„Када је Цезар једном приликом у Риму видио неке богате странце како у наручју носе и милују мале псе и мајмуне, упитао их је зар у њиховој земљи жене не рађају дјецу. На тај начин их је, с великом отменошћу, укорио зато што на животиње расипају урођену човјекову склоност ка љубави и њежности, која по својој природи припада људима.“ (Плутарх, Упоредни животописи, „Перикле“, гл. 1, ст. 1–5.)

Одломак из Плутарховог „Перикла“ заиста је потресан. У Риму позне демократије и првих вјекова империје, која је доживљаваала свој процват, огромно богатство које је пристизало из освојених провинција било је праћено постепеним разарањем политичког ткива друштва. Грађанин је престајао да буде активни субјект полиса, које само уређује свој политички поредак и учествује у заједничком животу, а претварао се у приватног човјека (idiota), односно поданика отуђеног од општег добра, препуштеног потрошачком благостању и настојању да обезбиједи искључиво сопствену сигурност.

У том оквиру материјалног изобиља и егзистенцијалне празнине појављују се „богати странци“ који разметљиво носе у наручју псе и мајмуне. Цезар на то одговара питањем које представља истинску владарску опомену. Његово питање – зар у њиховој земљи жене више не рађају дјецу – открива застрашујуће преусмјеравање родитељске њежности (φιλόστοργον) и природне наклоности према сопственој врсти (φιλητικόν, како стоји у изворном тексту) ка бесловесним створењима. Њежност и љубав су силе које су по својој природи намијењене људској заједници и наставку заједничког живота, те најприје припадају човјеку и дугују се човјеку.

Оно што је у Плутархово вријеме представљало изузетак или обиљежје једног уског друштвеног слоја, у савременом западном капиталистичком свијету постало је свеопшта појава. Савремени култ животиња крајњи је симптом урушавања грађанског друштва и превласти крајњег, нарцисоидног индивидуализма.

Западну модерност одликује свеопште урушавање смисла. Човјек савременог урбаног окружења, заробљен у бирократској структури капитализма, изгубио је могућност да свом животу даје смисао кроз заједничко дјеловање, стваралаштво и политичку самосталност. Појединац се повлачи у сопствени микрокосмос, претварајући приватну сферу у једино подручје свога постојања.

Подражавање односа

У тој егзистенцијалној усамљености, животиња постаје посљедње уточиште. Однос са њом представља замјену за изгубљену друштвеност. Ријеч је о привидном покушају појединца да изгради „заједницу“ једног човјека – имагинарно уточиште у којем је он сам апсолутни господар, одвојен од стрепње и захтјева које са собом носи истински људски сусрет.

Управо ту лежи коријен антропоморфизације животиња – појаве која дјелује као снажан психолошки и друштвени placebo. Аутентично људско постојање не исцрпљује се у биолошком преживљавању, него се остварује као однос, као другост и као заједница личности. Људска личност се изграђује тек онда када изађе из затворености сопственог „ја“ да би се сусрела са Другим – а тај сусрет у себи носи ризик, сукоб, дијалог, али и прихватање слободе другога. Истински однос захтијева одрицање од себичне самољубивости, подвиг самоуздржања и тражење смисла кроз узајамну равноправност.

Међутим, људи који живе попут аутомата – лишени унутрашње слободе и дубоко несигурни (и ако имају све у материјалном смислу) – који испуњавају савремене урбане, дистопијске велеградове нису у стању да понесу тежину тог егзистенцијалног изазова. Људски однос их плаши, јер се не може контролисати, не може се свести на предмет потрошње и не пружа гаранцију апсолутне потврде сопственог „ја“. Насупрот томе, однос са кућним љубимцем нуди лаку, безболну и потпуно контролисану алтернативу. Пас или мачка не противрјече, не упућују критику, не захтијевају дијалог, нити доводе у питање нарцизам свога власника.

Уз један кекс, конзерву хране или кратку шетњу, животиња узвраћа рефлексном, нагонском покорношћу, коју отуђени човјек тумачи као „несебичну љубав“. Та психолошка замјена омогућава савременом човјеку да избјегне бол истинског личног односа, замјењујући Личност са Животињом. Пас свога господара доживљава као божанство, а господар ужива у тој илузији свемоћи, избјегавајући потребу за духовном зрелошћу, друштвеном одговорношћу и егзистенцијалном дубином.

Прогон дјетета

Ова онтолошка замјена на упечатљив и суров начин огледа се у свакодневној слици наших градова. Градови, који су историјски настали као простор заједничког живота, Бога Логоса и човјека, празника и истинског културног догађаја, претворили су се у отуђена стамбена насеља.

Звуци дјечјег плача и смијеха одувијек су били добродошли, јер носе поруку наде и оптимизма – свједоче о наставку заједничког живота, обнови заједнице и побједи над смрћу. Насупрот томе, савремена насеља испуњена су непрестаним лавежом паса, који нарушава мир. Животиње заточене на балконима стамбених зграда, осуђене да дане проводе у досади и нервози, или затворене у скученим, несрећним двориштима градских кућа, своју потиснуту природу испољавају на штету заједничког мира и права човјека на тишину и промишљање.

Међутим, деградација није само звучна, него прије свега естетска и морална. Шетња кућног љубимца претвара се у чин насилног нарушавања јавног простора. Загађивање тротоара, улазних врата и заједничких површина изметом и мокраћом представља материјални израз потпуног непоштовања ближњега. Јавни простор престаје да буде свето мјесто сусрета и заједничког живота, а претвара се у огроман нужник, у којем се приватна воља „старатеља“ намеће као диктат над заједничком естетиком, откривајући дубоку неспособност савременог друштва да изгради истински заједнички живот.

Ово посрнуће поприма обиљежја потпуног преокрета природних, разумских и духовних поредака. Призори паса који се возе у дјечијим колицима, којима се приређују рођенданске прославе са посебним тортама или који се ословљавају светим називима „наша дјеца“ и „моја беба“, нису тек безазлена претјеривања нити необични призори. Они симболизују потпуно остварење пада – замјену Човјека Звијерју, односно потпуна пометња, нарушавање онтолошких поредака.

Потчињавање животињи

Ако ову појаву сагледамо кроз језик библијског и светоотачког предања, она поприма есхатолошке, готово застрашујуће размјере. Свето Писмо упозорава на вријеме када ће човјек, изгубивши слободу и лик свога Творца у себи, почети да обожава творевину умјесто Творца, потчињавајући се силама бесмисла, нагона и животињске природе.

Оно што је проречено данас се испуњава пред нашим очима, али наш сићушни ум, заробљен у потрошачкој обмани и психолошкој удобности, није у стању да схвати дубину тог пада. Одбијамо да признамо да је ова претјерана приврженост животињама посљедњи, трагични доказ нашег духовног банкротства и наше неспособности да волимо стварног човјека.

Паду нема краја, јер сваки корак удаљавања од аутентичне људске заједнице, свако урушавање друштвене и духовне самосталности, рађа нови, још дубљи облик отуђења. Плутарх је овај догађај сачувао у својим списима, међу толиким другим историјским збивањима, јер је добро знао да се судбина једне цивилизације одлучује према томе како она располаже својим залихама љубави и колико је способна да ствара смисао живота.

Када се оно што је по природи наклоност према ближњем (φύσει φιλητικόν) и родитељска њежност (φιλόστοργον) одвоји од човјека – од дјетета, сусједа, човјека који страда – и потроши на звијери, тада друштво престаје да буде људско. Оно се претвара у скуп усамљених, хетерономних појединаца који живе у стању организоване илузије, окружени четвороножним идолима који само потврђују њихову усамљеност.

Панајотис Љакос

Извор: Dimokratia

Са грчког језик превео: о. Никола Гачевић

Још као деца слушали смо о старозаветном великом пророку Мојсеју. Слушали смо и читали како је четрдесет година водио свој народ из Египта, где се тај народ патио, у дивну обећану земљу Хананску; како је довео народ до те земље, али у њу није ушао, него је само издалека с планине Навав видео, и ту на планини издахнуо.

Стајао је стари пророк Мојсеј на планини Навав и гледао у даљини: брежуљке, и реке и зелене долине хананске које ће настанити његов народ, али куда његова старачка нога никада неће крочити.

Слушали смо и нисмо тада ни слутили да је та слика – како пророк Мојсеј с горе посматра дивну земљу за којом је толико чезнуо и у коју неће ући, у ствари слика судбине сваког од нас.

Сви ми у овом животу чезнемо за нечим, за неком „обећаном земљом“. Пред сваким од нас лебди неки лепи сан који бисмо желели да остваримо. Он нам често изгледа близу остварења, као да нам је ту, на домаку руке, ми га скоро видимо како се приводи у дело и – често у последњем тренутку – с тугом увиђамо како до њега ипак никада нећемо доћи.

Узмимо само шта од живота очекује једна наша обична и скромна жена, и чиме јој живот узвраћа.

Колико је њених скромних снова стварност развејала у ништа!

Као девојка, сањала је како ће срести човека доброг, племенитог, паметног, карактерног, који ће бити све за њу и коме ће она бита свећа свету. Више пута јој се у младалачком одушевљењу учинило да је неко од људи које је срела управо такав, и често после врло кратког времена са жаљењем увиђала да се преварила. Човек о коме је тако лепо мислила показао се ситан, бескарактеран, порочан…

Ипак, учинило јој се да је најзад направила добар избор и удала се. Очекивала је да ће јој брак донети све најлепше. И опет је са жаљењем увиђала да су је очекивања изневерила. Све то није било онако како је замишљала. Тек ту је живот поштено изломио и измучио. Дошле су несугласице са родбином, размирице с мужем, материјално натезање, болест њена, мужевљева, детиња, смрт у кући…

Надала се ипак: све ће бити боље док деца мало одрасту. Али и ту се преварила. Док су деца била мала, мучила се с њима, али су јој она бар љубављу узвраћала за те муке, и оне су јој биле слатке. Али кад су деца мало одрасла некако се све променило.

Има кћер у којој гледа све. Дала би за њу своју крв, своју душу… Одваја од својих уста само да би детету било више, иде у чему било само да би дете било лепо обучено. Кћи расте и мати с тугом почиње да увиђа како њеном детету све друго постаје милије него она: и другарице, и другови, и игранке, и провод, и друштво које је може одвести на странпутицу. Говори јој, учи је, моли је, преклиње, саветује. Осећа да њене речи и не додирују срце детета. Оно на све нестрпљиво и с неке висине одговара: „Ти, мама, то не разумеш“.

Или има сина у кога је полагала сву наду. Родила га, однеговала, бдила над њим с љубављу и усхићењем. Чим је мало одрастао, отргао се испод њене руке и испод њеног крила. Други су постали за њега важнији него мати, други имају већи утицај на њега него она. Све што је она волела, све чему га је учила, све што је за њу најсветије за њега више не значи ништа. Тако се радовала кад је још као сасвим мали први пут сложио прстиће и невешто али мило правио на себи крсни знак, кад је читао молитве којима га је она учила, кад је с њом заједно окретао славски колач и растурао сламу на Бадње вече. Сада се син више не крсти, неће да слави, туђи су му мајчини благдани. И тако славе и празници, ти дани њене некадашње највеће радости, претварају се у дане суза и жалости.

Тако се на земљи развејавају у ништа толики лепи снови. Ко би их све набројао? А они су понекад тако невини, тако природни, тако скромни, па ипак – уместо њихова остварења – живот тако често донесе разочарање, и страдање и бол.

Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.

Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…

Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.

Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

Отуда и данас намучене душе превазилазе у молитви уске границе овога света и добијају оно што им свет не може дати – понирање у онај прави, бескрајни и вечни живот.

„Као мирисна роса, као мана небеска пада на богоозарену душу благодатна сила. Као драгоцени бисери роне се сузе радости од додира с Богом. Ту је тиха чежња за небом, вечно тражење и вечно налажење, као бездан дубока сагледања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав – љубав до краја“.

Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет.

Нека је благословен Бог Који и из зла изводи добро и даје намученој души да нађе пут!

Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награде од света!

Нека су благословени они који су велики у болу, велики у самопрекору, велики у љубави!

Нека су благословени они који су кроз страдања овога света нашли пут ка Богу и који у Њему налазе истински живот, пуноћу, и смисао и радост!

Извор: Манастир Михољска Превлака

Сваки хришћанин на почетку свог пута понекад има осећај да буквално „лети“ на крилима благодати. Али шта се дешава када тај почетни жар утихне, а у души наступе хладноћа, тишина и осећај да је Бог далеко? Да ли је то знак духовног пада или почетак истинског сазревања? Архиепископ Амвросије открива зашто су управо тим путем прошли готово сви светитељи.

„Наг јесам од  дворане свадбене, наг јесам и од  брака и од  вечере; светионик се угаси  јер нема  уља;
дворана се затвори мени спавајућем, вечера се поједе; а ја, везаних руку и ногу, избачен сам напоље.”

Овако дирљиво и дубоко пише преподобни Андреј Критски у свом Великом покајном канону. Онај ко је испевао ове речи, лично је и више пута у животу доживео болно искуство удаљености од Извора Сведочанства, Сведока и Правде – од Самог Бога. Ако пажљиво читамо јутарње, вечерње и друге молитве које су саставили светитељи, често ћемо наићи на оваква потресна признања.

Како то да разумемо? Одговор лежи у уским и тешким стазама духовног живота које свети оци називају искуством богоостављености. То није нешто необично – то је реалност кроз коју пролазе сви који озбиљно живе хришћанским животом.

Лична Пасха и узимање весала у руке

Када човек искрено препозна и сретне Христа, он у својој души проживљава праву, личну Пасху. То је тренутак чистог одушевљења. Божија благодат нас тада подиже изнад сујете обичне свакодневице, испуњавајући нас радошћу и ликовањем. Међутим, време пролази и одједном се јавља осећај као да нас је Христос напустио. Господ нипошто не одбацује човека, већ само привремено узима назад оно што нам је дао на дар без нашег труда. Он то чини да бисмо ми кроз личну борбу и труд истински открили благодат.

Једном приликом, преподобни Јосиф Исихаста и Јефрем Катунакијски су посматрали море са Свете Горе и на њему малу лађу. Док је дувао повољан ветар, лађа је пловила лако и без икаквих мука.

„Видиш ли како се брод лако креће када има ветра?” – упитао је старац Јосиф оца Јефрема. „Ветар дува у једра, а лађа сама плови. Шта тада ради морепловац? Он само седи и ужива у пловидби. Међутим, када се време промени и ветар утихне, више нема те лакоће. Тада је потребно узети весла, напрегнути мишиће и почети са трудом. Дошло је време да и ти узмеш весла у своје руке и да се сам потрудиш у духовном подвигу. Али памти, ти у томе ниси сам – Христос је тај који ће ти давати невидљиву снагу. Па ипак, неопходно је да у том тренутку предаш сву своју вољу и срце, да унесеш целога себе и покажеш шта заиста желиш, а не само да користиш оно што ти је Христос даровао претходно лако.”

Како благодат постаје наша и зашто тамјан мора на врео угаљ

Постоји прича о човеку који се у почетку уопште није трудио, али је доживео чудесан додир Божије благодати. Након тог изливања љубави, он се сатима молио са невероватном лакоћом, па се чак и ноћу будио са молитвом у срцу. Отишао је код свог духовника и са одушевљењем рекао: „Ја напросто летим! Молим се и наслађујем Богом, са Њим је све тако лако и једноставно.” Духовник му је мудро одговорио: „Чедо моје, то што сада осећаш јесте од Бога, али то још увек није твоје. Тек треба да учиниш да то постане твоје лично духовно искуство. Знај да се у право духовно искуство претвара само оно за шта пролијемо своју сопствену крв.”

Сличан пример видимо и са тамјаном који чувамо у својим домовима или црквеним ризницама. Најскупљи и најмириснији тамјан вадимо за велике празнике. Али, да ли ико осећа његов мирис док он мирно стоји затворен у својој кутији? Наравно да не. Тек када тај тамјан спустимо на ужарени угаљ и када он почне да се топи од топлоте, његов предивни мирис испуњава цео храм. Ако је угаљ хладан, ништа се неће догодити.

То је суштина целокупног духовног живота. Када у нашој души наступи хладноћа и сувоћа, не смемо одустати од борбе и пустити да нас носи речна струја. Ако желимо да осетимо божански мирис у свом животу, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство духовног бола.

Изненадно искушење и вера у време сувоће

Једна девојка је пре примања монашког пострига дубоко и искрено веровала у Бога. Међутим, одмах након монашења, ушла је у своју келију, заспала и доживела нешто страшно.

„Заспала сам као верница, а пробудила се као неверница…” – причала је она касније са тугом. „Пробудила сам се и осетила да је вера у мени потпуно нестала. Пре тога сам дуго доживљавала чудесне ствари, непрестано творила Исусову молитву, а одједном су се моја духовна крила сломила и ја сам се нашла у потпуном мраку неверовања.” Уплашена, отишла је код своје духовне мајке и све јој искрено поверила.

Старица јој је мирно одговорила: „Веома рано те је напало тешко искушење. Код других оно долази много касније, а тебе је почело да мучи одмах.” „Али зашто се то десило баш мени?” – упитала је монахиња кроз сузе. „Зато да би ти сада показала своју слободну вољу и своју истинску намеру. Желиш ли заиста да будеш са Богом? Докажи то сада својом личном борбом и трудом. Оно што је било раније, било је лако и без напора, јер ти је Бог то поклањао као детету. Сада је потребно да научиш да верујеш чак и онда када ништа не осећаш. Када ујутру устајеш и одлазиш у цркву, осећаћеш хладноћу, усамљеност и одвојеност, а твоја душа ће бити сува као пустињска земља. Без обзира на све то – ти настави да се молиш и да се трудиш.”

Један искусан духовник је причао како је у логору, где су били затворени православни хришћани, ујутру један од затворених архијереја, иначе веома даровит човек, очајно рекао свом сапутнику: „Изгубио сам сваку веру.” Престао је да ради оно што је до тада чинио са великим жаром и упао је у страшну тугу. Срећом, његов сапатник у логорској келији је појачао молитву за њега и након неколико дана овај се поново пробудио светлог лица и рекао: „Поново веруј.”

Касније је свети мученик Герман поучавао: „Свако од нас у себи носи и рај и пакао.” Они који имају веће Божије дарове, често имају и много снажнија стремљења ка рају, али истовремено и много тежа и искушавајућа привлачења ка паклу.

Најближи у тренуцима тишине

Скоро сви светитељи су прошли кроз тежак период богоостављености, па зашто бисмо онда ми били изузетак? Зар Апостол Петар није свим срцем волео Господа и веровао Му? Па ипак, Исус му је допустио да посрне и да Га се одрекне. Зашто? Да би касније, кроз искрено и горко покајање, за цео свој живот учврстио у себи врлину смиреномудрија. Управо је то дубоко смирење духовна колевка из које се касније рађају сви необични Божији дарови и духовна откривења.

Када се неко од нас нађе у тој мрачној пропасти духовне сувоће, отпора и искушења, треба чврсто да зна једну истину: баш у том тешком часу, Господ му је ближи него икада пре.

У Светом Писму стоји записано: „Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.“ (Јевр. 12, 6) Овде је важно разумети да реч „наказаније” у црквенословенском и грчком језику заправо значи поука и васпитање, а не казна у овом данашњем, грубом смислу речи. Добар и мудар учитељ својим ученицима намерно даје тешке задатке како би развио њихов ум. Када види да се ученик мучи да пронађе решење, он не трчи одмах да му шапне одговор, већ стрпљиво чека да ученик сам дође до њега.

Када Господ ћути и оставља нас саме у духовној борби, Он заправо жели да нас поучи и учини учесницима Својих великих Тајни. Он жели да ми духовно одрастемо, да постанемо јаки, зрели хришћани и да кроз тај труд стекнемо истинско познање Бога. Зато, када ти се чини да те Он не чује, да је далеко и да Га нема – знај да је у тим секундама Он заправо најближи твоме срцу.

Борба у духовном животу није знак да смо доживели неуспех или да је наш живот трагедија. Не, то је природан начин хришћанског живота. То и јесте сама срж живота: борба, напор, испитивање вере и унутрашњи труд. Кроз све то се полако и невидљиво дешава велика тајна унутрашње светости којој сви тежимо.

Архиепископ верејски Амвросије
 

За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: litres.ru

Беседа у светој обитељи Благовести Пресвете Богородице, Ормилија, 21. августа 1978.

Болест је један од најбољих, најснажнијих и најважнијих дарова Божјих човеку, јер је то показатељ да нас је Бог приметио и посетио. Болест, нарочито она која доводи до смрти, јесте изузетан Божји дар палом човеку, да би кроз њу могао да се подигне и врати у оно првобитно стање у коме је створен. Онај који нема болести обично није подобан за Царство небеско, па чак ни за овај живот није дорастао – он је попут лађице која још није изашла на море и непознато је да ли ће издржати ударе таласа.

Осим што је болест Божји дар, она је и велики благослов, јер нам даје нека права пред Богом, чини нас посебно драгима као саучесницима Христових страдања, при том невољно. Јер када неко страда по својој вољи, то прилично лако подноси, али када страда невољно, то је теже.

Ево примера: неко је постао монах, а старац му упућује различите примедбе. Тада он, коме раније није ни падало на памет да се овде могу упућивати примедбе, излази ван себе: „Шта је ово! Зар смо дошли у манастир да стално слушамо примедбе – то не смеш, ово не смеш?“ Тако се монах љути и постаје јадно створење, узнемиривши се због ситнице. Да је био ожењен, мирно би примао жалбе супруге, разумевајући да у браку треба имати стрпљење. То јест, подигао би терет добровољно, што би га учинило лаким и природним.

Дакле, када неко чини нешто по својој вољи, то је лако. Али када нас бол затекне изненада, против воље, тада је то тешко. Нешто ме заболи, и ја одмах протестујем: зашто ми је Бог послао ову невољу. Овај протест показује дебљину нашег срца: иако знамо да нам Бог шаље болести да би нас приближио себи, ипак поново питамо – зашто. У ствари, то „зашто“ – зашто је Бог дао ову болест, или ову душевну тежину, или ову безразложну узнемиреност, глувоћу или слепоћу – не открива то што желимо да сазнамо узрок, већ то што не желимо да примимо искушења и зато се препиремо са Богом. То наше „зашто“ јесте у суштини неко тражење рачуна од Бога, када Га стављамо на оптуженичку клупу.

Да је наша болест, или било који други бол био добровољан, не бисмо се противили. Али управо зато што је невољна, Бог је прима као велику жртву и ставља је уз наше аскетске подвиге, и све то заједно нас уздиже к Њему.

Заиста, чудесна је постеља болесника! Већ то како лежи на њој показује какав је то човек. Болест је критеријум одличан и непогрешив. Овде се откривају вера и љубав према Богу, стрпљење, смерност, наша уверености да се уздижемо на небо. Или пак наше неверовање, неотесаност душе, заборав неба.

Погледајмо шта је карактеристично за болесника. Болестан човек обично је нестрпљив и нагао. Али ми ни у ком случају не смемо бити нагли. Журба, пренагљеност – јесу од овога света, све нагло – било који посао, одлука – обично је од лукавог, јер журба узбуркава душу, отима мир, а то значи да се Бог, који је у нама, губи, ми Га, испада тако, сами удаљујемо, затварамо. Пренагљеност је као огроман зид, она одваја од Бога, чини да се твој поглед негде закуцава, сав твој ум, сва мисао су тамо, више не можеш да мислиш о Богу. Нагао, нервозан човек не може бити Божји човек. У сваком случају у журби престаје да буде то. Он као да говори Богу: „Ти идеш одатле сада, мени хитно треба једно дело да обавим, а онда ћу Те поново позвати.“

Нормалан човек зна да је откако је људски род згрешио, заједно са грехом завладала и болест. Према томе, болест ни у ком случају не сме да нас доводи до нервозне унутрашње тежње да оздравимо. Нека нам буде познато да у том случају грешимо. Грешим ако по сваку цену желим да оздравим. Грешим када желим да болест прође. Грешим када идем лекару и надам се да ћу се излечити. Да, можеш у то да верујеш, али не сме да те брине резултат. Ако по сваку цену желиш да оздравиш, значи да те Бог не занима, није ти интересантно зашто ти је послао болест, шта жели да прошапће твоме срцу кроз тај бол.

Дакле, не треба журити када сте болесни. Ионако у свим случајевима уопште журба само смета, а тим више у болести, јер уместо да мислимо искључиво о Богу, о Његовој посети, ми ту посету одбацујемо. Ум и срце треба да се хране само Богом. То је као када седиш, на пример, и чекаш пријатеља. Задремао си, и одједном осетио додир и глас по којима га одмах препознајеш. Тако и болест јесте неки знак Божје посете. А ми шта? Заборављамо Бога и мислимо када ће доћи лекар или медицинска сестра. Мислимо о отoме зашто каснe.

Али дозволите – рећи ћете, мене боли. А зар Бог не зна да те боли? – Да, али могу и да умрем! А зар Бог то не зна? Ако Њему угодно, Он ће све уредити. Арханђели ће узети и довести лекара. Али да ли је потребан лекар? Зар сам арханђео Гаврило не може да те исцели? Или свети Дамјан, или свети Николај, или твој анђео чувар? Сваки човек има свог анђела – а зашто је то потребно, пита се човек? Да се са нама не би догодило ништа неочекивано и изненадно.

Пошто постоји анђео чувар, имамо гаранцију и сигурност да Господ и свети које призивамо у свако доба кроз анђела добијају извештаје. Та веза са Богом ради одлично, у свако време и на сваком месту, чак и када спавамо или се нечиме бавимо. Зашто – по вашем мишљењу – Црква тако чврсто инсистира на овом учењу да сваки човек има анђела чувара? Ми, међутим, трчимо лекару који, узгред, може бити неверан, уморан, може да греши итд. Нешто очекујемо од њега и заборављамо да анђео већ стоји поред нас заједно са Богом.

Још се претерана пренагљеност показује у томе када једва нешто да нам фали – већ позивамо лекара. Заболео је, на пример, стомак. Онда ти се чини као да се бол појачава. Нешто се десило – мислиш ти, и одмах позиваш лекара. Ех, стрпи се мало, ништа страшно се није десило. Не подижи на ноге цео манастир зато што ти се мало појачао или променио бол. Али ти звониш, зовеш некога поново и поново. Твоја нервоза говори о губитку Бога, барем у том тренутку. Остао си без Бога, па се зато убијаш. Дакле, да памтимо да је болест као огледало, и журба није добра.

Да, али ако умрем? Ако умреш – „да буде име Господње благословено одсада и довека“. Ниси рад? А апостол Павле и сви очеви Цркве кажу да ако нешто и желе у животу, то је смрт. Зато се и рађамо, да умремо и сретнемо се са Богом лицем у лице. То што доживљавамо овде – није то. Овде је за нас Бог невидљив, имамо незнање и неискуство. Овде је наша вера „без вида“, лице Христово не посматрамо, али тамо – дивићемо се Христу лицем у лице. Зато кажемо: „Боже мој, ако живимо, за Тебе живимо, и ако умиремо, ми смо исто тако Твоји“, чини са нама шта хоћеш, за добро Твоје Цркве. Ако се мој живот продужује ради добра Цркве, то је разумљиво, значи тако треба; али ако га продужавам зато да дуже поживим, у томе нема смисла.

Извор: Манастир Подмаине

Епархија захумско-херцеговачка на својој интернет страници најавила је београдско представљање Првог тома Сабраних дела проте Марка С. Поповића Родољуба. Након промоција у Пљевљима, Фочи, Новом Саду и Љубињу, пета промоција одржаће се у Београду, у Галерији 73, у уторак, 30. јуна, са почетком у 18:30 часова. Говориће аутор и приређивач протојереј Марко Гојачић и историчар др Милан Гулић. Галерија 73 се налази на Бановом брду у Пожешкој улици 83а.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

На празник Видовдан, у суботу 28. јуна, са почетком у 20 часова, у крушевачком клубу "Замајац" биће одржан први Православни фестивал алтернативне музике "Воанергес". Фестивал ће окупити бендове који кроз алтернативни музички израз сведоче Православну веру и хришћанске вредности. Публици ће се представити хришћански рок и метал бендови "Есхатон" (Београд), "Елевен" (Крушевац) и "Ставрос" (Крушевац), а један од организатора фестивала, теолог и музичар Хаџи Никола Мијовић, за наш Радио истиче да је ово само почетак манифестације чији садржај ћемо прилике да испратимо и у другим градовима широм Србије. Како наш саговорник истиче, сам назив фестивала - "Воанергес" - упућује на синтагму "Синови грома", којом је Господ Исус Христос ословио апостоле Јакова и Јована, а која указује на ревност у сведочењу вере. Организатори и први учесници овог фестивала, ту "громогласну и силовиту ревност" настоје да сведоче кроз музику и уметност: "Наше стваралаштво доживљавамо као мисионарски рад у 21. веку. Желимо да окупимо уметнике који кроз алтернативну музику сведоче веру, истину и наду, као и да подржимо младе ауторе и створимо простор за заједничко стваралаштво“, истакао је Хаџи Никола Мијовић за наш Радио.

Први фестивал Православне одржава се са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита крушевачког господина Давида. Циљ фестивала је да покаже да алтернативни музички израз може бити аутентичан начин сведочења Православног хришћанског етоса и да допринесе развоју савремене хришћанске културе. Организатори позивају све љубитеље музике, уметности и хришћанске културе да присуствују овом јединственом догађају и подрже почетак манифестације која настоји да постане традиционално место окупљања Православних музичара и стваралаца алтернативне музичке сцене.

У Галерији Матице српске у Новом Саду до 30. августа 2026. траје изложба „Урош Предић у Сентандреји“, на којој је први пут у Србији представљена Предићева икона-слика „Свети Георгије“, из 1902. године, саопштила је ова установа културе.

У власништво Музеја Српске православне епархије будимске, путем поклона, 2023. године доспело је једно изузетно вредно дело које се на особен начин везује за Сентандреју и њену историју. Ради се о слици једног од најистакнутијих српских сликара Уроша Предића са представом Светог Георгија која је настала 1902. године и коју је Предић поклонио сентандрејском трговцу Стевану Вујићу и његовој супрузи Олги поводом венчања и породичне славе.

За постојање овог Предићевог рада у научној јавности, све донедавно, није се ни знало, међутим, напорима Музеја у Сентандреји и захваљујући сарадњи са Галеријом Матице српске, ова слика први пут је изложена у Србији и доступна широј јавности.

Свако новопронађено дело Уроша Предића постаје основ за нову причу која, заснована на богатој архивској документацији и историјској грађи, надопуњује слику о српском грађанском животу крајем 19. и током прве половине 20. века. Слика са представом Светог Георгија, заједно са документарним фотографијама и материјалом, биће изложена у Соби за препуштање уметности до 30. августа 2026. године.

Извор: Галерија Матице српске

Матеј 6, 22-33. Зач. 18. Јеванђеље о чистоти ума

Од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се назива хришћанином. Јер хришћанину је Бог највише дао, па ће највише од њега и тражити. Народима, који су се удаљили од првобитног откровења Божијег, Бог је оставио природу и разум: природу као књигу и разум као вођу по тој књизи. Хришћанима пак, поред природе и разума, повраћено је првобитно откровење Божије и дато ново откровење истине кроз Господа Исуса Христа. Уз то хришћани имају и Цркву, која је чувар, тумач и вођ у оба та откровења; и најзад хришћани имају силу Духа Светога, који од почетка Цркву оживљава, и учи и води. И тако док нехришћани имају један једини талант, разум, који их води и учи на књизи природе, дотле хришћани имају пет таланата: разум, старо откровење, ново откровење, Цркву и силу Духа Светога.

Кад нехришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли само једна свећа, разум; кад Јеврејин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светле две свеће, разум и старо откровење; а кад хришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли пет свећа: разум, старо откровење, ново откровење, Црква и сила Духа Светога. Ко треба, дакле, да боље види и јасније чита: човек са једном свећом, или човек са две свеће, или човек са пет свећа? Несумњиво, да ће свак од њих знати донекле да чита, а још је несумњивије, да ће човек са пет свећа моћи даље видети и јасније читати него прва двојица. Кад се ономе, који је у пет пута већој светлости, погаси свих пет свећа, тада остаје он у већем мраку него онај, који ходи у светлости једне свеће, па му се та једна угаси. Јер кад у један исти мрак зађу два човека, мрачније бива пред очима онога, који је зашао у мрак са веће светлости. Но и они који ходе са једном једином свећом, тј. са чистим и непомраченим разумом својим, могу се пробити кроз мрачни кланац овога живота у велику светлост Божију; куд и камо је лакше онима, пред којима светли свећњак од пет свећа. И кад они, који ходе са једном свећом, неће имати изговора (Рим. 1, 20), ако скрену с пута и изгубе се у мраку, какав ће изговор имати пред Богом они, којима је Бог дао у руке пет свећа, па ипак скрену с пута и изгубе се у мраку? Заиста, од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се зове хришћанином.

Својим данашњим Јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати.

Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница.

Унутрашњи смисао ових речи намеће се сам по себи после идуће реченице, која гласи: ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! Не каже светлост на теби или пред тобом него у теби. Овим Господ целу слику о оку и телу окреће на унутрашњост човекову, на ум и на душу. Јер око је слика ума а тело слика душе. У Светом писму често се говори о видовитости ума као и о заслепљености ума. Апостол Павле жели Ефесцима да би им Бог дао: бистре очи ума (1, 18). А Псалмопевац моли Бога: отвори очи моје, да бих видео чудеса закона твога (Пс. 118, 18), мислећи овде на умне очи и унутрашњи вид, којим се једино и могу видети закони Божји. Ум је око целе душе. Ум је прозор душе према Богу. Док је ум чист, светао и отворен према Богу, дотле се на целу душу сипа светлост небеска, те се мисли наше правилно уздижу ка Богу; сви осећаји срца нашег сливају се у љубав према Богу и закону Његовом, све намере, све тежње, сва дела душе наше светла су, здрава и упућена служби Богу. Као осветљено поље, по коме стадо пасе и чобани се веселе, и у које вуци не смеју да уђу од светлости! Тек кад сунце зађе и тама падне, вуци се усуђују сићи у поље и тражити себи плен.

Осветљена чистим и здравим умом и душа је наша слободна од дивљих зверова порока и страсти, које на њу наваљују само онда када је покрије тама болеснога ума. (Авва Венијамин био се разболео пред смрт. Његови ученици и поштоваоци почели су с тугом молити крај његове постеље за његово оздрављење. Чувши старац, зашто они Бога моле, рекне им: „молите се ви, да се не разболи мој унутарњи човек; а од овога тела ја нисам видео вајде ни док је здраво било, нити пак сад, кад је болесно, осећам штете“. Алфавитни Патерик). Кад је ум чист све је чисто у души човековој, и цео је човек тада чист. А чистоме човеку опет све је чисто (Тит. 1, 15). Несумњиво да у сваком човеку пореди највеће чистоте има и нечистоте; но човек чиста ума неће да види нечистоту. Он управља свој ум, а ум целу душу, само на оно што је чисто како унутра у човеку тако и у спољашњем свету. И, управљајући свој ум само на оно што је чисто, човек се све више богати чистотом. Што год се ум наш више задржава на Господу Исусу Христу, као савршеној чистоти и светлости, то ум наш, а кроз ум и срце и душа, постају све чистији, осветљенији, зрачнији и видовитији.

Одврати ли се пак ум од Бога, откаже ли се од Бога и похули ли на Бога, тада је светилник душе угашен; тада је прозор на одаји зазидан; и вођ душе је склизнуо с пута и пао у јаму. („Не сабира се облак без дувања ветра, нити се страст рађа без помисли“, каже Марко Подвижник: в. Добротољубие, Помисли су пак као ветрови, који дувају из поколебаног ума, те узбуђују осећајну и вољну природу човекову). Колика тама тада тек душа постаје! Тада настаје забуна у души, и слепачко тапкање и пипање час по овом час по оном путу. Једна тренутна мисао истакне се за вођу душе, као једна вештачка искра, но брзо се гаси и предаје вођство једном тренутном осећању, које се смењује опет другим осећањем или другом мишљу, или једном и другом и трећом тежњом, док најзад човек не падне у таму људског очајања. Изнемоћала и помрачена душа тада се предаје потпуно вођству тела, које је сама тама и слепило без светлости душевне. И тело постаје вођ. И слепац почиње да води слепца, док неминовно оба не падну у јаму.

Још се горње речи Христове односе на родитеље и учитеље, на вође народне и на свештенике Цркве Божје. Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици, како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су свештеници Божји нечисти, како ће верни бити чисти? Тада ће се на свима њима обистинити речи пророчке, које су се безброј пута обистиниле на народу израиљском: очима ће гледати а неће видети (Мат. 13, 14; сравни Јов. 9, 39). То јест: гледаће телесним очима на духовне ствари и догађаје, и неће их видети; јер телесно око види оно што је телесно, али духовно око или ум, види оно што је духовно. Но пошто је код њих вид ума заслепљен, то све што је духовно на небу и на земљи остаје за њих невидљиво и непознато, пошто они гледају само телесним очима. А телесни човек не разуме што је од Духа Божија, јер му се чини лудост и не може оа разуме, јер треба духовно да се разгледа (I Кор. 2, 15).

Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном не ће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.

Нико не може два господара служити, говори даље Господ; јер или ће једнога мрзети а другога љубити, или ће се једног држати о другог презирати. Не можемо Богу служити и мамону. Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? („Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском“. Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети. Да би ту истину још више нагласио Господ је понавља само другим речима: или ће се једнога држати а другога презирати. Ако се један човек држи Бога, он се не може држати и непријатеља Божјег. А љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Бог тражи од нас цело срце, и зато нам нуди сву Своју помоћ и све дарове Своје. Јер очи Господње гледају по свој земљи, да би показивао силу своју према онима, којима је срце цело према њему (II Дневника 16, 9), цело – то јест чисто и испражњено од вере у свет, наде у свет, љубави према свету, а испуњено вером, надом и љубављу једино према Господу живом и бесмртном. Ко се држи Господа, тај уистини мора осећати презрење према свеколикој смртној, варљивој и трулежној сласти и дражи овога света. И обратно, ко се предао потпуно у наручје варљивих нада и обећања овога света, тај ће потпуно занемарити и презрети Бога. Али не варајте се, Бог се не да ружити (Еф. 6, 7). Јер ко се одрекне Бога, одрећи ће се и њега Бог, и Бог ће остати Бог, а онај ће бити избрисан из књиге живих у оба света. Зато буди постојан у преданости Богу, и не дели срце своје, него кад си метнуо једном руком на плуг у њиви Господњој, не обзири се натраг. И кад си једном почео да бежиш од содомске покварености овога света, не окрећи свога погледа за се, да се не би окаменио као жена Лотова, па не би могао ни напред ни назад. И кад си једном успео да се спасеш од црног фараона мисирског, не пожели више да се вратиш у ропство његово, ма на твоме путу ка спасењу стајале и препоне такве као мора, и пустиње, и глад, и жеђ, и безбројни непријатељи. Господ увек иде пред онима, који се спасавају од пожара греховнога огња, и Он им просеца пут и кроз мора, и кроз пешчане пустиње, и кроз густе редове непријатеља.

Не можете Богу служити и мамону. Опет Господ хоће да појача ону прву мисао: нико не може два господара служити. То јест два господара, који супротно мисле, супротно желе, супротно хоће. Праведни Аврам послужио је три господара (Пост. 18, 2), но та три господара били су у суштини и у духу један. И ми можемо служити тридесет ангела Божјих, или триста светитеља Божјих, но то нису ни тридесет ни триста господара, нису то чак ни два господара но један једини: то је Божја војска светлости, истина и правда која стоји под једним јединим господаром, Богом. Да се не би, дакле, мислило, да ми не можемо служити два добра и света човека, Господ зато објашњава прву своју мисао показујући, да Он мисли на два супротна господара, који ничега сличнога међу собом немају, као подне и поноћ. Бог и мамон – то су та два супротна господара, којима ми можемо да се предамо на службу: Богу за спасење и живот, а мамону, за пропаст и смрт. Мамон значи богатство. То је реч феничанска. Кажу, да су многобожачки Феничани имали и један кип под тим именом, коме су се клањали као божанству богатства. Зашто је Господ употребио страну реч за оно што је супротно Богу? Зато да покаже Своје дубоко презрење према обожавању богатства, према служењу и робовању богатству. Јер је корен свију зала среброљубље (I Тим. 6, 10).

Среброљубље означава не само страсну љубав према сребру него према сваком излишном и душегубном богатству. Господ је могао рећи: не можете служити Богу и лажи, јер Бог је истина. Он је исто тако могао рећи: не можете служити Богу и отмици, јер Бог је милост; ни Богу и блуду, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је безгрешан и противник греха. Зашто је Господ Исус ставио баш службу богатству као супротну службу Богу? Зато што служба богатству изазива, проузрокује и омогућава све остале грехе и пороке. Ко се прилепи свим срцем земном богатству, тај се неће моћи уздржати ни од лажи, ни од крађе, ни од отмице, ни од кривоклетства, па чак ни од убиства, само да би своје богатство сачувао и увећао. Нити ће се моћи уздржати од зависти и мржње према онима, који су богатији од њега. Поред тога, богатство ће му лако отворити капије свих осталих греха и порока: пијанства, картања, блуда, прељубе, и свих бешчинстава. А када увиди, да га се људи због богатства боје и клањају му се, он ће престати да се боји Бога и да се клања Богу; гледаће с презрењем на закон Божји и Цркву Божју, и убрзо ће постати крајњи богохулник и богоодрицатељ. Ето, дакле, зашто је Господ изабрао баш службу богатству – или мамону, демону богатства – као службу, која се највише противи служби Богу. Служба богатству води човека робовању богатству сасвим умртвљује душу у човеку. („Убог је онај ко много потребује; много потребовање пак ствара у животу ненаситост жеља. Разгорели огањ све гориво гута, и нико га не може задржати, док не сагори све. Тако и среброљупца – може ли ко задржати? Василије Велики: О среброљубљу.). Другом приликом Господ је рекао: каква је корист човеку ако сав свет добије а душу своју изгуби (Мат. 16, 26)? Свет је Божји и остаће Божји, а богаташ када умре остаће и без света и без душе, те ће на Суду Божјем бити сиромашнији од најсиромашнијих аргата и најамника својих у садашњем животу.

Зато вам кажем, говори даље Господ: не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тело од одела?

Зато вам кажем. Зашто? Зато што је богатство тако опасно по душу. Зато што служба мамону спречава вас, да служите Богу. Зато што желим, да ви будете господари свега света и свију ствари, нашто је Бог и наменио човека при стварању, а не да будете слуге слугу својих и робови робова својих. Зато нека вас не мори тешка брига о јелу и пићу и оделу. Теже је створити тело него ли снабдети га са јелом и оделом. Па Бог, који је учинио оно што је теже, учиниће и оно што је лакше. Зна отац ваш шта вама треба. Његово око непрестано стражари над вама и Његове препуне руке непрестано су пружене према вама. Не видимо ли на све стране око себе, како Створитељ храни и поји и одева сва створења Своја? Он храни мраве у прашини; Он храни зверове у планини; Он храни рибе у води. Кад настане студен Он упућује ласте и ждралове у топле пределе, где им даје храну зими; Он налази легало медведу, где ће да презими. Он поји дрвеће и траву. Он залева горе и ливаде. Он купа сву зелен и цвеће. Или, има ли који год створ на земљи, да га је Бог створио и пустио неодевана и гола? Ко одену лава и тигра, и вука и лисицу, ако не Он? Ко саши одело пауну и гаврану, и ко направи оклоп корњачи и крљушт риби, ако не Он? Ко даде вуну овци, и кострет кози, и чекињу свињи, и длаку волу, и гриву коњу, ако не Он? Ко навезе крила лептиру и плашт стршљену и кошуљу свакој бубици, што се крије у трави и лишћу, ако не Он? Ко обложи свако дрво кором, и струк кукуруза ко тако окити? Ко испреде и изатка одело цвећу у ливади, такво одело какво никад цареви земаљски не понесоше? Господ, Господ Живи, који их и створи. Па зар ће тај Господ гледати само на човека као на пасторка мећу створењима Својим? Зар Он, који храни и поји и одева дивље зверове у гори, и траву у пољу, и бубиње у трави – зар Он може оставити најславније Своје створење, човека, гладна и жедна и гола?

Погледајте на птице небеске, како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице. Па ко их храни? Храни их Отац ваш небески. Не каже Отац њихов него Отац ваш. Бог је за њих само Створитељ, а за вас је Он нешто више – Он је ваш Отац. Јер ви сте много претежнији од њих. Христос овим речима указује на несравњиво достојанство човеково над осталим створењима. Нисте ли ви претежнији од птица небеских? Па кад сте претежнији, зар ће премудри Бог нахранити Своја јефтинија и неважнија створења, а заборавити да нахрани Своја најдрагоценија и најважнија створења у свету, синове Своје? Уосталом сва ваша брига за јело и пиће не користи вам ништа, ако Бог не да Своје животне силе ономе, чиме се ви храните и појите. Јер не храни вас хлеб него вас храни Божја сила кроз хлеб; и не поји вас вода него Божја сила кроз воду. Ви ништа сами од себе не можете чинити: Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? То јест, ко од вас може кроз хиљаде брига учинити, да му тело порасте за један педал више? И ко од вас може продужити за један педао времена свој живот на земљи? Господе, говори цар Давид, ево с педи дао си ми дане (Пс. 39, 5)! Не умиру ли и они, који много једу и пију, као и они, који мало једу и пију? И не умиру ли брже прождрљивци него испосници? И да ли они, који много једу и пију, расту у висину за један педао више од других људи? Па кад не можеш свом својом бригом о јелу и пићу додати ни један педао своме телу у висину, нити пак можеш продужити живот свога тела за један педао времена на земљи, остави излишне бриге о телу, и предај се бризи о души, с којом ћеш, по распаду тела, поћи пред Бога.

И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем, да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих. Прво је Господ указао на птице, да њима застиди оне, који се сувише брину за јело. А сада указује на још нижа створења Божја, на цвеће у пољу, да њима застиди оне, који се сувише брину за одело. Но зашто Господ указује баш на кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту него ли кринове? Прво зато што кринови својом белином, која представља чистоту, издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле (Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и најславнији цар старога времена. И гле, мудри и богати цар Соломон, поред све своје бриге и труда да се што лепше обуче, није се могао обући тако како Бог може обући и бесловесну траву у пољу. Сва брига људска, дакле, не може учинити оно што учини Бог силом Својом. Па кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камо ли вас (неће), маловерни? И ако је крин тако красан, гле, он ништа друго није до обична трава, која данас цвета а сутра се огњем сагорева. О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну, бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите, што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!

И још једном понавља Господ заповест, да не бринемо, шта ћемо јести, и шта ћемо пити, и у што ћемо се оденути. Понавља зато, да би нас одучио од сувишних и излишних брига, које помрачују вид наш духовни, заслепљују ум наш, и остављају нас у мраку овога света, у рукама једног злог господара, мамона, удаљене и отуђене од Бога.

Кад имамо храну и одећу овим да будемо задовољни, говори апостол (I Тим. 6, 8). То јест, кад имамо само оно шта нам је најпотребније – а о чему се Бог стара – не тражимо више преко тога, јер брига о сувишном као и о сутрашњем дану гурнуће нас на крају крајева у службу ђаволу. И сам Господ учи, да тражимо од Бога у молитви само хлеб насушни, под којим се има разумети и хлеб духовни, којим људи управо и живе. Да не иштемо од Бога никакву раскош ни излишност за наше тело. Јер све ово незнабошци ишту. То јест они, који не знају за правога Бога и Његову неограничену моћ и љубав, нити за вредност бесмртне душе човекове, нити за красоту и сласт царства Божјега и Његове правде – они траже више него што им треба. И Бог им даје по њиховој жељи, и не остаје им дужан ништа ни у овом ни у оном животу. Сву своју плату они примају овде на земљи, као и птице небеске и цвеће пољско. Јер сва слава птица небеских састоји се у њиховом земаљском животу; и сва красота цвећа пољскога јесте тренутна красота у времену. Но Својим синовима Бог је приготовио царство небеско од постања света, и неизречену славу у том царству. Није, дакле, човеку слава у јелу и пићу и оделу. Јер да је у томе слава човекова, човек би био хиљаде пута боље и нахрањен и напојен и одевен у овоме животу него ли сва остала створења на земљи, у ваздуху и у води. Но зато је баш и сам цар Соломон у свој слави својој лошије одевен од кринова пољских, да људи виде, да није њихова слава у раскоши одела него у нечем вишем и трајнијем; те да би одвратили своје очи и своје срце од пролазне славе овога света и потражили за себе ону славу, која им је од Бога и намењена и обећана.

Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати. То јест: не иштите конаца од Онога, који вам може дати царску одежду; и не иштите просјачке мрве са стола Онога, који вас жели поставити за Своју царску трпезу. Он је Цар, а ви сте Његови синови. Иштите оно што доликује царским синовима; оно што сте негда имали, па сте грехом изгубили. Иштите благо, које мољци не једу, рђа не квари, нити лопови краду. Ако се удостојите, да добијете највеће, несумњиво ћете добити уз то и најмање. Иштите царства Божјега, у коме сам Бог седи на престолу и царује (Пс. 102, 19); царство благодати и сваке правде, у коме праведници сијају као сунце (Мат. 13, 43); и где нема болести, ни печали, ни уздисања, ни – смрти. Не будите као блудни син, који оделивши се од свога оца, пожели да једе свињску храну, него иштите да се само вратите из тућине у дом оца свог небеског, где царује правда и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Нити будите као Исав, који је своје достојанство продао за чанак сочива. Зар ћете и ви дати вечно царство и блаженство за чанак сочива, што вам овај свет нуди? Нека вас Господ Бог милошћу Својом сачува од тога срама и понижења. Нека Он сачува око ума вашег, да не потамни и не заведе се злим мамоном земаљске трулежи и обмане. Нека вас Он уразуми, да будете као царски синови, који су изгубили царство, али који ни о чем не мисле и не брину него о повратку у царство своје.

На једној цркви у Сирији, задужбини цара Јустинијана, стоје и данас написане речи, које је сам цар дао написати: Царство Твоје, Христе Боже, царство свих векова (Пс. 144, 13). Нека би нам Господ помогао, да ове речи испише наша чежња за Христом у срцима нашим. Све друго је споредно и неважно. Сва друга царства на земљи надживеће гроб и црв. И кад не буде било више ни земље ни земаљских царстава, певаће на небу радосно праведници с ангелима: Царство Твоје, Христе Боже, царство всих вјеков, и владичество Твоје во всјаком родје и родје. Зато нека је слава и хвала најслађем Учитељу под сунцем, Христу Богу, заједно са Богом Оцем и Богом Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.