Традиционално, по једанаести пут у оквиру манифестације "Дани патријарха Павла", на дан Воздвижења Часног Крста – Крстовдан 27. септембра 2026. године, у манастиру Благовештење кабларско биће одржана свечаност поводом дрворезбарске колоније "Крст патријарха Павла". Сабрање почиње светом Литургијом од 8 часова, а свечаност ће бити уприличена након богослужења, на „Тераси патријарха Павла“ и у порти манастира. Биће постављена изложба крстова дрворезбарске колоније 2026. године и појединих награђених крстова из претходних година. Организатори ће том приликом доделити главну награду и плакету за најлепши крст и награде за све учеснике колоније са захвалницама, а догађај ће украсити хор "Слово љубве" из Чачка.

Организатор манифестације је удружење "Павле – живот по Јеванђељу" са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, а у сарадњи са Епархијом жичком и Центром за неговање традиције из Чачка, града покровитеља.

"Ручно рађене крстове 11. дрворезбарске колоније "Крст патријарха Павла" симболично, на дан Возвижења Часног Крста, узносимо у част овог светог човека за кога кажемо да је живео по Јеванђељу. Њему у част, а за добро нас и генерација које долазе, "да будемо увек људи, нељуди никада". Манастир Благовештење кабларско је његов други дом од када је постао Павле па све до краја овоземаљског живота" кажу организатори.

Манифестација "Дани патријарха Павла" ове године улази у другу деценију постојања на радост свих који учествују у њеној реализацији и оних који својим присуством изражавају велико поштовање према блажене успомене патријарху Павлу и његовом делу.

Сви садржаји Манифестације, у част ове изузетне личности, подсећају на његово дело захваљујући коме ће вечно живети у Царству Оца, а наше је да га следимо на Христовом путу и да поступамо онако како је то он чинио и како од нас очекује Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, порука је из Удружења "Павле – живот по Јеванђељу".

Како кажу организатори, аутобуски превоз је обезбеђен из Чачка. Полазак са стајалишта код храма Вазнесења Господњег у 7 часова и 30 минута, а повратак по завршетку програма (око 11 часова).

Извор: Радио "Слово љубве" / Епархија жичка

из беседе о. Немање Кривокапића

„Чули смо у Светом Јеванђељу причу Господа Исуса Христа о царству Божијем. Врло често је Он говорио на тему царства Божијег, а о чему друго и да говори када је то суштина и смисао нашег живота овд‌је на земљи. Господ је дошао да нам да спасоносну науку, да нас научи како да се спасавамо и да нас просвијети, да знамо шта је на овом свијету важно, а шта мање важно или неважно. Многи  мислиоци су од давнина размишљали о томе који је смисло живота, откуд ми на земљи и шта треба да радимо. Бог је дао одговор, јасан и прецизан и ово је један од оних којим нам сам Господ говори шта је смисао нашег живота на путу ка задобијању царства Божјега“, рекао је о. Немања.

Казао је да човјек не може да схвати како изгледа царство Божије.

„Бог зна да ми не можемо да схватимо тачно како изгледа царство Божије. Зато нам кроз ове једноставне приче покушава дочарати да схватимо колико је царство Божије важно, како се стиче и какав треба да буде наш однос према њему. Ово Јеванђеље управо о томе говори. Чујемо да у овом примјеру Господ прави поређење царства Божијега са вјенчањем, са свадбом. Свадба је одувијек, била нешто важно и свечано. И у Старом и у Новом завјету. Апостол Павле је говорио о вјечању, јер је сматрао да је то нешто што је важно. Код нас, у нашем народу, сви знамо добро да, када се неко позове на свадбу, да је то велика част и радост. Вјенчање је нешто што је важно и посебно, за што се припремамо. Припремамо дарове, купујемо поклоне, спремамо шта ћемо да обучемо. Да испоштујемо домаћина и онога који се вјенчао, обући ћемо се свечано“, каже о. Немања.

Додаје да кроз однос женика и невјесте,  Христос пореди однос Бога и нас људи, о чему говори и апостол Павле (…а ја говорим за Христа и за Цркву).

„Дакле вјенчање је нешто што и те како има везе са царством Божјим, па Господ узима јако лијеп примјер да нам објасни колико је оно важно за нас. Као што се ми припремамо за нечије вјенчање, нечију свадбу, тако треба да се припремамо за највеће славље, за царство Божије. Видимо то у овом Јеванђељу гдје цар припрема вјечање за свога сина и на свадбу позива људе. Али, као што видимо у Јеванђељу, званице имају преча посла. Овај иде у поље, овај у трговину… Да ли је могуће да пропуштају такво славље? Цар прави вјенчање за свога сина, што ће бити надалеко познато и чувено славље, а неко има преча посла од тога. Просто несхватљиво да пропуштају тако нешто“, рекао је о. Немања.

Истиче да смо ми уствари поменути људи и да је све упућено нама.

„Увијек када нађемо нека преча посла да не идемо на Литургију и да не радимо оно што нас Бог учи, управо смо слични тим људима који су описани у  Јеванђелу. Па ако ми говоримо о свадби царевог сина као нечем торжественом, величанственом, колико пута је торжественије и славније царство Божије у које нас Бог свакодневно позива. На свакој Литургији, када свештеник иде са путиром и позива људе да се причесте, то је позив у царство Божије. А свако, ко има преча посла него да дође на Свету литургију, да се припреми за њу, онако како се припрема за свадбу, е тај је онај чудни човјек што није дошао на свадбу“, казао је о. Немања.

Када на крају цар позива све људе, друга је важна слика овог Јеванђеља.

„Међу њима је био један човјек, лоше обучен, којег је цар примјетио и пита га гдје му је свадбено рухо, обзиром да је дошао на овакву свадбу, пошто он ништа не одговара, слуге га избацају са свадбе. Порука је да смо сви ми позвани у царство Божије, које нисмо сами по себи  заслужили. Као и неки од случајно позваних на свадбу, чиме им је дата таква могућност, тако и ми. Дакле, нико није достојан царства Божијег, али нама таквима какви смо, опет је дата могућност уласка. Зато, хајде да бар толико урадимо за себе, да се бар умијемо, обучемо љепшу одјећу, сликовито говорећи, да бар основне ствари које се од нас траже, учинимо, да колико – толико будемо достојни царства Божијег. Нек би Господ Бог дао да, кроз ове дивне приче које нам даје, и ми стекнемо своје мјесто у царству Божијем, амин“, поручио је о. Немања.

Извор: СПЦО Котор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Успења Пресвете Богородице у селу Биоче код Подгорице, 15/28. августа, љета Господњег 2006.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Многе пјесме се пјевају и пјевале су се у свијету, драга браћо и сестре, али ми хришћани пјевамо пјесму Господњу, вјечну пјесму, непролазну пјесму. Пјесму која је почела да се поје настанком васионе, која се наставља кроз вјекове и која неће престати да се поје во вјеки вјеков, у бесконачност. Та пјесма Господња је она која се поје у овом светом храму, ради које је и саграђен овај свети храм, ради које је и обновљен и посвећен Успенију Пресвете Богородице; пјесма Господња коју су пјевали Пророци, коју су пјевали Апостоли, коју су пјевали Свети Божији људи кроз вјекове, коју пјева и наше покољење.
Данас посебно појемо пјесму у част Пресвете Богородице, у част Њенога Успенија, и појемо онај тропар: „Во рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице. Преставиласја јеси животу, Мати сушчи Живота…“ – „У рађању своме, сачувала си своју дјевственост. У свом упокојењу нијеси оставила овај свијет…“ И додаје свети пјесник: „Преминула си ка животу, Ти која си Мајка живота“. У неколико ријечи је исказана велика и света тајна Пресвете Богородице и тајна Њенога рађања силом Духа Светога – рођења Јединородног Сина Божијега, Творца неба и земље, вјечног Слова Божијег и Спаситеља, који је – када је дошла пуноћа времена – постао човјек, ради нас и нашега спасења.
Родила је, али је на чудесан начин сачувала своје дјевичанство. Сјединила је оно што по природним законима не може да се сједини; сјединила благодарећи Ономе који је Творац творевине свеукупне и који је Творац природних закона, и на тај начин постала – као што кажу Свети Божији људи – граница између тварне и нетварне природе, између вјечнога Бога и овога свијета.
Упокојила се, али није оставила овај свијет. Јер благодат Божија која се уселила у Њу је та која је Њен благословени лик и Њено биће оставила овдје међу нама, ради наше утјехе, ради путоказа нама и нашим стопама: куда и како треба да идемо, и на кога треба да се угледамо.
Данас се угледају многи на холивудске глумице, на разне личности које успијевају да својим вјештинама заведу људска срца, особито срца младих. Ми који смо хришћани – нарочито наше мајке, наше сестре, наша дјеца – у свим временима смо призвани да се угледамо на Пресвету Дјеву: и у Њеном животу, и у Њеном служењу Богу, и у Њеном понашању. На то посебно скрећем пажњу нашим дјевојкама – кад хоће да се облаче нека прво погледају како је обучена Пресвета Дјева, па онда нека купују себи хаљине и нека се облаче, ако хоће да буду хришћанке.
Пресвета Дјева је углед нашега живота, и по спољашњем понашању, а наравно и по унутарњем животу. Хришћанка има један једини узор свога живљења, свога мишљења, свога понашања – има Пресвету Дјеву, и увијек када нешто ради, или нешто чини, или када се облачи и излази, треба да се запита: „Да ли је оно што радим, оно што чиним, и оно како се понашам сагласно Пресветој Дјеви Богородици?“ Ако није онда је призван сваки да се поправи и да се врати Њој, која је Мајка Живота, и Њеном светом и свештеном примјеру.
Родила је Живот вјечни, и родивши Живот вјечни Она нас је обдарила тим и таквим животом вјечним. Обасјала нас је својим рођењем, Оним који обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. Подарила нам је бесцјен благо и зато није случајно да су се у вријеме Њенога живота овдје на земљи чуле ријечи оне просте благословене душе: „Благословена утроба која те је родила, и дојке које си сисао“ (Лк. 11, 27), ријечи које су се односиле на самога Господа. Проста и честита душа Јеврејке је осјетила велико и чудесно знамење у личности Онога који је проповиједао Благу вијест свакоме створењу, у личности Христа Господа, a Он није порекао да је благословена утроба Оне која Га је родила, али је додао и оно друго, да су блажени сви они који су слични Њој, који живе као Она – „Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је“ (Лк. 11, 28). То значи да је блажена утроба сваке мајке која се преображава у утробу Богомајке, да је блажена утроба сваке оне која рађа и која својим рођењем препорађа и даје нови живот, и која васпитава оне које је родила у страху Божијем и у љубави Божијој.
Човјек није рођен за смрт и за пролазност, човјек је биће рођено за бесмртност и за непролазност. Ако није за то рођен, онда је проклет дан у који се родио човјек на овој земљи. Ми смо рођени за бесмртност, и тајна Крштења није ништа друго него је примање у себе тога сјемена бесмртности и непролазности, сјемена Христовог непролазног; ништа друго него облачење у Христа, јер пјевамо: „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“ (уп. Гал. 3, 27).
Има ли љепше хаљине, узвишеније и чудесније, од хаљине Христове, од хаљине бесмртности у коју се облаче они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога? Ту свету хаљину и те свете вијенце, вијенце бесмртности и непролазности, бесмртне заједнице и непролазне примају и они који се вјенчавају у име Господње. Нијесмо ли мало прије благословили наше младенце, Нена- да и Марину, положивши вијенце од драгог камења на њихове главе, као што каже пјесник и пророк, пјевајући дивну пјесму: „Господе, Боже наш, славом и чашћу вјенчај их“? Слава којом се вјенчавају младенци није ова слава земаљска, јер није од данас до сјутра, и част којом се вјенчавају није част којом људи чествују оне који се вјенчавају. Слава којом се вјенчавају, којом сте и ви вјенчани данас, Ненаде и Марина, то је вјечна слава и част коју је Бог подарио онима који Њега љубе и који се сједињују у брачну заједницу у име Господње.
У наше је вријеме преовладала регистрација, и то је добро и корисно, и закон државни треба испунити. Али регистрација је регистрација, а Света тајна брака је светиња, призив на вјечну заједницу – оне које Бог сједини, те човјек не смије да разједини. Тако је Бог удесио људску природу, и једино тако може бити испоштована људска природа, и мушка и женска. Нијесу мушкарци прљаве крпе да се узимају и да се одбацују, нијесу жене рођене зато да о њих људи бришу ноге своје и да их користе ради задовољења свог инстинкта. Жена је светиња над светињама, она је мајка сродна Богомајци, она је призвана да рађа, да пуни земљу новим благодатним изданцима и да продужује род људски.
Брачни пар се сједињује јединством неразоривим, вјечним и непролазним, и то је оно у шта се вјенчавају они који се вјенчавају, и то је та слава и та част којом се вјенчавају и којом је Црква Божија данас вјенчала Ненада и Марину.
Ништа се у Цркви не догађа случајно и све је на свој начин призив на вјечни живот, на непролазни живот, на бесмртни живот; призив на узрастање које нема граница. Нема смрти за оне које примају Бога вјечнога и бесмртнога у себе. Било да Га примају преко Тајне крштења, било да га примају преко Тајне вјенчања, било да Га примају преко Тајне примања Тијела и Крви Христове, било да Га примају преко светих врлина – вјере, наде, љубави, милости, свих оних Божијих врлина које су вјечне као и Бог, и којима човјек постаје вјечан као што је Бог вјечан; само што је Бог вјечан по природи, а човјек постаје вјечан по благодати. Тај вјечни живот, ту вјечну силу и снагу, ту вјечну славу и ту вјечну част, ту бесмртност, то је оно што нам је родила Пресвета Дјева, Она која се на данашњи дан преставила ка животу, а која је Мајка Живота.
Њој, Пресветој Дјеви, која нас је обдарила тим чудесним, неизрецивим даром и која је освештала васиону утробом својом, широм од васионе, јер је смјестила у себе чудеса која не може смјестити васиона у себе – Њој, Богородици, Mајци нашој, нека је слава и хвала у вјекове вјекова.
Амин.

https://mitropolija.com/2026/08/27/mitropolit-amfilohije-pojmo-pjesmu-majci-zivota-2/

Ко је Бог наш? Да ли нам се јавља? Како нам се јавља? Због чега нам се не јавља? Како говоре о Њему они који су Га упознали?

Наравно да не можемо до краја одговорити на сва ова питања, нарочито не у овој форми. Увек сматрам да се о свакој теми у живом разговору може разјаснити више, но ова писања и не служе томе да дају готов производ, већ више да буду алат којим ће се, можда, надамо се, распламсати интересовања и отворити нова размишљања. Ипак, може се и мора ступити на тле богопознања које је у најблискијој свези са познањем нас самих, онаквих какви бисмо требали да будемо.

Будући да Бога нико никада није видео (Јн 1,18), Он долази међу људе и открива се кроз друго лице Свете Тројице, Бога Сина, Господа Исуса Христа. Након што се Христос јавља својим ученицима и свему свету, Света Тројица наставља да се јавља сваком човеку на најпогоднији начин. Како је човек створен по лику Божјем, можемо рећи и да је икона Божја. Дакле, могли бисмо у човеку, сваком човеку који није упрљао лик Божји у себи, упрљао страстима, гресима, слабостима, могли бисмо срести Бога. Срећемо га на Литургији, у Светом Причешћу, у заједници, где год су два или три сабрана у име Његово (Мт 18,20).

Због чега нам се некада не јавља и не одговара на наше молбе? Одговара Он много боље него што ми умемо да тражимо. Ипак, иако тражи од нас љубав, оданост, милосрђе, веру, он нас не условљана, већ даје најдрагоценији дар ˗ слободу. Слобода је посебна тема. Тако, не треба заборавити да је Он, наш Творац, пре свега и свих слободан, да је Он љубав, да је Он ван времена и простора, те да, како нас Он не условљава и не укида нам слободу, морамо разумети да не смемо ни помислити да укидамо ми Његову. Идеје као, „дај ми Боже то и то, а ја ћу урадити…” или „ако ми сада не учиниш, ја ћу…” и остало, нису ништа друго до апсолутно неразумевање слободе и љубави, неразумевање Бога. Не можемо ми укидати Његову слободу по угледу на Христову молитву, да Га мимоиђе чаша страдања, али опет „не како ја, него како ти“ (Мт 26,39.). Таквим путем се Бог не среће. Такав пут не води га Богу, него од Бога.

Коначно, шта је заједнично онима који су Га срели, дивним у Господу светима? Заједничко је разумевање Бога, заједничка љубав према Богу и ближњем, заједнички венац страдања за Христа, заједнички речник, ма у ком веку да су живели и заједничко искуство цркве. Покушавајући да одгонетну питање ко је наш Бог, Свети оци су се ухватили у коштац са многобројним питањима, јересима, недоумицама и бригама кроз векове. Користећи сваку доступну дисциплину, црпели су основ из Христове речи, из Светог јеванђеља и давали појашњења о својствима, узроку и начину постојања Бога. Бога који је Света Тројица, који има три личности, али једну суштину, један Бог. Овде нећемо говорити о узрочности и тријадолошким темама које би свакако биле интересантне, већ ћемо се осврнути на термине апофатичког и катафатичког богословља. Систем апофатичког богословља (оно што није) и катафатичког (оно што јесте), је покушај да се дефинишу истине које не знамо у потпуности, па их морамо дефинисати само на основу онога у шта смо сигурни. На пример, овај сто није столица и овај сто јесте од дрвета. Ови термини се везују за периоде Светог Максима Исповедника и Светог Јована Дамаскина, када, највероватније, добијају хришћанску употребу.

Свети Дионисије Ареопагит одлази много даље и користећи овај метод, говори о томе шта јесте Бог (на изворима речи Господа Исуса Христа) и томе што није. Тако о Богу могу говорити и знање и незнање. Међутим, ту можемо доћи на клизав терен нашег знања. Док су католици своје учење базирали углавном на негативном принципу, православни су се посветили разумевању знања, вере и љубави. Одговарајући на питање да ли су ове три категорије (знање, вера и љубав), исте, различите и колико се преплићу, долазе до закључка да свако наше људско знање, увек има пропратно поређење са искуством које смо стекли. Говорећи о браон дрвеном столу, имамо искуство поређења и препознавања боје као браон из ранијег сусрета, затим поредимо дрво са оним које смо раније срели и закључујемо да је то дрво, а такође, на основу ранијег искуства, знамо која ће бити употребна вредност и могућности стола који се налази испред нас. Размишљајући на тај начин, Свети оци, међу којима је и Дионисије, воде рачуна о речи и схватају да ако кажемо за Бога да је добар, не мислимо само на појам доброте колико добар може бити и човек, већ на прототип доброте, љубави, на савршенство. Због тога често у својим текстовима користе префикс „ипер-“ који каже да је Бог сведобар, наддобар, да је Господ свеблаги, да је Богородица пресвета… а читајући текстове каснијих отаца и у неку руку, скоро па наших савременика, попут преподобног оца Јустина ћелијског, видимо да и они на темељу отаца цркве потврђују право исповедање и користе у својој терминологији оно што се прекалило и утврдило у цркви Христовој. Отац Јустин често у својим мислима и излагањима користи кованице попут свеврлине, свегреха, свепобеде, свеоружја (које налазимо и код Светог апостола Павла, Еф 6,11), тиме опомињући да ми, иако тренутно живимо овоземаљским животом, своје биће врло активно треба да васпитавамо и образујемо за вечност, за грађанство у Царству Божјем. Како се човек припрема кроз школу и разне видове усавршавања за припадност овоземним заједницама, од пословне до националне, тако се треба припремати и за ону најважнију.

То је наш Бог, Онај који јесте, Онај који ствара свет и који јесте свемилостиви, сведобри, свеблаги, свеистинити, који греје срца тражитеља и теши тежње патника. Онај који милује и брине, Онај који нас воли и пре него што смо постали, Онај који је ван свега, Онај који је инспирација, Онај који даје махове прегаоцу и Онај који ће опет доћи. Када? Стражимо и чекамо, јер Он је уједно и Онај који даје слободу и не намеће нужности, Онај који нас воли и када нисмо довољно добри за вољење и који нас чека да му се вратимо као заблудела деца.

Није компликовано веровати, а вера даје знање и одговоре на све што нам компликује живот. Ако Бога сврставамо у формализам и веронауку као изборни предмет, као обичајну праксу, као естетику, као аксесоар који можемо да имамо ту негде уз све остале детаље, онда нисмо на добром путу. Због тога и ради нас, погледајмо шта нам Господ поручује и нађимо начин како да живимо у овом конкретном временском тренутку који нам је доделио и похитајмо Му у сусрет и заједницу како бисмо с благословом и благодаћу носили све што нас очекује у овом свету. Праву заједницу, истинску заједницу, одржавајмо и негујмо сједињујући се са њим кроз Свето Причешће, које је Он лично установио као могућност сједињења и све стало како рекосмо на почетку, користимо као алат и помоћна средства да не лутамо ван правца Царства Божјега.

Јереј Александар Панић

https://radioistocnik.info/tekstovi/jerej-aleksandar-panic-dozvolimo-sebi-da-upoznamo-gospoda/

Манастир Вратна се налази у Тимочкој Крајини, 36 км северозападно од Неготина, надомак истоименог села. Смештен је поред планинске речице Вратне. Осим са источне стране, окружен је високим стенама које заклањају поглед на манастир. Манастир је добио име по чувеним Вратњанским капијама – каменим вратима. Прве две капије, Велики и Мали прераст, налазе се на триста метара од манастира, док се трећа, Суви прераст, налази на два сата хода узводно уз реку.

Са сигурношћу се може рећи да је манастир постојао крајем 14. века. Као оснивач, помиње се у предању Свети Никодим Тисмански – Никодим Грчић, рођак и духовник Светог кнеза Лазара. Рођен је у Костуру (град Касторија у данашњој Грчкој) и српско-грчке је народности. Ступио је у монаштво на Светој Гори, а потом је боравио неко време у Крајини, где је основао манастире Вратна и Манастирица. За Светог Никодима неки писани извори наводе да је живео и у пустињи близу Кладова, одакле је прешао у Румунију. Тамо је развио своју духовну и културну делатност. Уз помоћ својих ученика, румунских и српских мајстора, добивши помоћ владара, подиже манастире Водице и Тисман, који стилски подсећају на српске цркве. Никодиму се приписује, поред манастира Вратнa, подизање и црквице зване Ћелија тј. Испосница Светог Никодима. Озидана је од тесаног камена и печених опека, дугачка је четири, а широка три метра. Сачувана је само северна половина испоснице која се налази узводно изнад манастира, у стени, испод једне природне камените надстрешнице и веома је неприступачна.

У својој дугој историји манастирски комплекс је више пута паљен и пустошен и није сачуван у својој првобитној лепоти и величини. Црква је раније имала шест прозора сличних пушкарницама, а испред иконостаса била су два камена свећњака који се сада налазе на манастирском гробљу, северно од цркве изнад новоизграђеног потпорног зида. Припрата је први пут дозидана 1415. године. Након 1813, која је обележила пропаст Првог српског устанка, манастир је спаљен, а после ослобођења од Турака 1837. манастир је поново обновљен. Феликс Каниц, међу разним хроничарским записима, наводи и белешку да је манастир реновиран 1836. године. Стари манастирски конак подигнуг је 1856. године, неколико пута је обнављан, а данас више није погодан за становање. Јеромонах Митрофан, са монахом Варнавом који је сву своју имовину подарио манастиру Вратни, обнавља манастир 1922. и у том периоду подижу нови звоник уз западни зид цркве, а врши се и реконструкција свода храма 1932. године. Месеца маја 1939. године реновирана су спољна фасада, лимарија и кровна конструкција манастира. У периоду 2000–2006. године изграђен је нови конак са јужне стране цркве. У 2015. години дограђен је помоћни објекат са котларницом, завршен потпорни зид ка реци и урађен велики трем са јужне стране новог конака. Као припремни радови за нови живопис 2015–2016. године санирани су темељи и урађена је дренажа око храма. Паралелно са осликавањем храма урађен је потпорни зид са северне стране цркве, двориште је уређено и поплочано.

Црква у манастиру Вратна посвећена је Вазнесењу Господњем. Припада типу једнобродних храмова, са апсидом на истоку и звоником на западној страни, димензија 16х7,5 метара. Фасада цркве је обојена у белу боју која је недавно украшена каменом цоклом. Засведена је полуобличастим сводом и прекривена двосливним кровом, док је кров звоника на четири воде.

Портал кроз звоник води у јединствени простор храма, док је олтарски простор зиданим иконостасом одељен од наоса и виши је у односу на њега за степеник. Детаљи о иконостасу који је претходио данашњем зиданом не постоје. Милица П. Чортановић, супруга наставника цртања и живописца Павла Чортановића, обновила је 1886. године царске двери, поклонила две иконе и Распеће на врху иконостаса, које је и данас очувано. Старије престоне и празничне иконе, насликане на лиму, сада се чувају у депоу новог манастирског конака, и замењене су 2018. године новијим, насликаним у византијском стилу, док су царске, северне и јужне двери задржане на иконостасу. Приликом последње обнове црква је опремљена с пролећа 2020. опремљена новим мобилијаром.

Изузетна светиња манастира је чудотворна икона Пресвете Богородице Царице са малим Христом – Вратњанска Мајка Божја, која се налази на раскошном трону на средини северног зида. Нема података како је доспела у манастир, али се зна да је то рад грчких зографа са краја 17. или почетка 18. века. Постоје бројна сведочанства да се пред овом иконом дешавају исцељења и бивају услишене молитве онима који Пресветој Богородици прилазе с вером и љубављу.

Од старог живописа сачуван је само лик Господа Исуса Христа из представе Крајње смирење, у олтару на жртвенику. Акција прикуљања добровољних прилога за живописање цркве започета је 2016. године. У периоду од августа 2017. до фебруара 2018. године урађен је нови живопис византијског стила, о чему сведочи натпис над улазом. Епископ тимочки г. Иларион освештао је 13. јула 2018. Године живопис који је осликао протомајстор Станоје Богићевић из Јагодине са својим сарадницима, а сви приложници поменути су на спомен плочи на спољном југозападном зиду цркве.

За време окупације братство било је принуђено да напусти манастир, да би се у њега вратило тек средином 1945. године. Текст који то потврђује налази се у старом Минеју за месец мај из 1945. године и гласи: „На дан 1. јуна 1945. године у славу Божју по ослобођењу и срећном повратку вратњанског братства служена је на Вознесење Господње свечана служба Божја“. Након Другог светског рата, 1946. године одузета је сва имовина манастира укупне површине од 278 хектара без икакве надокнаде, а манастирско имање је подељено мештанима села Вратна на коришћење. Ипак, пожртвованошћу игумана Митрофана и његове братије манастир је опстао упркос свим неповољним условима. Од 1955. године вршилац дужности игумана, јеромонах Митрофан, почиње да формира сестринство. Године 1967. старешинство преузима прва игуманија Теодора. Њу је наследила игуманија Евпраксија (†1998) која је 1975. године почела да окупља ново сестринство.

Од 2012. године, када је манастиру враћена имовина, приходе манастира чине планска експлоатација шуме, прилози верника, а последњих неколико година и пчеларство у мањој мери представља извор прихода што се очекује и од новоформиране плантаже лаванде.

Дневна богослужења су редовна, а литургије се служе недељом и празником.

Сестринство и овом приликом изражава благодарност свим ктиторима, приложницима, добротворима и посетиоцима ове светиње.

Контакт:

Е-пошта: manastirvratna@gmail.com

Телефон: 019/558-127

Адреса: Mанастир Вратна, 19304 Јабуковац

Инстаграм: manastirvratna

www.eparhija-timocka.org

Митрополит Калистос Вер

Почећемо питањем Ивана Карамазова које је он поставио свом брату Аљоши у ремек-делу Достојевског Браћа Карамазови: „Замисли“,каже он, „да је судбина човечанства у твојим рукама, и да би коначно начинио људе срећним, да би им на крају обезбедио мир и одмор, ти треба да ставиш на мучење само једно створење, једно мало дете, и да засниваш на његовим сузама будућу срећу. Да ли би пристао да у оваквим условима саградиш такву срећу?“ Аљоша одговара: „Не, не бих пристао.“

Ако ми као људи не прихватамо тако нешто, како би то могао да прихвати Бог? Како бисмо могли да помиримо трагичну тајну невиног страдања присутну свугде у свету који нас окружује, са нашом вером у Бога љубави? У том смислу, који би био наш одговор Ивану Карамазову?

Имајући у виду разлику установљену од стране, поред осталих, философа Габријела Марсела, говорио сам о „тајни“ (мистерији), а не о „проблему“ зла и невиног страдања. Проблем представља интелектуални задатак, неку врсту енигме која може да се реши и одгонетне јасном мишљу и логичким размишљањем. Насупрот томе, зло – као тајна –необјашњиво је простом рационалном аргументацијом. Тајна је стварност која треба да се преобрази делањем да би постала провидна за мисао. Тајна је нешто што може да се реши, у границама могућег, само личним искуством, личним учешћем и саучешћем. Не можемо да схватимо страдање ако не учествујемо директно у њему. То је управо и смисао Распећа. Бог у Христу побеђује зло, зато што му се Он у самој својој личности подвргава и сноси до краја све његове последице, без резерве: Vincit qui patitur (Побеђује онај који страда).

Наш Бог јесте Бог који учествује у потпуности: „Љубећи своје који су у свету, љубио их је до краја“ (Јн. 13, 1). Приближавајући се на овај начин тајни страдања и зла, у настојању да додамо нешто кратком и тајанственом Аљошином одговору, сетићемо се и речи које је Достојевски изрекао једном другом приликом: „Лепота ће спасити свет“. Разумевање страдања нам измиче ако не учествујемо директно у њему, али, у исто време, не би требало да дозволимо да ово учешће учини да превидимо присуство спасоносне и божанствене лепоте у самом средишту овог палог света. Шта би, дакле, лепота могла да нам каже у погледу спасења света? Има ли смисла говорити о лепоти када смо сведоци како једно дете из Африке умире од глади или како је један измучени талац убијен у Ираку? Који је смисао речи Достојевског: јесу ли оне неки вид бежања од стварности или су управо од виталне важности у односу на трагедије овог света?

Божанствена лепота се открила људском роду у највишој могућој мери у догађају Христовог Преображења на Таворској гори. На вечерњој овог празника православни певају: „Преобразивши се данас на гори Таворској, Христос је у својој ипостаси показао ученицима људску природу оденуту у лепоту првосазданог образа“. У овом смислу, какву светлост баца божанствена лепота преображеног Христа на тајну страдања? Шта има заједничко између славе Таворске горе и страдања и безнађа света?

У јеванђелској причи о Преображењу се каже да је Христово лице „сијало као сунце“ (Мт. 17, 2). Грчки Оци и православни литургијски текстови су још јаснији у односу на ово. Христово лице, каже Свети Јован Златоусти, није сијало само на начин као што сија сунце, него пре као да је само оно сунце. Поводом овога Оци су зачуђујуће једногласни: слава на Тавору јесте светлост која није само природна, него натприродна; она није једноставно створена и материјална светлост, него духовни и нестворени сјај Божанства. То је божанствена светлост. Већ крајем другог века, Климент Александријски каже да апостоли који су били на Тавору нису видели светлост природном способношћу чулног опажања, јер видљиве очи не могу видети светлост Божанства ако нису преображене божанском благодаћу. Ова светлост јесте „духовна“ – она се није показала ученицима у потпуности, него само у оној мери у којој су они могли да је виде. То је управо оно о чему говори тропар празника: „Преобразио си се на гори Христе Боже наш, показујући својим ученицима славу своју, колико су могли (да носе)…“.

Таворска светлост је названа „вечнопостојећом“, „нематеријалном“, „бесконачном“, „неприступном“, „славом блиставијом од светлости“. Једном речју, она није ништа друго него „слава Божанства“. Као што пише Свети Дионисије Ареопагит, та је светлост „надсуштаствена“, или „с оне стране бића“ (иперусиос). Када је у XIV веку Свети Григорије Палама истакао да се Таворска светлост подудара са нествореним енергијама Божијим, он је само сажео предање Отаца које је постојало већ више од хиљаду година. О овој нествореној и нематеријалној светлости која је зрачила од преображеног Спаситеља, можемо да кажемо да нам открива најмање четири фундаменталне стварности: славу Свете Тројице, славу Христа као Бога оваплоћеног, славу људске личности и славу целокупног створеног космоса.

Таворска светлост је, пре свега, светлост Свете Тројице. На вечерњој празника Црква пева: „Данас на Тавору, Христос, Светлост која претходи сунце, открива тајанствено образ Свете Тројице“. Из ове перспективе тројичног славља, празник Преображења се тесно приближава празнику који је прослављен шест месеци раније, 6 јануара, односно Богојављењу. Оба празника су празници светлости. То су догађаји у којима се у потпуности пројављује заједничко делање трију личности Божанства. На крштењу Исусовом чује се глас Оца са небеса, који сведочи да је Христос његов „Син љубљени“, док Свети Дух силази на њега у облику голуба (Мк. 1, 9-11).

Иста тројична слика се појављује на гори Таворској: Отац говори са небеса сведочећи о Сину, док је Свети Дух присутан не у облику голуба, него у виду светлоносног облака. Посматрајући Преображење у овој тројичној светлости, у егзапостилару празничног јутрења певамо: „Данас на Тавору, Речи, у Твојој Светлости видесмо Оца који је Светлост (…) и Духа Светог – Светлост, који просвећују сву творевину“. Поред тога што је тројична, слава Преображења је посебно и христолошка. Нестворена светлост у којој видимо Господа Исуса открива да је Он „истинити Бог од Бога истинитог… једносуштан Оцу“, према речима самог Символа вере.

Господ на Тавору блиста нематеријалном славом, али је Његово тело у пуном смислу материјално и људско. Његова створена природа није поништена, него је постала у неком смислу пропустљива, да би на тај начин божанска слава сијала кроз њу. То је изражено и у химнографији празника, која употребљавајући терминологију халкидонске дефиниције, каже да се Христос јавио на гори као „једна ипостас у две природе“ и то у потпуности у свакој од њих.Тумачећи христолошке импликације Преображења можемо да кажемо да ништа није одузето и ништа није додато. Ништа није одузето, будући да Христос, преображен на Тавору, остаје у пуном смислу човек. Ништа није додато, будући да је вечна слава која се открила на Тавору нешто што је оваплоћени Христос увек поседовао, од првог момента Његовог зачећа у утроби Дјеве Марије.

Павле Евдокимов пише: „Јеванђелска прича не говори толико о преображењу Господњем, колико о преображењу Апостола“. Празник Преображења нас ставља пред спасоносни парадокс наше хришћанске вере: Исус јесте у потпуности Бог и у потпуности човек, али је ипак једна личност, а не две.

Преображење Христово нам показује „обожење људске природе“ (да преузмемо само израз Светог Андреја Критског). Ако хоћемо да разумемо истински смисао учења о обожењу, требали бисмо да на празничном бденију Преображења пажљиво пратимо оно што се пева. Христово Преображење на гори нам показује пуну меру наших људских потенцијала, највећу способност наше људске природе, у ономе што је најистинитије и најузвишеније код ње. Кондак претпразништва каже: „Данас, у божанском Преображењу, сва људска природа божанствено сија, кличући радосно…“

Стигли смо до четврте тачке која је врло битна за савремени свет: Христос нам у свом Преображењу открива не само славу људске личности, него и славу целокупне материјалне творевине. „Осветио си сву твар својом светлошћу“, пева Православна Црква на вечерњој празника. Преображење садржи и космичку димензију, јер човечанство треба да буде спасено не од света него заједно са светом. Таворска гора даје предукус крајњег стања, које објављује апостол Павле, када ће творевина бити „ослобођена ропства пропадљивости“ и када ће ући у „слободу славе деце Божије“ (Рим. 8, 21). Овде се ради о „земљи новој“, описаној у Откривењу (Отк. 21, 1). Другим речима, на гори Таворској видимо не само људско лице које је преображено у слави, него је и одећа Христова блистајућа (Мт. 17, 2). Таворска светлост не преображава само Спаситељево тело, него и све материјалне предмете који су му придружени, посебно одећу коју носи, која је направљена људском руком.

Проширујући смисао, Таворска светлост обухвата потенцијално све материјалне стварности – не само свако људско лице, него и сваки материјални предмет могу да буду преображени. У светлости овог јединственог Лица, које је преображено и светлости јединствене Његове одеће која је постала бела и блистајућа, сва су људска лица примила нови сјај и све ствари нову дубину. У очима оних који истински верују у преображеног Христа ништа није мало, безначајно или за одбацивање. Све створене стварности могу да постану носиоци нестворених енергија Божијих.

Време је да се вратимо на наше прво питање: на који нам начин слава преображеног Христа – која је слава Свете Тројице, оваплоћеног Логоса, људске личности и целокупне творевине – омогућава да схватимо тајну страдања? […]Почетак одговора почиње да се назире ако размотримо контекст Христовог Преображења.

Није случајно што Господ говори о свом страдању и о општем призиву да свако носи свој крст управо пре откривања своје божанске славе на Тавору. Он хоће да истакне суштинску повезаност, у икономији спасења, славе и страдања. Тако нас контекст Преображења наводи на могући пут приближавања тајни невиног страдања. Слава и страдање су нераздвојиви у Христовом делу спасења. Тавор и Голгота су снажно повезани.

Преображење може истински да се схвати само у светлости Крста, а Крст само у светлости Преображења и Васкрсења.  Није случајно ни то што су иста три ученика присутна на врху Тавора и при Христовој агонији у Гетсиманији. Сведоци Његове нестворене славе, сведоци су и Његовог најдубљег страдања.

На врху Тавора се уздиже крст; у том смислу ми можемо и треба да уочимо присуство нестворене светлости иза распетог Христа и Његовог окрвављеног тела на Голготи. Слава и страдање су два аспекта једне и исте нераздељиве тајне. Апостол Павле каже: „Распеше Господа славе“ (1 Кор 2, 8). Христос је Господ славе и када умире на крсту и када се преображава на Тавору.

Видели смо шта се збивало непосредно пре Преображења. Да видимо сада шта се дешава одмах после тога. У синоптичким Јеванђељима наилазимо на исти догађај. Силазећи са горе заједно са Христом, ученици се суочавају са догађајем смутње и невоље. Отац детета које страда од епилептичких напада узвикује: „Верујем Господе, помози моме неверју“. Остали ученици су збуњени и не могу да помогну (Мт. 17, 14-18; Мк. 9, 14-27). Овде се не ради о случајном низу догађаја. Апостол Петар хоће да остане на врху горе, да направи три сенице, да би продужио виђење (Мт. 17, 4). Исус то не допушта, Њему је битно да сви сиђу у равницу. Смисао овога јесте да ми учествујемо у благодати Преображења не тиме што себе изолујемо од страдања света, него узимајући учешћа у њима.

Наш свакодневни живот се преображава у оној мери у којој делимо страдање, самоћу и обесхрабреност људи који нас окружују. Таква је повезаност славе на Таворској гори и страдања и безнађа света и то је порука преображеног Спаситеља људском роду утонулом у страдање, и смисао Преображења за савремени свет. Све је призвано на преображење, али је оно могуће само кроз капију Крста. Православна Црква ово објављује сваке недеље на јутрењу: „Јер, гле, кроз Крст дође радост целоме свету“. За самог Христа и за оне који хоће да буду удови Његовог Тела, слава и страдање су нераздвојни. У нашем животу, као и у Христовом, Тавор и Голгота чине једну и исту тајну.

https://mitropolija.com/2026/08/19/hristovo-preobrazenje-i-stradanje-sveta/

Успењски или Великогоспојински пост је, по времену установљења, најмлађи од вишедневних постова, а млађи је и од самог празника Успења Пресвете Богородице који постаје познат тек од 6. вијека. Постоји мишљење да су Успењски пост установили свети апостоли који су, сабравши се у Јерусалиму на погребење Богомајке, наложили на себе пост и предали да се он чува једном годишње. Такав однос светих апостола према једном таквом догађају какав је био упокојење мајке Божије, био би сасвим природан, тим више што је код Јевреја тог времена био обичај да оплакују своје мртве постом и уздржањем од житејских задовољстава. По ријечима св. Симеона Солунског, успенски пост је био установљен у спомен поста који је Пресвета Богородица држала, предосјећајући приближавање своје смрти. Према неким ауторима, попут аутора списа De tribus quadragesimis, овај пост је заправо био Петровски пост који је трајао без прекида до празника Успења Богородице, а да је тек касније, због одређених рзалога, Петровски пост прекидан 29. јуна / 12. јула, тј. на празник Апостола. Затим, послије мјесечног прекида, започињан је нови пост, који је трајао од 1./14. августа па до празника Успења Богоматере, сагласно Апостолским Установама. Оваква аргументација се заснива на тумачењу аутора наведеног списа оног мјеста из Апостолских установа, гдје се говори неодређено о дужини поста послије Педесетнице – „Послије Педесетнице празнујте једну седмицу, а послије ње постите“. Дакле, аутор се неосновано позива на ауторитет Апостолских Установа будући да у њима нема ничега што би тачно потврдило његову претпоставку, а коју не потврђују ни било који други историјски подаци.

У сваком случају, Успенски пост се изродио из обичаја хришћана да посте пред неки велики празник у који су се причешћивали Светим Тајнама. У част Пресвете Богородице, хришћани су почели да посте врло рано и тај обичај је настао, највјероватније, у источним областима Византијске империје. Почетком 10. вијека о Успенском посту говори Сабор сједињења који је одржан у Цариграду поводом разрјешења раскола насталог по питању четвртог брака цара Лава Мудрог. Сабор је за трећебрачне одређивао одлучење од светог причешћа на четири године, а по истеку тог рока, дозвољавано је приступање причешћу три пута у години: на Пасху, на празник Успења Пресвете Богородице и на Божић, пошто тим празницима, како се наводи, претходи пост. То значи да је у то вријеме у Цариграду већ био обичај постити пред празник Успења, очему касније говоре патријарх Никола, Никон Црногорац и др.

Трајање поста у почетку није било строго утврђено, него је зависило од мјеста до мјеста, као и од личне усрдности вјерника. По ријечима Никона Црногорца, неки су постили нарочито строго и у трајању од петнаест дана, разрјешавајући пост једино на Преображење, док су други почињали пост тек од Преображења и постили, према томе, једну седмицу. адржали нарочито строго и у трајању 15 дана, једино разјешавали на Преображење, али било је и ониих кокји су га тек почињали од тoг Празника и постили дакле једну недjељу. Цариградски сабор из 1166. године коначно је утврдио двонедељно трајање пост пред празник Успења.

На самом почетку Великогоспојинског поста, 1/14. августа, Црква прославља свете мученике Макавеје. На јутрењу овог празника се пред вјерне износи Часни Крст ради поклоњења, а постоји пракса и да се том приликом врши чин малог водоосвећења, за у окивру којег се пјевају посебни тропари у част Пресвете Богородице. Наиме, када је цар Ираклије поврати Часни Крст из Персије, постојала је и даље пријетња да Часни Крст поново не буде отет од завојевача. Зато је постављен у параклис царске палате у Цариграду, поводом чега се врло брзо усталио обичај у Цариграду да се 1./14. августа износи Крст Господњи из царске палате у катедрални храм Свете Софије. У току наредне двије седмице, Крст је свечано, литијски у пратњи свештенства и вјерног народа преношен и у друге храмове у околини. Ово тпржествено поштовање Часног Крста било је праћено постом и причешћивањем Светим Тајнама. Отуда и мишљење да је управо овај локални пост постао основа за Успењски пост.

Сам празник Успења Пресвете Богородице, као и већина празника у част Богомајке, заснива се на предању, због тога што се у Јеванђељу не помиње ништа о Успењу Богородице. Постоји мишљење да је најранији познати текст који говори о томе догађају “Повијест Светог Јована Богослова о Успењу Свете Богородице“. Претпоставља се да је овај текст послужио као основа за богослужбене текстове празника, које су саставаили Јован Дамаскин и Козма Мајумски.

За седмичне дане Успенског поста уставом је прописано вршење алилујарних служби. На јутрењу умјесто „Бог Господ“ у дане, када је у минеју служба „без знака“, поје се Алилуја са стиховима из Псалтира. Чита се молитва Јефрема Сирина, што ова богослужења чини сродним са великопосним. Међутим, у савременој парохијској пракси ријетко се среће вршење алилујарних служби у Успенском посту, без обзира на то што постоји жеља и препорука да се у парохији обнови овај древни обичај.

https://mitropolija.com/2026/08/14/protojerej-slobodan-lukic-uspenjski-post/

„Када је Цезар једном приликом у Риму видио неке богате странце како у наручју носе и милују мале псе и мајмуне, упитао их је зар у њиховој земљи жене не рађају дјецу. На тај начин их је, с великом отменошћу, укорио зато што на животиње расипају урођену човјекову склоност ка љубави и њежности, која по својој природи припада људима.“ (Плутарх, Упоредни животописи, „Перикле“, гл. 1, ст. 1–5.)

Одломак из Плутарховог „Перикла“ заиста је потресан. У Риму позне демократије и првих вјекова империје, која је доживљаваала свој процват, огромно богатство које је пристизало из освојених провинција било је праћено постепеним разарањем политичког ткива друштва. Грађанин је престајао да буде активни субјект полиса, које само уређује свој политички поредак и учествује у заједничком животу, а претварао се у приватног човјека (idiota), односно поданика отуђеног од општег добра, препуштеног потрошачком благостању и настојању да обезбиједи искључиво сопствену сигурност.

У том оквиру материјалног изобиља и егзистенцијалне празнине појављују се „богати странци“ који разметљиво носе у наручју псе и мајмуне. Цезар на то одговара питањем које представља истинску владарску опомену. Његово питање – зар у њиховој земљи жене више не рађају дјецу – открива застрашујуће преусмјеравање родитељске њежности (φιλόστοργον) и природне наклоности према сопственој врсти (φιλητικόν, како стоји у изворном тексту) ка бесловесним створењима. Њежност и љубав су силе које су по својој природи намијењене људској заједници и наставку заједничког живота, те најприје припадају човјеку и дугују се човјеку.

Оно што је у Плутархово вријеме представљало изузетак или обиљежје једног уског друштвеног слоја, у савременом западном капиталистичком свијету постало је свеопшта појава. Савремени култ животиња крајњи је симптом урушавања грађанског друштва и превласти крајњег, нарцисоидног индивидуализма.

Западну модерност одликује свеопште урушавање смисла. Човјек савременог урбаног окружења, заробљен у бирократској структури капитализма, изгубио је могућност да свом животу даје смисао кроз заједничко дјеловање, стваралаштво и политичку самосталност. Појединац се повлачи у сопствени микрокосмос, претварајући приватну сферу у једино подручје свога постојања.

Подражавање односа

У тој егзистенцијалној усамљености, животиња постаје посљедње уточиште. Однос са њом представља замјену за изгубљену друштвеност. Ријеч је о привидном покушају појединца да изгради „заједницу“ једног човјека – имагинарно уточиште у којем је он сам апсолутни господар, одвојен од стрепње и захтјева које са собом носи истински људски сусрет.

Управо ту лежи коријен антропоморфизације животиња – појаве која дјелује као снажан психолошки и друштвени placebo. Аутентично људско постојање не исцрпљује се у биолошком преживљавању, него се остварује као однос, као другост и као заједница личности. Људска личност се изграђује тек онда када изађе из затворености сопственог „ја“ да би се сусрела са Другим – а тај сусрет у себи носи ризик, сукоб, дијалог, али и прихватање слободе другога. Истински однос захтијева одрицање од себичне самољубивости, подвиг самоуздржања и тражење смисла кроз узајамну равноправност.

Међутим, људи који живе попут аутомата – лишени унутрашње слободе и дубоко несигурни (и ако имају све у материјалном смислу) – који испуњавају савремене урбане, дистопијске велеградове нису у стању да понесу тежину тог егзистенцијалног изазова. Људски однос их плаши, јер се не може контролисати, не може се свести на предмет потрошње и не пружа гаранцију апсолутне потврде сопственог „ја“. Насупрот томе, однос са кућним љубимцем нуди лаку, безболну и потпуно контролисану алтернативу. Пас или мачка не противрјече, не упућују критику, не захтијевају дијалог, нити доводе у питање нарцизам свога власника.

Уз један кекс, конзерву хране или кратку шетњу, животиња узвраћа рефлексном, нагонском покорношћу, коју отуђени човјек тумачи као „несебичну љубав“. Та психолошка замјена омогућава савременом човјеку да избјегне бол истинског личног односа, замјењујући Личност са Животињом. Пас свога господара доживљава као божанство, а господар ужива у тој илузији свемоћи, избјегавајући потребу за духовном зрелошћу, друштвеном одговорношћу и егзистенцијалном дубином.

Прогон дјетета

Ова онтолошка замјена на упечатљив и суров начин огледа се у свакодневној слици наших градова. Градови, који су историјски настали као простор заједничког живота, Бога Логоса и човјека, празника и истинског културног догађаја, претворили су се у отуђена стамбена насеља.

Звуци дјечјег плача и смијеха одувијек су били добродошли, јер носе поруку наде и оптимизма – свједоче о наставку заједничког живота, обнови заједнице и побједи над смрћу. Насупрот томе, савремена насеља испуњена су непрестаним лавежом паса, који нарушава мир. Животиње заточене на балконима стамбених зграда, осуђене да дане проводе у досади и нервози, или затворене у скученим, несрећним двориштима градских кућа, своју потиснуту природу испољавају на штету заједничког мира и права човјека на тишину и промишљање.

Међутим, деградација није само звучна, него прије свега естетска и морална. Шетња кућног љубимца претвара се у чин насилног нарушавања јавног простора. Загађивање тротоара, улазних врата и заједничких површина изметом и мокраћом представља материјални израз потпуног непоштовања ближњега. Јавни простор престаје да буде свето мјесто сусрета и заједничког живота, а претвара се у огроман нужник, у којем се приватна воља „старатеља“ намеће као диктат над заједничком естетиком, откривајући дубоку неспособност савременог друштва да изгради истински заједнички живот.

Ово посрнуће поприма обиљежја потпуног преокрета природних, разумских и духовних поредака. Призори паса који се возе у дјечијим колицима, којима се приређују рођенданске прославе са посебним тортама или који се ословљавају светим називима „наша дјеца“ и „моја беба“, нису тек безазлена претјеривања нити необични призори. Они симболизују потпуно остварење пада – замјену Човјека Звијерју, односно потпуна пометња, нарушавање онтолошких поредака.

Потчињавање животињи

Ако ову појаву сагледамо кроз језик библијског и светоотачког предања, она поприма есхатолошке, готово застрашујуће размјере. Свето Писмо упозорава на вријеме када ће човјек, изгубивши слободу и лик свога Творца у себи, почети да обожава творевину умјесто Творца, потчињавајући се силама бесмисла, нагона и животињске природе.

Оно што је проречено данас се испуњава пред нашим очима, али наш сићушни ум, заробљен у потрошачкој обмани и психолошкој удобности, није у стању да схвати дубину тог пада. Одбијамо да признамо да је ова претјерана приврженост животињама посљедњи, трагични доказ нашег духовног банкротства и наше неспособности да волимо стварног човјека.

Паду нема краја, јер сваки корак удаљавања од аутентичне људске заједнице, свако урушавање друштвене и духовне самосталности, рађа нови, још дубљи облик отуђења. Плутарх је овај догађај сачувао у својим списима, међу толиким другим историјским збивањима, јер је добро знао да се судбина једне цивилизације одлучује према томе како она располаже својим залихама љубави и колико је способна да ствара смисао живота.

Када се оно што је по природи наклоност према ближњем (φύσει φιλητικόν) и родитељска њежност (φιλόστοργον) одвоји од човјека – од дјетета, сусједа, човјека који страда – и потроши на звијери, тада друштво престаје да буде људско. Оно се претвара у скуп усамљених, хетерономних појединаца који живе у стању организоване илузије, окружени четвороножним идолима који само потврђују њихову усамљеност.

Панајотис Љакос

Извор: Dimokratia

Са грчког језик превео: о. Никола Гачевић

Још као деца слушали смо о старозаветном великом пророку Мојсеју. Слушали смо и читали како је четрдесет година водио свој народ из Египта, где се тај народ патио, у дивну обећану земљу Хананску; како је довео народ до те земље, али у њу није ушао, него је само издалека с планине Навав видео, и ту на планини издахнуо.

Стајао је стари пророк Мојсеј на планини Навав и гледао у даљини: брежуљке, и реке и зелене долине хананске које ће настанити његов народ, али куда његова старачка нога никада неће крочити.

Слушали смо и нисмо тада ни слутили да је та слика – како пророк Мојсеј с горе посматра дивну земљу за којом је толико чезнуо и у коју неће ући, у ствари слика судбине сваког од нас.

Сви ми у овом животу чезнемо за нечим, за неком „обећаном земљом“. Пред сваким од нас лебди неки лепи сан који бисмо желели да остваримо. Он нам често изгледа близу остварења, као да нам је ту, на домаку руке, ми га скоро видимо како се приводи у дело и – често у последњем тренутку – с тугом увиђамо како до њега ипак никада нећемо доћи.

Узмимо само шта од живота очекује једна наша обична и скромна жена, и чиме јој живот узвраћа.

Колико је њених скромних снова стварност развејала у ништа!

Као девојка, сањала је како ће срести човека доброг, племенитог, паметног, карактерног, који ће бити све за њу и коме ће она бита свећа свету. Више пута јој се у младалачком одушевљењу учинило да је неко од људи које је срела управо такав, и често после врло кратког времена са жаљењем увиђала да се преварила. Човек о коме је тако лепо мислила показао се ситан, бескарактеран, порочан…

Ипак, учинило јој се да је најзад направила добар избор и удала се. Очекивала је да ће јој брак донети све најлепше. И опет је са жаљењем увиђала да су је очекивања изневерила. Све то није било онако како је замишљала. Тек ту је живот поштено изломио и измучио. Дошле су несугласице са родбином, размирице с мужем, материјално натезање, болест њена, мужевљева, детиња, смрт у кући…

Надала се ипак: све ће бити боље док деца мало одрасту. Али и ту се преварила. Док су деца била мала, мучила се с њима, али су јој она бар љубављу узвраћала за те муке, и оне су јој биле слатке. Али кад су деца мало одрасла некако се све променило.

Има кћер у којој гледа све. Дала би за њу своју крв, своју душу… Одваја од својих уста само да би детету било више, иде у чему било само да би дете било лепо обучено. Кћи расте и мати с тугом почиње да увиђа како њеном детету све друго постаје милије него она: и другарице, и другови, и игранке, и провод, и друштво које је може одвести на странпутицу. Говори јој, учи је, моли је, преклиње, саветује. Осећа да њене речи и не додирују срце детета. Оно на све нестрпљиво и с неке висине одговара: „Ти, мама, то не разумеш“.

Или има сина у кога је полагала сву наду. Родила га, однеговала, бдила над њим с љубављу и усхићењем. Чим је мало одрастао, отргао се испод њене руке и испод њеног крила. Други су постали за њега важнији него мати, други имају већи утицај на њега него она. Све што је она волела, све чему га је учила, све што је за њу најсветије за њега више не значи ништа. Тако се радовала кад је још као сасвим мали први пут сложио прстиће и невешто али мило правио на себи крсни знак, кад је читао молитве којима га је она учила, кад је с њом заједно окретао славски колач и растурао сламу на Бадње вече. Сада се син више не крсти, неће да слави, туђи су му мајчини благдани. И тако славе и празници, ти дани њене некадашње највеће радости, претварају се у дане суза и жалости.

Тако се на земљи развејавају у ништа толики лепи снови. Ко би их све набројао? А они су понекад тако невини, тако природни, тако скромни, па ипак – уместо њихова остварења – живот тако често донесе разочарање, и страдање и бол.

Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.

Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…

Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.

Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

Отуда и данас намучене душе превазилазе у молитви уске границе овога света и добијају оно што им свет не може дати – понирање у онај прави, бескрајни и вечни живот.

„Као мирисна роса, као мана небеска пада на богоозарену душу благодатна сила. Као драгоцени бисери роне се сузе радости од додира с Богом. Ту је тиха чежња за небом, вечно тражење и вечно налажење, као бездан дубока сагледања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав – љубав до краја“.

Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет.

Нека је благословен Бог Који и из зла изводи добро и даје намученој души да нађе пут!

Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награде од света!

Нека су благословени они који су велики у болу, велики у самопрекору, велики у љубави!

Нека су благословени они који су кроз страдања овога света нашли пут ка Богу и који у Њему налазе истински живот, пуноћу, и смисао и радост!

Извор: Манастир Михољска Превлака

Сваки хришћанин на почетку свог пута понекад има осећај да буквално „лети“ на крилима благодати. Али шта се дешава када тај почетни жар утихне, а у души наступе хладноћа, тишина и осећај да је Бог далеко? Да ли је то знак духовног пада или почетак истинског сазревања? Архиепископ Амвросије открива зашто су управо тим путем прошли готово сви светитељи.

„Наг јесам од  дворане свадбене, наг јесам и од  брака и од  вечере; светионик се угаси  јер нема  уља;
дворана се затвори мени спавајућем, вечера се поједе; а ја, везаних руку и ногу, избачен сам напоље.”

Овако дирљиво и дубоко пише преподобни Андреј Критски у свом Великом покајном канону. Онај ко је испевао ове речи, лично је и више пута у животу доживео болно искуство удаљености од Извора Сведочанства, Сведока и Правде – од Самог Бога. Ако пажљиво читамо јутарње, вечерње и друге молитве које су саставили светитељи, често ћемо наићи на оваква потресна признања.

Како то да разумемо? Одговор лежи у уским и тешким стазама духовног живота које свети оци називају искуством богоостављености. То није нешто необично – то је реалност кроз коју пролазе сви који озбиљно живе хришћанским животом.

Лична Пасха и узимање весала у руке

Када човек искрено препозна и сретне Христа, он у својој души проживљава праву, личну Пасху. То је тренутак чистог одушевљења. Божија благодат нас тада подиже изнад сујете обичне свакодневице, испуњавајући нас радошћу и ликовањем. Међутим, време пролази и одједном се јавља осећај као да нас је Христос напустио. Господ нипошто не одбацује човека, већ само привремено узима назад оно што нам је дао на дар без нашег труда. Он то чини да бисмо ми кроз личну борбу и труд истински открили благодат.

Једном приликом, преподобни Јосиф Исихаста и Јефрем Катунакијски су посматрали море са Свете Горе и на њему малу лађу. Док је дувао повољан ветар, лађа је пловила лако и без икаквих мука.

„Видиш ли како се брод лако креће када има ветра?” – упитао је старац Јосиф оца Јефрема. „Ветар дува у једра, а лађа сама плови. Шта тада ради морепловац? Он само седи и ужива у пловидби. Међутим, када се време промени и ветар утихне, више нема те лакоће. Тада је потребно узети весла, напрегнути мишиће и почети са трудом. Дошло је време да и ти узмеш весла у своје руке и да се сам потрудиш у духовном подвигу. Али памти, ти у томе ниси сам – Христос је тај који ће ти давати невидљиву снагу. Па ипак, неопходно је да у том тренутку предаш сву своју вољу и срце, да унесеш целога себе и покажеш шта заиста желиш, а не само да користиш оно што ти је Христос даровао претходно лако.”

Како благодат постаје наша и зашто тамјан мора на врео угаљ

Постоји прича о човеку који се у почетку уопште није трудио, али је доживео чудесан додир Божије благодати. Након тог изливања љубави, он се сатима молио са невероватном лакоћом, па се чак и ноћу будио са молитвом у срцу. Отишао је код свог духовника и са одушевљењем рекао: „Ја напросто летим! Молим се и наслађујем Богом, са Њим је све тако лако и једноставно.” Духовник му је мудро одговорио: „Чедо моје, то што сада осећаш јесте од Бога, али то још увек није твоје. Тек треба да учиниш да то постане твоје лично духовно искуство. Знај да се у право духовно искуство претвара само оно за шта пролијемо своју сопствену крв.”

Сличан пример видимо и са тамјаном који чувамо у својим домовима или црквеним ризницама. Најскупљи и најмириснији тамјан вадимо за велике празнике. Али, да ли ико осећа његов мирис док он мирно стоји затворен у својој кутији? Наравно да не. Тек када тај тамјан спустимо на ужарени угаљ и када он почне да се топи од топлоте, његов предивни мирис испуњава цео храм. Ако је угаљ хладан, ништа се неће догодити.

То је суштина целокупног духовног живота. Када у нашој души наступи хладноћа и сувоћа, не смемо одустати од борбе и пустити да нас носи речна струја. Ако желимо да осетимо божански мирис у свом животу, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство духовног бола.

Изненадно искушење и вера у време сувоће

Једна девојка је пре примања монашког пострига дубоко и искрено веровала у Бога. Међутим, одмах након монашења, ушла је у своју келију, заспала и доживела нешто страшно.

„Заспала сам као верница, а пробудила се као неверница…” – причала је она касније са тугом. „Пробудила сам се и осетила да је вера у мени потпуно нестала. Пре тога сам дуго доживљавала чудесне ствари, непрестано творила Исусову молитву, а одједном су се моја духовна крила сломила и ја сам се нашла у потпуном мраку неверовања.” Уплашена, отишла је код своје духовне мајке и све јој искрено поверила.

Старица јој је мирно одговорила: „Веома рано те је напало тешко искушење. Код других оно долази много касније, а тебе је почело да мучи одмах.” „Али зашто се то десило баш мени?” – упитала је монахиња кроз сузе. „Зато да би ти сада показала своју слободну вољу и своју истинску намеру. Желиш ли заиста да будеш са Богом? Докажи то сада својом личном борбом и трудом. Оно што је било раније, било је лако и без напора, јер ти је Бог то поклањао као детету. Сада је потребно да научиш да верујеш чак и онда када ништа не осећаш. Када ујутру устајеш и одлазиш у цркву, осећаћеш хладноћу, усамљеност и одвојеност, а твоја душа ће бити сува као пустињска земља. Без обзира на све то – ти настави да се молиш и да се трудиш.”

Један искусан духовник је причао како је у логору, где су били затворени православни хришћани, ујутру један од затворених архијереја, иначе веома даровит човек, очајно рекао свом сапутнику: „Изгубио сам сваку веру.” Престао је да ради оно што је до тада чинио са великим жаром и упао је у страшну тугу. Срећом, његов сапатник у логорској келији је појачао молитву за њега и након неколико дана овај се поново пробудио светлог лица и рекао: „Поново веруј.”

Касније је свети мученик Герман поучавао: „Свако од нас у себи носи и рај и пакао.” Они који имају веће Божије дарове, често имају и много снажнија стремљења ка рају, али истовремено и много тежа и искушавајућа привлачења ка паклу.

Најближи у тренуцима тишине

Скоро сви светитељи су прошли кроз тежак период богоостављености, па зашто бисмо онда ми били изузетак? Зар Апостол Петар није свим срцем волео Господа и веровао Му? Па ипак, Исус му је допустио да посрне и да Га се одрекне. Зашто? Да би касније, кроз искрено и горко покајање, за цео свој живот учврстио у себи врлину смиреномудрија. Управо је то дубоко смирење духовна колевка из које се касније рађају сви необични Божији дарови и духовна откривења.

Када се неко од нас нађе у тој мрачној пропасти духовне сувоће, отпора и искушења, треба чврсто да зна једну истину: баш у том тешком часу, Господ му је ближи него икада пре.

У Светом Писму стоји записано: „Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.“ (Јевр. 12, 6) Овде је важно разумети да реч „наказаније” у црквенословенском и грчком језику заправо значи поука и васпитање, а не казна у овом данашњем, грубом смислу речи. Добар и мудар учитељ својим ученицима намерно даје тешке задатке како би развио њихов ум. Када види да се ученик мучи да пронађе решење, он не трчи одмах да му шапне одговор, већ стрпљиво чека да ученик сам дође до њега.

Када Господ ћути и оставља нас саме у духовној борби, Он заправо жели да нас поучи и учини учесницима Својих великих Тајни. Он жели да ми духовно одрастемо, да постанемо јаки, зрели хришћани и да кроз тај труд стекнемо истинско познање Бога. Зато, када ти се чини да те Он не чује, да је далеко и да Га нема – знај да је у тим секундама Он заправо најближи твоме срцу.

Борба у духовном животу није знак да смо доживели неуспех или да је наш живот трагедија. Не, то је природан начин хришћанског живота. То и јесте сама срж живота: борба, напор, испитивање вере и унутрашњи труд. Кроз све то се полако и невидљиво дешава велика тајна унутрашње светости којој сви тежимо.

Архиепископ верејски Амвросије
 

За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: litres.ru