученици и мученици рмањски, са датумом празновања 10. септембра и мученици гаравички и бихаћко-петровачки, са датумом празновања 27. јула.

Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић), протојереји-ставрофори Петар Салмас (из Цариградске патријаршије) и Синиша Сердар; протојереј Зоран Миловац, јеромонах Ангеларије (Гаврић), јереји Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), Ђорђе Милидраг (из Епархије сремске) и Николај Чернов (Руске православне цркве); протођакон Немања Рељић и ђакон Дарко Бубњевић.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Епархија захумско-херцеговачка и приморска најавила је свечано обиљежавање првог литургијског спомена и годишњице од уношења Свете и Блажене Ане, мајке Светог Василија Острошког, у Диптихе светих Православне цркве.

Свечаност ће бити одржана 13. маја, на празник Свете и Блажене Ане, дан након празника Светог Василија Острошког, у његовом родном мјесту – Мркоњићи.

Уз позив вјерном народу да узме учешће у овом сабрању, из Епархије су саопштили да ће прослава бити обиљежена Светом литургијом, коју ће поред светих моштију Свете Ане, мајке Светог Василија Острошког, служити више архијереја Српске православне цркве.

”Прославимо ону која га је украшена чистотом, чедношћу и стидом као најљепшим хаљинама своје душе и тијела родила, васпитала и прва Господу нашем Исусу Христу мајчинском молитвом, трудом и љубављу привела, како бисмо сви скупа примили благослов, изнад свега и кроза све славећи, благодарећи и хвалећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, јединога Бога нашег, Дивнога у Светима Својим”, наводи се у обавјештењу.

Света архијерејска литургија ће се служити у Манастиру Мркоњићи с почетком у 9 часова.

О. Б.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Поводом прославе празника Светог Василије Острошког и Тврдошког, Епархија захумско-херцеговачка и приморска организује „Дане Светог Василија“ у постојбини Светог Василија Тврдошког и Острошког.

Дани ће се одржати од 8. до 17. маја.

Отварање је сјутра, у петак, 8. маја, у 19.30 часова, у требињском Саборном храму, гдје ће на тему „Заборављени архијереји Српске Цркве — савременици Светог Василија“ говорити др Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ. Поздравно слово ће, благословом Митрополита Димитрија, упутити протојереј-ставрофор Борис Бандука.

У недјељу, 10. маја, у 18 часова, у Музеју Херцеговине биће отворена изложба Зорана Чалије „Визура Есхатона“.

У навечерје празника Светог Василија, у понедјељак, 11. маја, у Манастиру Мркоњићи служиће се вечерње богослужење са почетком у 18.30 часова, а у наставку, са почетком у 19.30 часова, одржаће се приредба ОШ „Свети Василије Тврдошки и Острошки“.

У уторак, на сам дан празника, у Манастиру Мркоњићи служиће се јутрење с почетком у 7 часова, а Света литургија с почетком у 8 часова. Тога дана, у 11 часова, планирано је отварање базара рукотворина. У 19 часова служиће се празнично вечерње богослужење са петохљебницом.

У сриједу, 13. маја, у Манастиру Мркоњићи јутрење ће се служити с почетком у 8 часова, а Света архијерејска литургија у 9 часова.

У Културном центру Требиње, у четвртак, 14. маја, у 19.30 часова, глумац Небојша Дугалић извешће монодраму „Речи о Свечовеку“.

У петак, 15. маја, такође у требињском Културном центру, у 19.30 часова, одржаће се представљање књиге „Укрштене речи“ Зорана Костића Цанета.

Истог дана, у Културном центру у Билећи, у 20 часова, глумац Небојша Дугалић извешће монодраму „Речи о Свечовеку“.

У требињском Културном центру у суботу, 16. маја, у 12 часова, биће проглашен побједник Дјечијег музичког конкурса, те додијељене награде и дипломе.

Истог дана, у 19.30 часова, у невесињском Културном центру, монодраму „Речи о Свечовеку“ извешће Небојша Дугалић.

У недјељу, 17. маја, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу прославиће се слава хора „Свети Василије Острошки“. Тога дана у Саборном храму служиће се јутрење у 8 часова, а Света литургија у 9 часова.

Отац Макарије: Господ, Који је Љубав, дошао је да нам покаже да има човјека!

Игуман манастира Савина јеромонах Макарије одговарао је на питања слушалаца емисије „Питајте свештеника Радија ,,Светигора“ на Трећу недјељу по празнику Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

Тумачећи Свето Јеванђеље на Недјељу раслабљеног отац Макарије је казао да се однос између човјека и човјека гради на основу односа човјека и Бога.

„Љубав је одрицање од себе и својих жеља и потреба да бисмо задобили вјечни живот и Царство небеско“- казао је отац Макарије и подсјетио на значај ријечи из ове јевенђелске приче када раслабљени одговара Господу на питање зашто не уђе у бању ријечима: Немам човјека!

„Господ је дошао да нам покаже како треба да живимо и да има човјека дајући нам себе који је сама Љубав. Плод наше љубави према ближима је милосрђе. Те потресне ријечи ,,Немам човјека“ предокус су пакла овдје на земљи, одсутности Божије у човјеку и одрицања човјека од Бога, и ако се не покајемо, примајући Бога, односно љубав у своје срце, то стање ће се пренијети на вјечни живот. Злом не може да се добије добро нити се мржњом може добити љубав“- казао је отац Макарије.

Треба читати дјела Светог Владике Николаја чији дјелић моштију се чува у Савини.

У наставку емисије отац Макрије је слушаоце подсјетио на светитељски лик Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, од чијег се рођења ове године прославља 140 година, 70 година од упокојења и 35 година од враћања његових светих моштију у Лелић.

„У манастиру Савина се чува дјелић моштију светог Владике Николаја који је у манастиру Савина провео двије године од 1902.до1904. године. Треба стално читати дјела Светог Владике Николаја и молити му се: Свети оче Николаје моли Бога за нас. Свети Владика је тада казао да ће се вратити у Савину и вратио се преко својих светих моштију. У Светог Владику Никоја се уселио Дух Свети створивши од њега духовну лиру чије су мисли равне мислима светих отаца и богослова, које нису разумљиве онима који не живе хришћански. Његове ,,Молитве на језеру“ су химне Богу које човјек може да чита као молитве и кроз које може да види гдје се он у ствари налази у односу на Бога“- казао је отац Макарије.

Свети Георгије-слава многих Срба

Отац Макарије је у наставку емисије говорио и о светитељском лику Светог великомученика Георгија кога ћемо прославити у сриједу 6. маја.

„Не осуђуј никога и бићеш спасен“.Осуђуј себе да не би осуђивао другога.“

Након уводног дијела емисије у коме је тумачио Свето Јеванђеље и говорио празницима Светог Владике Никола и Ђурђевдану, отац Макарије је одговарао на питања слушалаца емисије „Питајте свештеника“ од којих се прво односило на поруку Светог Макарија Великог: Не осуђуј никога и бићеш спасен.

„Не треба никога осуђивати осмим самих себе и то је истински пут покајања. Самоосуђивање доноси много користи у духовном животу. Благодаћу Божијом опраштају се многи гријеси када их признајемо али не падајући у очај. У дубини покајања је кључ нашег спасења. Онај који се површно каје никада се неће сусрести са Богом и он може да пострада јер никад није опипљиво срео љубав Божију. Мораш осуђивати себе да не би осуђивао другога то је духовни рад на себи како би живио у Христу у радости у овом животу а у вјечности у присном односу са Богом“- казао је игуман Савински.

Међу питањима нашла су се и сљедећа:

Како протумачити сузе на молитви?

„Тренутак када ум буде привучен благодаћу Духа Светога и када се спусти у срце, препознаје се само опитом. То је тренутак да осјећаш да си ти оно што читаш у молитви што изазива гануће и сузе. Само Бог може да нас научи молитви, јер Дух дише гдје хоће. Човјек треба да остане на томе, да заустави тај тренутак и пусти Бога да дејствује у њему“- казао је отац Макарије одговарајући на питање о сузама за вријеме молитве, упућујући на читање књига оца Емилијана.

„Поводи за сузе могу бити погрешни, могу бити и потврда да нећемо да се покајемо. Зато их треба испитивати и треба им вјеровати тек кад се очисти срце. Пазимо да не паднемо у стање туге која води у депресију и уништава човјека. Зато је потребно много молитве да би се човјек спасио од демонских замки“- рекао је игуман манастира Савина.

Kaко, као православни хришћани, да гледамо на ратне злочине у свијету?

„Најбоље је да видимо патњу у својој микрооколини. Најприје да се трудимо да у нашој души и окружењу не буде патње па ћемо на тај начин помоћи и Гази, и Палестини, и Украјини и Ираку“- рекао је отац Макарије.

Како постићи дух скрушености?

„Док год човјек у себи осјећа тугу, он се није искрено покајао, јер човјек пада у депресију зато што се узда у себе, а неискрен је према Богу. Ако сам горд, нећу устати, а ако сам смирен устаћу и кајати се ма колико пута да паднем. Христос ће ми доносити радост, иако сам био у блату гријеха. Треба да донесемо одлуку да ћемо прије умријети него бити у гријеху и онда ћу неминовно добити радост и срести се са Христом осјећајући Његову благост и љубав. То човјека ослобађа од окова гријеха и васкрсава га.

Како протумачити да „свако зло има и своје добро.“

-Старац Јефрем Филотејски и Аризонски каже: ,,Не плаши се невидљивих непријатеља, јер си се обукао у Христа. Међутим, требало би да задрхтиш кад приметиш да те због твојих грехова благодат више не штити. Чак и тада, „свако зло има и своје добро.“ Побрини се да служиш Богу са страхом и трепетом, јер вешти злобник, нека га Бог уништи, спотиче подвижнике и чека време немара, а онда се махнито баца на њих, покушавајући да их, ако је то могуће, живе баци у пакао.“

-У животу сваког хришћанина постоје они периоди када нам је све тешко, када је за одлазак у Цркву и стајање на служби потребан огроман напор, када нам је молитва претешка, расејана или је уопште нема, када духовну литературу радије заменимо садржајем са друштвених мрежа. Ти периоди знају понекад и да потрају доста дуго. Како се борити у тим ситуацијама? Знамо да морају да постоје, али како што пре и са што мањим последицама изаћи из њих? Које конкретне духовне навике или приступе можемо применити да пребродимо те ,,духовно сушне периоде“?

-Код Светог Јована Лествичника налазимо: ,,Понекад Бог благосиља велике падове у грехе, знајући да ће из њих произићи велико покајање.“

Цијелу емисију „Питајте свештеника“ препоручујемо да послушате на страници Радија „Светигора“.

Пише: Димостенис Михопoлос

Превод: Никола Гачевић, свештеник

Модерност је тумачена на многе начине. Описивана је као научни напредак, као политичка еманципација, као ширење тржишта, као преображај у знању и у власти. Па ипак, упркос тој разноврсности тумачења, остаје основна тешкоћа да се поуздано одреди средиште самога феномена.

Шта је оно што модерност изражава као јединствену цјелину?

Упркос мноштву гласова, готово у потпуности изостаје један приступ који би настојао да одреди овај феномен са становишта црквеног искуства (ἐκκλησιαστικὸ βίωμα). Не ради се о моралистичкој критици, нити о одбацивању. Ријеч је о једном једноставном питању:

Шта је модерност када се сагледа под призмом Цркве?

Боже сачувај, не полажемо право да себе поставимо као изразитеље Цркве. Али се указује на један изостанак: да је овај феномен подробно описиван, а да притом није био формулисан у појмовима који би били препознатљиви црквеној свијести.

Ако, дакле, потражимо средиште, модерност се може сагледати као помјерање које није тек институционално или културно, него онтолошко.

У старогрчкој философији свијет се поима као разуман и смислен (ἔλλογος). Трагање за Логосом представља средиште тумачења бића. Још увијек није ријеч о личном откривењу, него о дубоком увиду да стварност није хаотична, него да посједује смисао и поредак.

У хришћанској Ромејској васељени (οἰκουμένη), Логос више не остаје појам. Постаје Личност. Оваплоћени Логос сачињава средиште васељене. Јединство свијета више се не утемељује на једном апстрактном начелу, него на личној присутности која све сједињује.

Ту се економија (οἰκονομία), политика и друштво укључују у једно јединство које није тек функционално, него онтолошко.

Модерност управо означава удаљавање од тога средишта. А то удаљавање не настаје из незнања. Оно се збива након што је Логос постао познат.

Запад не игнорише Логос. Он га је живио. И управо зато помјерање које се одиграва није пуки заборав, него дјелатно, свјесно удаљавање.

Овдје се појављује Мамон.

Мамон није тек среброљубље. Он представља један други начин устројства свијета. Тамо гдје средиште више није Оваплоћени Логос, него посједовање овога свијета, господарење над овим вијеком и непрестано нагомилавање. Вриједност се више не односи на личност, него на количину.

Овдје разликовање престаје да буде теоријско.

„Нико не може двојици господара служити… не можете служити Богу и Мамону.“
(Јеванђеље по Матеју 6,24)

Не ради се о моралној поуци, него о откривењу двају неспојивих начина устројства свијета.

Логос и Мамон не стоје један уз другог (не сапостоје) као могуће опције, као могућности избора. Они одговарају, кореспондирају различитим центрима.

Новац, унутар овога помјерања, престаје да буде средство и постаје систем. Стварност се више не устројава око једнога средишта, него кроз токове и мреже које функционишу самореферентно. Развијају се економске теорије, а на њима се темеље идеологије које настоје да протумаче и легитимишу ту нову структуру.

Један дио сукоба које посматрамо у модерном раздобљу, али и данас — а нарочито оних који се тичу односа државне власти и финансијског система, као и судара различитих цивилизацијских поредака — представља облик у којем се ово помјерање испољава. Не ради се само о сукобу интереса.

То је пројава једне дубље промјене од прелаза из свијета који се устројава око Логоса у свијет који се устројава око Мамона.

И зато питање наше епохе није само политичко или економско.

Оно је онтолошко:

Које ће бити средиште свијета.

Извор: antifono.gr

Преузето са: www.zurnal.me

Епархија ваљевска позива верни народ на саборну прославу празника Светог владике Николаја у недељу 3. маја 2026. године у манастиру Лелић. После дочека Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у 8 часова и 30 минута, света Литургија биће служена са почетком у 9 часова, а уследиће и освећење Дома Светог владике Николаја.

Извор: Информативна служба СПЦ

Управа парохије при Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду и Студентски парламент Универзитета у Новом Саду организују 28. априла 2026. године са почетком у 19 часова дијалог на тему Будимо људи Јеванђеља и Светосавља - религија у друштву, култури и политици.

У амфитеатру Ректората Универзитета у Новом Саду говориће академик Дарко Танасковић и свештеник проф. Др Владан Таталовић.

Извор: Информативна служба СПЦ

Празник Светих новомученика јасеновачких молитвено је прослављен данас, 22. априла 2026. године, у Храму Рођења Светог Јована Претече у манастиру Јасеновац.

С вјерним народом, гостима, свештеним и монашким клиром, Свету архијерејску литургију и освештање славског колача и жита служили су Високопреосвећени Митрополит милешевски г. Атанасије и Преосвећена господа Епископи: пакрачки и славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Епархије загребачко-љубљанске Кирило и викарни Епископ хвостански Алексеј.

У току Литургије Преосвећени владика г. Јован рукоположио је у свештени чин ђакона достојног ипођакона др Тибора Данелишена.

Извор: Манастир Јасеновац

Бесједа протојереја-ставрофора Слободана Бобана Јокића на Лазареву суботу

Лазарева субота и Цвијети су практично један празник који се слави два дана. Са овим празником на неки начин почињу велики васкршњи празници. Али да се запитамо који је то смисао овог догађаја који Црква тако свијетло, радосно и побједно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?

Христове сузе нам показују истинитост његовог Оваплоћења, велику тајну побожности да је Бог постао човјек. Овај празник нам на најдубљи начин открива ову велику тајну кроз коју се истински пројављују двије природе Христове, Божанска и човјечанска. У ову суботу се обавља до тада највеће од Христових знамења: васкрсење његовог пријатеља, „који је већ заударао“ послије четири дана од његове смрти. Зато је Лазар свједок, живи опипљиви свједок, да је васкрсење, што значи живот, и то вјечни живот, последње слово људске историје, а не смрт. И тако Лазарево васкрсење постаје слика и символ будућег васкрсења људског рода, како и каже једна химна овога празника: „Како би прије Страдања (свога) учврстио вјеру у опште васкрсење, васкрсао Лазара си из мртвих Христе Боже“.

Овдје бих се задржао и на још једној великој тајни људског постојања. То је тајна сузе. Можемо рећи да се свијет данас налази и пред тајном сузе. Наша страдална планета поквашена је сузама људским од коре до центра, каже отац Јустин Ћелијски. Због чега, дакле, Христос плаче? Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свијету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари свијетом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смјењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. Христов плач је плач Творца над својом распаднутом и разореном творевином, плач Умјетника над разбијеним и уништеним дјелом, плач Љубави над животом који је се одрекао. Бог није смрт створио (Прем. 1, 13), каже нам Свето писмо. Исусу ударише сузе. То плаче Љубав. И зато што тугује и плаче, зато и упућује изазов смрти као последњем непријатељу. Ово је празник дјеце као што нам и ова дјеца говоре. И зато се морамо запитати и над сузом дјетета као што смо се запитали над сузом Христовом. Данас је свијет испуњен дјечјим сузама као можда никада до сада у историји. Широм свијета дјеца плачу, болују, гладују, умиру или бивају убијена због „узвишених циљева“, територија или идеала. Морамо се у овоме болу сложити да ниједан идеал (ни територија, ни циљ) свијета не вриједи сузе (само) једног детета, а не десетине хиљада живота дјеце страдале у ове наше дане. Ми дубоко вјерујемо да свака суза одгони таму пакла и тјескобе, и помаже да свијет и човјек осјети загрљај, којим Христос грли све нас. Дјецу морамо чувати, васпитавати, али изнад свега грлити и љубити. И да се опет позовемо на великог Достојевског: „Дјецу волите нарочито, јер и она су безгрешна као анђели, и живе да би нас радовала, ради чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко учини нажао дјетету.
… Сваког дана и часа, сваког тренутка мотри на самога себе и пази на себе, да ти лик буде племенит. Ето, прошао си поред малог дјетета, прошао си љут, са ружном ријечју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дијете, али оно је тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво сјеме у његову душу, а то сјеме ће можда и проклијати, а све због тога што се ниси уздржао пред дјететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и дјелотворну љубав.“

Ово је егзистенцијални изазов за сваког од нас. Све су то потреси живота чији се епицентар налази у дубинама бића. Цијело биће се потреса и учествује у догађају живота. И управо у Христовој сузи једино можемо разумјети и сузу дјетета, јер Христос увијек састрадава са страдалницима. Мукама, сузом и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају сузе, смрт и страдање свих невиних. Он није само подијелио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности. Зато се овај празник најбоље разумијева кроз славље дјеце, то је празник дјечје радости, јер је управо пред пут у Јерусалим Христос рекао својим ученицима, пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. Овај празник нас тако данас кроз ову литију, пјесму, звончиће, гранчице, радост, игру и срећу ове дјеце учи да пут крста буде наш пут у васкрсење, да пут пожртвоване и безазлене дјечје љубави буде наш пут. Празан гроб, данас Лазарев, а за недељу дана Христов, нас подсјећа да зло, неправда и тиранија не могу имати последњу ријеч. Зато што имамо вјеру у васкрсење, не живимо у очају. Вјера у васкрсење је једино што нам не могу одузети. Васкрсење је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. То је та зачуђујућа прича. Зачуђујућа зато што у њој видимо како Христос плаче, тугује и потреса се, али и Христа који васкрсава. Христовим васкрсењем позвани смо да преобразимо и себе и свијет. Зато овај празник треба и мора да остане оно што је био кроз историју празник и догађај дјечје радости.

https://mitropolija.com/2026/04/04/protojerej-stavrofor-slobodan-boban-jokic-vaskrsenje-je-cudo-ljubavi-koje-trijumfuje-nad-smrcu/